Ознака: panični poremećaj

Kako dolazi do napada panike?

Kako dolazi do napada panike?

Kako dolazi do napada panike?

Što se tiče samog mehanizma nastanka napada panike, mišljenja stručnjaka su veoma podeljena. S jedne strane su istraživači koji tvrde da je napad panike posledica određenih bioloških promena, a s druge su oni koji za napad „okrivljuju“ psihološke mehanizme. Kako je to slučaj i sa mnogim drugim pojavama u životu gde su stavovi jako polarizovani, ni jedni, ni drugi nisu sasvim u pravu i istina se verovatno nalazi „negde između“.

Dakle, svako je „donekle“ u pravu, a nama će za razumevanje napada panike koristiti da pokušamo da povežemo doprinose i jednih i drugih, ne tvrdeći, pošto to ni ne znamo, da je doprinos jednih veći. Uostalom, nepoznavanje svih detalja u mehanizmu nastanka napada panike nije onemogućilo da se u lečenje paničnog poremećaja uvedu uspešne tehnike koje su rezultat raznih teorija. Tako se i na ovom primeru pokazalo da u lečenju možemo biti uspešniji nego u razumevanju – odnosno uprkos tome što određene pojave ne razumemo dovoljno.

Biološke teorije paničnih napada

Prema biološkim istraživačima, napad panike nije moguć ako mu ne prethode određene promene u funkcionisanju mozga, naročito promene u kojima učestvuju „neuroprenosnici“. Međutim, tačna priroda tih promena nije utvrđena, kao što nije jasno koji su sve „neuroprenosnici“ angažovani prilikom napada panike. Ipak, jedan od glavnih argumenata bioloških istraživača je u tome što napade panike mogu da spreče lekovi koji deluju tako što utiču na pojedine „neuroprenosnike“ na određenim mestima u mozgu.

Biološke teorije često pridaju značaj poremećajima disanja koji se sreću za vreme napada panike. Jedan od njih je i hiperventilacija, koja označava disanje koje je ili previše brzo ili previše plitko i učestalo. To dovodi do napada panike (mada ne uvek), a hiperventilacija može da bude i posledica ili samo način ispoljavanja napada panike, a ne nužno i uzrok napada.

Posledice hiperventilacije su slične simptomima koji se viđaju za vreme napada panike, jer dolazi do vrtoglavice, omaglice, trnjenja po rukama i nogama, „lupanja“ i ubrzanog rada srca, slabosti u nogama, stezanja i bolovima u predelu grudi i doživljaja jakog straha. Ovi simptomi nastaju zbog smanjene količine ugljendioksida u krvi i o lečenju hiperventilacije biće reči u posebnom poglavlju.

Druge teorije napada panike

Postoji još jedna zanimljiva teorija koja dovodi u vezu disanje, strah od gušenja i napade panike. Prema toj teoriji, napadi panike nastaju kao posledica preosetljivosti urođenog mehanizma koji nas „opominje“ da preti opasnost od ugušenja. Kada se ovaj „alarm ugušenja“ uključi, obično se pojavljuje hiperventilacija – i to se događa naročito u situacijama za koje se pretpostavlja da u njima neće biti dovoljno kiseonika i da bi se zato osoba mogla ugušili. Tipičan primer takve situacije je mali zatvoren prostor kao što je lift.

Znači, do napada panike dolazi ili zato što se ovaj „alarm ugušenja“ uključi suviše rano i lako, ili zataji mehanizam da se on zaustavi kada osoba spozna da ne preti stvarna opasnost da se uguši. U prilog ovoj teoriji navode se sledeća zapažanja:

– Strah od ugušenja je jedan od najčešćih strahova kod ljudi uopšte.

– Doživljaj gušenja je čest simptom tokom napada panike, ali nije simptom normalnog straha.

– Panični poremećaj je ubedljivo najčešći oblik ispoljavanja patološkog straha kod obolelih od plućnih bolesti.

