Ознака: napad panike

Kako dolazi do napada panike?

Kako dolazi do napada panike?

Kako dolazi do napada panike?

Što se tiče samog mehanizma nastanka napada panike, mišljenja stručnjaka su veoma podeljena. S jedne strane su istraživači koji tvrde da je napad panike posledica određenih bioloških promena, a s druge su oni koji za napad „okrivljuju“ psihološke mehanizme. Kako je to slučaj i sa mnogim drugim pojavama u životu gde su stavovi jako polarizovani, ni jedni, ni drugi nisu sasvim u pravu i istina se verovatno nalazi „negde između“.

Dakle, svako je „donekle“ u pravu, a nama će za razumevanje napada panike koristiti da pokušamo da povežemo doprinose i jednih i drugih, ne tvrdeći, pošto to ni ne znamo, da je doprinos jednih veći. Uostalom, nepoznavanje svih detalja u mehanizmu nastanka napada panike nije onemogućilo da se u lečenje paničnog poremećaja uvedu uspešne tehnike koje su rezultat raznih teorija. Tako se i na ovom primeru pokazalo da u lečenju možemo biti uspešniji nego u razumevanju – odnosno uprkos tome što određene pojave ne razumemo dovoljno.

Biološke teorije paničnih napada

Prema biološkim istraživačima, napad panike nije moguć ako mu ne prethode određene promene u funkcionisanju mozga, naročito promene u kojima učestvuju „neuroprenosnici“. Međutim, tačna priroda tih promena nije utvrđena, kao što nije jasno koji su sve „neuroprenosnici“ angažovani prilikom napada panike. Ipak, jedan od glavnih argumenata bioloških istraživača je u tome što napade panike mogu da spreče lekovi koji deluju tako što utiču na pojedine „neuroprenosnike“ na određenim mestima u mozgu.

Biološke teorije često pridaju značaj poremećajima disanja koji se sreću za vreme napada panike. Jedan od njih je i hiperventilacija, koja označava disanje koje je ili previše brzo ili previše plitko i učestalo. To dovodi do napada panike (mada ne uvek), a hiperventilacija može da bude i posledica ili samo način ispoljavanja napada panike, a ne nužno i uzrok napada.

Posledice hiperventilacije su slične simptomima koji se viđaju za vreme napada panike, jer dolazi do vrtoglavice, omaglice, trnjenja po rukama i nogama, „lupanja“ i ubrzanog rada srca, slabosti u nogama, stezanja i bolovima u predelu grudi i doživljaja jakog straha. Ovi simptomi nastaju zbog smanjene količine ugljendioksida u krvi i o lečenju hiperventilacije biće reči u posebnom poglavlju.

Druge teorije napada panike

Postoji još jedna zanimljiva teorija koja dovodi u vezu disanje, strah od gušenja i napade panike. Prema toj teoriji, napadi panike nastaju kao posledica preosetljivosti urođenog mehanizma koji nas „opominje“ da preti opasnost od ugušenja. Kada se ovaj „alarm ugušenja“ uključi, obično se pojavljuje hiperventilacija – i to se događa naročito u situacijama za koje se pretpostavlja da u njima neće biti dovoljno kiseonika i da bi se zato osoba mogla ugušili. Tipičan primer takve situacije je mali zatvoren prostor kao što je lift.

Znači, do napada panike dolazi ili zato što se ovaj „alarm ugušenja“ uključi suviše rano i lako, ili zataji mehanizam da se on zaustavi kada osoba spozna da ne preti stvarna opasnost da se uguši. U prilog ovoj teoriji navode se sledeća zapažanja:

– Strah od ugušenja je jedan od najčešćih strahova kod ljudi uopšte.

– Doživljaj gušenja je čest simptom tokom napada panike, ali nije simptom normalnog straha.

– Panični poremećaj je ubedljivo najčešći oblik ispoljavanja patološkog straha kod obolelih od plućnih bolesti.

Psihološke teorije panike

Među psiholozima je najpopularnija teorija prema kojoj je pogrešno tumačenje telesnih simptoma preduslov za pojavu napada panike. Prema toj teoriji, pojava telesnih simptoma sama po sebi ne dovodi do napada panike ako se simptomi u trenutku njihovog nastanka pogrešno ne protumače kao znak da osobi u tom trenutku preti neka opasnost. Za razliku od nekih bioloških istraživača koji recimo tvrde da je hiperventilacija dovoljna da izazove napad panike, stav ove grupe istraživača je da hiperventilacija može to da učini samo ako se njeni simptomi protumače kao znak „telesne katastrofe“. Tipični primeri su: tumačenje „ovo je infarkt“ kod osobe kojoj je iznenada srca počelo da „lupa“ ili kuca jako brzo, „ugušiću se“ kod osobe koja je ostala bez vazduha, ili „srušiću se“ u slučaju vrtoglavice ili nesvestice.

