Ознака: psihoterapeut

REBT psihoterapija i REBT psihoterapeut

REBT psihoterapija i REBT psihoterapeut

REBT psihoterapija i REBT psihoterapeut

Oblast psihoterapije ( REKBT psihoterapija ) tokom 50-ih godina postala je bogatija za još jedan psihoterapijski pravac kognitivno-bihejvioralne orijentacije. Albert Ellis osmislio je novi, integrativni pristup koji je nazvao REKBT (Racionalno emotivno kognitivno bihejvioralna terapija). Zasnovan na staroj tvrdnji koju je formulisao još grčki filozof Epiktet da “ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već svojim viđenjem tih događaja”, REKBT uzima u obzir kako emocije, tako i kognicije i ponašanja klijenta. Situacije koje nam se događaju u svakodnevnom životu ne čine nas nesrećnim, uznemirenim ili zabrinutim, već način na koji mi posmatramo te situacije. Od načina na koji razmišljamo zavisi način na koji ćemo se ponašati i osećati.

Kako REKBT psihoterapija funkcioniše?

Šest principa leži u osnovi REKBT-a:
Osećamo ono šta mislimo, odnosno kognicija najviše određuje ljudske emocije. Ne čine nas događaji sami po sebi tužnim, ljutim ili anksioznim, već nas ono što mi govorimo sebi o tim događajima uvodi u naša emocionalna stanja. Ljudi koji su socijalno fobični nisu uznemireni zbog ponašanja drugih ljudi, već sami sebe uznemiravaju govoreći sebi da će ih drugi odbaciti, povrediti ili biti zli prema njima, te da oni ne mogu podneti takvo njihovo ponašanje.

Šta nas uznemirava

Mi uznemiravamo sebe pogrešnim razmišljanjem. Naši emocionalni poremećaji uzrokovani su disfunkcionalnim razmišljanjima kao što su preterivanje, crno-belo razmišljanje, pojednostavljivanje, rigidno mišljenje, preterane generalizacije, skakanje na zaključak, itd.

Promena uverenja

Menjanje našeg razmišljanja promeniće naša osjećanja. Pošto nas misli uznemiravaju, smisleno je raditi na promijeni naših razmišljanja o sebi, drugima i svijetu. Umjesto da sebi govori da će ga razgovaranje sa osobama suprotnoog pola samo dovesti do odbacivanja i da je to užasno, klijenta možemo ohrabriti da testira u realnosti da li je to zaista užasno kao što to on ili ona pretpostavljaju.
Iracionalna uverenja imaju različite uzroke. Albert Ellis je često isticao da ljudska bića lako usvajaju iracionalna uverenja. Međutim, iako okolina, kultura i genetika igraju značajnu ulogu u razvijanju iracionalnih uverenja, mi smo ti koji imamo tendenciju da sebe uznemiravamo na razne načine.

Iako iskustva iz prošlosti mogu biti značajna za razvijanje iracionalnih uvjerenja, REKBT smatra da je najvažnije uvideti kojim uverenjima mi sada uznemiravamo sebe, umesto da se fokusiramo na to kada i kako su ona nastala. Ljudi imaju tendenciju da neprestano uznemiravaju sami sebe na razne načine. REKBT uči klijente kako da otkriju svoja sadašnja uvjerenja o sebi, drugima i svijetu koja su naučili u prošlosti, te da procjene da li su ona tačna i korisna u sadašnjosti.

Uverenja se mogu menjati. Pošto su ljudi prirodno skloni da razvijaju iracionalna uverenja, menjanje uverenja je nekada teško i zahtjeva upornost, zbog čega je REKBT vrlo aktivna i direktivna terapija.

Šta je to ABC model?

Osnovni princip promene u REKBT-u podrazumeva rad na promeni svojih nekonstuktivnih uverenja, što za posledicu ima promenu emocija i ponašanja. ABC model predstavlja osnovni radni okvir u REKBT terapiji, tzv. ABC model u kome A predstavlja aktivirajući događaj (situaciju), B –naša uverenja koja su u vezi sa datim aktivirajućim događajem i C – ponašanja i emocije koje doživljavamo u toj situaciji. REKBT nas uči da događaj sam po sebi ne utiče automatski na naša osećanja i ponašanja, već da ona zavise od načina na koji smo ih mi obradili, tačnije od naših uverenja. Ukoliko su naša uverenja konstruktivna (racionalna) za posledicu ćemo imati konstruktivna, samopomažuća osećanja i ponašanja, dok će posledica nekonstruktivnog razmišljanja (iracionalna uverenja) biti nekonstruktivne i samoosujećujuće emocije i ponašanja.
Rad na problemima upravo uključuje rad na iracionalnim uverenjima, odnosno  naš terapijaski zadatak je da iracionalna uverenja javljaju sa manjom učestalošću, intenzitetom i trajanjem i da se konačno zamene racionalnim.

Da li je REKBT psihoterapija za mene?

REBT je terapijski pravac usmeren na ostvarivanje jasno postavljenih ciljeva klijenta na kojima se radi uz precizno praćenje terapijskih efekata. Rad na problemima odvija se uz direktivan pristup terapeuta, ali i angažovanost klijenta koji pored rada u okviru seanse, na svom problemu radi i kroz domaće zadatke čime se promena ubrzava i učvršćuje. Između terapeuta i klijenta postoji ravnopravan i saradnički odnos. Osim toga, REKBT svoj repertoar intervencija dosta bazira i na humoru. Iskustvo REKBT terapeuta ukazuje na to da ovakav metod rada pogoduje najvećem broju klijenata u rešavanju njihovih emotivnih i psiholoških problema.

Da li REKBT psihoterapija i psihoterapeut mogu da reši moj problem? 

REKBT pripada grupi kognitivno-bihejvioralnih intervencija, čija efikasnost je više puta dokazana u radu sa različitim psihološkim problemima. To je za posledicu imalo širenje ovog terapijskog pravca terapije u celom svetu i milione zadovoljnih klijenata koji su pomoću REBT-a uticali na promenu svog života.

