Ознака: panični napad

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Borba protiv panike i patološkog straha uopšte je postepen proces. On zahteva dosta vremena, puno motivacije i upornosti i isto toliko prakse i vežbe. U lečenju paničnog poremećaja ne postoji „čarobna formula“ koja pomaže svima. Da biste uspeli u lečenju, važno je da otkrijete svoju „formulu“, odnosno da primenite onu kombinaciju postupaka koja vama odgovara i u tempu koji je prilagođen vašim mogućnostima i potrebama.

Pogoršanja i poboljšanja panike i agorafobije

Usponi i padovi su normalna pojava u svakodnevnom životu, pa to treba očekivati i tokom lečenja. Neki pacijenti budu oduševljeni posle nekoliko dana lečenja, jer se osećaju mnogo bolje nego što su očekivali i kao da im nestanu svi simptomi, pa mi to u šali zovemo „medeni mesec“. No kao i u životu, ponekad se posle „medenog meseca“ u lečenju dogodi neprijatno „otrežnjenje“ u vidu pogoršanja. Mada se i pri pogoršanju obično ne osećate gore nego pre početka lečenja, može vam se učiniti da vam nikad nije bilo tako loše! Ako ga doživite, uživajte u „medenom mesecu“ lečenja, ali da se ne biste razočarali, setite se da ni on nije večan i pripremite se za ono što bi moglo da se dogodi posle: ponovna pojava simptoma, „oživljavanje“ straha od straha, napad panike, možda i utisak kao da vam nikad neće biti bolje…

Koja pitanja postavljate

U cilju sprečavanja prevelikih oscilacija tokom lečenja, korisno je da preispitate svoje postupke, ponašanje i stavove u procesu lečenja. Ovo su neka od pitanja koja sebi treba da postavite:

  • Da li su ciljevi koje ste sebi postaviti previše ambiciozni? Ili su oni možda suviše laki?
  • Da li su vaša očekivanja od lečenja realna?
  • Kako planirate vežbe? Da li se držite redosleda u izlaganju ili „preskačete“ pojedine situacije? Da li sebi zadajete suviše teške ili suviše lake vežbe? Da li „krećete“ u sledeću vežbu pre nego što ste sasvim „savladali“ prethodnu? Da li neke vežbe treba da sprovodite češće i tokom dužeg vremenskog perioda pre nego što krenete dalje? Da li ste dovoljno pripremljeni za obavljanje težih vežbi?
  • Da li ste skloni da verujete da će se problem „rešiti sam od sebe“, nezavisno od toga koliko se vi angažujete?
  • Da li više razmišljate o mogućim uzrocima problema nego o načinima kako da se on reši?
  • Da li ste skloni da očekujete od nekog drugog (na primer, od terapeuta) da reši vaš problem?

Simptomi straha mogu se ponavljati

Iz iskustva znam da se pacijenti najteže mire sa spoznajom da im se simptomi straha i napadi panike mogu tokom života ponavljati bez ikakvog reda i pravila, jer to često tumače kao da je panični poremećaj „neizlečiv“ ili kao da su „osuđeni“ da se ceo život bore sa strahom i napadima panike. Ali, to je samo „prvi deo“ realnog stanja stvari. Drugi deo, koji mnogi na žalost ne „čuju“ odmah jer budu očajni zbog onog prvog, jeste da nije toliko važno da li će se simptomi ponovo pojaviti ili ne, koliko je važno da znate šta da „radite“ sa simptomima. Ako ste to naučili i stekli dovoljno samopouzdanja, nećete se plašiti simptoma, pa se zato nećete stalno ni pitati da li će vam se simptomi ponavljati.

Dakle, nije realno očekivati da će vaš oporavak ići pravolinijski uzlaznom linijom i da će vama biti samo bolje i bolje. Tako biste stigli do nekog idealnog stanja, koje, naravno, ne postoji. Ono što je realno jeste da će se bez obzira na oscilacije tokom lečenja, vaše stanje postepeno popravljati i vaši simptomi biti sve blaži, a napadi panike slabije izraženi i manje učestali.

Šta kaže praksa

U praksi se uz redovno, svakodnevno korišćenje terapijskih postupaka, kod većine postižu sasvim dobri rezultati za šest do osam nedelja lečenja. To ne mora da znači da ste se u potpunosti oslobodili svih simptoma, da vas ponekad ne muči „strah od straha“ i da više nema situacija u kojima ne osećate nikakav strah ili nelagodnost. Ali, „dobar ishod“ bi trebalo da znači da ste ovladali postupcima za borbu protiv simptoma i straha i da ste stekli sigurnost da te postupke primenjujete taman toliko koliko je potrebno da vam simptomi ne predstavljaju problem i da se ne bojite svog straha.

