Ознака: Psihoterapija

Depresija i psihoterapija

Depresija i psihoterapija

Depresija i psihoterapija

Depresivni sindrom karakterišu sledeći poremećaji:

1) Emocije – diminantan znak bolesti je postojanje depresivnog raspoloženja, tj. bezrazložne tuge, žalosti. Izgled bolesnika je karakterističan: bolno zamišljeno lice, potištenost izražena u borama (znak omege na čelu, spušteni uglovi usana, Veragutov nabor- dupli nabor na gornjem kapku), sklonost plaču, pognuto držanje. Pokreti postaju usporeni, beživotni, tromi (benigni stupor; za razliku od shizofrenog postoji prenos emocija i empatskog doživljavanja tuge). Lemanov trijas karakterističnih znakova: nesposobnost za radost, nesposobnost za doživljavanje ljubavi i nesposobnost za odlučivanje – neodlučnost. Bolesnik je brižan, nesrećan, potonuo, bez interesovanja za okolinu i zadovoljstva po bilo kom osnovu (anhedonija). Anksioznost je čest simptom, kao i razdražljivost i agitacija (nemirni pokreti).

2) Mišljenje – oštećeno je i po formi i po sadržaju. Misaoni tok je maksimalno usporen, sve do stepena zaustavljanja (opisuje se razlika u odnosu na shizofreni blok misli, koji podseća na branu koja naglo zaustavlja rečni tok, dok se kod depresije mišljenje postepeno zaustavlja, poput ulivanja reke u more). Odgovori su spori, sa produženim „reakcionim vremenom“, govor je tih, ponekad jedva čujan, sa dugim pauzama između reči i povremenim uzdasima. Plačni govor ili poseban „tembr“ glasa („tembr“- emocionalna obojenost glasa) karakterističan je kod onih bolesnika koji lako ne zaplaču (obično muškarci). Produbljivanjem depresije, bolesnik ne može više ni da zaplače, depresija postaje „suva“, što je znak ozboljne depresivne krize (po pitanju plača ponekad se depresije dele na vlažne i suve).

U misaonom sadržaju prisutne su razne sumanute ideje depresivnog tipa (ideje samooptuživanja-autoakuzacije, grešnosti i bezvrednosti života). Bolesnici analiziraju svoju prošlost, falsifikuju u sećanju podatke o tome i izvlače zaključke o grešnosti. To je tzv. Bekov trijas: negativna interpretacija iskustva, negativna interpretacija Ja (selfa) i negativna očekivanja (pesimističan pogled na budućnost).

Pesimistične misli se mogu podeliti na misli koje se odnose na sadašnjost, prošlost i budućnost. Negativno mišljenje bolesnika o sebi samom ukazuje na sniženje samopoštovanja, i to je ključni znak depresivne bolesti (tzv. kognitivna trijada: bezvrednost, beznadežnost i bespomoćnost). Bolesnik sebe smatra neadekvatnim, naročito u onim crtama u kojima je njegova karakterna struktura bila najvulnerabilnija, pa se pri tom javlja osećanje smanjenog samopouzdanja i stida. Stid prati stvarne ili imaginarne neuspehe zbog neispunjenja Ego-ideala.

Depresivni bolesnik pokazuje tendenciju da hipertrofiše  stepen i posledice ovog svog nedostatka i neadekvatnosti. On nalazi potvrdu za svoje nisko samopoštovanje ne samo u sadašnjim situacijama nego, kako depresija progredira, i u beznačajnim događajima iz svoje prošlosti. Ovim mehanizmom se osećanje stida produbljuje u osećanje krivice; samopoštovanje postaje samoosuda, dok preterivanje dovodi do sumanutog iskrivljavanja. Tako se javljaju depresivne sumanute ideje, kao i osećanje krivice. Klinička slika teške depresije sa psihotičnim znacima obično ima depresivne sumanute ideje, koje mogu da se razvrstaju na one koje su saglasne sa bolesnim raspoloženjem, i one koje po svom sadržaju nisu saglasne sa osnovnim raspoloženjem (nekongruetne).

3) Pažnja – naročito su evidentne teškoće u koncentraciji za teme koje ne okupiraju pacijenta. S druge strane, prisutan je povišen tenacitet, jer je pažnja bolesnika usmerena ka samome sebi, pa je vigilnost značajno redukovana.

4) Pamćenje – postoji oštećenje po tipu tzv. kvalitativnog poremećaja pamćenja u smislu postojanja naknadno izvrnutog sećanja. Pod uticajem snažne tuge, bolesnik se seća događaja iz prošlosti u izvrnutom svetlu. Za mnoge događaje i neuspehe, lične i porodične, bolesnik sam sebe optužuje (negativna interpretacija). Nekada se bolesnici žale na gubitak sećanja kao znak opšteg propadanja – to je tzv. depresivna pseudodemencija.

