Ознака: prihvatanje sebe

Iracionalna uverenja u REKBT psihoterapiji

Iracionalna uverenja u REKBT psihoterapiji

Iracionalna uverenja

Termin iracionalan ( Po Vujakliji) : „1.onaj koji se ne zasniva na logičnoj zakonitosti, koji se logički ne može objasniti, ni izraziti; nelogičan, 2. nerazuman, glup“.
U velikom rečniku stranih reči i izraza Ivan Klajn i Milan Šipka za termin iracionalan navode: „ iracionalan, nerazuman, koji nije obdaren razumom, nerazložan, nepametan, koji je „iznad razuma“, protivan razumu, koji se razumom ili pojmovnim mišljenjem ne može shvatiti, koji se ne može dovesti u sklad sa zakonitostima logičnog mišljenja.“

I u filozofiji i u psihologiji postoje različite definicije racionalnog i iracionalnog. Uglavnom se za ljudska uverenja kaže da su iracionalna kada su nerealistična, nelogična, apsolutistička i dogmatski držana, čak i onda kada su nepotvrdiva i nepovrgljiva. U REBT-u racionalno znači, pre svega samo – pomažuće. Ljudi većinom postupaju racionalno kada sebi pomažu i kada saradjuju i pomažu članovima svoje socijalne grupe. Ova uopštena definicija nije apsolutna, jer gotovo uvek ima neke značajne izuzetke.

Specifičnost REBT-a je u tome što polazi od pretpostavke da je emocionalni poremećaj povezan sa brojnim iracionalnim uverenjima. Iracionalna uverenja imaju dva kvaliteta. Prvi je da predstavlja apsolutistički i dogmatski zahtev „mora“ , „treba“, neophodno je“, npr. „Ja to apsolutno moram postići“, a drugi je da predstavljaju preterane evaluacije, generalizacije i nerealistična očekivanja koja se izvode iz apsolutističkih zahteva „mora“. Npr. „Ako nisam postigao moj cilj“:

  • To je užasno
  • Ja to ne mogu podneti
  • Ja sam totalno bezvredna osoba
  • Uvek ću biti sprečen da ostvarim taj svoj cilj i nikad ga neću ostvariti.

Unutrašnji, bezuslovni apsolutistički zahtev „mora“ je centralni element iracionalnog uverenja.

Albert Ellis je utvrdio da se svi iracionalni obrasci mišljenja mogu svesti na tri osnovna zahteva:

Zahtevi

  1. Zahtev prema sebi: Ja moram imati uspeha u onome što radim i dobiti priznanje od drugih, u suprotnom ja sam bezvredan i to bi bilo strašno“. Taj oblik mišljenja uglavnom proizvodi strahove, depresiju, stid i osećanje krivice.
  2. Zahtev prema drugima: „Drugi se prema meni moraju ponašati ljubazno, pošteno i fer u svim okolnostima i u svako doba. Ako se ne ponašaju tako to je grozno, oni su loše osobe i treba da budu kažnjene“. Taj zahtev često vodi snažnim osećanjima besa, mržnje, povredjenosti, ljubomore, samosažaljenja, agresivnog ponašanja (pasivno-agresivno i destruktivno ponašanje).
  3. Zahtevi prema svetu i uslovima života: „Uslovi pod kojima živim apsolutno moraju u svako doba biti bezbedni, bez neprilika uživajući i ne smeju da odstupaju od onoga što ja želim, i ako nisu takvi, onda je to užasno i ja to ne mogu da podnesem. Moj život nikad neće biti dobar i jedva da je vredan življenja“. Zahtevi ove vrste uzrokuju depresiju, samosažaljenje i probleme sa samodisciplinom, kao što je odlaganje obaveza i izbegavajuće ponašanje. Ovde je u pitanju filozofija niske frustracije na toleranciju i vodi u očajanje, bes, fobije.