Psihološke teorije panike

Među psiholozima je najpopularnija teorija prema kojoj je pogrešno tumačenje telesnih simptoma preduslov za pojavu napada panike. Prema toj teoriji, pojava telesnih simptoma sama po sebi ne dovodi do napada panike ako se simptomi u trenutku njihovog nastanka pogrešno ne protumače kao znak da osobi u tom trenutku preti neka opasnost. Za razliku od nekih bioloških istraživača koji recimo tvrde da je hiperventilacija dovoljna da izazove napad panike, stav ove grupe istraživača je da hiperventilacija može to da učini samo ako se njeni simptomi protumače kao znak „telesne katastrofe“. Tipični primeri su: tumačenje „ovo je infarkt“ kod osobe kojoj je iznenada srca počelo da „lupa“ ili kuca jako brzo, „ugušiću se“ kod osobe koja je ostala bez vazduha, ili „srušiću se“ u slučaju vrtoglavice ili nesvestice.

Međutim, bilo koji simptom može da bude pogrešno protumačen, naročito ako je nastao naglo: tako, mnoge osobe koje za vreme napada panike imaju doživljaj „nestvarnog“ ili kao da su se „odvojile“ od svog tela, to redovno tumače kao znak gubitka kontrole ili ludila. Reč je u stvari, o začaranom krugu koji stalno pojačava strah i na kraju izaziva napad panike. Začarani krug otpočinje simptomom koji se pogrešno protumači tako da kod osobe izazove jak strah ili pojača već postojeći strah, dovodeći do novih telesnih simptoma. Ti simptomi se opet pogrešno tumače kao znak da je osoba vitalno ugrožena, što dalje pojačava strah i zatvara još jedan začarani krug. Nekoliko takvih krugova je dovoljno da izazove napad panike.

Zašto dolazi do pogrešnog tumačenja simptoma?

Sklonost da se telesni simptomi pogrešno tumače kao znak „nadolazeće katastrofe“ može da bude posledica neprijatnih i traumatskih iskustava. Na primer, ako je nekome bliski član porodice iznenada umro „na rukama“, on se može unapred preterano plašiti simptoma kao što su stezanje u grudima i nedostatak vazduha.

Gotovo da je logično da u slučaju da doživi ove simptome, takva osoba njih automatski pripiše fatalnoj bolesti srca. U drugim slučajevima, nije neophodan „neposredni kontakt“ sa teškom bolešću ili smrću: dovoljno je da je osoba „čula“ kako je neka relativno mlada osoba iznenada umrla ili obolela od neizlečive bolesti, ili da je u porodici neko umro od takve bolesti.

Pogrešno tumačenje simptoma sreće se i kod onih osoba koje su same imale ozbiljne zdravstvene probleme, a naročito bolesti disajnih puteva. Ako se neko gušio zbog astme ili teškog oblika bronhitisa, to iskustvo pamti celog života i ono stvara posebnu osetljivost na nedostatak vazduha, koji se odmah tumači kao da predstoji gušenje. Zato ne čudi što se panični poremećaj, kao što sam već rekao, sreće relativno često kod ljudi koji boluju od astme. Mada pogrešno tumačenje simptoma nije dovoljno da objasni sve napade panike, na ovoj teoriji se temelji kognitivna terapija koja se pokazala korisnom u lečenju paničnog poremećaja.

Suština terapije panike

Suština ove terapije je u promeni načina na koji se tumače telesni simptomi, ali i u promeni obrazaca razmišljanja o strahu uopšte. Tehnike kognitivne terapije će biti detaljnije prikazane u poglavlju 8. Postoji još jedna zanimljiva teorija prema kojoj se panični poremećaj pojavljuje kao posledica već postojećeg, unapred izgrađenog verovanja da su strah, telesni simptomi ili napadi panike opasni, odnosno da imaju opasne posledice. Te posledice mogu biti na telesnom planu (fatalna bolest, smrt). psihološkom (gubitak kontrole) i/ili socijalnom (stid).

Pretpostavka je da napadi panike nastaju direktno kao posledica verovanja da sami simptomi dovode, recimo, do infarkta, gubitka svesti ili ludila. Moguće je da se ova verovanja bar kod nekih osoba mogu razumeti preko prve teorije, odnosno da su ta verovanja u vezi sa sklonošću da se telesni simptomi tumače pogrešno, kao znak da će doći do neke „katastrofe“.

Najbolji način da rešite problem napada panike je psihoterapija.

Izvor: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah), samoprocena

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah), samoprocena

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah)? Samoprocena.

Ako niste sigurni da imate panični poremećaj i/ili agorafobiju, evo nekoliko pitanja koja treba da postavite sebi da biste to razjasnili.

