Normalnost. Zdravlje i bolest

Da bi se definisala normalnost, koja uslovno predstavlja mentalno zdravlje, neophodno je najpre odrediti zdravlje. Medicinska shvatanje zdravlja bazirano je  na tezi o odsustvu bolesti, dok je bolest odsustvo zdravlja. Ovakva definicija predstavlja tradicionalni model, po kom su zdravlje i bolest medjusobno suprotstavljene i isključive kategorije. Ovako shvaćeni zdravlje i bolest predstavljaju „ortogonalne dimenzije šovekovog postojanja“. Navedeni pristup baziran na biologističkom konceptu ima dva velika nedostatka:

• Tretira bolesnog/zdravog čoveka kao objekat, ne uzimajući u obzir njegova subjektivna osećanja
• Polazi od pogrešne postavke da je bolest samo ono što je moguće verifikovati dostupnim metodama ispitivanja

Sredinom prošlog veka javila se snažna potreba za radiklanom promenom shvatanja zdravlja i bolesti. Biologistički koncept postao je inkompatibilan sa tadašnjim dostignućima kako bioloških, tako i društvenih nauka.

Savremena definicija zdravlja SZO glasi: Zdravlje je stanje potpunog fizičkog, psihičkog i socijalnog blagostanja. I ona je takodje neprecizna i samo neopravdano proširuje kompetencije medicine. Kao posledica, javlja se medikalizacija raznovrsnih problema koji mogu imati medicinske implikacije, ali po svojoj suštini pripadaju kulturi življenja. Tipičan je primer alkoholizam, jedan od društvenih problema koji je temeljno medikalizovan, iako se gotovo sve alkohološke škole formalno i deklerativno izjašnajavaju da je u pitanju, pre svega, društveni problem koji treba obuhvatiti socijalno – medicinskim modelom.

Verovatno najpravilnije shvatanje definicije zdravlja SZO  je da je zdravlje optimalno moguće dobro osećanje i stanje ravnoteže koje jedinka može postići sa sopstvenim telom i ličnošću, kao i u komunikacijama sa socijalnom sredinom.

Mentalno zdravlje

            Normalnost i mentalno zdravlje predstavljaju centralne pojmove u psihijatrijskoj teoriji i praksi, pri čemu ih je kao takve teško definisati. Tako je na primer, normalnost definisana kao forma tipičnog ponašanja ličnosti, ili kao  ponašanje i postojanje koje je zadovoljavalo standarde prihvatljivog. Upotreba termina tipično i prihvatljivo je kritikovana s obzirom da su oni nejasni, često dvosmisleni, kao i da podrazumevaju procenjivanje i prosudjivanje u zavisnosti od socio – kulturnog miljea. Psihijatar i istoričar, George Mora je, da bi prevazišao ovaj problem formulisao sistem pomoću kog jr opisao bihevioralne manifestacije normalne u jednom, ali ne i u drugom referntnom sistemu, u zavisnosti od načina na koji društvo sagledava jedinku.

Termin	Koncept
Autonormalno	Osoba koju društvo u kom živi sagledava kao normalnu
Autopatološko	Osoba koju sopstveno društvo sagledava kao abnormalnu
Heteronormalno	Osoba koju pripadnici druge društvene zajednica determiniše kao normalnu
Heteropatološko	Osoba koju pripadnici druge društvene zajednice determinišu kao neuobičajenu/abnormalnu

Jedna od definicija navodi da  mentalno zdravlje  predstavlja „uspešan oblik mentalnog funkcionisanja  u sferi kognicije, emocija i ponašanja što rezultuje produktivnim  aktivnostima, kvalitetnim relacijama sa drugima,  sposobnošću suočavanja i rešavanja problema i  adaptacije“.

Možda najkontraverzniji pogled na mentalno zdravlje i bolest daje Tomas Sasz u svojoj knjizi Mit o mentalnoj bolesti postulirajući da mentalno zdravlje nije moguće definisati a da se ne izadje izvan relevantnih okvira psihijatrije.

Funkcionalne perspektive normalnosti

            Mnogobrojni teorijski i klinički koncepti determinišu normalnost preko četiri stavke opisane od strane Daniela Offera i Melvina Sabshina:

1. Normalnost kao zdravlje

Ova perspektiva bazirana je na tradicionalnom medicinskom pristupu zrdavlju i bolesti i determiniše normalnost tj. mentalno zdravlje kao stanje odsustva znakova duševnog poremećaja. Prema ovoj definiciji mentalno zdravlje predstavlja umereno / optimalno stanje funkcionisanja. Najjednostavnije, po definiciji Jona Romana, zdrava osoba je ona koja je oslobodjena intenzivnih bolova, diskomfora i onesposobljenosti.

2. Normalnost kao utopija

Prema ovom pristupu normalnost se shvata kao stanje harmoničnog  rada svih elemenata mentalnog „aparata“ što se manifestuje optimalnim funkcionisanjem i u  praksi predstavlja idealnu osobu. Po Frojdu „normalan Ego je nalik normalnosti uopšte i nije ništa drugo do idealna fikcija“.

3. Normalnost kao prosek

Ova perspektiva je najčešće korišćena u normativnim studijama ponašanja i bazirana je na matematičkom modelu krive normalne raspodele. Normalnost je shvaćena kao prosek, pri čemu se u „opsegu normalnost“ nalaze i svi oni koji su u okvirima ± 2SD (standardne devijacije).

4. Normalnost kao proces

Prema ovoj teoriji normalnost predstavlja krajnji rezultat  interakcije različitih sistema  u čijoj osnovi leže promene u vremenu. Tipičan primer ovakvog shvatanja je Eriksonov koncept epigeneze razvoja ličnosti i njegovih sedam stadijuma razvoja.