REBT polazi od stava da je sklonost apsolutističkim zahtevima i komandama biološka tendencija svih ljudskih bića. Gotovo svi ljudi, na taj način, imaju urodjenu osobinu da sami sebe, bespotrebno i preterano uznemire u susretu sa nepovoljnim dogadjajima. Ellis je to sažeto izneo: „ REBT danas smatra da ljudi većinom uče svoje ciljeve, vrednosti i želje od svojih roditelja i kulture. Iako ih ti naučeni standardi često vode u neke probleme i teškoće, nekada ako ih slede, a nekada ako odbiju da ih slede gotovo svi ljudi u svim delovima sveta često uzimaju svoje socijalno naučene preferencije i standarde i kreiraju, konstruišu apsolutistička, nerealistična „mora“ i zahteve o tim ciljevima. Prema tome, ljudi većinom čine sebe poremećenim i takodje sebe čine poremećenim povodom već stvorenog poremećaja.

Zahtevi sa kojima sami sebe činimo poremećenim su i uslovljeni od strane sredine i samo – naučeni. Ljudi ih konstruišu povrh i preko poremećujućeg uslovljavanja koje su „pokupili“ u svojoj sredini. Drugim rečima, ljudi često nauče da je za njih loše i pogrešno da dožive neuspeh ili budu odbačeni od strane drugih ljudi, ali onda prirodno i lako dodaju „Ja se apsolutno nikad ne smem ponašati neodgovarajuće i ako se ponašam onako kako ne smem ja sam loša osoba“.

Sve tri izjave odražavaju dogmatizam, apsolutizam ili dokazivanje, a svako vodi neizbežnom samosabotirajućem ponašanju i emocionalnim teškoćama.

Onaj ko želi da se sačuva od samoporažavajućih i samoosujećujućih tendencija dobro je da odbaci glavne iracionalne ideje. Stid, panika, krivica, neprijateljstvo nastaje kada na kritike ili neslaganja drugih sebi kažemo da ne možemo da podnesemo njihovo neslaganje niti da zadovoljno živimo bez njihovog prihvatanja. Kontrolisanje neprijatnih osećanja koje sami stvaramo ne odvija se lako. Neku od iracionalnih ideja odbacimo, ali zadržimo mnoge kojima se indoktriniramo bez obzira na poražavajuće rezultate koje donose. Umesto toga možemo se akciono i misaono suprotstaviti i opovrgnuti ih. Ako inteligentno organizujemo i disciplinujemo svoja razmišljanja i postupke možemo živeti kreativno i emocionalno ispunjeno uprkos krajnje nezadovoljavajućem svetu i okruženju.

Apsolutistički zahtevi

Prvo uverenje: Ako odbacimo shvatanje da MORAMO biti kompetentni u svakom poslu, adekvatni i uspešni, radićemo dobro a ne savršeno i popravljati svoja a ne tudja postignuća. Jer očigledno je da nema na ovoj planeti osobe koja je kompetentna i nenadmašna u svemu čega se lati. Čak su i najveći umovi i oni koji su bili uspešni imali nedostatke: Uspešnost nije u vezi sa nečijom vrednošću kao ličnosti. Ako ne uspemo – to nema nikakve veze sa našom suštinskom vrednošću ljudskog bića i neuspeh se prihvata kao nepoželjan ali ne i strašan. Ako nam ne podje za rukom da ostvarimo ono što želimo možemo osetiti samo razočaranje ali ne i očaj. Greške možemo koristiti za poboljšanje budućih pokušaja. Ivo Andrić je jednom rekao: „Budemo i prodjemo, a da nikad ne saznamo šta smo sve mogli ostvariti u životu“.

Drugo „moram“: Kada opovrgnemo uverenje da nas svaka veoma značajna osoba u našem životu mora prihvatiti i voleti ma šta mi radili, tudje odobravanje smatraćemo poželjnim ali ne i neophodnim ciljem. Bitno je i osloboditi se ideje da ljude možemo proglasiti lošim, zlim ili pokvarenim jer se ne stavlja znak jednakosti izmedju ljudi i njihovih postupaka niti izmedju osobe koja se loše ponaša i loše osobe.

Treći apsolutistički zahtev prema uslovima života: Kada se stvari ne odvijaju onako kako želimo to je svakako neprijatno ili frustrirajuće, ali ne i strašno, užasno, grozno, nešto što ne mogu da podnesem. Svako postavljeno „mora“ stvara dobru dozu anksioznosti, jer veoma je verovatno da ono za šta kažete da mora postojati naročito pod odredjenim uslovima – ne postoji.

Realnost je najbolje prihvatiti, dopadalo se nama to ili ne, kada ne možemo da je promenimo. Ona postoji – možemo je smatrati lošom, jer sadrži nesreće i frustracije, ali nije katastrofalna. Tužan splet nekih okolnosti je samo tužan, a postaje „užasan“ tek kada počnemo da ga tako sagledavamo. Realnost može da blokira i osujeti naše ciljeve ali ne može da nas potpuno porazi. Samo mi možemo poraziti sami sebe ako uporno verujemo i mislimo da ono što postoji ne bi smelo da postoji. Suština je da sabotiramo sebe svojim iracionalnim razmišljanjem. Možemo birati da menjamo svoja razmišljanja ili unutrašnji govor i opovrgnemo i odbacimo apsolutistička „moranja“. Epiktet je rekao: „ Ko je zapravo nepobediv? Onaj koga nevolje neizbežno ne poražavaju“.

Ostala iracionalna uverenja

Iracionalnim uverenjima nastaju i tzv. misaoni derivati koji su direktno odgovorni za emocionalne poremećaje. Albert Ellis je analizirajući po sadržaju iskaze svojih klijenata sveo na 4 kategorije iracionalnih obrazaca mišljenja.

  1. Katastrofiziranje – ljudi veruju da je stvarnost više od 100 posto loša i to iskazuju tvrdnjom da je nešto „užasno“ ili „strašno“. U osnovi ovog uverenja se nalazi zahtev da stvarnost NE BI SMELA DA BUDE takva kakva jeste. Racionalan obrazac mišljenja bi bio adekvatna procena nepovoljnih dogadjaja. Umesto da je nešto „užasno“ preporučuje se da se nepovoljni dogadjaj označi kao loš.
  2. Nizak prag tolerancije na frustraciju izražava se iskazom „to ne mogu da podnesem“ (iako, verovarno , to se podnosi godinama). Visoka tolerancija na frustraciju – kada kažemo da je neka fizička nelagodnost neprijatna ali da je možemo podneti.
  3. Globalno vrednovanje – iskazi u kojima ljudi trenutne uslove, druge ljude i sebe same označavaju izrazima koji se odnose na trajno stanje a ne na opis dogadjaja. Npr. Nekoga zbog jedne situacije nazovemo lažljivcem, prevarantom ili za sebe možemo reći da smo lenji, neodgovorni, nezreli. Ti iskazi ukazuju na verovanje da je neko ili smo to mi takvi bili, takvi smo trenutno i ostaćemo zauvek takvi.

Racionalno je bezuslovno prihvatanje sebe, drugih ljudi i životnih uslova i precizno vrednovanje samo onoga što nam se ne dopada u toj situaciji. Na taj način konstatujemo da stvarnost nije po sebi ni dobra ni loša, već se sastoji od dobrih i loših dogadjaja.

  1. Mišljenje u ekstremima – iskazi sa „uvek“, „nikad“, „sve“, „ništa“, „svi“, „niko“, život se gleda crno-belo. Racionalno je fleksibilno mišljenje u odnosu na stvari koje bi mogle da se dese (budućnost u kojoj postoji više alternativa).

Sva četiri procesa mišljenja su medjusobno zavisna, interaktivna i predstavljaju različite strane istog procesa apsolutističkog evaluiranja negativnog aktivirajućeg dogadjaja.

Iz Seminarskog rada: Osnove REBT-a, Ilinka Miletić

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Prema teoriji REBT psihoterapije, emocionalne posledice globalnog i uslovnog vrednovanja sebe spadaju u kategoriju ego-uznemirenosti. Ukoliko se osoba pridržava svog apsolutističkog zahteva u odnosu na sebe, druge ljude i svet uopšte, svaki put kada ovaj zahtev nije zadovoljen dolazi do samoobezvređivanja i javlja se ego-uznemirenost u vidu anksioznosti, depresije, osećanja krivice, povređenosti, besa, sramote, nezdrave zavisti i ljubomore.