  1. Da li vam se često ponavlja da iznenada doživite jak strah koji brzo dostiže vrhunac i traje 10 ili više minuta?
  2. Da li je ovaj strah bar ponekad sasvim neočekivan?
  3. Da li ste zbog ovih epizoda straha naročito zabrinuti ili uznemireni?
  4. Da li se zbog tih epizoda straha jako plašite za svoje zdravlje?
  5. Da li zbog ovog straha često izbegavate određena mesta, situacije, aktivnosti ili čak i neke ljude?
  6. Da li vam je postalo teško da radite zbog straha ili ste zbog toga zapostavili neke svoje aktivnosti?
  7. Da li ste zabrinuti kako vaše bliže i dalje okruženje reaguje zbog vašeg straha i da li se zbog toga stidite ili vam je jako neprijatno?
  8. Da li mislite da vaš strah u velikoj meri „nervira“ vašu okolinu ili smeta drugima da žive normalno?
  9. Da li ste toliko preokupirani vašim strahom da često brinete o budućim epizodama straha ili o njihovim mogućim posledicama po vaše zdravlje?

Ako ste odgovorili potvrdno na bar jedno od ovih pitanja (a obično se „prepoznate“ u nekoliko pitanja), sigurno je da imate problem i da treba sebi da pomognete. Ovo ne znači da ste sebi postavili konačnu dijagnozu – to je posao lekara, odnosno terapeuta. Ali, uverili ste se da imate strah čija ispoljavanja nisu normalna i sa kojim „nešto“ valja da učinite.

Kako rešiti problem panike i straha?

Pošto ste prepoznali da imate problem – u ovom slučaju napade panike i/ili agorafobiju – i pošto je to dijagnostički „overio“ i vaš lekar, prvo je pitanje da li možete sami da ga rešite. Naravno, to je stvar vaše procene i očekivanja. Često sam imao priliku da vidim da osobe sa napadima panike imaju sasvim nerealna očekivanja od lečenja.

Neki uzaludno pokušavaju da „snagom volje“ spreče ili zaustave paniku, i veoma teško se mire sa činjenicom da je tako nešto nemoguće. Drugi očekuju da se „problem“ brzo reši i da se nikad više ne ponovi, pa se jako razočaraju kada čuju da se to obično ne događa. Treći bi želeli da se potpuno oslobode svakog straha, zaboravljajući da je strah u mnogim situacijama razumljiva, očekivana i normalna pojava, a da im u drugim, strah spašava život!

Pošto se napadi panike i „strah od straha“ teško podnose, naročito ako su učestali, odnosno veoma izraženi, razumljivo je što su pacijenti obično nestrpljivi i žele pomoć i „izlečenje“ odmah. Zato im u prvom kontaktu treba pružiti informaciju o prirodi poremećaja, uveriti ih da nisu vitalno ugroženi, smiriti ih, pomoći im tako da im se što brže ublaže ili otklone napadi – panike i najistaknutiji simptomi – i objasniti im da će lečenje verovatno potrajati duže nego što oni očekuju. Ovo je istovremeno i prva faza lečenja.

Obratite se psihoterapeutu OVDE ukoliko imate paniku, strah ili agorafobiju ili neki od navedenih simptoma.

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija. Odavno je poznato da neki ljudi u raznim situacijama i na raznim mestima doživljavaju snažan strah. Taj strah se okolini po pravilu čini preteranim i bezrazložnim, što međutim, ne utiče da se strah smanji ili iščezne. Poremećaj čija je glavna karakteristika ovakav strah, nazvan je agorafobija u drugoj polovini 19. veka. Bukvalno prevedeno, agorafobija znači „strah od pijace i trgova“, ali se ovaj izraz koristi u širem smislu – da bi označio strah od javnih mesta, otvorenih prostora, samostalnog kretanja i putovanja, stajanja u redu, prevoznih sredstava ili gužve u malim, zatvorenim prostorima, itd. Osobe sa agorafobijom skoro sva ova mesta i situacije u manjoj ili većoj meri izbegavaju, a neke i ne izlaze iz kuće, jer se jedino tu osećaju bezbedno. Kada nekud odu, to obično čine u pratnji nekoga u koga imaju poverenja.