Međutim, bilo koji simptom može da bude pogrešno protumačen, naročito ako je nastao naglo: tako, mnoge osobe koje za vreme napada panike imaju doživljaj „nestvarnog“ ili kao da su se „odvojile“ od svog tela, to redovno tumače kao znak gubitka kontrole ili ludila. Reč je u stvari, o začaranom krugu koji stalno pojačava strah i na kraju izaziva napad panike. Začarani krug otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači tako da kod osobe izazove jak strah ili pojača već postojeći strah, dovodeći do novih telesnih simptoma. Ti simptomi se opet pogrešno tumače kao znak da je osoba vitalno ugrožena, što dalje pojačava strah i zatvara još jedan začarani krug. Nekoliko takvih krugova je dovoljno da izazove napad panike.

Zašto dolazi do pogrešnog tumačenja simptoma?

Sklonost da se telesni simptomi pogrešno tumače kao znak „nadolazeće katastrofe“ može da bude posledica neprijatnih i traumatskih iskustava. Na primer, ako je nekome bliski član porodice iznenada umro „na rukama“, on se može unapred preterano plašiti simptoma kao što su stezanje u grudima i nedostatak vazduha.

Gotovo da je logično da u slučaju da doživi ove simptome, takva osoba njih automatski pripiše fatalnoj bolesti srca. U drugim slučajevima, nije neophodan „neposredni kontakt“ sa teškom bolešću ili smrću: dovoljno je da je osoba „čula“ kako je neka relativno mlada osoba iznenada umrla ili obolela od neizlečive bolesti, ili da je u porodici neko umro od takve bolesti.

Pogrešno tumačenje simptoma sreće se i kod onih osoba koje su same imale ozbiljne zdravstvene probleme, a naročito bolesti disajnih puteva. Ako se neko gušio zbog astme ili teškog oblika bronhitisa, to iskustvo pamti celog života i ono stvara posebnu osetljivost na nedostatak vazduha, koji se odmah tumači kao da predstoji gušenje. Zato ne čudi što se panični poremećaj, kao što sam već rekao, sreće relativno često kod ljudi koji boluju od astme. Mada pogrešno tumačenje simptoma nije dovoljno da objasni sve napade panike, na ovoj teoriji se temelji kognitivna terapija koja se pokazala korisnom u lečenju paničnog poremećaja.

Suština terapije panike

Suština ove terapije je u promeni načina na koji se tumače telesni simptomi, ali i u promeni obrazaca razmišljanja o strahu uopšte. Tehnike kognitivne terapije će biti detaljnije prikazane u poglavlju 8. Postoji još jedna zanimljiva teorija prema kojoj se panični poremećaj pojavljuje kao posledica već postojećeg, unapred izgrađenog verovanja da su strah, telesni simptomi ili napadi panike opasni, odnosno da imaju opasne posledice. Te posledice mogu biti na telesnom planu (fatalna bolest, smrt). psihološkom (gubitak kontrole) i/ili socijalnom (stid).

Pretpostavka je da napadi panike nastaju direktno kao posledica verovanja da sami simptomi dovode, recimo, do infarkta, gubitka svesti ili ludila. Moguće je da se ova verovanja bar kod nekih osoba mogu razumeti preko prve teorije, odnosno da su ta verovanja u vezi sa sklonošću da se telesni simptomi tumače pogrešno, kao znak da će doći do neke „katastrofe“.

Najbolji način da rešite problem napada panike je psihoterapija.

Izvor: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Napadi panike, panični poremećaj i agorafobija

Napadi panike, panični poremećaj i agorafobija

Napadi panike, panični poremećaj i agorafobija

Odavno je poznato da neki ljudi u raznim situacijama i na raznim mestima doživljavaju snažan strah. Taj strah se okolini po pravilu čini preteranim i bezrazložnim, što međutim, ne utiče da se strah smanji ili iščezne. Poremećaj čija je glavna karakteristika ovakav strah, nazvan je agorafobija u drugoj polovini 19. veka. Bukvalno prevedeno, agorafobija znači „strah od pijace i trgova“, ali se ovaj izraz koristi u širem smislu – da bi označio strah od javnih mesta, otvorenih prostora, samostalnog kretanja i putovanja, stajanja u redu, prevoznih sredstava ili gužve u malim, zatvorenim prostorima, itd.