Zaključci koje osoba donosi o sebi predstavljaju kritičke aspekte aktivirajućih događaja u vezi sa kojim osoba reaguje nekom od navedenih emocija. Najčešći aktivirajući događaji za ove samoomalovažavajuće zaključke su: neuspeh u postizanju nekog značajnog cilja ili ideala, privatno ili javno nekompetentno ponašanje, kritika od strane druge osobe, neprihvatanje i neodobravanje od strane druge osobe, kršenje sopstvenog moralnog koda, podsmevanje ili nepoštovanje od strane drugih ljudi, nedostatak ljubavi od neke značajne osobe, itd.

Ti zaključi o onome što se osobi događa mogu biti istiniti ili neistiniti. Nisu zaključci ti koji su direktan uzrok nezdrave emocionalne reakcije, već iracionalno uverenje koje je ovim zaključkom aktivirano. Drugim rečima, navedene aktivirajuće situacije mogu se dešavati gotovo svim ljudima, ali da li će se razviti neko disfunkcionalno emocionalno stanje i ponašanje povodom njih, zavisi od uverenja kojih se ljudi u tim situacijama drže.

Emocionalne posledice globalnog i uslovnog vrednovanja sebe

Principi na kojima počiva samoobezvređivanje

Rečnikom REBT-a, ego-uznemirenost je zasnovana na iracionalnim uverenjima koje osoba ima prema sebi. Ova iracionalna uverenja se javljaju u vidu apsolutističkih zahteva koji, kada nisu ispunjeni, rezultiraju emocionalnom patnjom u kojoj je tada izraženo obezvređivanje i omalovažavanje sopstvene ličnosti. Postoji nekoliko opštijih principa na kojima počiva samoobezvređivanje, a koji takođe predstavljaju iracionalna uverenja:


• Ljudska bića se mogu oceniti jednom globalnom ocenom. Ova bazična ideja stoji u osnovivisokog i niskog samopoštovanja.


Globalna ocena vrednosti osobe se menja u zavisnosti od uslova na osnovu kojih se ocenjuje.Na ovom principu počiva nestabilnost samopoštovanja. Princip je nelogičan, s obzirom da se ista osoba procenjuje u promenljivim uslovima.


Ljudi se mogu razlikovati prema tome koliko vrede. Kao i prethodne dve i ova ideja je široko rasprostranjena među ljudima i na njoj se posledično zasniva ograničavanje ljudskih prava. Ljudi veoma čvrsto mogu verovati u ideju da određena rasa, pripadnost klasi, narodu, porodici, školi, itd, više vredi u odnosu na druge. Na pojedinačnom nivou, unutar svoje zajednice, ljudi mogu verovati u ovu ideju i tada se stalno porede sa drugima da bi procenili sopstvenu (bez)vrednost.


Ljudi mogu biti nepogrešivi i savršeni. Ovakvo uverenje može stajati u osnovi perfekcionizma. Ono što dodatno pojačava iracionalnost ideje jeste da se lični neuspeh u postizanju ovog ideala pripisuje sopstvenoj neadekvatnosti.


Ako čovek ne ispuni zahteve koje sebi postavlja onda je manje vredan. Ljudi svoje želje i preferencije često pretvaraju u apsolutističke zahteve. Ljudi, takođe, pogrešno mogu verovati da je ovo odličan način za motivisanje sebe da ne posustaju u ostvarenju ciljeva. Često je ovo i vaspitni postulat kojim roditelji misle da grade čvrst karakter sopstvene dece.


Globalno negativno samovrednovanje pomaže osobi da u budućnosti ne ponavlja greške. Ljudi često veruju da ako se odreknu globalnog vrednovanja u susretu sa neuspehom, da će postati nemotivisani da se menjaju u željenom pravcu. Međutim, upravo je ovo uverenje ono što osobu sabotira u promeni, jer samoomalovažavanje češće vodi u rezignaciju i samodestruktivna ponašanja.

Ukoliko imate problem sa samopouzdanjem preporučljivo je posetiti psihoterapeuta koji će vam pomoći da podignete nivo vašeg samopouzdanja i postanete istinski srećni

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972