U drugim oblicima fobije, strah se odnosi na opasnost koja potencijalno preti od određenih mesta ili objekata, bez obzira da li se nama ta opasnost čini realnom. Na primer, osoba koja se boji visine strahuje da bi mogla da padne, a u osnovi fobije od vode se obično nalazi strah od davljenja. Šta je to u bioskopu, u gužvi ili na ulicama što plaši osobe sa agorafobijom? I zašto se one po pravilu boje ne samo jedne, nego nekoliko takvih situacija? Kada ih to pitate, neke će reći da ne znaju, ali većina će kazati da se boje da im se „nešto“ na tim mestima ne dogodi. Šta bi moglo da im se dogodi? Pozlilo bi im, zavrtelo bi im se u glavi i izgubili bi svest, možda bi im bilo toliko loše da bi iznenada umrli. Neki veruju da bi uradili „neku glupost“ ili poludeli.

Agorafobija i panika – psihoterapija

To što bi moglo da se osobama sa agorafobijom „dogodi“ i čega se one najviše plaše, jesu napadi panike. No, nije bilo nekoga da im to kaže, zar ne? A i da im je neko to rekao, ne bi im samo to ni pomoglo. U svakom slučaju, za razliku od drugih oblika fobija, osnovni strah u agorafobiji je u stvari strah od napada panike, bez obzira na kojim mestima ili u kojim situacijama bi do napada moglo da dođe. Zato se ta mesta i situacije izbegavaju. To znači da je za prepoznavanje i razumevanje agorafobije važnije zašto se situacije izbegavaju, a ne koje su to situacije. Kasnije ćemo videti zašto se napadi panike iščekuju u tipičnom „kompletu“ situacija i zašto se, kao posledica toga, osobe sa agorafobijom boje tih situacija.

Kako izgleda napad panike? To je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagodnosti, koji se tipično opisuje kao doživljaj da će se nešto „strašno“ dogoditi: osoba će da umre, izgubi kontrolu nad sobom, srušiće se ili će da poludi. Napadi obično ne traju dugo (retko duže od pola sata), ali veoma brzo – najviše za nekoliko minuta – dostižu vrhunac. Međutim, osobi koja ima napad panike često se čini kao da on traje čitavu večnost. Neki i poveruju da će napad samo da „traje i traje“ i da mu nema kraja, pa im je teško da zamisle da bi nekako mogao da se zaustavi. Ovo je posebno zastrašujući doživljaj i nije čudo što se kao ishod napada tada iščekuje smrt zbog iscrpljivanja tako jakom i dugotrajnom panikom.

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija

Za vreme napada se pojavljuju sledeći simptomi:

  • Nedostatak vazduha ili otežano disanje
  • „Lupanje srca“ ili ubrzan rad srca i/ili „preskakanje srca“ (nepravilan srčani
    ritam)
  • Vrtoglavica, omaglica ili nesvestica
  • Noge „kao od gume“
  • Trnjenje, žmarci ili gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili
    nogama
  • Stezanje, „pritisak“ ili bolovi u grudima
  • Doživljaj gušenja
  • Preznojavanje
  • Podrhtavanje celog tela ili pretežno ruku
  • Vrući ili hladni talasi po telu
  • Suva usta
  • Doživljaj kao da je otežano gutanje
  • Muka ili „treperenje“ u stomaku, osećaj kao da ćete imati proliv
  • Napetost u mišićima
  • Poremećen, najčešće zamućen vid
  • Doživljaj kao da stvari oko vas nisu stvarne ili da ste se vi izmenili
  • Potreba da pobegnete
  • Potreba da odmah odete u WC, jer vam se čini da ćete da se umokrite
  • Osećaj da su vam misli „blokirane“ ili da ne možete da mislite i govorite
    normalno
  • Strah da ćete „momentalno“ umreti, pasti, izgubiti kontrolu nad sobom,
    poludeti ili se ponašati sasvim nenormalno
  • Uznemirenost

Većina ljudi doživljava samo neke od ovih simptoma za vreme napada panike. Obično su to simptomi koji se odnose na rad srca, disanje ili poremećenu ravnotežu. Način ispoljavanja napada panike može da se razlikuje kod jedne iste osobe, tako da pri različitim napadima i u različitim situacijama, ona doživljava sasvim različite simptome.