Osobe sa agorafobijom skoro sva ova mesta i situacije u manjoj ili većoj meri izbegavaju, a neke i ne izlaze iz kuće, jer se jedino tu osećaju bezbedno. Kada nekud odu, to obično čine u pratnji nekoga u koga imaju poverenja.

U drugim oblicima fobije, strah se odnosi na opasnost koja potencijalno preti od određenih mesta ili objekata, bez obzira da li se nama ta opasnost čini realnom. Na primer, osoba koja se boji visine strahuje da bi mogla da padne, a u osnovi fobije od vode se obično nalazi strah od davljenja.

Strah

Šta je to u bioskopu, u gužvi ili na ulicama što plaši osobe sa agorafobijom? I zašto se one po pravilu boje ne samo jedne, nego nekoliko takvih situacija? Kada ih to pitate, neke će reći da ne znaju, ali većina će kazati da se boje da im se „nešto“ na tim mestima ne dogodi. Šta bi moglo da im se dogodi? Pozlilo bi im, zavrtelo bi im se u glavi i izgubili bi svest, možda bi im bilo toliko loše da bi iznenada umrli. Neki veruju da bi uradili „neku glupost“ ili poludeli.

To što bi moglo da se osobama sa agorafobijom „dogodi“ i čega se one najviše plaše, jesu napadi panike. No, nije bilo nekoga da im to kaže, zar ne? A i da im je neko to rekao, ne bi im samo to ni pomoglo. U svakom slučaju, za razliku od drugih oblika fobija, osnovni strah u agorafobiji je u stvari strah od napada panike, bez obzira na kojim mestima ili u kojim situacijama bi do napada moglo da dođe. Zato se ta mesta i situacije izbegavaju. To znači da je za prepoznavanje i razumevanje agorafobije važnije zašto se situacije izbegavaju, a ne koje su to situacije. Kasnije ćemo videti zašto se napadi panike iščekuju u tipičnom „kompletu“ situacija i zašto se, kao posledica toga, osobe sa agorafobijom boje tih situacija.

Kako izgleda napad panike?

To je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagodnosti, koji se tipično opisuje kao doživljaj da će se nešto „strašno“ dogoditi: osoba će da umre, izgubi kontrolu nad sobom, srušiće se ili će da poludi. Napadi obično ne traju dugo (retko duže od pola sata), ali veoma brzo – najviše za nekoliko minuta – dostižu vrhunac.

Međutim, osobi koja ima napad panike često se čini kao da on traje čitavu večnost. Neki i poveruju da će napad samo da „traje i traje“ i da mu nema kraja, pa im je teško da zamisle da bi nekako mogao da se zaustavi. Ovo je posebno zastrašujući doživljaj i nije čudo što se kao ishod napada tada iščekuje smrt zbog iscrpljivanja tako jakom i dugotrajnom panikom.

Za vreme napada panike pojavljuju se sledeći simptomi:

  • Nedostatak vazduha ili otežano disanje
  • „Lupanje srca“ ili ubrzan rad srca i/ili „preskakanje srca“ (nepravilan srčani ritam)
  • Vrtoglavica, omaglica ili nesvestica
  • Noge „kao od gume“
  • Trnjenje, žmarci ili gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili nogama
  • Stezanje, „pritisak“ ili bolovi u grudima
  • Doživljaj gušenja
  • Preznojavanje
  • Podrhtavanje celog tela ili pretežno ruku
  • Vrući ili hladni talasi po telu
  • Suva usta
  • Doživljaj kao da je otežano gutanje

Ostali simptomi napada panike

  • Muka ili „treperenje“ u stomaku, osećaj kao da ćete imati proliv
  • Napetost u mišićima
  • Poremećen, najčešće zamućen vid
  • Doživljaj kao da stvari oko vas nisu stvarne ili da ste se vi izmenili
  • Potreba da pobegnete
  • Potreba da odmah odete u WC, jer vam se čini da ćete da se umokrite
  • Osećaj da su vam misli „blokirane“ ili da ne možete da mislite i govorite normalno
  • Strah da ćete „momentalno“ umreti, pasti, izgubiti kontrolu nad sobom, poludeti ili se ponašati sasvim nenormalno
  • Uznemirenost

Većina ljudi doživljava samo neke od ovih simptoma za vreme napada panike. Obično su to simptomi koji se odnose na rad srca, disanje ili poremećenu ravnotežu. Način ispoljavanja napada panike može da se razlikuje kod jedne iste osobe, tako da pri različitim napadima i u različitim situacijama, ona doživljava sasvim različite simptome.

Kako se ljudi ponašaju kada imaju napad panike ili strah?