Gde pomaže REBT psihoterapija

  • bezuslovno prihvatanje sebe i drugih
  • razvijanje sopstvenih potencijala i sticanje uvida o sebi i drugima
  • izgradnja sopstvenog željenog identiteta
  • unapređenje emotivnog života
  • bes, ljutnja, krivica, stid
  • povređenost
  • traumatski događaji, gubici, tugovanje, stres
  • anksioznost, napetost, panični napadi, strahovi, socijalna i druge fobije
  • izolovanost, tuga i depresija
  • hipohondrija
  • poremećaji sna i apetita
  • ljubavni problemi
  • partnerski i bračni problemi
  • seksualni problemi, impotencija, frigidnost, pojačana polna želja, nedostatak polne želje, anorgazmija…
  • nezadovoljstvo sobom i socijalnim odnosima
  • rad na telu i psihosomatskim tegobama
  • unapređenje veština komunikacije
  • motivacija
  • određivanje prioriteta i postavljanje ciljeva
  • neuspesi u školovanju
  • procena i analiza radne i poslovne efikasnosti i unapređenje poslovanja
  • problemi na poslu
  • postizanje stanja pune svesnosti i sreće, meditacija

REKBT psihoterapija se takođe koristi za podsticanje ličnog razvoja i samoaktualizacije (ostvarivanje ličnih potencijala). Sadrži detaljne principe (kao što su prosvećujući interes za sebe, samoprihvatanje, preuzimanje rizika) koji mogu biti upotrebljeni za pomaganje ljudima u razvijanju funkcionalnije filozofije življenja i ponašanja u skladu sa njom. Sve češće se koristi za veću efikasnost na radnom mestu.

Bezuslovno samoprihvatanje. Samopouzdanje i samopoštovanje.

Bezuslovno samoprihvatanje. Samopouzdanje i samopoštovanje.

Visoko samopoštovanje ili bezuslovno samoprihvatanje

Posedovanje visokog nivoa samopoštovanja ima svojih prednosti. Kada postižemo uspehe, osećamo se dobro. Što više postižemo uspehe, to smo sve sigurniji da smo kompetentni i sposobni, šta više da smo superiorni u odnosu na druge. To nas motiviše da postižemo nove uspehe, odnosno da se stalno trudimo da postižemo uspehe. Dokle god verujemo da se samopoštovanje može zaraditi, težićemo ka tome da to i ostvarimo.

Perfekcionizam

Neki od nas razviće perfekcionizam – težnju ka savršenstvu. Međutim, tu postoji jedan nepremostiv problem, a to je da smo svi pogrešiva ljudska bića koja ne mogu stalno i konstantno ostvarivati uspehe. Šta se onda dešava? Ako je uspeh uslov za visoko, onda je neuspeh uslov za nisko samopoštovanje, a još ukoliko se neuspeh prolongira ili osoba ne može da doživi uspeh u nekoj oblasti trajno, onda je samopoštovanje ozbiljno narušeno, a sa njim i emocionalno zdravlje osobe.

Međutim, ukoliko osoba, umesto svoje celokupne ličnosti, samo svoje ponašanje vidi kao neuspešno, verovatnije je da će u budućnosti težiti da promeni svoje ponašanje, a to je ono što se propagira stavom bezuslovnog samoprihvatanja.

Samoosuđivanje

Međutim, ukoliko osoba shvati da zbog neuspeha celokupna ličnost ne vredi, čemu onda pokušaji za ostvarivanje promene? Ako osoba posmatra sebe kao uzvišenu i plemenitu zbog svojih uspeha, onda može automatski da vidi sebe kao bezvrednu i jadnu zbog svojih neuspeha. Zbog toga koncept samopoštovanja nekada nužno vodi samoosuđivanju.

Ipak, ni konstantno visoko samopoštovanje ne mora biti nužno povezano sa mentalnim zdravljem, ma koliko to nepopularno zvučalo. Osećanje superiornosti i grandioznosti jeste osnova narcističkih tendencija, čak i agresivnosti i bazirano je na istoj logičkoj grešci kao i obezvređivanje: preteranoj generalizaciji. To znači da visoko samopoštovanje ne garantuje prilagođeno, moralno ili zdravo ponašanje.

Bezuslovno samoprihvatanje

Dok je za održavanje visokog samopoštovanja neophodno stalno postizati određene standarde i tuđe odobravanje, za bezuslovno samoprihvatanje potrebno je samo prihvatiti sebe sa svojim vrlinama i manama. To ne znači manju motivaciju da se doživi određeni uspeh, ali razlog za doživljavanje uspeha nije dokazivanje lične vrednosti, već samoaktualizacija i ispunjavanje želje za srećnijim životom – uživanje u ostvarenju sopstvenih potencijala.

Ako nam je samopoštovanje krajnji cilj, stres tokom realizacije aktivnosti koju smatramo uslovom samopoštovanja biće mnogo intenzivniji, nego u slučaju samoprihvatanja gde tog pritiska nema. Na primer, osoba koja je anksiozna zbog javnog nastupa, a ta anksioznost je povezana sa globalnim samovrednovanjem, plaši se da bi mogla ostati bez reči pred publikom i javno pokazati znake anksioznosti kroz crvenilo i podrhtavanje glasa, što bi moglo rezultirati time da će je publika ismejati (a to nikako ne sme da se desi – jer to vodi u samoobezvređivanje = veoma nisko samopoštovanje). Zbog toga ne može da se koncentriše na sadržaj svog govora i održi ga kvalitetno, već je sva koncentracija u održavanju samopoštovanja – izbegavanju sramotne situacije. Osoba je, dakle, fokusirana na to šta radi, a ne kako radi.

Strah od novih situacija

Takođe, nestabilnost samopoštovanja inhibira ljude da učestvuju u novim i nepoznatim aktivnostima gde uspeh nije zagarantovan, upravo zbog opasnosti od mogućeg lošeg ishoda, te ljudi koji se drže ovog stava jesu često pasivni, što na kraju umanjuje verovatnoću za uspehom. Čak i sa te tačke gledišta, veća je verovatnoća za postignućem, kako u pogledu kvantiteta, tako i u pogledu kvaliteta, sa izraženijim stavom bezuslovnog samoprihvatanja.