Kada dožive napad panike, ljudi obično imaju doživljaj kao da su se našli u nekoj vrsti klopke i da im preti velika opasnost, pa često reaguju na jedan od ova dva načina:

  • Pokušaju da odu ili da pobegnu s mesta na kojem se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Mnogi i poveruju da napade mogu da „kontrolišu“ bežanjem. Često se događa da pobegnu kući i osećaju se bolje čim tamo stignu. To kasnije stvara utisak da se jedina „prava sigurnost“ nalazi kod kuće.
  • Traže pomoć od nekoga da bi se „obezbedili“ ako im se dogodi još nešto gore – ako zaista padnu, dožive srčani napad ili polude. Logično je da se takva pomoć traži od lekara, ali pošto lekara obično nema u blizini ili do lekara nije lako stići, ti ljudi se kasnije „obezbeđuju“ tako što traže od svojih ukućana da budu stalno s njima ili da ih prate kada nekud izlaze.

Posle napada panike tipičan je osećaj umora, iscrpljenosti, zbunjenosti ili praznine. Postoji izvesno olakšanje, ali ono po pravilu ne može da ublaži negativni efekat prethodno doživljenog straha, odnosno panike. Takvo stanje može da potraje satima.

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – obratite se za pomoć psihoterapeutu OVDE

Izvor: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Kako se leče napadi panike i panični poremećaj?

Kako se leče napadi panike i panični poremećaj?

Napadi panike i panični poremećaj

Napad panike je iznenadna epizoda intenzivnog straha koja izaziva ozbiljne fizičke simptome čak i kada nema stvarne opasnosti ili očiglednog uzroka. Napadi panike mogu biti veoma zastrašujući. Kada se jave napadi panike, mogli biste pomisliti da gubite kontrolu, imate srčani udar ili čak umirete.

Mnogi ljudi imaju samo jedan ili dva napada panike u životu, a problem nestaje, često kad prestane stresna situacija koja izaziva panični napad. Ali ako ste imali ponavljajuće, neočekivane napade panike i dugo ste bili u stalnom strahu od drugog napada, verovatno patite od paničnog poremećaja.

Iako sami napadi panike nisu opasni po život, mogu biti zastrašujući i značajno uticati na vaš kvalitet života. Lečenje psihoterapijom je veoma efikasno kod paničnih napada ili paničnog poremećaja.

Simptomi paničnog poremećaja ili panike

Napadi panike obično počinju iznenada, bez upozorenja. Mogu da počnu u bilo kom trenutku – dok se vozite automobilom, u tržnom centru, dok pokušavate da zaspite ili usred poslovnog sastanka. Napadi panike mogu se javljati samo povremeno ili nekoliko puta u toku dana.

Napadi panike imaju mnogo varijacija, ali simptomi obično dosežu vrhunac u roku od nekoliko minuta. Često se nakon napada panike osećate umorno ili iscrpljeno.

Napadi panike obično uključuju neke od sledećih simptoma:

Osećaj predstojeće propasti ili opasnosti
Strah od gubitka kontrole ili smrti
Ubrzan rad srca
Znojenje
Drhtanje
Kratkoća daha ili stezanje u grlu
Jeza
Valunzi
Mučnina
Grčevi u stomaku
Bol u grudima
Glavobolja
Vrtoglavica ili nesvestica
Osećaj utrnulosti ili peckanja
Osećaj nestvarnosti

Jedna od najgorih stvari kod napada panike je intenzivan strah da ćete imati još jedan. Strah od straha često dovodi do napada panike. Napadi panike mogu dovesti do toga da izbegavate mnoge situacije i ljude u kojima se napadi javljaju. Tada nastaje još veći problem.

Napadi panike uspešno se leče u procesu psihoterapije. Ukoliko vas muči panika, zakažite psihoterapiju koja će vam pomoći da se oslobodite ovog neprijatnog problema.

Nepoznat autor

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Panični poremećaj, panični napadi i strah

Panični poremećaj, panični napadi i strah

Panični poremećaj, panični napadi, napadi panike i straha

Panični poremećaj je oblik stanja straha koji se karakteriše napadima panike koji nisu izazvani postojanjem nekog telesnog oboljenja niti delovanjem psihotropnih supstanci. Napadi panike se ponavljaju a između dva napada postoji intenzivan i onesposobljavajući strah od narednog napada.

Klinička slika paničnih napada:

Napad panike podrazumeva posebno emocionalno stanje, karakterisano provalom pravog užasa ili straha veoma visokog intenziteta, koja nastaje zbog neposrednog doživljavanja vitalne ugroženosti i pretnje smrti. Traje nekoliko minuta do 20 min, sa pikom oko 10-og minuta, redje nekoliko sati, sa tendencijom ponavljanja. Pokušaji obolelog da ih kontroliše ostaju bezuspešni, te on smatra da se razboleo od teške i po život opasne bolesti, da gubi kontrolu nad sobom i počinje da ludi.

Prodromalni stadijum karakteriše opšta strašljivost, napetost, ispoljavanje simptoma generalizovane anksioznasti, ili karakterstika koje se pripisuje anksioznoj ličnosti.
Opisuju se precipitirajući činioci, koji nisu specifični. To mogu biti iznenadna i neočekivana smrt bliskih osoba, odvajanje od roditelja i rodnog mesta, trauma u vidu prisutva saobraćajnoj nesreći, razvod braka, preterano ili prvo uzimanje psihoaktivne supstance, izuzetan fizički napor, itd.

Karakteristike napada su: telesni, psihički i ponašajni simptomi.

Telesni simptomi mogu da se jave u jednom sistemu organa, npr. kardiovaskularnog sistema ili u više različitih, što je češće. Najčešći su: lupanje srca, nepravilan srčani rad, osećanje da će izgubiti svest, da nema vazduha, da će se ugušiti, vrtoglavica, nestabilnost pri hodu, slabost u nogama, muka, povraćanje, topli i hladni talasi po telu, trnci po šakama i licu, znojenje, opšta slabost i malaksalost, promene u senzorijumu…

Psihički simptomi izuzetni intenzivan strah od smrti i strah od gubitka kontrole i ludila. Pridružuju se i hipohondrijski, depersonalizacioni i derealizacioni,opsesivni fenomeni.

  • Strah od smrti je najčešći i najmučniji psihički sadržaj napada panike. Reč je o doživljavanju egzistencijalne ugroženosti koja kao da upravo nastupa ili će svakog trena nastupiti, a povezana je sa teškim i po život opasnim bolestima kao infarkt, krvarenje u mozgu ili ugušenje.
  • Strah od gubitka kontrole se ispoljava na različite načite – doživljavanje da će pasti, onesvestiti se, da neće znati šta radi, da će vikati, govoriti gluposti, biti agresivan ili poludeti. Nastaje zbog provale intenzivnih simptoma, koje osoba ne razume i objašnjava ih početkom ludila.
  • Vrtoglavica je čest pratilac straha od gubitka kontrole. Najčešće pri hodu,osećaj da će pasti. Kao doživljaj, vrtoglavica je veoma neprijatna i dugo po otklanjanja napada panike može perzistirati kao jedini znak koji ukazuje da osoba nije rešila svoje konflikte, tj. probleme zbog čega se napad i javio.

U napadu panike javljaju se i doživljji depersonalizacije derealizacije, koje pacijenti opisuje kao da se nalaze u snu ili nekom stanju čudne mehaniziranosti. Javljaju se i hipohondrični, opsesivni i prisilni simptomi.

Ponašajni simptomi:

  • Psihomotorna agitacija je najkarekterističniji oblik ponašanja u momentu doživljavanje napada. Ispoljava se kao velika napetost, ne drži ga mesto, spreman da pobegne sa mesta na kome se oseća bespomoćno i neprijatno.
  • Apel ponašanje, vezano je za doživljaj bliske smrti, te osoba traži hitnu pomoć, poziva lekare ili odlazi u najbližu zdravstvenu ustanovu. Zanimljivo je da se najredje javljaju psihijatru za pomoć.
  • Ponašanje privlačenja i izbegavanja se redje javlja, ali je specifično. Karakteriše ga povlačenje iz svakodnevnog života zbog osećaja ugroženosti.

Napad panike nikada nema isti psihopatološki sadržaj, i razlikuje se od osobe do osobe.

U periodima izmedju napada postoji jak strah od straha ili anticipatorni strah. Podrazumeva stalno iščekivanje da se napad ponovi, a sa njim i moguće opasne posledice-smrt, kolaps, ludilo, poniženje. Anticipatorni strah je najizraženiji kod osoba čiji su napadi neočekivani i nepredvidivi.

U kliničkom smislu, panični poremećaj se retko pojavljuje kao izolovan i čist, češće je vezan za poremećaj ličnosti ili se komorbidno vezuje za druge poremećaje.

Lečenje:

Integrativno – REKBT psihoterapija i farmakoterapija

Nepoznat autor

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972