Psihoanalitičke teorije normalnosti

            Iako je odredjen broj psihoanalitičara determinisao normalnost kao odsutsvo simptoma psihičkog poremećaja, ovo nije bilo dovoljno za kompletnu definiciju. Ipak, većina psihoanalitičara za indikatore normalnosti uzima kapacitet za rad i uživanje, ili kako je Frojd rekao spposobnost da se radi i voli.

            Heinz Hartmann opisuje normalnost kao „autonomno funkcionisanje ega“, pri čemu pod funkcijama ega podrazumeva percepciju, intuiciju, mišljenje, jezik, odredjene aspekte motornog funkcionisanja, učenje i inteligenciju. Koncept autonomnog i, od konfikata oslobodjenog funkcionisanja ega, može delom objasniti relativno lako i komforno funkcionisanje ličnosti u prisustvu ekstremnog stresa i trauma.

U sledećoj tabeli dati su koncepti normalnosti pojedinih psihoanalitički orjentisanih autora:

Teoretičar	Koncept
Sigmund Frojd	Normalnost je idealna fikcija
Melanija Klajn	Normalnost se manifestuje snagom karaktera, kapacitetom nošenja sa konfliktnim emocijama, sposobnošću da se iskusi zadovoljstvo bez konflikta i sposobnost da se voli
Erik Erikson	Normalnost je sposobnost da se nosimo sa situacijama u pojedinim periodima života: poverenje/nepoverenje; samostalnost/stid i sumnja; inicijativa/krivica; jasan identitet/ konfuzija uloge; intimnost/izolacija; napredovanje/stagnacija; ego integritet/beznadje
Heinz Hartmann	Sposobnost funkcionisanja ega u sferi oslobodjenoj od konfikata reprezent je potencijala za normalnost; Veza ega sa mentalnim zdravljem manifestuje se nivoom sposobnosti ega da se adaptira na realnost i da bude autonoman
Alfred Adler	Mentalno zdravlje predstavlja kapacitet za socijalna osećanja, produktivnost,  postizanja višeg nivoa samopouzdanja i sposobnost adaptacije
Otto Rank	Normalnost je kapacitet da se živi bez straha, krivice ili anksioznosti i da se preuzme odgovornost za sopstvene aktivnosti

Osamdesetih godina prošlog veka, Norman Sartorijus je u pokušaju da definiše mentalno zdravlje determinisao tri moguća nivoa na sledeći način:

• Mentalno zdravlje kao odsustvo bilo kog dobro definisanog mentalnog oboljenja
• Mentalno zdravlje kao postojanje izvesne rezervne snage individue, koja joj pomaže da savlada iznenadni stres ili izuzetne zahteve i izazove
• Mentalno zdravlje kao stanje ravnoteže izmedju individue i okružujućeg sveta – stanje harmonije izmedju sebe i drugih, koegzistenciju izmedju realiteta selfa i realiteta drugih ljudi iz okoline

Problemi sa kojima se savremena psihijatrija sreće kada je determinisanje normalnosti u pitanju odnose se pre svega na metodološki pristup. Kao što se u prethodnom delu teksta vidi, normalnost je moguće shvatiti na više načina, u zavisnosti od teorijskog pristupa. Navešćemo neka od shvatanja normalnosti:

• Mentalno zdravlje kao reprezent proseka
• Mentalno zdravlje kao odsustvo bolesti
• Mentalno zdravlje kao nešto više od izostanka bolesti – „psihičko blagostanje“ (osećanje zadovoljstva sopstvenim životom, sposobnost da se funkcioniše punim intelektualnim, fizičkim i emocionalnim kapacitetom ličnosti)
• Mentalno zdravlje kao deo kontinuuma (ono ima stepene i kao što ih ima i mentalna bolest)
• Mentalno zdravlje kao oblik dobre prilagodjenosti (dobar odnos sa fizičkom i socijalnom sredinom). Po većini teoretičara, ovaj stav predstavlja minimum za normalnost
• Mentalno zdravlje kao mera kapaciteta za prilagodjavanje determinisana jačinom ega
• Mentalno zdravlje kao utopija, kao optimalno funkcionisanje
• Normalnost kao proces

Ako se svi navedeni parametri objedine, onda bi psihički zdrava osoba bila ona koja je:

• Lišena psihijatrijskog oboljenja
• Koja ima opšte dobro stanje i osećanje zadovoljstva sopstvenim funkcionisanjem
• Funkcioniše svojim punim intelektualnim, fizičkim i emocionalnim kapacitetom
• Sposobna je da se bori i da saradjuje sa okolinom (dobar adaptivni kapacitet)
• Ima dobru jačinu ega, što znači da je spsobna da aktivno i sa uspehom razreši konfliktne situacije

Crte ličnosti kao elementi normalnosti

• Optimizam/pesimizam
• Zavisnost / nezavisnost
• Sposobnost organizacije i sistematizacije
• Radoznalost
• Polni identitet
• Konkurencija, kolaboracija i kompromis
• Odnos prema autoritetu
• Emocionalna ekspresija i kontrola emocija
• Kapacitet za intimnost
• Zadovoljstvo i sigurnost
• Odnos prema sredini
• Odnos prema drugim licima
• Etički principi
• Odnos prema radu
• Odnos prema samom sebi

Na osnovu svega napisanog, može se zaključiti da idealno mentalno zdrava osoba skoro ne postoji. Stoga se pomenute osobine mogu shvatiti samo kako najširi okvir za normalnost, dovoljno širok  i elastičan tako da se većina populacije može uklopiti u njega.

Izvor: prof. dr Ljubica Leposavić, skripte