Prihvatanje od strane drugih i strah

Slično je i u relaciji sa drugim ljudima. Samopoštovanje koje se zasniva na tome koliko smo prihvaćeni od strane drugih ljudi zahteva stalnu trku za odobravanjem. To utiče inhibirajuće na iskreno izražavanje sopstvene ličnosti, stavova, želja, emocija, a uz to je ipak i dalje nedostižno! Drugim rečima, osobe koje ličnu vrednost baziraju na odobravanju od strane drugih su inhibirane zbog straha od neuspeha ili odbijanja koje bi uništilo njihovo samopoštovanje, a ukoliko osoba ipak odluči da učestvuje u potencijalno rizičnoj situaciji, anksioznost koja je povezana sa strahom od neuspeha čini njeno ponašanje neadekvatnim i neautentičnim. Tako se osoba na dalje sve teže odlučuje da preuzme rizik i ostvari željene ciljeve, gubi nadu i otvara put ka depresiji.

Sa druge strane, sa izraženim stavom bezuslovnog samoprihvatanja mi možemo težiti da se ponašamo moralno i ispravno u odnosu na druge ljude, jer je to u našem sistemu vrednosti važno, ali da od toga nikako ne zavisi naša ljudska vrednost, odnosno da to ne definiše naš self.

Iz knjige: Samovrednovanje i mentalno zdravlje, Stanislava Popov

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah), samoprocena

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah), samoprocena

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah)? Samoprocena.

Ako niste sigurni da imate panični poremećaj i/ili agorafobiju, evo nekoliko pitanja koja treba da postavite sebi da biste to razjasnili.

  1. Da li vam se često ponavlja da iznenada doživite jak strah koji brzo dostiže vrhunac i traje 10 ili više minuta?
  2. Da li je ovaj strah bar ponekad sasvim neočekivan?
  3. Da li ste zbog ovih epizoda straha naročito zabrinuti ili uznemireni?
  4. Da li se zbog tih epizoda straha jako plašite za svoje zdravlje?
  5. Da li zbog ovog straha često izbegavate određena mesta, situacije, aktivnosti ili čak i neke ljude?
  6. Da li vam je postalo teško da radite zbog straha ili ste zbog toga zapostavili neke svoje aktivnosti?
  7. Da li ste zabrinuti kako vaše bliže i dalje okruženje reaguje zbog vašeg straha i da li se zbog toga stidite ili vam je jako neprijatno?
  8. Da li mislite da vaš strah u velikoj meri „nervira“ vašu okolinu ili smeta drugima da žive normalno?
  9. Da li ste toliko preokupirani vašim strahom da često brinete o budućim epizodama straha ili o njihovim mogućim posledicama po vaše zdravlje?

Ako ste odgovorili potvrdno na bar jedno od ovih pitanja (a obično se „prepoznate“ u nekoliko pitanja), sigurno je da imate problem i da treba sebi da pomognete. Ovo ne znači da ste sebi postavili konačnu dijagnozu – to je posao lekara, odnosno terapeuta. Ali, uverili ste se da imate strah čija ispoljavanja nisu normalna i sa kojim „nešto“ valja da učinite.

Kako rešiti problem panike i straha?

Pošto ste prepoznali da imate problem – u ovom slučaju napade panike i/ili agorafobiju – i pošto je to dijagnostički „overio“ i vaš lekar, prvo je pitanje da li možete sami da ga rešite. Naravno, to je stvar vaše procene i očekivanja. Često sam imao priliku da vidim da osobe sa napadima panike imaju sasvim nerealna očekivanja od lečenja.

Neki uzaludno pokušavaju da „snagom volje“ spreče ili zaustave paniku, i veoma teško se mire sa činjenicom da je tako nešto nemoguće. Drugi očekuju da se „problem“ brzo reši i da se nikad više ne ponovi, pa se jako razočaraju kada čuju da se to obično ne događa. Treći bi želeli da se potpuno oslobode svakog straha, zaboravljajući da je strah u mnogim situacijama razumljiva, očekivana i normalna pojava, a da im u drugim, strah spašava život!

Pošto se napadi panike i „strah od straha“ teško podnose, naročito ako su učestali, odnosno veoma izraženi, razumljivo je što su pacijenti obično nestrpljivi i žele pomoć i „izlečenje“ odmah. Zato im u prvom kontaktu treba pružiti informaciju o prirodi poremećaja, uveriti ih da nisu vitalno ugroženi, smiriti ih, pomoći im tako da im se što brže ublaže ili otklone napadi – panike i najistaknutiji simptomi – i objasniti im da će lečenje verovatno potrajati duže nego što oni očekuju. Ovo je istovremeno i prva faza lečenja.

Obratite se psihoterapeutu OVDE ukoliko imate paniku, strah ili agorafobiju ili neki od navedenih simptoma.

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija. Odavno je poznato da neki ljudi u raznim situacijama i na raznim mestima doživljavaju snažan strah. Taj strah se okolini po pravilu čini preteranim i bezrazložnim, što međutim, ne utiče da se strah smanji ili iščezne. Poremećaj čija je glavna karakteristika ovakav strah, nazvan je agorafobija u drugoj polovini 19. veka. Bukvalno prevedeno, agorafobija znači „strah od pijace i trgova“, ali se ovaj izraz koristi u širem smislu – da bi označio strah od javnih mesta, otvorenih prostora, samostalnog kretanja i putovanja, stajanja u redu, prevoznih sredstava ili gužve u malim, zatvorenim prostorima, itd. Osobe sa agorafobijom skoro sva ova mesta i situacije u manjoj ili većoj meri izbegavaju, a neke i ne izlaze iz kuće, jer se jedino tu osećaju bezbedno. Kada nekud odu, to obično čine u pratnji nekoga u koga imaju poverenja.

U drugim oblicima fobije, strah se odnosi na opasnost koja potencijalno preti od određenih mesta ili objekata, bez obzira da li se nama ta opasnost čini realnom. Na primer, osoba koja se boji visine strahuje da bi mogla da padne, a u osnovi fobije od vode se obično nalazi strah od davljenja. Šta je to u bioskopu, u gužvi ili na ulicama što plaši osobe sa agorafobijom? I zašto se one po pravilu boje ne samo jedne, nego nekoliko takvih situacija? Kada ih to pitate, neke će reći da ne znaju, ali većina će kazati da se boje da im se „nešto“ na tim mestima ne dogodi. Šta bi moglo da im se dogodi? Pozlilo bi im, zavrtelo bi im se u glavi i izgubili bi svest, možda bi im bilo toliko loše da bi iznenada umrli. Neki veruju da bi uradili „neku glupost“ ili poludeli.