Kada dožive napad panike, ljudi obično imaju doživljaj kao da su se našli u nekoj vrsti klopke i da im preti velika opasnost, pa često reaguju na jedan od ova dva načina:

  • Pokušaju da odu ili da pobegnu s mesta na kojem se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Mnogi i poveruju da napade mogu da „kontrolišu“ bežanjem. Često se događa da pobegnu kući i osećaju se bolje čim tamo stignu.

To kasnije stvara utisak da se jedina „prava sigurnost“ nalazi kod kuće.

  • Traže pomoć od nekoga da bi se „obezbedili“ ako im se dogodi još nešto gore – ako zaista padnu, dožive srčani napad ili polude. Logično je da se takva pomoć traži od lekara, ali pošto lekara obično nema u blizini ili do lekara nije lako stići, ti ljudi se kasnije „obezbeđuju“ tako što traže od svojih ukućana da budu stalno s njima ili da ih prate kada nekud izlaze.

Posle napada panike tipičan je osećaj umora, iscrpljenosti, zbunjenosti ili praznine. Postoji izvesno olakšanje, ali ono po pravilu ne može da ublaži negativni efekat prethodno doživljenog straha, odnosno panike. Takvo stanje može da potraje satima.

Ukoliko imate napade panike ili agorafobiju, pozovite psihoterapeuta OVDE

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah), samoprocena

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah), samoprocena

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah)? Samoprocena.

Ako niste sigurni da imate panični poremećaj i/ili agorafobiju, evo nekoliko pitanja koja treba da postavite sebi da biste to razjasnili.

  1. Da li vam se često ponavlja da iznenada doživite jak strah koji brzo dostiže vrhunac i traje 10 ili više minuta?
  2. Da li je ovaj strah bar ponekad sasvim neočekivan?
  3. Da li ste zbog ovih epizoda straha naročito zabrinuti ili uznemireni?
  4. Da li se zbog tih epizoda straha jako plašite za svoje zdravlje?
  5. Da li zbog ovog straha često izbegavate određena mesta, situacije, aktivnosti ili čak i neke ljude?
  6. Da li vam je postalo teško da radite zbog straha ili ste zbog toga zapostavili neke svoje aktivnosti?
  7. Da li ste zabrinuti kako vaše bliže i dalje okruženje reaguje zbog vašeg straha i da li se zbog toga stidite ili vam je jako neprijatno?
  8. Da li mislite da vaš strah u velikoj meri „nervira“ vašu okolinu ili smeta drugima da žive normalno?
  9. Da li ste toliko preokupirani vašim strahom da često brinete o budućim epizodama straha ili o njihovim mogućim posledicama po vaše zdravlje?

Ako ste odgovorili potvrdno na bar jedno od ovih pitanja (a obično se „prepoznate“ u nekoliko pitanja), sigurno je da imate problem i da treba sebi da pomognete. Ovo ne znači da ste sebi postavili konačnu dijagnozu – to je posao lekara, odnosno terapeuta. Ali, uverili ste se da imate strah čija ispoljavanja nisu normalna i sa kojim „nešto“ valja da učinite.

Kako rešiti problem panike i straha?

Pošto ste prepoznali da imate problem – u ovom slučaju napade panike i/ili agorafobiju – i pošto je to dijagnostički „overio“ i vaš lekar, prvo je pitanje da li možete sami da ga rešite. Naravno, to je stvar vaše procene i očekivanja. Često sam imao priliku da vidim da osobe sa napadima panike imaju sasvim nerealna očekivanja od lečenja.

Neki uzaludno pokušavaju da „snagom volje“ spreče ili zaustave paniku, i veoma teško se mire sa činjenicom da je tako nešto nemoguće. Drugi očekuju da se „problem“ brzo reši i da se nikad više ne ponovi, pa se jako razočaraju kada čuju da se to obično ne događa. Treći bi želeli da se potpuno oslobode svakog straha, zaboravljajući da je strah u mnogim situacijama razumljiva, očekivana i normalna pojava, a da im u drugim, strah spašava život!

Pošto se napadi panike i „strah od straha“ teško podnose, naročito ako su učestali, odnosno veoma izraženi, razumljivo je što su pacijenti obično nestrpljivi i žele pomoć i „izlečenje“ odmah. Zato im u prvom kontaktu treba pružiti informaciju o prirodi poremećaja, uveriti ih da nisu vitalno ugroženi, smiriti ih, pomoći im tako da im se što brže ublaže ili otklone napadi – panike i najistaknutiji simptomi – i objasniti im da će lečenje verovatno potrajati duže nego što oni očekuju. Ovo je istovremeno i prva faza lečenja.

Obratite se psihoterapeutu OVDE ukoliko imate paniku, strah ili agorafobiju ili neki od navedenih simptoma.

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević