Ознака: Psihoterapija

REBT psihoterapija i REBT psihoterapeut

REBT psihoterapija i REBT psihoterapeut

REBT psihoterapija i REBT psihoterapeut

Oblast psihoterapije ( REKBT psihoterapija ) tokom 50-ih godina postala je bogatija za još jedan psihoterapijski pravac kognitivno-bihejvioralne orijentacije. Albert Ellis osmislio je novi, integrativni pristup koji je nazvao REKBT (Racionalno emotivno kognitivno bihejvioralna terapija). Zasnovan na staroj tvrdnji koju je formulisao još grčki filozof Epiktet da “ljudi nisu uznemireni događajima samim po sebi, već svojim viđenjem tih događaja”, REKBT uzima u obzir kako emocije, tako i kognicije i ponašanja klijenta. Situacije koje nam se događaju u svakodnevnom životu ne čine nas nesrećnim, uznemirenim ili zabrinutim, već način na koji mi posmatramo te situacije. Od načina na koji razmišljamo zavisi način na koji ćemo se ponašati i osećati.

Kako REKBT psihoterapija funkcioniše?

Šest principa leži u osnovi REKBT-a:
Osećamo ono šta mislimo, odnosno kognicija najviše određuje ljudske emocije. Ne čine nas događaji sami po sebi tužnim, ljutim ili anksioznim, već nas ono što mi govorimo sebi o tim događajima uvodi u naša emocionalna stanja. Ljudi koji su socijalno fobični nisu uznemireni zbog ponašanja drugih ljudi, već sami sebe uznemiravaju govoreći sebi da će ih drugi odbaciti, povrediti ili biti zli prema njima, te da oni ne mogu podneti takvo njihovo ponašanje.

Šta nas uznemirava

Mi uznemiravamo sebe pogrešnim razmišljanjem. Naši emocionalni poremećaji uzrokovani su disfunkcionalnim razmišljanjima kao što su preterivanje, crno-belo razmišljanje, pojednostavljivanje, rigidno mišljenje, preterane generalizacije, skakanje na zaključak, itd.

Promena uverenja

Menjanje našeg razmišljanja promeniće naša osjećanja. Pošto nas misli uznemiravaju, smisleno je raditi na promijeni naših razmišljanja o sebi, drugima i svijetu. Umjesto da sebi govori da će ga razgovaranje sa osobama suprotnoog pola samo dovesti do odbacivanja i da je to užasno, klijenta možemo ohrabriti da testira u realnosti da li je to zaista užasno kao što to on ili ona pretpostavljaju.
Iracionalna uverenja imaju različite uzroke. Albert Ellis je često isticao da ljudska bića lako usvajaju iracionalna uverenja. Međutim, iako okolina, kultura i genetika igraju značajnu ulogu u razvijanju iracionalnih uverenja, mi smo ti koji imamo tendenciju da sebe uznemiravamo na razne načine.

Iako iskustva iz prošlosti mogu biti značajna za razvijanje iracionalnih uvjerenja, REKBT smatra da je najvažnije uvideti kojim uverenjima mi sada uznemiravamo sebe, umesto da se fokusiramo na to kada i kako su ona nastala. Ljudi imaju tendenciju da neprestano uznemiravaju sami sebe na razne načine. REKBT uči klijente kako da otkriju svoja sadašnja uvjerenja o sebi, drugima i svijetu koja su naučili u prošlosti, te da procjene da li su ona tačna i korisna u sadašnjosti.

Uverenja se mogu menjati. Pošto su ljudi prirodno skloni da razvijaju iracionalna uverenja, menjanje uverenja je nekada teško i zahtjeva upornost, zbog čega je REKBT vrlo aktivna i direktivna terapija.

Šta je to ABC model?

Osnovni princip promene u REKBT-u podrazumeva rad na promeni svojih nekonstuktivnih uverenja, što za posledicu ima promenu emocija i ponašanja. ABC model predstavlja osnovni radni okvir u REKBT terapiji, tzv. ABC model u kome A predstavlja aktivirajući događaj (situaciju), B –naša uverenja koja su u vezi sa datim aktivirajućim događajem i C – ponašanja i emocije koje doživljavamo u toj situaciji. REKBT nas uči da događaj sam po sebi ne utiče automatski na naša osećanja i ponašanja, već da ona zavise od načina na koji smo ih mi obradili, tačnije od naših uverenja. Ukoliko su naša uverenja konstruktivna (racionalna) za posledicu ćemo imati konstruktivna, samopomažuća osećanja i ponašanja, dok će posledica nekonstruktivnog razmišljanja (iracionalna uverenja) biti nekonstruktivne i samoosujećujuće emocije i ponašanja.
Rad na problemima upravo uključuje rad na iracionalnim uverenjima, odnosno  naš terapijaski zadatak je da iracionalna uverenja javljaju sa manjom učestalošću, intenzitetom i trajanjem i da se konačno zamene racionalnim.

Da li je REKBT psihoterapija za mene?

REBT je terapijski pravac usmeren na ostvarivanje jasno postavljenih ciljeva klijenta na kojima se radi uz precizno praćenje terapijskih efekata. Rad na problemima odvija se uz direktivan pristup terapeuta, ali i angažovanost klijenta koji pored rada u okviru seanse, na svom problemu radi i kroz domaće zadatke čime se promena ubrzava i učvršćuje. Između terapeuta i klijenta postoji ravnopravan i saradnički odnos. Osim toga, REKBT svoj repertoar intervencija dosta bazira i na humoru. Iskustvo REKBT terapeuta ukazuje na to da ovakav metod rada pogoduje najvećem broju klijenata u rešavanju njihovih emotivnih i psiholoških problema.

Da li REKBT psihoterapija i psihoterapeut mogu da reši moj problem? 

REKBT pripada grupi kognitivno-bihejvioralnih intervencija, čija efikasnost je više puta dokazana u radu sa različitim psihološkim problemima. To je za posledicu imalo širenje ovog terapijskog pravca terapije u celom svetu i milione zadovoljnih klijenata koji su pomoću REBT-a uticali na promenu svog života.

Gde pomaže REBT psihoterapija

  • bezuslovno prihvatanje sebe i drugih
  • razvijanje sopstvenih potencijala i sticanje uvida o sebi i drugima
  • izgradnja sopstvenog željenog identiteta
  • unapređenje emotivnog života
  • bes, ljutnja, krivica, stid
  • povređenost
  • traumatski događaji, gubici, tugovanje, stres
  • anksioznost, napetost, panični napadi, strahovi, socijalna i druge fobije
  • izolovanost, tuga i depresija
  • hipohondrija
  • poremećaji sna i apetita
  • ljubavni problemi
  • partnerski i bračni problemi
  • seksualni problemi, impotencija, frigidnost, pojačana polna želja, nedostatak polne želje, anorgazmija…
  • nezadovoljstvo sobom i socijalnim odnosima
  • rad na telu i psihosomatskim tegobama
  • unapređenje veština komunikacije
  • motivacija
  • određivanje prioriteta i postavljanje ciljeva
  • neuspesi u školovanju
  • procena i analiza radne i poslovne efikasnosti i unapređenje poslovanja
  • problemi na poslu
  • postizanje stanja pune svesnosti i sreće, meditacija

REKBT psihoterapija se takođe koristi za podsticanje ličnog razvoja i samoaktualizacije (ostvarivanje ličnih potencijala). Sadrži detaljne principe (kao što su prosvećujući interes za sebe, samoprihvatanje, preuzimanje rizika) koji mogu biti upotrebljeni za pomaganje ljudima u razvijanju funkcionalnije filozofije življenja i ponašanja u skladu sa njom. Sve češće se koristi za veću efikasnost na radnom mestu.

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak psihijatrijskih bolesti

Omega 3 masne kiseline sprečavaju nastanak psihijatrijskih bolesti

Omega 3 masne kiseline

Omega 3 masne kiseline su polinezasićene masne kiseline dugih lanaca (LC-PUFAs). Osnovni molekul je alfa-linolenska kiselina (ALA) od koje nastaju LC-PUFA: eikosapentaenoična kiselina (EPA) i dokosaheksaenoička kiselina (DHA).

DHA je dominantna masna kiselina u mozgu naročito u sinaptičkim membranama, astrocitima, mijelinu i membranama organela. LC-PUFAs dovode do povećane fluidnosti i permeabilnosti membrana, a većina pozitivnih efekata zavisi od imunomodulacionih aktivnosti, preko mehanizama ekspresije gena, ćelijske signalizacije i organizacije membrane.

Omega 3 i istraživanja

Dosadašnjim istrazivanjima na animalnim modelima pokazano je da su LC-PUFAs neophodne za normalnu dopaminergičku, glutamatergičku i serotonergičku neurotransmisiju. Pre-kliničke i kliničke studije su pokazale ulogu PUFAs kao efikasne adjuvantne terapije unipolarne i bipolarne depresije. Nedostatak omega 3 masnih kiselina ima ulogu u nastanku anksioznosti i agresivnosti.

Psihijatrijske bolesti i Omega 3 masne kiseline

Niske omega 3 masne kiseline u prefrontalnoj kori mozga u osoba sa shizofrenijom smanjuju dopaminergičku neurotransmisiju, doprinoseći negativnim i neurokognitivnim simptomima dok posledična dezinhibicija u limbičkom sistemu izaziva pozitivne simptome.

Neki dokazi ukazuju da LC-PUFA može da odloži ili čak spreči napredovanje pojedinih psihotičnih poremećaja u visoko rizične dece i adolescenata. Epidemiološke studije su pokazale pozitivnu korelaciju između relativno visokog unosa DHA i EPA i nižeg relativnog rizika od pojave blagog kognitivnog poremećaja i demencije ili njihovog napredovanja.

Preporučene doze Omega 3

Preporučeni dnevni unos EPA i DHA značajno varira: 300-500 mg/dan kako Svetska zdravstvena organizacija (SZO) preporučuje, pa sve do 1-2 grama/dan u Norveškoj. Dnevni unos EPA i DHA do 3 grama je generalno priznat kao siguran. EPA i DHA u dozama većim od 3 grama dnevno može da da neželјene efekte: povećanje učestalosti krvarenja, oksidaciju n-3PUFAs sa nastankom biološki aktivnih oksidacionih produkata i drugo.

Naučna straživanja

Većina istraživanja biološke aktivnosti LC-PUFAs je izučavala njihov uticaj na zapalјenja. Enzimi konvertuju n-6 arahidonsku kiselinu u inflamatorni agens prostaglandin E2. Određene n-3 masne kiseline se pretvaraju u eikosanoide koji deluju antiinflamatorno tj. manje inflamatorno od onih iz n-6 masti.

Nepovolјan odnos n-6/n-3 masnih kiselina deluje protrombotički i proagregatorno, sa povećanjem viskoziteta krvi, vazospazama i vazokonstrikcije i skraćuje vreme krvarenja. Dokosanoidi (dokosatrieni, resolvini i protektini) su hemijski glasnici porekla DHA sa moćnim antiupalnim i drugim protektivnim svojstvima.

LC-PUFAs iz hrane dovode do povećane fluidnosti i permeabilnosti membrana i pokazale su se neophodnim za normalnu dopaminergičku glutamatergičku i serotoninergičku neurotransmisiju. Povećana fluidnost dovodi do veće efikasnosti biohemijskih procesa. Pretpostavlјa se da većina pozitivnih efekata n-3 ulјa zavisi od imunomodulacionih aktivnosti, preko mehanizama ekspresije gena, ćelijske signalizacije i organizacije membrane.

Antitumorsko dejstvo Omega 3

Omega-3 masne kiseline takođe imaju pro- i anti-apoptotične karakteristike, u zavisnosti od tkiva. Antiapoptotička svojstva metabolita DHA su dokumentovana u epitelnim pigmentnim ćelijama lјudske retine. Sa druge strane, u nekoliko neoplastičnih poremećaja, DHA može da ima antineoplastična svojstva promovisanjem apoptoze ćelija tumora.

DHA je dominantna masna kiselina u mozgu, a najzastuplјenija je u sinaptičkim membranama, astrocitima, mijelinu, mikrozomalnim i mitohrondrijalnim membranama. DHA podržava proliferaciju neurona i smanjuje apoptozu neurona koji mogu da objasne trajno smanjenje volumena sive i bele mase u prevremeno rođene dece. Iz AA i DHA nastaju u mozgu različiti bioaktivni lipidni medijatori.

Membrane neurona su bogate fosfatidilserinom, a nivo DHA je srazmeran sadržaju fosfatidilserina. Nađeno je da fosfatidilserin pobolјšava pamćenje i druge kognitivne funkcije, raspoloženje i regulaciju stresa kroz regulaciju energije.

Poručite vrhunski preparat Omega 3 masnih kiselina

OMEGA 3 MASNE KISELINE U PSIHIJATRIJI – MIT I STVARNOST, Dragan M. Pavlović, Aleksandra M. Pavlović, Jelena Dordević

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Tok lečenja paničnog poremećaja i agorafobije

Borba protiv panike i patološkog straha uopšte je postepen proces. On zahteva dosta vremena, puno motivacije i upornosti i isto toliko prakse i vežbe. U lečenju paničnog poremećaja ne postoji „čarobna formula“ koja pomaže svima. Da biste uspeli u lečenju, važno je da otkrijete svoju „formulu“, odnosno da primenite onu kombinaciju postupaka koja vama odgovara i u tempu koji je prilagođen vašim mogućnostima i potrebama.

Pogoršanja i poboljšanja panike i agorafobije

Usponi i padovi su normalna pojava u svakodnevnom životu, pa to treba očekivati i tokom lečenja. Neki pacijenti budu oduševljeni posle nekoliko dana lečenja, jer se osećaju mnogo bolje nego što su očekivali i kao da im nestanu svi simptomi, pa mi to u šali zovemo „medeni mesec“. No kao i u životu, ponekad se posle „medenog meseca“ u lečenju dogodi neprijatno „otrežnjenje“ u vidu pogoršanja. Mada se i pri pogoršanju obično ne osećate gore nego pre početka lečenja, može vam se učiniti da vam nikad nije bilo tako loše! Ako ga doživite, uživajte u „medenom mesecu“ lečenja, ali da se ne biste razočarali, setite se da ni on nije večan i pripremite se za ono što bi moglo da se dogodi posle: ponovna pojava simptoma, „oživljavanje“ straha od straha, napad panike, možda i utisak kao da vam nikad neće biti bolje…

Koja pitanja postavljate

U cilju sprečavanja prevelikih oscilacija tokom lečenja, korisno je da preispitate svoje postupke, ponašanje i stavove u procesu lečenja. Ovo su neka od pitanja koja sebi treba da postavite:

  • Da li su ciljevi koje ste sebi postaviti previše ambiciozni? Ili su oni možda suviše laki?
  • Da li su vaša očekivanja od lečenja realna?
  • Kako planirate vežbe? Da li se držite redosleda u izlaganju ili „preskačete“ pojedine situacije? Da li sebi zadajete suviše teške ili suviše lake vežbe? Da li „krećete“ u sledeću vežbu pre nego što ste sasvim „savladali“ prethodnu? Da li neke vežbe treba da sprovodite češće i tokom dužeg vremenskog perioda pre nego što krenete dalje? Da li ste dovoljno pripremljeni za obavljanje težih vežbi?
  • Da li ste skloni da verujete da će se problem „rešiti sam od sebe“, nezavisno od toga koliko se vi angažujete?
  • Da li više razmišljate o mogućim uzrocima problema nego o načinima kako da se on reši?
  • Da li ste skloni da očekujete od nekog drugog (na primer, od terapeuta) da reši vaš problem?

Simptomi straha mogu se ponavljati

Iz iskustva znam da se pacijenti najteže mire sa spoznajom da im se simptomi straha i napadi panike mogu tokom života ponavljati bez ikakvog reda i pravila, jer to često tumače kao da je panični poremećaj „neizlečiv“ ili kao da su „osuđeni“ da se ceo život bore sa strahom i napadima panike. Ali, to je samo „prvi deo“ realnog stanja stvari. Drugi deo, koji mnogi na žalost ne „čuju“ odmah jer budu očajni zbog onog prvog, jeste da nije toliko važno da li će se simptomi ponovo pojaviti ili ne, koliko je važno da znate šta da „radite“ sa simptomima. Ako ste to naučili i stekli dovoljno samopouzdanja, nećete se plašiti simptoma, pa se zato nećete stalno ni pitati da li će vam se simptomi ponavljati.

Dakle, nije realno očekivati da će vaš oporavak ići pravolinijski uzlaznom linijom i da će vama biti samo bolje i bolje. Tako biste stigli do nekog idealnog stanja, koje, naravno, ne postoji. Ono što je realno jeste da će se bez obzira na oscilacije tokom lečenja, vaše stanje postepeno popravljati i vaši simptomi biti sve blaži, a napadi panike slabije izraženi i manje učestali.

Šta kaže praksa

U praksi se uz redovno, svakodnevno korišćenje terapijskih postupaka, kod većine postižu sasvim dobri rezultati za šest do osam nedelja lečenja. To ne mora da znači da ste se u potpunosti oslobodili svih simptoma, da vas ponekad ne muči „strah od straha“ i da više nema situacija u kojima ne osećate nikakav strah ili nelagodnost. Ali, „dobar ishod“ bi trebalo da znači da ste ovladali postupcima za borbu protiv simptoma i straha i da ste stekli sigurnost da te postupke primenjujete taman toliko koliko je potrebno da vam simptomi ne predstavljaju problem i da se ne bojite svog straha.

Ukoliko ne možete sami da pobedite strahove, obratite se psihoterapeutu kako bi Vam pomogao da se izborite sa panikom i agorafobijom

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, dr Vladan Starčević

Perfekcionizam

Perfekcionizam

PERFEKCIONIZAM I PSIHOPATOLOGIJA

Istraživanja u području perfekcionizma većinom su bila usmerena na negativne posledice perfekcionizma posebno na povezanost s psihičkim poremećajima moguće shvatanje perfekcionizma kao faktora ranjivosti za velik broj psihičkih poteškoća. Na perfekcionizam se gleda kao na osobinu ličnosti ili na kognitivni stil koji dovodi do hroničnog osećaja neuspeha, neodlučnosti, odlaganja obavljanja zadatka i stid.

Osobe s nekim od poremećaja ishrane postavljaju nerealne standarde telesnog izgleda i mršavosti, ali istovremeno imaju nerealna očekivanja i želju za savršenstvom i u ostalim područjima svog života. Danas se posebno posvećuje pažnja odnosu perfekcionizma i brojnih poremećaja kao npr. poremećaja ishrane, anksioznosti, socijalne fobije, opsesivno-kompulzivnih poremećaja i depresivnosti. Ovde ćemo ilustracije radi navesti samo nekoliko važnijih činjenica o odnosu perfekcionizma i depresivnosti.

Perfekcionizam i depresivnost

Dosadašnja istraživanja dosledno potvrđuju povezanost perfekcionizma i depresije. Postavljanje visokih ciljeva povećava verovatnost neuspeha i pojačava intenzitet osećaja vezanih za neuspeh. Visoki standardi i osećaj neuspeha u kombinaciji sa samookažnjavanjem dovode do depresije. U velikom broju istraživanja potvrđena je povezanost dimenzija perfekcionizma koje se odnose na postavljanje visokih standarda i evaluativnih aspekata perfekcionizma s depresivnošću.

Dimenzije perfekcionizma

Postavljanje visokih ličnih standarda nisko su povezane s depresijom dimenzije perfekcionizma koje ispituju njegove evaluativne aspekte u umerenim do razmerno visokim korelacijama s depresijom. Nešto drugačije povezanosti pronađene su u istraživanjima na kliničkim uzorcima, utoliko što su dimenzije koje se odnose na postavljanje visokih osobnih standarda izrazitije povezane s depresivnošću. Ta negativna verovanja i stavovi o sebi, svetu i budućnosti, koja su najčešće sadržajno vezana uz gubitak ili neuspeh, nazivaju se kognitivnom trijadom. Depresivne osobe doživljavaju sebe kao nesposobne, neprivlačne i nevredne osobe. Stalno očekuju neuspeh i odbijanje i većinu događaja percipiraju u skladu s tim očekivanjima. Osoba u ranom detinjstvu razvija disfunkcionalne pretpostavke koje se aktiviraju svaki put kad se osoba nađe u situaciji koja je slična onoj u kojoj su pretpostavke nastale (kritičan događaj).

Uz pretpostavke aktiviraju se i negativne automatske misli koje dovode do pojave simptoma depresije (emocionalnih, ponašajnih, telesnih, misaonih i motivacijskih). Međutim, navedeni simptomi održavaju negativne automatske misli (npr. gubitak motivacije za rad održava misli o tome kako je osoba nesposobna). Ono što povezuje depresivnost i perfekcionizam je sadržaj automatskih negativnih misli. Perfekcionizam se ispoljava u mislima: koje su vezane uz neuspeh “Ukoliko ne uspem, moj život nema nikakvog smisla“, „Ako nisam uspešan na poslu, onda nisam uspešan ni kao čovek“, vezane uz odobravanje od strane drugih „Ukoliko me svi ne vole, ja sam grozan“.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA

Ljubav i ljubomora

Ljubav i ljubomora

Ljubomora

Ljubomora je vrsta straha, ili bolje rečeno složena, afektivna reakcija na zamišljenu ili realnu pretnju da će voljeni objekt biti izgubljen, u potpunosti ili nekom stepenu. Ljubomora je složena reakcija gde primarna emocija strah u percepciji događaja s percepcijom sopstvene reakcije na njega poprima dimenziju složenog odgovara na povređivanje. Reč ljubomora je etimološki blisko povezana sa ljubavlju, u psihološkom smislu ta veza nije tako čvrsta. Psihoanalitičari (Fenihel) otkrivaju da su najljubomorniji oni „koji ne mogu voleti ali koji moraju osećati da su voljeni.“ Podeljena su mišljenja da li je ljubomora urođena pa predstavlja prirodnu reakciju u nekim uslovima ili je određena kulturom. Neka istraživanja urođeničkih plemena, kod kojih postoji potpuno slobodan promiskuitet, pokazuju da i među članovima plemena postoji ljubomora, mada je skrivena, verovatno pod pritiskom kulturnog modela i društvene uloge.

Struktura ljubomore

Nema ljubomore bez ljubavi. Priroda ljubavi je takva da drugi uvek može, iz nekog razloga, sada ili u budućnosti, prestati da voli i da uzvraća ljubav. Dakle, prvo ljubav, a zatim i strah od gubitka ljubavi su dve emocionalne pretpostavke na kojima je zasnovano osećanje ljubomore. Sumnja u neverstvo opravdana ili ne, nosi emocionalni odnos kako prema voljenoj osobi tako i prema suparniku.

Ljubav i ljubomora

Ljubav je ekskluzivno i starije osećanje, a ljubomora je strah od gubitka te ekskluzivnosti, strah da bi se neko drugi voleo više. Od rođenja, pa kroz odrastanje spoznajemo ljubav. Dete prvo mora shvatiti da ga roditelji vole, da bi se moglo potom uplašiti da mu je neko može uzeti. U dečjoj ljubomori su sadržani elementi separacionog straha, zavisti i mržnje. U ontogenetskom razvoju najraniji začeci ljubomore nalaze se u odnosu prema braći ili sestrama, a posebno prema tek rođenom malom „suparniku“ u borbi za ljubav majke. Ova ljubomora je nesvesna i često dovodi do razvoja osećanja krivice.

Ljubomora kod dece je maskirana i nediferencirana. Najčešće su to agresivni postupci, koji mogu preći u surovu destruktivnost, simboličke aktivnosti, emocionalnu regresiju, zaostajanje u razvoju neke funkcije (govor), ili razvijanje nekog poremećaja (tikovi, mucanje, enureza, enkopreza itd.) Transakciona funkcija detetovog poremećaja ima za cilj da preusmeri roditeljsku pažnju s rivala na „bolesno“ dete. Na ovaj način se razvija obrazac iznuđivanja potvrda tuđe ljubavi kroz bolest i poremećaj.

Gde postoji ljubomora?

Problem ljubomore se sreće u svim grupama i zajednicama upravo zbog stalne potrebe za osvajanjem pažnje i podrške autoriteta, i korenuje negde iz egzistencijalnih potreba čoveka i opstanka. Kad postoji nesigurnost u odnosu na ostvareni odnos, prag za ljubomoru je jako s nižen, i obrnuto. Osoba koja oseća ljubomoru je u strahu, a kao reakcija na taj strah u ponašanju se ispoljavaju ljutnja, bes, tuga, mržnja kao metaemocije.

Reakcija na ljubomoru javlja se u četiri osnovna sklopa osećanja i ponašanja: ljutnja-napad, mržnja-uništenje, tuga-povlačenje, strahougađanje. Sklop ljutnja-napad je vid rešavanja situacije u životinjskom svetu, među decom i u tradicionalnim društvima. Cilj je zastrašiti,oterati ili poniziti rivala. Mržnja – uništenje je vid gde se ispoljava destruktivno ponašanje koje ima za cilj uništenje voljenog bića ili bića rivala. Istraživanja pokazuju da je čak oko jedne trećine svih ubistva motivisano osećanjem ljubomore i češće je ubijanje partnera nego rivala. Sklop tuga-povlačenje je reakcija tuge koja je jasan signal partneru da u datoj situaciji treba da preispita svoje ponašanje. Sklop ljutnja-napad izaziva strah, a tugapovlačenje je usmeren na izazivanje krivice.

Kod preteranog ispoljavanja ovog načina ljubomore osoba može razraditi čitave strategije samouništenja čija je transakciona funkcija poruke: „Ako me još voliš, zaustavi me“, a koje mogu kulminirati pokušanim ili stvarnim samoubistvom. Sklop strahugađanje je vid čija je suština da osoba motivisana strahom od gubitka čini sve da bi ugodila i zadovoljila voljenu osobu. Njeno ugađanje je poruka partneru koja pokazuje kako je osoba dobra i odgovarajuća za partnera i šta bi on sve izgubio.

Ljubav + strah zbog gubitka = Ljubomora adekvatna: – reaktivna („dobar“ način) neurotska, konstruktivna, neadekvatna: – reaktivna („loš“ način) psihopatska psihotična destruktivna zavist + strah zbog sobstvne ugroženosti = pseudoljubomora

Vrste ljubomore

U odnosu na povod i način izvođenja : Adekvatna, neadekvatna U onosu na realni okvir zbivanja: reaktivna, fantazmatska

U odnosu na posledice ishoda: konstruktivna, destruktivna

U odnosu na karakterološke i psihopatološke karakteristike ličnosti: karakterna, neurotska, psihopatska, psihotična.

Pseudoljubomora, ne uzrokuje je strah zbog gubitka, već zavist i strah zbog sopstvene ugroženosti.

Pseudoljubomora

To je takođe osećanje straha od gubitka ili separacije, ali subjekt nije pokrenut ljubavlju nego zavišću, posesivnošću ili interesom. Najčešće se radi o zavisnosti i patološkoj simbiozi, te tu strah od „gubitka voljene osobe“, je u stvari strah za samoga sebe. Ljubomora je afektivna reakcija, urođena ili ne koja daje mračni kolorit ljudskom životu, i koja ga negde u tome dodiruje sa animalnim svetom, jer je podstrekivać daljeg usložnjavanja i buđenja emocionalnog spektra, daljih akcija i ponašanja sa posledičnom problematikom. Treba naglasiti da postoje i neke realistične situacije u kojima strah i ljubomora mogu da budu opravdani i u kojima anksioznost deluje kao signal opasnosti. Ove emocije su patološke samo kada su postojane i ometaju značajno životne aktivnosti. Dosadašnje izlaganje upućuje na jedan od zaključaka da je mentalno zdravlje povezano sa sposobnošću za osećanjem i istraživanjem svih emocionalnih dimenzija: introspecije, orijentacije, reprodukcije, zaštite, odbijanja, ispitivanja i apstrakcije kada ih situacija izazove.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA

Šta je emocionalna inteligencija. Razvoj emocionalne inteligencije kod dece.

Šta je emocionalna inteligencija. Razvoj emocionalne inteligencije kod dece.

Šta je emocionalna inteligencija?

Inteligencija se opravdano smatra jednim od najvažnijih konstrukata suvremene psihologije, ali isto tako predstavlja i koncepciju oko koje se vrlo često „lome koplja“ istraživača i praktičara psihologije. Psihološi rečnici inteligenciju definišu kao „svojstvo uspešnog snalaženja jedinke u novim situacijama u kojima ne pomaže niti stereotipno nagonsko ponašanje niti učenjem stečene navike, veštine i znanja, odnosno predstavlja svojstvo jedinke da pronalazi nove prilagođene reakcije u prilikama bilo koje vrste“. Većina psihologa složit će se s ovim opštim određenjem inteligencije, ali saglasnost nedostaje u pogledu prirode ljudske inteligencije i njenog bližeg određenja. Većina psihologa se isto tako slaže da tradicionalne definicije inteligencije (kao što je definicija koeficijenta inteligencije – čuvenog IQ-a) previše stavljaju naglasak na kognitivne faktore (pamćenje, rešavanje problema), odnosno da tradicionalnim koncepcijama nedostaje uključivanje ljudskih sposobnosti koje su veoma važne u načinu na koji „inteligentno“ živimo svoj život.

Na tragu takvih razmatranja nastao je i koncept tzv. emocionalne inteligencije kao sposobnosti spoznaje sopstvenih emocija, integracije emocija i misli, razumevanja emocija i njihovog regulisanja emocija u cilju sopstvenog rasta i razvoja. Po takvom modelu, emocije se smatraju važnim izvorima informacija koje olakšavaju razumevanje i snalaženje u socijalnoj okolini. Pojedinci se međusobno razlikuju u svojoj sposobnosti procusiranja informacija emocionalne prirode i njihovom povezivanju u širi „intelekt“. Ta sposobnost se kasnije manifestuje u prilagođavanju ponašanja i reagiranja u određenoj situaciji, odnosno u samoj suštni onoga što definišemo kao „inteligentno ponašanje“.

Šta emocionalna inteligencija uključuje?

Samosvesnost, odnosno sposobnost prepoznavanja sopstvenih emocija i njihovog uticaja, kao i korišćenje instinkta („intuicije“) u donošenju odluka; samoregulisanje, odnosno kontrolisanje sopstvenih emocija i impulsa, te adaptaciju na promenjive životne prilike i situacije; socijalnu svesnost, odnosno sposobnost spoznavanja, razumevanja i reagovanja na emocije drugih ljudi (između ostalog i empatiju), te razumevanja socijalnih mreža; upravljanje vezama, odnosno sposobnost uticanja i razvoja drugih ljudi, te upravljanja konfliktima. Čovek se ne rađa sa sposobnostima koje uključuje emocionalna inteligencija; one su kapaciteti koji se moraju naučiti tokom detetovog rasta i razvoja. Stručnjaci smatraju da se dete rađa s nekom vrstom „generalizirane“ emocionalne inteligencije koja određuje potencijal za učenje emocionalnih odgovora koji se moraju naučiti tokom detetovog rasta i razvoja. Odrasli trebaju da budu model emocionalno inteligentne osobe. Dobro poznata i istražena činjenica je da deca uče posmatrajući, odnosno opažajući ponašanje druge osobe (modela) i posledica koje je taj model svojim ponašanjem izazvao. Roditelj svakako predstavlja jedan od najsnažnijih modela detetovog učenja. Posmatrajući vas, dete vidi kako reagujete na frustraciju i koliko „prisutni“ u vlastitom životu, tj. da li i u kojoj meri svesni vlastitih emocija i emocija drugih ljudi.

Budite spremni da detetu kaže „ne“.

Svet je prepun deci zanimljivih stvari, tako da je vrlo verovatno da će i vaša deca puno toga tražiti. Govoreći detetu „ne“ dajete mu korisnu priliku da se nauči suočavati s frustracijama i razočaranjima, kontrolirati sopstvene impulse te razvijati strpljenje. Jedna od najvažnijih postavki razvojne psihologije i psihologije uopšte jeste da se „kroz frustraciju raste“. Kao roditelju, vaš zadatak je povremeno „dozvoliti“ vašem detetu da bude frustrirano i da se s tim nauči nositi na primeren način. Deci koja uvek dobiju ono što žele je onemogućena životna prilika za rast i razvoj, te se tipično osećaju nesrećeno i sklona su razvoju depresivnih simptoma. Učite svoje dete da ume da prepozna šta želi. Jedan od osnovnih aspekata emocionalne inteligencije je prepoznavanje osećaja, potreba, želja … Često pitajte „Što osećaš?“ ili „Što želiš?“ i sami budite model za to. Umesto direktnog ukoravanja deteta, recite „Sad sam toliko ljuta!“. Imenujte emocije, kakve god one bile, i naučite svoje dete da čini isto. Poznavanje vlastitih želja se također smatra važnom veštinom u odraslom dobu, jer koliko odraslih ljudi živi živote kakve nisu želeli jer jasno nisu mogli izreći „Šta je ono što ja želim?“

Vežbajte detetovo strpljenje.

Strpljenje je veština koja se razvija sporo i postepeno, tokom dužeg vremenskog perioda (od 1. do 18. godine života). Nikad nije niti prerano niti prekasno s decom početi vežbati strpljenje. Npr. čekajući u redu u trgovini recite svom detetu „Hej, hajde da vežbamo strpljenje!“. Bitno je imenovati veštinu koju vežbate. Razgovarajte o tome što ona znači, kakva može biti, i slično. Takođe razgovarajte o načinima na koje se strpljenje može razvijati i dajte detetu primere, npr. kako tokom perioda od par meseci skupiti novac za novi bicikl, kako dočekati vikend kako bi se igralo s prijateljem ili neki sličan primer koji vašem detetu ima smisla.

Budite svesni sopstvenih roditeljskih „okidača“.

Upoznajte sebe i ono što vas „gurne preko ivice“. Je li to osećaj nedostatka kontrole? Ili možda osećaj da vas deca nedovoljno poštuju? Ispod tih „okidača“ leži strah od nečega. Upoznajte svoje strahove, pa ćete u društvu svoje dece manje dolaziti u situacije kad će vas nešto „gurnuti preko ruba“. Poznavanje sopstvenih „okidača“ ne znači da će oni jednostavno prestati postojati – već olakšava planiranje i nošenje s njima u svakodnevnim situacijama. Vežbajte svoju veštinu prosuđivanja. Počnite obležavati osećaje a izbegavajte imenovanje. Npr. „Čini mi se ljut i uznemiren“, umesto, „Koji agresivac“. Kad je dete sklono plakanju, uvek je preporučljivo reći „Činiš mi se tužno“ nego tražiti ga da prestane plakati. Lišavanje dece emocija koje osećaju će samo još dublje „ukopati“ te emocije i dodatno ih osnažiti.

Podučavajte svoju decu.

Kad dete preraste svoje rano detinjstvo, možete ih početi podučavati vlastitoj odgovornosti. Npr. umesto „Uzmi svoju kapu i rukavice“ možete pitati „Što ti sve treba kad se spremaš za vrtić?“. Stalno govorenje deci šta je potrebno da urade odmaže razvoju njihovog samopouzdanja, samostalnosti i odgovornosti. Uvek budite spremni da budete deo problema. Gledajte na sebe kao na nekoga ko je uključen u svaki problem koji naiđe. Većina problema u porodicama postaje veća i „naduvanija“ kad roditelji na njih odgovaraju na način koji uvećava problem. Ukoliko vaše dete nešto pogreši, zapamtite koliko je važno da u pripravnosti imate smiren i razložan odgovor.

Uključite decu u kućne aktivnosti.

Brojna istraživanja potvrđuju da su deca koja su od ranog detinjstva uključena u kućne aktivnosti (primereno njihovom uzrastu, naravno!) u životu sklonija biti srećna i uspešna, ponajviše zbog toga jer se osećaju da pripadaju svojoj porodici i da su njen važan deo, te joj doprinose na svoj način. Osim navedenog, to je svakako još jedan od načina kako decu učiti samostalnosti, samopouzdanju i odgovornosti. Deca zahtevaju igru. Deci je potrebna aktivna i slobodna igra, a ne sedenje pred ekranima. Kako bi razvila kreativnost i veštine rešavanja problema, deci treba omogućiti i dati dovoljno vremena za tzv. slobodnu igru (odnosno nestrukturirano provođenje slobodnog vremena). Ono što deca nauče od vas i kroz slobodnu igru s drugom decom predstavlja osnovu kasnijeg razvoja emocionalne inteligencije.

Vaša deca su divna. Nema boljeg načina za stvaranje emocionalne inteligencije u vašoj deci od toga da ih gledate kao prekrasnu i sposobnu, što ona naravno i jesu. Ako svoju decu vidite kao prekrasnu, dobit ćete od njih puno toga „prekrasnoga“. Ako o njima pak mislite kao o problemu, dobit ćete puno „problema“. Sve je stvar percepcije.

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA

Psihoterapija. Kognitivna psihoterapija.

Psihoterapija. Kognitivna psihoterapija.

Psihoterapija. Kognitivna psihoterapija.

U svojoj osnovi ima model teorije učenja, zbog čega je mnogi nazivaju kognitivno – bihejvioralna psihoterapija. Ipak, kognitivna terapija se bitno razlikuje od klasičnih oblika bihejvior terapije. Oslanja se na logične komponente ljudskog bića. Svoj procvat kognitivna terapija je doživela osamdesetih godina prošlog veka i može se smatrati jednim od najmladjih psihoterapijskih pravaca.

Medjutim, njegovi začeci se naslućuju još u radovima Adlera koji je tvrdio da pogrešne pretpostavke i ideje mogu da imaju „kobne posledice“ po životni stil  pojedinca i Kellya koji je u svojoj teoriji „personalnih konstrukata“govorio o kognitivnim strukturama koje formiraju ponašanje pojedinca; ali i još mnogo ranije u radovim starogrčkih filozofa (Epiktet). Misao da „ ljude ne ometaju dogadjaji, već vidjenje tih dogadjaja i stavovi koje o njima imaju“ najsažetije odslikava suštinu kognitivno terapijskog pristupa.

Racionalno – emotivna terapija (RET)

Elis je svoje ideje konceptualizovao u oblik psihoterapije koja je dobila ime racionalno – emotivna terapija (RET). To je bila postavka o ABC formuli emocionalnih poremećaja, gde je A aktivirajući dogadjaj, B verovanja, zamisli i samoverbalizacije, a C reakcija koja proizilazi iz B. Drugim rečima, ono što ljudi sebi govore (njihove unutrašnje tvrdnje i ideje) pokreću i menjaju emocije. Nelogične ideje su ostaci dečijeg poimanja sveta, ali i posledica indoktrinacije raznim predrasudama i stereotipima odraslog sveta, kao i šabloniziranog, idealizovanog i crno – belog vidjenja socijalnih odnosa.

Medju desetak tipičnih, nelogičnih ideja, Elis navodi tri koje smatra osnovnim:

  • Ja moram da budem uspešan, kompetentan i odgovarajući i za to moram da dobijem priznanje od drugih
  • Okolina prema meni mora da se ophodi korektno, pošteno, sa ljubavlju i pažnjom
  • Uslovi u kojim živim moraju da budu i ostanu dobri; ja moram da dobijem sve što mi treba i što mi pripada

Danas se smatra da postoji desetak relativno nezavisnih pristupa koji se mogu svrstati u tri grupe:

  1. Tehnike kognitivne restauracije (Elis, Bek)
  2. Coping skills tehnike (Lazarus, Kautela)
  3. Tehnike rešavanja problema (Mahony)

Kognitivna terapija – model Beka

Po njemu, u osnovi depresije leže kognitivni poremećaji, a afekat je posledica a ne uzork.

Kao i drugi kognitivni teoretičari i Bek smatra unutrašnji govor odgovornim za celokupno ljudsko ponašanje. Nakon što informacija iz spoljašnjeg sveta bude prepoznata, proces donošenja odluke koja iz toga proizilazi svodi se na samousmeravanje, odnosno na verbalne poruke koje usmeravaju ponašanje. Ove verbalne poruke Bek naziva automatskim mislima, a njihovo utvrdjivanje i izmena predstavlja najvažniji zadatak u terapiji. Najčešće se pacijent ne izjašnjava spontano o ovim mislima, ali je iskusnom terapeutu do njih lako doći, pa se smatra da su one svesnog porekla.

Misli se tokom terapije često pojavljuju u svojevrsnom, telegrafskom obliku, samo kao ključna reč iz rečenice ili kao kratkotrajne predstave. Pacijenti ih doživljavaju kao validne, uverljive, razumne i realne, bez obzira na to koliko su one u suštini nelogične.

Pojam ličnog domena u psihoterapiji

Pojam ličnog domena blizak je geštaltističkom pojmu individulanog polja. On se sastoji od samog pojedinca u fizičkom polju, njegove koncepcije o sebi, njegovih karakteristika ličnosti, ciljeva i vrednosti kao i objekata i atributa tih objekata koji predstavljaju vrednost za tu osobu.

Po Bekovoj koncepciji, osnov za javljanje emocije tuge je osećaj gubitka. Kvantitet i kvalitet emocije tuge je direktno zavisi od procene značaja gubitka po lični domen pojedinca.

Za pojavu straha, neophodna je procena opasnosti po lični domen, dok je izvor emocije besa procena opasnosti od napada na lični domen.

Automatske misli se najčešće javljaju kada je lični domen na neki način „ugrožen“.  Osnovna pretpostavka ili pravilo formira specifičan stil tumačenja i davanja značenja dogadjajima. Bek smatra da ove pretpostavke nastaju  na bazi nagominalnih prethodnih iskustava koja formiraju internalizovane zaključke o sebi, sopstvenim mogućnostima i okružujućem svetu i koje se potom javljaju u formi nepobitnih aksioma, odnosno pretpostavki u svakoj proceni nove situacije. One predstavljaju osnovnu premisu na osnovu koje se dedukcijom izvode zaključci u svakom pojedinačnom slučaju. Ako ta osnovna premisa nije u skladu sa realnošću, ni zaključivanje ne može da bude logično i funkcionalno.

PR. Premisa major: Ako nisam voljen, bezvredan sam.

Aktuelna situacija: Žena me više ne voli.

Zaključak : Ja sam bezvredan.

Osnov za javljanje patoloških, disunkcionalnih pretpostavki Bek nalazi u logičkim greškama koje naziva distorzijama. Tipične kognitivne distorzije su:

  1. Polarizovano mišljenje
  2. Katastrofično mišljenje
  3. Selektivni izvod
  4. Preterano uopštavanje
  5. Arbitrirani izvod
  6. Personalizacija
  7. Minimiziranje ili maksimiziranje
  8. Etiketiranje
  9. Tiranija moranja

Tokom terapije je bitno najpre utvrditi negativne misli, nakon čega se radi na izmeni tih misli, korišćenjem specifičnih, strukturisanih tehnika.

Napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje

Napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje

Napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje

Napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje. Odavno je poznato da neki ljudi u raznim situacijama i na raznim mestima doživljavaju snažan strah. Taj strah se okolini po pravilu čini preteranim i bezrazložnim, što međutim, ne utiče da se strah smanji ili iščezne. Poremećaj čija je glavna karakteristika ovakav strah, nazvan je agorafobija u drugoj polovini 19. veka. Bukvalno prevedeno, agorafobija znači „strah od pijace i trgova“, ali se ovaj izraz koristi u širem smislu – da bi označio strah od javnih mesta, otvorenih prostora, samostalnog kretanja i putovanja, stajanja u redu, prevoznih sredstava ili gužve u malim, zatvorenim prostorima, itd.

Osobe sa agorafobijom skoro sva ova mesta i situacije u manjoj ili većoj meri izbegavaju, a neke i ne izlaze iz kuće, jer se jedino tu osećaju bezbedno. Kada nekud odu, to obično čine u pratnji nekoga u koga imaju poverenja.

U drugim oblicima fobije, strah se odnosi na opasnost koja potencijalno preti od određenih mesta ili objekata, bez obzira da li se nama ta opasnost čini realnom. Na primer, osoba koja se boji visine strahuje da bi mogla da padne, a u osnovi fobije od vode se obično nalazi strah od davljenja.

Strah

Šta je to u bioskopu, u gužvi ili na ulicama što plaši osobe sa agorafobijom? I zašto se one po pravilu boje ne samo jedne, nego nekoliko takvih situacija? Kada ih to pitate, neke će reći da ne znaju, ali većina će kazati da se boje da im se „nešto“ na tim mestima ne dogodi. Šta bi moglo da im se dogodi? Pozlilo bi im, zavrtelo bi im se u glavi i izgubili bi svest, možda bi im bilo toliko loše da bi iznenada umrli. Neki veruju da bi uradili „neku glupost“ ili poludeli.

To što bi moglo da se osobama sa agorafobijom „dogodi“ i čega se one najviše plaše, jesu napadi panike. No, nije bilo nekoga da im to kaže, zar ne? A i da im je neko to rekao, ne bi im samo to ni pomoglo. U svakom slučaju, za razliku od drugih oblika fobija, osnovni strah u agorafobiji je u stvari strah od napada panike, bez obzira na kojim mestima ili u kojim situacijama bi do napada moglo da dođe. Zato se ta mesta i situacije izbegavaju. To znači da je za prepoznavanje i razumevanje agorafobije važnije zašto se situacije izbegavaju, a ne koje su to situacije. Kasnije ćemo videti zašto se napadi panike iščekuju u tipičnom „kompletu“ situacija i zašto se, kao posledica toga, osobe sa agorafobijom boje tih situacija.

Kako izgleda napad panike?

To je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagodnosti, koji se tipično opisuje kao doživljaj da će se nešto „strašno“ dogoditi: osoba će da umre, izgubi kontrolu nad sobom, srušiće se ili će da poludi. Napadi obično ne traju dugo (retko duže od pola sata), ali veoma brzo – najviše za nekoliko minuta – dostižu vrhunac.

Međutim, osobi koja ima napad panike često se čini kao da on traje čitavu večnost. Neki i poveruju da će napad samo da „traje i traje“ i da mu nema kraja, pa im je teško da zamisle da bi nekako mogao da se zaustavi. Ovo je posebno zastrašujući doživljaj i nije čudo što se kao ishod napada tada iščekuje smrt zbog iscrpljivanja tako jakom i dugotrajnom panikom.

Za vreme napada panike pojavljuju se sledeći simptomi:

  • Nedostatak vazduha ili otežano disanje
  • „Lupanje srca“ ili ubrzan rad srca i/ili „preskakanje srca“ (nepravilan srčani ritam)
  • Vrtoglavica, omaglica ili nesvestica
  • Noge „kao od gume“
  • Trnjenje, žmarci ili gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili nogama
  • Stezanje, „pritisak“ ili bolovi u grudima
  • Doživljaj gušenja
  • Preznojavanje
  • Podrhtavanje celog tela ili pretežno ruku
  • Vrući ili hladni talasi po telu
  • Suva usta
  • Doživljaj kao da je otežano gutanje

Ostali simptomi napada panike

  • Muka ili „treperenje“ u stomaku, osećaj kao da ćete imati proliv
  • Napetost u mišićima
  • Poremećen, najčešće zamućen vid
  • Doživljaj kao da stvari oko vas nisu stvarne ili da ste se vi izmenili
  • Potreba da pobegnete
  • Potreba da odmah odete u WC, jer vam se čini da ćete da se umokrite
  • Osećaj da su vam misli „blokirane“ ili da ne možete da mislite i govorite normalno
  • Strah da ćete „momentalno“ umreti, pasti, izgubiti kontrolu nad sobom, poludeti ili se ponašati sasvim nenormalno
  • Uznemirenost

Većina ljudi doživljava samo neke od ovih simptoma za vreme napada panike. Obično su to simptomi koji se odnose na rad srca, disanje ili poremećenu ravnotežu. Način ispoljavanja napada panike može da se razlikuje kod jedne iste osobe, tako da pri različitim napadima i u različitim situacijama, ona doživljava sasvim različite simptome.

Kako se ljudi ponašaju kada imaju napad panike ili strah?

Kada dožive napad panike, ljudi obično imaju doživljaj kao da su se našli u nekoj vrsti klopke i da im preti velika opasnost, pa često reaguju na jedan od ova dva načina:

  • Pokušaju da odu ili da pobegnu s mesta na kojem se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Mnogi i poveruju da napade mogu da „kontrolišu“ bežanjem. Često se događa da pobegnu kući i osećaju se bolje čim tamo stignu.

To kasnije stvara utisak da se jedina „prava sigurnost“ nalazi kod kuće.

  • Traže pomoć od nekoga da bi se „obezbedili“ ako im se dogodi još nešto gore – ako zaista padnu, dožive srčani napad ili polude. Logično je da se takva pomoć traži od lekara, ali pošto lekara obično nema u blizini ili do lekara nije lako stići, ti ljudi se kasnije „obezbeđuju“ tako što traže od svojih ukućana da budu stalno s njima ili da ih prate kada nekud izlaze.

Posle napada panike tipičan je osećaj umora, iscrpljenosti, zbunjenosti ili praznine. Postoji izvesno olakšanje, ali ono po pravilu ne može da ublaži negativni efekat prethodno doživljenog straha, odnosno panike. Takvo stanje može da potraje satima.

Ukoliko imate napade panike ili agorafobiju, pozovite psihoterapeuta OVDE

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah), samoprocena

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah), samoprocena

Da li imate panični poremećaj i agorafobiju (strah)? Samoprocena.

Ako niste sigurni da imate panični poremećaj i/ili agorafobiju, evo nekoliko pitanja koja treba da postavite sebi da biste to razjasnili.

  1. Da li vam se često ponavlja da iznenada doživite jak strah koji brzo dostiže vrhunac i traje 10 ili više minuta?
  2. Da li je ovaj strah bar ponekad sasvim neočekivan?
  3. Da li ste zbog ovih epizoda straha naročito zabrinuti ili uznemireni?
  4. Da li se zbog tih epizoda straha jako plašite za svoje zdravlje?
  5. Da li zbog ovog straha često izbegavate određena mesta, situacije, aktivnosti ili čak i neke ljude?
  6. Da li vam je postalo teško da radite zbog straha ili ste zbog toga zapostavili neke svoje aktivnosti?
  7. Da li ste zabrinuti kako vaše bliže i dalje okruženje reaguje zbog vašeg straha i da li se zbog toga stidite ili vam je jako neprijatno?
  8. Da li mislite da vaš strah u velikoj meri „nervira“ vašu okolinu ili smeta drugima da žive normalno?
  9. Da li ste toliko preokupirani vašim strahom da često brinete o budućim epizodama straha ili o njihovim mogućim posledicama po vaše zdravlje?

Ako ste odgovorili potvrdno na bar jedno od ovih pitanja (a obično se „prepoznate“ u nekoliko pitanja), sigurno je da imate problem i da treba sebi da pomognete. Ovo ne znači da ste sebi postavili konačnu dijagnozu – to je posao lekara, odnosno terapeuta. Ali, uverili ste se da imate strah čija ispoljavanja nisu normalna i sa kojim „nešto“ valja da učinite.

Kako rešiti problem panike i straha?

Pošto ste prepoznali da imate problem – u ovom slučaju napade panike i/ili agorafobiju – i pošto je to dijagnostički „overio“ i vaš lekar, prvo je pitanje da li možete sami da ga rešite. Naravno, to je stvar vaše procene i očekivanja. Često sam imao priliku da vidim da osobe sa napadima panike imaju sasvim nerealna očekivanja od lečenja.

Neki uzaludno pokušavaju da „snagom volje“ spreče ili zaustave paniku, i veoma teško se mire sa činjenicom da je tako nešto nemoguće. Drugi očekuju da se „problem“ brzo reši i da se nikad više ne ponovi, pa se jako razočaraju kada čuju da se to obično ne događa. Treći bi želeli da se potpuno oslobode svakog straha, zaboravljajući da je strah u mnogim situacijama razumljiva, očekivana i normalna pojava, a da im u drugim, strah spašava život!

Pošto se napadi panike i „strah od straha“ teško podnose, naročito ako su učestali, odnosno veoma izraženi, razumljivo je što su pacijenti obično nestrpljivi i žele pomoć i „izlečenje“ odmah. Zato im u prvom kontaktu treba pružiti informaciju o prirodi poremećaja, uveriti ih da nisu vitalno ugroženi, smiriti ih, pomoći im tako da im se što brže ublaže ili otklone napadi – panike i najistaknutiji simptomi – i objasniti im da će lečenje verovatno potrajati duže nego što oni očekuju. Ovo je istovremeno i prva faza lečenja.

Obratite se psihoterapeutu OVDE ukoliko imate paniku, strah ili agorafobiju ili neki od navedenih simptoma.

Iz knjige: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – simptomi, uzroci i lečenje – psihoterapija. Odavno je poznato da neki ljudi u raznim situacijama i na raznim mestima doživljavaju snažan strah. Taj strah se okolini po pravilu čini preteranim i bezrazložnim, što međutim, ne utiče da se strah smanji ili iščezne. Poremećaj čija je glavna karakteristika ovakav strah, nazvan je agorafobija u drugoj polovini 19. veka. Bukvalno prevedeno, agorafobija znači „strah od pijace i trgova“, ali se ovaj izraz koristi u širem smislu – da bi označio strah od javnih mesta, otvorenih prostora, samostalnog kretanja i putovanja, stajanja u redu, prevoznih sredstava ili gužve u malim, zatvorenim prostorima, itd. Osobe sa agorafobijom skoro sva ova mesta i situacije u manjoj ili većoj meri izbegavaju, a neke i ne izlaze iz kuće, jer se jedino tu osećaju bezbedno. Kada nekud odu, to obično čine u pratnji nekoga u koga imaju poverenja.

U drugim oblicima fobije, strah se odnosi na opasnost koja potencijalno preti od određenih mesta ili objekata, bez obzira da li se nama ta opasnost čini realnom. Na primer, osoba koja se boji visine strahuje da bi mogla da padne, a u osnovi fobije od vode se obično nalazi strah od davljenja. Šta je to u bioskopu, u gužvi ili na ulicama što plaši osobe sa agorafobijom? I zašto se one po pravilu boje ne samo jedne, nego nekoliko takvih situacija? Kada ih to pitate, neke će reći da ne znaju, ali većina će kazati da se boje da im se „nešto“ na tim mestima ne dogodi. Šta bi moglo da im se dogodi? Pozlilo bi im, zavrtelo bi im se u glavi i izgubili bi svest, možda bi im bilo toliko loše da bi iznenada umrli. Neki veruju da bi uradili „neku glupost“ ili poludeli.

Agorafobija i panika – psihoterapija

To što bi moglo da se osobama sa agorafobijom „dogodi“ i čega se one najviše plaše, jesu napadi panike. No, nije bilo nekoga da im to kaže, zar ne? A i da im je neko to rekao, ne bi im samo to ni pomoglo. U svakom slučaju, za razliku od drugih oblika fobija, osnovni strah u agorafobiji je u stvari strah od napada panike, bez obzira na kojim mestima ili u kojim situacijama bi do napada moglo da dođe. Zato se ta mesta i situacije izbegavaju. To znači da je za prepoznavanje i razumevanje agorafobije važnije zašto se situacije izbegavaju, a ne koje su to situacije. Kasnije ćemo videti zašto se napadi panike iščekuju u tipičnom „kompletu“ situacija i zašto se, kao posledica toga, osobe sa agorafobijom boje tih situacija.

Kako izgleda napad panike? To je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagodnosti, koji se tipično opisuje kao doživljaj da će se nešto „strašno“ dogoditi: osoba će da umre, izgubi kontrolu nad sobom, srušiće se ili će da poludi. Napadi obično ne traju dugo (retko duže od pola sata), ali veoma brzo – najviše za nekoliko minuta – dostižu vrhunac. Međutim, osobi koja ima napad panike često se čini kao da on traje čitavu večnost. Neki i poveruju da će napad samo da „traje i traje“ i da mu nema kraja, pa im je teško da zamisle da bi nekako mogao da se zaustavi. Ovo je posebno zastrašujući doživljaj i nije čudo što se kao ishod napada tada iščekuje smrt zbog iscrpljivanja tako jakom i dugotrajnom panikom.

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija

Za vreme napada se pojavljuju sledeći simptomi:

  • Nedostatak vazduha ili otežano disanje
  • „Lupanje srca“ ili ubrzan rad srca i/ili „preskakanje srca“ (nepravilan srčani
    ritam)
  • Vrtoglavica, omaglica ili nesvestica
  • Noge „kao od gume“
  • Trnjenje, žmarci ili gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili
    nogama
  • Stezanje, „pritisak“ ili bolovi u grudima
  • Doživljaj gušenja
  • Preznojavanje
  • Podrhtavanje celog tela ili pretežno ruku
  • Vrući ili hladni talasi po telu
  • Suva usta
  • Doživljaj kao da je otežano gutanje
  • Muka ili „treperenje“ u stomaku, osećaj kao da ćete imati proliv
  • Napetost u mišićima
  • Poremećen, najčešće zamućen vid
  • Doživljaj kao da stvari oko vas nisu stvarne ili da ste se vi izmenili
  • Potreba da pobegnete
  • Potreba da odmah odete u WC, jer vam se čini da ćete da se umokrite
  • Osećaj da su vam misli „blokirane“ ili da ne možete da mislite i govorite
    normalno
  • Strah da ćete „momentalno“ umreti, pasti, izgubiti kontrolu nad sobom,
    poludeti ili se ponašati sasvim nenormalno
  • Uznemirenost

Većina ljudi doživljava samo neke od ovih simptoma za vreme napada panike. Obično su to simptomi koji se odnose na rad srca, disanje ili poremećenu ravnotežu. Način ispoljavanja napada panike može da se razlikuje kod jedne iste osobe, tako da pri različitim napadima i u različitim situacijama, ona doživljava sasvim različite simptome.

Kada dožive napad panike, ljudi obično imaju doživljaj kao da su se našli u nekoj vrsti klopke i da im preti velika opasnost, pa često reaguju na jedan od ova dva načina:

  • Pokušaju da odu ili da pobegnu s mesta na kojem se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Mnogi i poveruju da napade mogu da „kontrolišu“ bežanjem. Često se događa da pobegnu kući i osećaju se bolje čim tamo stignu. To kasnije stvara utisak da se jedina „prava sigurnost“ nalazi kod kuće.
  • Traže pomoć od nekoga da bi se „obezbedili“ ako im se dogodi još nešto gore – ako zaista padnu, dožive srčani napad ili polude. Logično je da se takva pomoć traži od lekara, ali pošto lekara obično nema u blizini ili do lekara nije lako stići, ti ljudi se kasnije „obezbeđuju“ tako što traže od svojih ukućana da budu stalno s njima ili da ih prate kada nekud izlaze.

Posle napada panike tipičan je osećaj umora, iscrpljenosti, zbunjenosti ili praznine. Postoji izvesno olakšanje, ali ono po pravilu ne može da ublaži negativni efekat prethodno doživljenog straha, odnosno panike. Takvo stanje može da potraje satima.

Strah, napadi panike, panični poremećaj i agorafobija – obratite se za pomoć psihoterapeutu OVDE

Izvor: Bez straha o strahu, panici i fobiji, Dr V. Starčević