Agorafobija i panika – psihoterapija

To što bi moglo da se osobama sa agorafobijom „dogodi“ i čega se one najviše plaše, jesu napadi panike. No, nije bilo nekoga da im to kaže, zar ne? A i da im je neko to rekao, ne bi im samo to ni pomoglo. U svakom slučaju, za razliku od drugih oblika fobija, osnovni strah u agorafobiji je u stvari strah od napada panike, bez obzira na kojim mestima ili u kojim situacijama bi do napada moglo da dođe. Zato se ta mesta i situacije izbegavaju. To znači da je za prepoznavanje i razumevanje agorafobije važnije zašto se situacije izbegavaju, a ne koje su to situacije. Kasnije ćemo videti zašto se napadi panike iščekuju u tipičnom „kompletu“ situacija i zašto se, kao posledica toga, osobe sa agorafobijom boje tih situacija.

Kako izgleda napad panike? To je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagodnosti, koji se tipično opisuje kao doživljaj da će se nešto „strašno“ dogoditi: osoba će da umre, izgubi kontrolu nad sobom, srušiće se ili će da poludi. Napadi obično ne traju dugo (retko duže od pola sata), ali veoma brzo – najviše za nekoliko minuta – dostižu vrhunac. Međutim, osobi koja ima napad panike često se čini kao da on traje čitavu večnost. Neki i poveruju da će napad samo da „traje i traje“ i da mu nema kraja, pa im je teško da zamisle da bi nekako mogao da se zaustavi. Ovo je posebno zastrašujući doživljaj i nije čudo što se kao ishod napada tada iščekuje smrt zbog iscrpljivanja tako jakom i dugotrajnom panikom.

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija

Za vreme napada se pojavljuju sledeći simptomi:

  • Nedostatak vazduha ili otežano disanje
  • „Lupanje srca“ ili ubrzan rad srca i/ili „preskakanje srca“ (nepravilan srčani
    ritam)
  • Vrtoglavica, omaglica ili nesvestica
  • Noge „kao od gume“
  • Trnjenje, žmarci ili gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili
    nogama
  • Stezanje, „pritisak“ ili bolovi u grudima
  • Doživljaj gušenja
  • Preznojavanje
  • Podrhtavanje celog tela ili pretežno ruku
  • Vrući ili hladni talasi po telu
  • Suva usta
  • Doživljaj kao da je otežano gutanje
  • Muka ili „treperenje“ u stomaku, osećaj kao da ćete imati proliv
  • Napetost u mišićima
  • Poremećen, najčešće zamućen vid
  • Doživljaj kao da stvari oko vas nisu stvarne ili da ste se vi izmenili
  • Potreba da pobegnete
  • Potreba da odmah odete u WC, jer vam se čini da ćete da se umokrite
  • Osećaj da su vam misli „blokirane“ ili da ne možete da mislite i govorite
    normalno
  • Strah da ćete „momentalno“ umreti, pasti, izgubiti kontrolu nad sobom,
    poludeti ili se ponašati sasvim nenormalno
  • Uznemirenost

Većina ljudi doživljava samo neke od ovih simptoma za vreme napada panike. Obično su to simptomi koji se odnose na rad srca, disanje ili poremećenu ravnotežu. Način ispoljavanja napada panike može da se razlikuje kod jedne iste osobe, tako da pri različitim napadima i u različitim situacijama, ona doživljava sasvim različite simptome.

Kada dožive napad panike, ljudi obično imaju doživljaj kao da su se našli u nekoj vrsti klopke i da im preti velika opasnost, pa često reaguju na jedan od ova dva načina:

  • Pokušaju da odu ili da pobegnu s mesta na kojem se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Mnogi i poveruju da napade mogu da „kontrolišu“ bežanjem. Često se događa da pobegnu kući i osećaju se bolje čim tamo stignu. To kasnije stvara utisak da se jedina „prava sigurnost“ nalazi kod kuće.
  • Traže pomoć od nekoga da bi se „obezbedili“ ako im se dogodi još nešto gore – ako zaista padnu, dožive srčani napad ili polude. Logično je da se takva pomoć traži od lekara, ali pošto lekara obično nema u blizini ili do lekara nije lako stići, ti ljudi se kasnije „obezbeđuju“ tako što traže od svojih ukućana da budu stalno s njima ili da ih prate kada nekud izlaze.

Posle napada panike tipičan je osećaj umora, iscrpljenosti, zbunjenosti ili praznine. Postoji izvesno olakšanje, ali ono po pravilu ne može da ublaži negativni efekat prethodno doživljenog straha, odnosno panike. Takvo stanje može da potraje satima.

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – obratite se za pomoć psihoterapeutu OVDE

Izvor: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Depresija i psihoterapija

Depresija i psihoterapija

Depresija i psihoterapija

Depresivni sindrom karakterišu sledeći poremećaji:

1) Emocije – diminantan znak bolesti je postojanje depresivnog raspoloženja, tj. bezrazložne tuge, žalosti. Izgled bolesnika je karakterističan: bolno zamišljeno lice, potištenost izražena u borama (znak omege na čelu, spušteni uglovi usana, Veragutov nabor- dupli nabor na gornjem kapku), sklonost plaču, pognuto držanje. Pokreti postaju usporeni, beživotni, tromi (benigni stupor; za razliku od shizofrenog postoji prenos emocija i empatskog doživljavanja tuge). Lemanov trijas karakterističnih znakova: nesposobnost za radost, nesposobnost za doživljavanje ljubavi i nesposobnost za odlučivanje – neodlučnost. Bolesnik je brižan, nesrećan, potonuo, bez interesovanja za okolinu i zadovoljstva po bilo kom osnovu (anhedonija). Anksioznost je čest simptom, kao i razdražljivost i agitacija (nemirni pokreti).

2) Mišljenje – oštećeno je i po formi i po sadržaju. Misaoni tok je maksimalno usporen, sve do stepena zaustavljanja (opisuje se razlika u odnosu na shizofreni blok misli, koji podseća na branu koja naglo zaustavlja rečni tok, dok se kod depresije mišljenje postepeno zaustavlja, poput ulivanja reke u more). Odgovori su spori, sa produženim „reakcionim vremenom“, govor je tih, ponekad jedva čujan, sa dugim pauzama između reči i povremenim uzdasima. Plačni govor ili poseban „tembr“ glasa („tembr“- emocionalna obojenost glasa) karakterističan je kod onih bolesnika koji lako ne zaplaču (obično muškarci). Produbljivanjem depresije, bolesnik ne može više ni da zaplače, depresija postaje „suva“, što je znak ozboljne depresivne krize (po pitanju plača ponekad se depresije dele na vlažne i suve).

U misaonom sadržaju prisutne su razne sumanute ideje depresivnog tipa (ideje samooptuživanja-autoakuzacije, grešnosti i bezvrednosti života). Bolesnici analiziraju svoju prošlost, falsifikuju u sećanju podatke o tome i izvlače zaključke o grešnosti. To je tzv. Bekov trijas: negativna interpretacija iskustva, negativna interpretacija Ja (selfa) i negativna očekivanja (pesimističan pogled na budućnost).

Pesimistične misli se mogu podeliti na misli koje se odnose na sadašnjost, prošlost i budućnost. Negativno mišljenje bolesnika o sebi samom ukazuje na sniženje samopoštovanja, i to je ključni znak depresivne bolesti (tzv. kognitivna trijada: bezvrednost, beznadežnost i bespomoćnost). Bolesnik sebe smatra neadekvatnim, naročito u onim crtama u kojima je njegova karakterna struktura bila najvulnerabilnija, pa se pri tom javlja osećanje smanjenog samopouzdanja i stida. Stid prati stvarne ili imaginarne neuspehe zbog neispunjenja Ego-ideala.

Depresivni bolesnik pokazuje tendenciju da hipertrofiše  stepen i posledice ovog svog nedostatka i neadekvatnosti. On nalazi potvrdu za svoje nisko samopoštovanje ne samo u sadašnjim situacijama nego, kako depresija progredira, i u beznačajnim događajima iz svoje prošlosti. Ovim mehanizmom se osećanje stida produbljuje u osećanje krivice; samopoštovanje postaje samoosuda, dok preterivanje dovodi do sumanutog iskrivljavanja. Tako se javljaju depresivne sumanute ideje, kao i osećanje krivice. Klinička slika teške depresije sa psihotičnim znacima obično ima depresivne sumanute ideje, koje mogu da se razvrstaju na one koje su saglasne sa bolesnim raspoloženjem, i one koje po svom sadržaju nisu saglasne sa osnovnim raspoloženjem (nekongruetne).

3) Pažnja – naročito su evidentne teškoće u koncentraciji za teme koje ne okupiraju pacijenta. S druge strane, prisutan je povišen tenacitet, jer je pažnja bolesnika usmerena ka samome sebi, pa je vigilnost značajno redukovana.

4) Pamćenje – postoji oštećenje po tipu tzv. kvalitativnog poremećaja pamćenja u smislu postojanja naknadno izvrnutog sećanja. Pod uticajem snažne tuge, bolesnik se seća događaja iz prošlosti u izvrnutom svetlu. Za mnoge događaje i neuspehe, lične i porodične, bolesnik sam sebe optužuje (negativna interpretacija). Nekada se bolesnici žale na gubitak sećanja kao znak opšteg propadanja – to je tzv. depresivna pseudodemencija.

5) Opažanje – poremećaji opažanja često postoje kod teških depresija. Ponekad ideje grešnosti i samoprebacivanja mogu da prerastu u perceptivne obmane, najčešće slušne iluzije, pa i halucinacije, pri čemu bolesnik „čuje“ da i drugi o njemu govore kao o grešnom čoveku isl.

6) Nagonisniženi su gotovo svi nagoni. Sniženje nagona za življenjem je izraženo u vidu tendencije ka suicidu (15% bolesnika od teške depresije izvrši suicid, a 50-70% svih suicida se odnosi na depresije). Snižen je nagon za ishranom, što je praćeno gubitkom telesne mase (gubitak najmanje 5% ili više od telesne težine tokom poslednjeg meseca). Smanjuje se i seksualna želja. I povišen apetit (baš kao i prekomerno spavanje) je depresivni ekvivalent (kompenzatorni sindrom – uživanje u hrani zbog nedostatka drugih zadovoljstava). Neki autori ove simptome nazivaju biološkim (somatskim) znacima depresije (gubitak libida, gubitak apetita sa gubitkom telesne težine, insomnia, anhedonia, dnevne varijacije raspoloženja, oštećenje koncentracije, psihomotorna usporenost ili agitacija).  

Poremećaji spavanja mogu biti: teško uspavljivanje, buđenje u toku noći i rano jutarnje buđenje (najmanje 2 sata pre uobičajenog). Po psihoanalitičkom tumačenju san je simbol smrti, a depresivni bolesnik se u suštini boji smrti, i zato ne spava čak ni onda kada su suicidalne ideje manifestne. Ima mišljenja da je i prekomerno spavanje ponekad znak maskirane depresije i poseban mehanizam odbrane liočnosti. Diferencijalno dijagnostička analiza nesanice: otežano uspavljivanje i buđenje u toku noći upućuju na anksioznost, dok rano jutarnje buđenje opredeljuje u pravcu depresije.

7) Volja – kod depresivnog sindroma postoje oštećenja volje u smislu hipobulije ili abulije (sniženja do gašenja voljne delatnosti). Depresivni bolesnik je bez energije i nesposoban da završi brojne obaveze koje ima i koje je do tada lako i brzo obavljao. Radi sa teretom i poslove ostavlja nezavršene, što pacijenti pogrešno tumače nekim fizičkim oboljenjem. Ponašanje je karakteristično- zavisnost od drugih, socijalno povlačenje, psihomotorna usporenost, ponekad agitacija. Sniženi su svi vitalni dinamizmi, prisutan je osećaj beznadežnosti, a zavisnost od drugih osoba usled slabljenja voljne delatnosti pojačava utisak kod pacijenta da je na teretu ljudima oko sebe, što dovodi do narastanja osećaja krivice.