Ukoliko ne možete sami da pobedite strahove, obratite se psihoterapeutu kako bi Vam pomogao da se izborite sa panikom i agorafobijom

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, dr Vladan Starčević

Kako dolazi do napada panike?

Kako dolazi do napada panike?

Kako dolazi do napada panike?

Što se tiče samog mehanizma nastanka napada panike, mišljenja stručnjaka su veoma podeljena. S jedne strane su istraživači koji tvrde da je napad panike posledica određenih bioloških promena, a s druge su oni koji za napad „okrivljuju“ psihološke mehanizme. Kako je to slučaj i sa mnogim drugim pojavama u životu gde su stavovi jako polarizovani, ni jedni, ni drugi nisu sasvim u pravu i istina se verovatno nalazi „negde između“.

Dakle, svako je „donekle“ u pravu, a nama će za razumevanje napada panike koristiti da pokušamo da povežemo doprinose i jednih i drugih, ne tvrdeći, pošto to ni ne znamo, da je doprinos jednih veći. Uostalom, nepoznavanje svih detalja u mehanizmu nastanka napada panike nije onemogućilo da se u lečenje paničnog poremećaja uvedu uspešne tehnike koje su rezultat raznih teorija. Tako se i na ovom primeru pokazalo da u lečenju možemo biti uspešniji nego u razumevanju – odnosno uprkos tome što određene pojave ne razumemo dovoljno.

Biološke teorije paničnih napada

Prema biološkim istraživačima, napad panike nije moguć ako mu ne prethode određene promene u funkcionisanju mozga, naročito promene u kojima učestvuju „neuroprenosnici“. Međutim, tačna priroda tih promena nije utvrđena, kao što nije jasno koji su sve „neuroprenosnici“ angažovani prilikom napada panike. Ipak, jedan od glavnih argumenata bioloških istraživača je u tome što napade panike mogu da spreče lekovi koji deluju tako što utiču na pojedine „neuroprenosnike“ na određenim mestima u mozgu.

Biološke teorije često pridaju značaj poremećajima disanja koji se sreću za vreme napada panike. Jedan od njih je i hiperventilacija, koja označava disanje koje je ili previše brzo ili previše plitko i učestalo. To dovodi do napada panike (mada ne uvek), a hiperventilacija može da bude i posledica ili samo način ispoljavanja napada panike, a ne nužno i uzrok napada.

Posledice hiperventilacije su slične simptomima koji se viđaju za vreme napada panike, jer dolazi do vrtoglavice, omaglice, trnjenja po rukama i nogama, „lupanja“ i ubrzanog rada srca, slabosti u nogama, stezanja i bolovima u predelu grudi i doživljaja jakog straha. Ovi simptomi nastaju zbog smanjene količine ugljendioksida u krvi i o lečenju hiperventilacije biće reči u posebnom poglavlju.

Druge teorije napada panike

Postoji još jedna zanimljiva teorija koja dovodi u vezu disanje, strah od gušenja i napade panike. Prema toj teoriji, napadi panike nastaju kao posledica preosetljivosti urođenog mehanizma koji nas „opominje“ da preti opasnost od ugušenja. Kada se ovaj „alarm ugušenja“ uključi, obično se pojavljuje hiperventilacija – i to se događa naročito u situacijama za koje se pretpostavlja da u njima neće biti dovoljno kiseonika i da bi se zato osoba mogla ugušili. Tipičan primer takve situacije je mali zatvoren prostor kao što je lift.

Znači, do napada panike dolazi ili zato što se ovaj „alarm ugušenja“ uključi suviše rano i lako, ili zataji mehanizam da se on zaustavi kada osoba spozna da ne preti stvarna opasnost da se uguši. U prilog ovoj teoriji navode se sledeća zapažanja:

– Strah od ugušenja je jedan od najčešćih strahova kod ljudi uopšte.

– Doživljaj gušenja je čest simptom tokom napada panike, ali nije simptom normalnog straha.

– Panični poremećaj je ubedljivo najčešći oblik ispoljavanja patološkog straha kod obolelih od plućnih bolesti.

Psihološke teorije panike

Među psiholozima je najpopularnija teorija prema kojoj je pogrešno tumačenje telesnih simptoma preduslov za pojavu napada panike. Prema toj teoriji, pojava telesnih simptoma sama po sebi ne dovodi do napada panike ako se simptomi u trenutku njihovog nastanka pogrešno ne protumače kao znak da osobi u tom trenutku preti neka opasnost. Za razliku od nekih bioloških istraživača koji recimo tvrde da je hiperventilacija dovoljna da izazove napad panike, stav ove grupe istraživača je da hiperventilacija može to da učini samo ako se njeni simptomi protumače kao znak „telesne katastrofe“. Tipični primeri su: tumačenje „ovo je infarkt“ kod osobe kojoj je iznenada srca počelo da „lupa“ ili kuca jako brzo, „ugušiću se“ kod osobe koja je ostala bez vazduha, ili „srušiću se“ u slučaju vrtoglavice ili nesvestice.

Međutim, bilo koji simptom može da bude pogrešno protumačen, naročito ako je nastao naglo: tako, mnoge osobe koje za vreme napada panike imaju doživljaj „nestvarnog“ ili kao da su se „odvojile“ od svog tela, to redovno tumače kao znak gubitka kontrole ili ludila. Reč je u stvari, o začaranom krugu koji stalno pojačava strah i na kraju izaziva napad panike. Začarani krug otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači tako da kod osobe izazove jak strah ili pojača već postojeći strah, dovodeći do novih telesnih simptoma. Ti simptomi se opet pogrešno tumače kao znak da je osoba vitalno ugrožena, što dalje pojačava strah i zatvara još jedan začarani krug. Nekoliko takvih krugova je dovoljno da izazove napad panike.

Zašto dolazi do pogrešnog tumačenja simptoma?

Sklonost da se telesni simptomi pogrešno tumače kao znak „nadolazeće katastrofe“ može da bude posledica neprijatnih i traumatskih iskustava. Na primer, ako je nekome bliski član porodice iznenada umro „na rukama“, on se može unapred preterano plašiti simptoma kao što su stezanje u grudima i nedostatak vazduha.

Gotovo da je logično da u slučaju da doživi ove simptome, takva osoba njih automatski pripiše fatalnoj bolesti srca. U drugim slučajevima, nije neophodan „neposredni kontakt“ sa teškom bolešću ili smrću: dovoljno je da je osoba „čula“ kako je neka relativno mlada osoba iznenada umrla ili obolela od neizlečive bolesti, ili da je u porodici neko umro od takve bolesti.

Pogrešno tumačenje simptoma sreće se i kod onih osoba koje su same imale ozbiljne zdravstvene probleme, a naročito bolesti disajnih puteva. Ako se neko gušio zbog astme ili teškog oblika bronhitisa, to iskustvo pamti celog života i ono stvara posebnu osetljivost na nedostatak vazduha, koji se odmah tumači kao da predstoji gušenje. Zato ne čudi što se panični poremećaj, kao što sam već rekao, sreće relativno često kod ljudi koji boluju od astme. Mada pogrešno tumačenje simptoma nije dovoljno da objasni sve napade panike, na ovoj teoriji se temelji kognitivna terapija koja se pokazala korisnom u lečenju paničnog poremećaja.

Suština terapije panike

Suština ove terapije je u promeni načina na koji se tumače telesni simptomi, ali i u promeni obrazaca razmišljanja o strahu uopšte. Tehnike kognitivne terapije će biti detaljnije prikazane u poglavlju 8. Postoji još jedna zanimljiva teorija prema kojoj se panični poremećaj pojavljuje kao posledica već postojećeg, unapred izgrađenog verovanja da su strah, telesni simptomi ili napadi panike opasni, odnosno da imaju opasne posledice. Te posledice mogu biti na telesnom planu (fatalna bolest, smrt). psihološkom (gubitak kontrole) i/ili socijalnom (stid).

Pretpostavka je da napadi panike nastaju direktno kao posledica verovanja da sami simptomi dovode, recimo, do infarkta, gubitka svesti ili ludila. Moguće je da se ova verovanja bar kod nekih osoba mogu razumeti preko prve teorije, odnosno da su ta verovanja u vezi sa sklonošću da se telesni simptomi tumače pogrešno, kao znak da će doći do neke „katastrofe“.

Najbolji način da rešite problem napada panike je psihoterapija.

Izvor: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Panični poremećaj, panični napadi i strah

Panični poremećaj, panični napadi i strah

Panični poremećaj, panični napadi, napadi panike i straha

Panični poremećaj je oblik stanja straha koji se karakteriše napadima panike koji nisu izazvani postojanjem nekog telesnog oboljenja niti delovanjem psihotropnih supstanci. Napadi panike se ponavljaju a između dva napada postoji intenzivan i onesposobljavajući strah od narednog napada.

Klinička slika paničnih napada:

Napad panike podrazumeva posebno emocionalno stanje, karakterisano provalom pravog užasa ili straha veoma visokog intenziteta, koja nastaje zbog neposrednog doživljavanja vitalne ugroženosti i pretnje smrti. Traje nekoliko minuta do 20 min, sa pikom oko 10-og minuta, redje nekoliko sati, sa tendencijom ponavljanja. Pokušaji obolelog da ih kontroliše ostaju bezuspešni, te on smatra da se razboleo od teške i po život opasne bolesti, da gubi kontrolu nad sobom i počinje da ludi.

Prodromalni stadijum karakteriše opšta strašljivost, napetost, ispoljavanje simptoma generalizovane anksioznasti, ili karakterstika koje se pripisuje anksioznoj ličnosti.
Opisuju se precipitirajući činioci, koji nisu specifični. To mogu biti iznenadna i neočekivana smrt bliskih osoba, odvajanje od roditelja i rodnog mesta, trauma u vidu prisutva saobraćajnoj nesreći, razvod braka, preterano ili prvo uzimanje psihoaktivne supstance, izuzetan fizički napor, itd.

Karakteristike napada su: telesni, psihički i ponašajni simptomi.

Telesni simptomi mogu da se jave u jednom sistemu organa, npr. kardiovaskularnog sistema ili u više različitih, što je češće. Najčešći su: lupanje srca, nepravilan srčani rad, osećanje da će izgubiti svest, da nema vazduha, da će se ugušiti, vrtoglavica, nestabilnost pri hodu, slabost u nogama, muka, povraćanje, topli i hladni talasi po telu, trnci po šakama i licu, znojenje, opšta slabost i malaksalost, promene u senzorijumu…

Psihički simptomi izuzetni intenzivan strah od smrti i strah od gubitka kontrole i ludila. Pridružuju se i hipohondrijski, depersonalizacioni i derealizacioni,opsesivni fenomeni.

  • Strah od smrti je najčešći i najmučniji psihički sadržaj napada panike. Reč je o doživljavanju egzistencijalne ugroženosti koja kao da upravo nastupa ili će svakog trena nastupiti, a povezana je sa teškim i po život opasnim bolestima kao infarkt, krvarenje u mozgu ili ugušenje.
  • Strah od gubitka kontrole se ispoljava na različite načite – doživljavanje da će pasti, onesvestiti se, da neće znati šta radi, da će vikati, govoriti gluposti, biti agresivan ili poludeti. Nastaje zbog provale intenzivnih simptoma, koje osoba ne razume i objašnjava ih početkom ludila.
  • Vrtoglavica je čest pratilac straha od gubitka kontrole. Najčešće pri hodu,osećaj da će pasti. Kao doživljaj, vrtoglavica je veoma neprijatna i dugo po otklanjanja napada panike može perzistirati kao jedini znak koji ukazuje da osoba nije rešila svoje konflikte, tj. probleme zbog čega se napad i javio.

U napadu panike javljaju se i doživljji depersonalizacije derealizacije, koje pacijenti opisuje kao da se nalaze u snu ili nekom stanju čudne mehaniziranosti. Javljaju se i hipohondrični, opsesivni i prisilni simptomi.

Ponašajni simptomi:

  • Psihomotorna agitacija je najkarekterističniji oblik ponašanja u momentu doživljavanje napada. Ispoljava se kao velika napetost, ne drži ga mesto, spreman da pobegne sa mesta na kome se oseća bespomoćno i neprijatno.
  • Apel ponašanje, vezano je za doživljaj bliske smrti, te osoba traži hitnu pomoć, poziva lekare ili odlazi u najbližu zdravstvenu ustanovu. Zanimljivo je da se najredje javljaju psihijatru za pomoć.
  • Ponašanje privlačenja i izbegavanja se redje javlja, ali je specifično. Karakteriše ga povlačenje iz svakodnevnog života zbog osećaja ugroženosti.

Napad panike nikada nema isti psihopatološki sadržaj, i razlikuje se od osobe do osobe.

U periodima izmedju napada postoji jak strah od straha ili anticipatorni strah. Podrazumeva stalno iščekivanje da se napad ponovi, a sa njim i moguće opasne posledice-smrt, kolaps, ludilo, poniženje. Anticipatorni strah je najizraženiji kod osoba čiji su napadi neočekivani i nepredvidivi.

U kliničkom smislu, panični poremećaj se retko pojavljuje kao izolovan i čist, češće je vezan za poremećaj ličnosti ili se komorbidno vezuje za druge poremećaje.

Lečenje:

Integrativno – REKBT psihoterapija i farmakoterapija

Nepoznat autor

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972