Psihoseksualna psihoterapija je novi integrativni oblik psihoterapije koncipiran za lečenje disfunkcionalnog seksualnog ponašanja uslovljenog emocionalnim i psihološkim razlozima. 

Vrste psihoseksualne psihoterapije:

Psihoanalitička psihoterapija – pokušava da promeni seksualno disfunkcionalno ponašanje razrešavanjem intrapsihičkih konflikata i sticanjem uvida (da se nesvesni procesi seksualnog funkcionisanja “osveste“).

Partnersko-bračna psihoterapija – smatra da je seksualna disfunkcionalnost posledica loše i nekvalitetne komunikacije između partnera, pa se najviše radi na njihovom interpersonalnom odnosu.

Seksualna terapija – brzo i uspešno otklanjanje simptoma seksualnih smetnji. Nijedan partner nije pacijent, već oba partnera moraju da promene međusobni odnos i putem seksualnih vežbi razviju seksualno funkcionalnije ponašanje.

Kognitivno-bihejvioralna terapija – seksualno disfunkcionalno ponašanje je rezultat pogrešno naučenog ili neprilagođenog seksualnog ponašanja, pa se radi na modifikaciji kognitivnih distorzija (iskrivljenih uverenja) i zadaju se fizičke vežbe izlaganja (kao modalitet sistematske desenzitizacije).

Tipovi seksualnih disfunkcija:

Postoje nekoliko tipova seksualnih disfunkcija. Sve one se javljaju u određenoj fazi seksualnog odgovora: seksualna želja, uzbuđenje i orgazam. 

Na globalnom nivou,najčešći problem kod muškaraca i žena predstavlja smanjena seksualna želja, u fazi uzbuđenjato je erektilna disfunkcija (čest oblik kod muškaraca) i orgazmička disfunkcija (nemogućnost postizanja orgazma), kao i prevremena ejakulacija (najčesći oblik muške seksualne disfunckije) u fazi orgazma.

Ostali tipovi seksualne disfunkcije su: vaginizam (zbog vaginalnog grča ne postoji mogućnost penetracije), dispareunija (bolni odnos) kod žena, seksualne fobije… Slika o problematičnosti seksualnog života se može proširiti ako uključimo druge nespecifične sindrome i poremećaje: “Problemi sa slikom tela“, “Prevremeni orgazam kod žena“, “Bol pri masturbaciji“, “Orgazmička anhedonija“, “Seksualna adikcija“,“Neiskorišćena seksualna veza ili brak“, parafilije i poremećaji seksualnog identiteta itd…

Treba napomenuti da se svi, bez obzira na starosnu grupu i pol, bore sa nedostatkom seksualne želje.

Ciljevi u psihoseksualnoj terapiji

Psihoseksualna terapija, kad se uspostavi dobar radni savez sa pacijentom ili parom, ima za cilj da oslobodi pacijenta od pogrešnih uverenja, različitih mitova i predrasuda (da mora biti stalno uspešan u seksu, da uživanje u seksu zavisi od krutog penisa, da žena mora da doživi orgazam, da je seks isto što i snošaj, da je dobar seks onaj koji je spontan, bez planiranja i pričanja i sl.), da se poveća verbalna i neverbalna komunikacija između partnera, da se uzajamno pruži i primi zadovoljstvo, da se smanji nivo anksioznosti koji konstantno prati seksualnu situaciju…. Ona pomaže ljudima da razviju nove i alternativne seksualne obrasce, koje će im omogoćiti da budu zadovoljniji na seksualnom planu.

Kome je potrebna psihoseksualna terapija?

Zbog fleksibilnosti i mogućnosti kombinovanja različitih pristupa, u zavisnosti od potreba klijenata, psihoseksualna terapija se koristi kod svih oblika seksualnih disfunkcija, kada su seksualne smetnje udružene sa neurotskim poremećajima, poremećajima ličnosti ili psihosomatskim stanjima. Takođe, veoma je značajna u tretiranju sekualno devijantnog ponašanja (parafilija – fetišizam, egzibicionizam, voajerizam itd…) , kao i u poremećajima seksualnog identiteta
(transvestizam, transeksualizam…)

Ne primenjuje se kod organski uslovljenih seksualnih smetnji, kod osoba koje ne shvataju da je priroda njihovih smetnji povezana sa psihološkim uzrocima, kod osoba koje ispoljavaju psihotične poremećaje ili tešku depresiju, kada je primarno lečiti bolest, a ne seksualnu disfunkcionalnost.

Zbog čega patimo u seksu?

Uzroci mogu biti organski, psihogeni ili kombinovani. Organski najčešće uključuju neku fizičku akutnu ili hroničnu bolest, u neurološkoj, hormonalnoj, vaskularnoj ili uro-genitalnoj sferi. Korišćenje određenih sintetskih lekova i preparata, poput antidepresiva, antipsihotika ili protiv visokog pritiska, zatim alkohol, droga itd., mogu negativno uticati na seksualni život.
U psihogene uzroke najčešće spadaju: stres (na poslu ili kod kuće), umor, depresija, generalizovana anksioznost, anksioznost prilikom nastupa, prethodne traume (na primer, seksualno silovanje), nisko samovrednovanje, različite emocionalne blokade, loš partnerski odnos, nedostatak ljubavi u vezi, neprijateljski stav prema partneru, nedostatak fizičke privlačnosti, loša seksualna socijalizacija, religiozno vaspitanje, nerealnih očekivanja, odsustvo pravih uslova, nedostatak uzbuđenja i sl.

Tehnike i metode koje se koriste u psihoseksualnoj terapiji

Pre odluke o najboljoj metodi lečenja u određenoj situaciji potrebno je doznati informacije od oba partnera (putem funkcionalne analize ponašanja i seksualne istorije para). Nakon toga, radi se na identifikaciji negativnih misli, njihovoj promeni, razvijanju pozitivnog stava prema sebi i svojoj seksualnosti. Za to vreme prisutna je permanentna seksualna edukacija, koja traje tokom čitave terapije, koja dodatno pomaže u prihvatanju sebe i partnera, radi se na razvijanju pravog seksualnog Ja, na asertivnoj komunikaciji u seksualnoj sferi i van seksa (ukoliko odnos ne funkcioniše).

Pored toga, koriste se i različite tehnike relaksacije (na pr. modifikovani autogeni trening sa progresivnom relaksacijom), kako i određene meditacije i emocionalne tehnike opuštanja. Da bi bila još korisnija, a efekti terapeutskog procesa brži i značajniji, psihoseksualna terapija uključuje (a to je njeno posebno obeležje) i posebne fizičke vežbe u domenu seksualnosti, kao što su specifične vežbe masturbiranja koje osoba radi sama, a kad dostigne određeni nivo seksualne spoznaje (prave introspekcije), uključuje se i partner (ukoliko je dostupan).

Vežbe se obavljaju minimum 2-3 puta nedeljno (ispod tog broja rezultati su neizvesni). Sve te vežbe pomažu pacijentima-klijentima da razviju i poboljšaju čulni fokus, da integrišu nova saznanja na planu intimnosti, da se direktno suoče sa svojim strahovima, da bi kasnije zadovoljavajući seksualni odnos bio moguć. Od samog starta zabranjuje se partnerima da samoinicijativno pokušavaju da ostvare odnos, već se radi u oblastima emocionalne i socijalne inteligencije, da bi se formirala dobra osnova i pojačala povezanost između partnera i proširile mogućnosti u seksu, kao nužan preduslov za obavljanje zajedničkih zadataka.

Psihoseksualna terapija, za razliku od drugih terapeutskih modaliteta ne traje previše dugo (10-15 seansi u proseku), u zavisnosti od godina starosti, trajanja problema, lične motivacije, želje za aktivnom participacijom oba partnera, drugih psihopatoloških stanja ili tipa seksualne disfunkcije.

Ukoliko se radi, recimo, o erektilnoj disfunkciji primarnog tipa (gde nikad nije uspostavljen odnos), terapija obično traje mnogo duže sa nejasnom prognozom, za razliku od erektilne disfunkcije sekundarnog tipa (gde pacijent trenutno ne funkcioniše, a ranije jeste) ili situacionog tipa (gde uspostavlja odnos sa ljubavnicom, ali ne sa ženom, ili obrnuto), i gde obično nije potrebno više od desetak seansi, sa veoma optimističkom prognozom.

Ukoliko imate probleme psihoseksualne prirode, obratite mi se na email na kontakt strani ili na 061/180 1972

Dr Milan Popović
doktor medicine i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Izvor: https://www.seksin.net/