Moguća je i pojava depresivnog stupora, odsustva svake inicijative, odsustvo želje i potrebe za uzimanjem hrane i za verbalnom komunikacijom. Za depresiju je karakteristična psihomotorna retardacija, usporenost motornih kretnji (ali je moguća i agitacija). Takvu depresiju nazivamo inhibovanom depresijom (ako predominira agitacija tada se naziva agitirana depresija). Prisutan je uočljiv gubitak energije i zamor gotovo svakog dana, bolesnik se žali da nema volje ni energije ni za obavljane najelementarnijih poslova. Po ceo dan sedi ili leži, zapostavlja spoljni izgled, spontano često ne progovara ni reč.

8 i 9) Svest i inteligencija – svest nije oštećena, orijentacija je očuvana. Inteligencija i fond znanja nisu oštećeni (depresivna psihoza ne vodi u demenciju).

10) Kritičnost – bolesnici su veoma kritični u odnosu na okolinu, čak i potencirano (strog Superego), što može imati negativne reperkusije.

11) Uvid (uviđavnost) u bolest – postoji dobar uvid bolesnika u svoje stanje i saznanje da je bolestan. Vremenom hronični bolesnici prepoznaju ulazak u „minus fazu“ i, budući da je obično mučno doživljavaju, sami blagovremeno traže pomoć.

12) Vegetativna simptomatologija – uobičajene su žalbe depresivnih bolesnika na brojne telesne simptome (bolovi u leđima, gastrointestinalne tegobe– naročito kod maskirane depresije).

Vegetativna simptomatologija je ponekad takođe izražena:

                                             – usporen puls (ako ne dominira osećanje 

                                                straha)

                                             – oslabljena sekrecija pljuvačke i suza

                                             – usporen motilitet organa za varenje sa

                                                gotovo obaveznom opstipacijom

                                             – vaskularni poremećaji u vidu cijanoza i

                                                hladnoće ekstremiteta

                                             – gubitak menstruacije ili poremećaj

                                                menstruacionog ciklusa

BLAGE, SREDNJE TEŠKE (UMERENE) I TEŠKE DEPRESIJE 

Kriterijumi za blagu depresiju su:

      A) Prisustno najmanje 2 od sledeća 3 simptoma

                                      1) depresivno raspoloženje

                                      2) gubitak interesovanja i uživanja

                                      3) povećana zamorljivost

     B) kao i prisustvo najmanje 2 od sledećih 7 simptoma

                                      1) oštećena koncentracija pažnje

                                      2) smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje

                                      3) osećanje krivice i bezvrednosti

                                      4) sumoran i pesimističan pogled na budućnost

                                      5) ideje o samopovređivanju ili suicidu

                                      6) poremećen san

                                      7) snižen (ili povećan) apetit

Potrebno je da ukupan broj simptoma bude najmanje 4 (minimum po 2 iz svake grupe).

Kriterijumi za srednje tešku (umerenu) depresivnu epizodu:

     A) Isto kao za blagu depresiju

     B) 4 od 7 simptoma iz ove grupe

Potrebno je da zbir simptoma bude 6.

Kriterijumi za tešku depresivnu epizodu:

      A) Sva 3 simptoma iz ove grupe

      B) Najmanje 5 simptoma iz ove grupe

Potrebno je da zbir simptoma bude najmanje 8, uz postojanje somatskog (telesnog) sindroma depresije (što označava da je takva depresija dublja, teža, ozbiljnija).

Da bi se registrovao somatski sindrom (melanholija), kod depresivnih epizoda blagog ili umerenog intenziteta, potrebno je prisustvo najmanje 4 od sledećih 8 simptoma: 

                                        1) značajan gubitak apetita

                                        2) gubitak libida

                                        3) rano jutarnje buđenje (najmanje 2 sata pre

                                            uobičajenog vremena)

                                        4) gubitak telesne težine (najmanje 5%  u

                                             poslednjih mesec dana)

                                        5) gubitak emocionalne reakcije na događaje ili

                                             aktivnosti koje normalno izazivaju

                                             emocionalni odgovor

                                        6) jasna psihomotorna agitacija ili retardacija

                                             (telesna uznemirenost ili usporenost, uočljiva

                                             i od strane okoline)

                                        7) opšti gubitak zadovoljstva i uživanja

                                            (anhedonija)

                                        8) jutarnje pogoršanje depresije

Teška depresivna epizoda se može dalje razvrstati na epizodu sa ili bez psihotičnih simptoma. Psihotični simptomi uključuju 3 psihopatološka fenomena (dovoljno je prisustvo samo jednog), koji mogu, ali ne moraju biti u skladu sa raspoloženjem:

                                         1) depresivne sumanute ideje (uz napomenu da

                                              sumanute ideje mogu biti i nekongruentne sa

                                              raspoloženjem)

                                         2) halucinacije (obično „glasovi“)

                                         3) depresivni stupor

Sa druge strane, blaga i srednje teška depresivna epizoda se mogu razvrstati na oblike sa ili bez somatskih znakova (prisustvo najmanje 4 od 8 ranije navedenih znakova).

Nepoznat autor

Da li i kako REBT psihoterapija može da mi pomogne?

Da li i kako REBT psihoterapija može da mi pomogne?

Da li i kako REBT psihoterapija može da mi pomogne?

Šta je REBT psihoterapija i da li je REBT za mene?

REBT je terapijski pravac usmeren na ostvarivanje jasno postavljenih ciljeva klijenta na kojima se radi uz precizno praćenje terapijskih efekata. Rad na problemima odvija se uz direktivan pristup terapeuta, ali i angažovanost klijenta koji pored rada u okviru seanse, na svom problemu radi i kroz domaće zadatke čime se promena ubrzava i učvršćuje. Između terapeuta i klijenta postoji ravnopravan i saradnički odnos.

Osim toga, REBT svoj repertoar intervencija dosta bazira i na humoru. Iskustvo REBT terapeuta ukazuje na to da ovakav metod rada pogoduje najvećem broju klijenata u rešavanju njihovih emotivnih i psiholoških problema.

Da li REBT može da reši moj problem?

REBT pripada grupi kognitivno-bihejvioralnih intervencija, čija efikasnost je više puta dokazana u radu sa različitim psihološkim problemima. To je za posledicu imalo širenje ovog terapijskog pravca terapije u celom svetu i milione zadovoljnih klijenata koji su pomoću REBT-a uticali na promenu svog života.

REBT psihoterapija se uspešno primenjuje za pomaganje ljudima sa veoma različitim kliničkim i nekliničkim problemima:

  • Depresija
  • Generalizovana anksioznost i specifični poremećaji anksioznosti, uključujući napade panike, opsesivno-kompulzivni poremećaj, agorafobiju i druge specifične fobije
  • Poremećaji ishrane
  • Zavisnost
  • Hipohondrija
  • Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP)
  • Poremećeni bračni odnosi
  • Seksualne disfunkcije
  • Ljubomora
  • Kontrola besa
  • Poremećaj kontrole impulsa
  • Antisocijalna ponašanja
  • Poremećaji ličnosti
  • Oporavak od seksualnog zlostavljanja
  • Prilagođavanje na hronične zdravstvene probleme, fizičke onesposobljenosti ili mentalne poremećaje
  • Kontrola bola
  • Kontrola stresa
  • Problemi u partnerskim i porodičnim odnosima
  • Problemi separacije (prekid ljubavne veze, razvod, smrt bliske osobe)

REBT se takođe koristi za podsticanje ličnog razvoja i samoaktualizacije (ostvarivanje ličnih potencijala). Sadrži detaljne principe (kao što su prosvećujući interes za sebe, samoprihvatanje, preuzimanje rizika) koji mogu biti upotrebljeni za pomaganje ljudima u razvijanju funkcionalnije filozofije življenja i ponašanja u skladu sa njom. Sve češće se koristi za veću efikasnost na radnom mestu.

Dr Milan Popović

Zakažite seansu

Granični poremećaj ličnosti (borderline)

Granični poremećaj ličnosti (borderline)

Granični poremećaj ličnosti (borderline)

Osnovna karakteristika ovog poremećaja je granična organizacija ličnosti koja podrazumeva poremećeno funkcionisanje na različitim nivoima (afekat, mišljenje, ponašanje) sa smenom elemenata nepsihotičnog (neurotičnog, psihopatskog) i psihotičnog.

ICD10 ovaj poremećaj uključuje u emocionalno nestabilni PL koji ima dve podvarijante (impulsivni i granični) pri čemu obe karakteriše tendencija ka impulsivnim radnjama bez razmišljanja o posledicama i afektivna nestabilnost.

Simpotmatologija nije uvek tipična. Manifestna je nestabilnost mnogih psihičkih funkcija, posebno raspoloženja, mišljenja, ponašanja, interpersonalnih odnosa, odnosa prema samom sebi (poremećaj identiteta).

Moguće su promene raspoloženja više puta u toku dana – od normalnog do depresije, razdražljivosti, anksioznosti, mrzovolje i bezrazložne srdzbe i gubitka kontrole. Granični PL ima i poremećaj mišljenja u smislu kvalitativnih distorzija – prekomerne generalizacije i povremeno naznačene sumanutosti, ali nema poremećen test realnosti (nema ni kvalitet ni intenzitet kao kod shizofrenih poremećaja mišljenja).

Ponašanje je često nepredvidivo i impulsivno, sa mogućim fizičkim samopovredjivanjem (manifestacije impulsivnosti: trošenje novca, seksualne aktivnosti, korišćenje tableta, jedenje, vožnja).

Duboki poremećaj identiteta može se odnositi na polni identitet, poremećen “self-image”, dugotrajne lične ciljeve, stremljenja i individualni sistem vrednosti. Ponekad teško podnose samoću, imaju osećaj praznine i dosade.

Psihotično doživljavanje nije traumatično za ovaj tip ličnosti pa su moguće različite psihotične epizode isključivo kratkotrajne.

Zbog brzih, graničnih oscilacija ka psihozama (zbog “polupropustljivih” Ego granica) ovi pacijenti se često leče kao psihoze.

Nepoznat autor

Šta je maskirana depresija?

Šta je maskirana depresija?

Maskirana depresija

Ovaj oblik se više ne kotira kao zaseban nozološki entitet, ali se opisuje da bi se znalo da se depresija često maskira brojnim telesnim simptomima, te se često i previdi u svakodnevnoj lekarskoj praksi (npr. samoubistva kod bolesnika lečenih od sasvim drugih bolesti). Pripada endogenim depresijama koje karakteriše minimalno ispoljavanje depresivnog raspoloženja koje je pokriveno somatskom simptomatologijom. Radi se o konverziji simptoma. Počinje kao ranije opisana subdepresija. Označava heterogena depresivna stanja koja se prioritetno ispoljavaju na somatskom planu. Među simptomima obavezno su prisutni:  

a) hiposomnija

                    b) sindrom potiljačne glavobolje

                    c) skapulo-cervikalni sindrom

                    d) osećanje mišićne zategnutosti duž kičmenog stuba i u

                        ekstremitetima

                    e) drugi različiti nejasni bolovi

Česte su i žalbe na druge neurološke i gastrointestinalne simptome. Jedna od redovnih smetnji je permanentno prisustvo umora, naročito posle buđenja, zatim napor da se počnu dnevni poslovi i žalbe na teškoće u koncentraciji i odlučivanju.

Pažljivom kliničkom opservacijom otkriva se prisustvo anksiozno-depresivne komponente, dnevno kolebanje raspoloženja, letargija, fazični tok simptoma, diskretna inhibovanost u mišljenju, sputanost inicijative, otežan kontakt i emocionalna distimija. Prisutno je osećanje težine oko srca, kao i opadanje polne želje.

Hereditet je često prisutan (po nekim istraživanjima 25%). Ponekad i alkoholizam i narkomanija mogu da maskiraju unipolarnu periodičnu prolongiranu formu depresije.

Ova forma depresije, pored polimorfne slike u smislu raznovrsne telesne simptomatologije, može se ispoljiti i kao monosimptomatska depresija, kada su prisutni samo nesanica, ili periodični bezrazložni zamor, ili intermitentne glavobolje, ili sekundarna impotencija, ili kao intermitentna cenestopatija.

Pažljivim psihološko-psihijatrijskim ispitivanjem gotovo uvek se može uočiti da se iza vidljivih simptoma krije slika depresije. Uporno ruminativno ponavljanje istih tegoba, rezistentnost na anksiolitičku farmakoteraiju, kao i na psihoterapiju, diferencijalno-dijagnostički usmeravaju ka maskiranoj depresiji.

Nepoznat autor

Zašto nemamo samokontrolu i samodisciplinu?

Zašto nemamo samokontrolu i samodisciplinu?

Samokontrola i samodisciplina

Osobama koji imaju ovu shemu nedostaju dve veoma važne osobine: samokontrola (sposobnost da na adekvatan način obuzdaju svoje emocije i impulse) i samodisciplina (sposobnost da se dosada i frustracija tolerišu dovoljno dugo da bi zadatak bio obavljen).

Tipična ponašanja u vezi sa ovom shemom uključuju: impulsivnost, kašnjenje, dekoncentrisanost, dezorganizovanost i nespremnost da se istraje u dosadnim i rutinskim zadacima. Osobe sa ovom shemom teško uspevaju da postave granice sopstvenim emocijama i impulsima, pa često imaju intenzivne napade besa. Ove osobe imaju slabu toleranciju na frustraciju zbog čega izbegavaju nelagodnost, bol, konflikte ili odgovornost i teško prihvataju da žrtvuju kratkoročna zadovoljstva radi dugoročnog cilja. Ova teškoća da se odloži kratkoročna gratifikacija može biti vidljiva i kroz razne vrste zavisnosti kao što su prejedanje, pušenje, alkoholizam i sl.

Problemi osoba sa niskom frustracionom tolerancijom

Iako osobe sa nedovoljnom samokontrolom doživljavaju probleme u skoro svim sferama života, one teško uče iz iskustva i ranijih negativnih posledica sopstvenog ponašanja. Retko se sreću osobe koje svesno neguju ovu shemu. Mnogo je više onih koji žele da shemu promene i da budu disciplinovaniji i manje impulsivni. Oni pokušavaju da se promene ali teško uspevaju da održe napor potreban za promenu.

Po Jangu (2003) ova shema može nastati ukoliko: – su roditelji imali slabe granice i slabu kontrolu, pa nisu disciplinovali decu – su roditelji previše dozvoljavali deci, pa ih nisu naučili da tolerišu frustraciju – deca nisu morala da obavljaju poslove i obaveze po kući – roditelji dozvoljavali deci napade besa, pa ih nisu naučili da kontrolišu impulse – je neko od roditelja imao isti problem – je dete bilo jedino dete i privilegovano. Nakon što je prepoznao i opisao ovih petnaest shema, Jang je primetio da su u jednom trenutku neke sheme neaktivne i uspavane dok su druge aktivne i prevlađujuće u ponašanju. Ovaj uvid, motivisao je Janga da teoriju ranih maladaptivnih shema proširi uvođenjem koncepta „shema modaliteta“.

Izvor: Shema terapija – Mirović

Koje su razlike između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta?

Koje su razlike između psihologa, psihijatra i psihoterapeuta?

Psiholog, psihijatar i psihoterapeut – razlike

Ispod je kratak opis svake od različitih oblasti:

Šta je psihologija?
Šta je psihijatrija?
Šta je psihoterapija?

Šta je psihologija? Psiholog.

Psihologija je proučava ljude: način na koji razmišljaju, kako se ponašaju, reaguju i komuniciraju. Psihologija proučava sve aspekte ponašanja i misli, osećanja i motivaciju koji leže u osnovi takvog ponašanja.

Psihologija je disciplina koja se prvenstveno bavi normalnim funkcionisanjem uma i proučava oblasti kao što su učenje, pamćenje i normalan psihološki razvoj dece i odraslih.

Psiholozi obično nisu medicinski kvalifikovani i samo mali deo ljudi koji studiraju psihologiju će nastaviti da radi sa pacijentima.

Psiholozi se mogu specijalizovati u brojnim oblastima, kao što su mentalno zdravlje, obrazovna i psihologija rada. U zdravstvenoj zaštiti, psiholozi su specijalizovani za kliničku, savetodavnu, forenzičku ili zdravstvenu psihologiju.

Šta je psihijatrija? Psihijatar.

Psihijatrija proučava problem mentalnog zdravlja, postavlja dijagnoze, prepisuje terapiju i radi na prevenciji i lečenju posledica mentalnih poremećaja. Psihijatri su lekari koji su kvalifikovani za oblast psihijatrije kao nauke. Njihovo znanje podrazumeva i poznavanje psihologije i brojnih medicinskih predmeta.

Šta je psihoterapija? Psihoterapeut.

Psihoterapija se sprovodi na pojedincima, grupama, parovima i porodicama. Psihoterapeuti pomažu ljudima da prevaziđu stres, emocionalne probleme i probleme u vezi ili da promene iracionalne obrasce ponašanja koji dovode do emocionalnih problema i problema u ponašanju.

Postoji mnogo različitih prava u psihoterapiji:

  • kognitivno bihevioralne terapije
  • psihoanalitičke terapije
  • psihodinamske terapije
  • sistemska i porodična psihoterapija
  • umetnosti i terapije igrama
  • humanističke i integrativne psihoterapije
  • hipno-psihoterapija
  • iskustvene konstruktivističke terapije

Psihoterapeut može biti lekar i psihijatar, psiholog ili drugi stručnjak za mentalno zdravlje, koji je imao dodatnu specijalističku obuku iz psihoterapije.

Medicinski psihoterapeuti su potpuno kvalifikovani lekari koji su završili specijalizaciju psihijatrije, a zatim su prošli trogodišnju ili četvorogodišnju specijalističku obuku iz psihoterapije. Njihova uloga je u psihoterapijskom tretmanu pacijenata sa psihijatrijskim oboljenjima.