5) Opažanje – poremećaji opažanja često postoje kod teških depresija. Ponekad ideje grešnosti i samoprebacivanja mogu da prerastu u perceptivne obmane, najčešće slušne iluzije, pa i halucinacije, pri čemu bolesnik „čuje“ da i drugi o njemu govore kao o grešnom čoveku isl.

6) Nagonisniženi su gotovo svi nagoni. Sniženje nagona za življenjem je izraženo u vidu tendencije ka suicidu (15% bolesnika od teške depresije izvrši suicid, a 50-70% svih suicida se odnosi na depresije). Snižen je nagon za ishranom, što je praćeno gubitkom telesne mase (gubitak najmanje 5% ili više od telesne težine tokom poslednjeg meseca). Smanjuje se i seksualna želja. I povišen apetit (baš kao i prekomerno spavanje) je depresivni ekvivalent (kompenzatorni sindrom – uživanje u hrani zbog nedostatka drugih zadovoljstava). Neki autori ove simptome nazivaju biološkim (somatskim) znacima depresije (gubitak libida, gubitak apetita sa gubitkom telesne težine, insomnia, anhedonia, dnevne varijacije raspoloženja, oštećenje koncentracije, psihomotorna usporenost ili agitacija).  

Poremećaji spavanja mogu biti: teško uspavljivanje, buđenje u toku noći i rano jutarnje buđenje (najmanje 2 sata pre uobičajenog). Po psihoanalitičkom tumačenju san je simbol smrti, a depresivni bolesnik se u suštini boji smrti, i zato ne spava čak ni onda kada su suicidalne ideje manifestne. Ima mišljenja da je i prekomerno spavanje ponekad znak maskirane depresije i poseban mehanizam odbrane liočnosti. Diferencijalno dijagnostička analiza nesanice: otežano uspavljivanje i buđenje u toku noći upućuju na anksioznost, dok rano jutarnje buđenje opredeljuje u pravcu depresije.

7) Volja – kod depresivnog sindroma postoje oštećenja volje u smislu hipobulije ili abulije (sniženja do gašenja voljne delatnosti). Depresivni bolesnik je bez energije i nesposoban da završi brojne obaveze koje ima i koje je do tada lako i brzo obavljao. Radi sa teretom i poslove ostavlja nezavršene, što pacijenti pogrešno tumače nekim fizičkim oboljenjem. Ponašanje je karakteristično- zavisnost od drugih, socijalno povlačenje, psihomotorna usporenost, ponekad agitacija. Sniženi su svi vitalni dinamizmi, prisutan je osećaj beznadežnosti, a zavisnost od drugih osoba usled slabljenja voljne delatnosti pojačava utisak kod pacijenta da je na teretu ljudima oko sebe, što dovodi do narastanja osećaja krivice.

Moguća je i pojava depresivnog stupora, odsustva svake inicijative, odsustvo želje i potrebe za uzimanjem hrane i za verbalnom komunikacijom. Za depresiju je karakteristična psihomotorna retardacija, usporenost motornih kretnji (ali je moguća i agitacija). Takvu depresiju nazivamo inhibovanom depresijom (ako predominira agitacija tada se naziva agitirana depresija). Prisutan je uočljiv gubitak energije i zamor gotovo svakog dana, bolesnik se žali da nema volje ni energije ni za obavljane najelementarnijih poslova. Po ceo dan sedi ili leži, zapostavlja spoljni izgled, spontano često ne progovara ni reč.

8 i 9) Svest i inteligencija – svest nije oštećena, orijentacija je očuvana. Inteligencija i fond znanja nisu oštećeni (depresivna psihoza ne vodi u demenciju).

10) Kritičnost – bolesnici su veoma kritični u odnosu na okolinu, čak i potencirano (strog Superego), što može imati negativne reperkusije.

11) Uvid (uviđavnost) u bolest – postoji dobar uvid bolesnika u svoje stanje i saznanje da je bolestan. Vremenom hronični bolesnici prepoznaju ulazak u „minus fazu“ i, budući da je obično mučno doživljavaju, sami blagovremeno traže pomoć.

12) Vegetativna simptomatologija – uobičajene su žalbe depresivnih bolesnika na brojne telesne simptome (bolovi u leđima, gastrointestinalne tegobe– naročito kod maskirane depresije).

Vegetativna simptomatologija je ponekad takođe izražena:

                                             – usporen puls (ako ne dominira osećanje 

                                                straha)

                                             – oslabljena sekrecija pljuvačke i suza

                                             – usporen motilitet organa za varenje sa

                                                gotovo obaveznom opstipacijom

                                             – vaskularni poremećaji u vidu cijanoza i

                                                hladnoće ekstremiteta

                                             – gubitak menstruacije ili poremećaj

                                                menstruacionog ciklusa

BLAGE, SREDNJE TEŠKE (UMERENE) I TEŠKE DEPRESIJE 

Kriterijumi za blagu depresiju su:

      A) Prisustno najmanje 2 od sledeća 3 simptoma

                                      1) depresivno raspoloženje

                                      2) gubitak interesovanja i uživanja

                                      3) povećana zamorljivost

     B) kao i prisustvo najmanje 2 od sledećih 7 simptoma

                                      1) oštećena koncentracija pažnje

                                      2) smanjeno samopouzdanje i samopoštovanje

                                      3) osećanje krivice i bezvrednosti

                                      4) sumoran i pesimističan pogled na budućnost

                                      5) ideje o samopovređivanju ili suicidu

                                      6) poremećen san

                                      7) snižen (ili povećan) apetit

Potrebno je da ukupan broj simptoma bude najmanje 4 (minimum po 2 iz svake grupe).

Kriterijumi za srednje tešku (umerenu) depresivnu epizodu:

     A) Isto kao za blagu depresiju

     B) 4 od 7 simptoma iz ove grupe

Potrebno je da zbir simptoma bude 6.

Kriterijumi za tešku depresivnu epizodu:

      A) Sva 3 simptoma iz ove grupe

      B) Najmanje 5 simptoma iz ove grupe

Potrebno je da zbir simptoma bude najmanje 8, uz postojanje somatskog (telesnog) sindroma depresije (što označava da je takva depresija dublja, teža, ozbiljnija).

Da bi se registrovao somatski sindrom (melanholija), kod depresivnih epizoda blagog ili umerenog intenziteta, potrebno je prisustvo najmanje 4 od sledećih 8 simptoma: 

                                        1) značajan gubitak apetita

                                        2) gubitak libida

                                        3) rano jutarnje buđenje (najmanje 2 sata pre

                                            uobičajenog vremena)

                                        4) gubitak telesne težine (najmanje 5%  u

                                             poslednjih mesec dana)

                                        5) gubitak emocionalne reakcije na događaje ili

                                             aktivnosti koje normalno izazivaju

                                             emocionalni odgovor

                                        6) jasna psihomotorna agitacija ili retardacija

                                             (telesna uznemirenost ili usporenost, uočljiva

                                             i od strane okoline)

                                        7) opšti gubitak zadovoljstva i uživanja

                                            (anhedonija)

                                        8) jutarnje pogoršanje depresije

Teška depresivna epizoda se može dalje razvrstati na epizodu sa ili bez psihotičnih simptoma. Psihotični simptomi uključuju 3 psihopatološka fenomena (dovoljno je prisustvo samo jednog), koji mogu, ali ne moraju biti u skladu sa raspoloženjem:

                                         1) depresivne sumanute ideje (uz napomenu da

                                              sumanute ideje mogu biti i nekongruentne sa

                                              raspoloženjem)

                                         2) halucinacije (obično „glasovi“)

                                         3) depresivni stupor

Sa druge strane, blaga i srednje teška depresivna epizoda se mogu razvrstati na oblike sa ili bez somatskih znakova (prisustvo najmanje 4 od 8 ranije navedenih znakova).

Nepoznat autor

Da li i kako REBT psihoterapija može da mi pomogne?

Da li i kako REBT psihoterapija može da mi pomogne?

Da li i kako REBT psihoterapija može da mi pomogne?

Šta je REBT psihoterapija i da li je REBT za mene?

REBT je terapijski pravac usmeren na ostvarivanje jasno postavljenih ciljeva klijenta na kojima se radi uz precizno praćenje terapijskih efekata. Rad na problemima odvija se uz direktivan pristup terapeuta, ali i angažovanost klijenta koji pored rada u okviru seanse, na svom problemu radi i kroz domaće zadatke čime se promena ubrzava i učvršćuje. Između terapeuta i klijenta postoji ravnopravan i saradnički odnos.

Osim toga, REBT svoj repertoar intervencija dosta bazira i na humoru. Iskustvo REBT terapeuta ukazuje na to da ovakav metod rada pogoduje najvećem broju klijenata u rešavanju njihovih emotivnih i psiholoških problema.

Da li REBT može da reši moj problem?

REBT pripada grupi kognitivno-bihejvioralnih intervencija, čija efikasnost je više puta dokazana u radu sa različitim psihološkim problemima. To je za posledicu imalo širenje ovog terapijskog pravca terapije u celom svetu i milione zadovoljnih klijenata koji su pomoću REBT-a uticali na promenu svog života.

REBT psihoterapija se uspešno primenjuje za pomaganje ljudima sa veoma različitim kliničkim i nekliničkim problemima:

  • Depresija
  • Generalizovana anksioznost i specifični poremećaji anksioznosti, uključujući napade panike, opsesivno-kompulzivni poremećaj, agorafobiju i druge specifične fobije
  • Poremećaji ishrane
  • Zavisnost
  • Hipohondrija
  • Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP)
  • Poremećeni bračni odnosi
  • Seksualne disfunkcije
  • Ljubomora
  • Kontrola besa
  • Poremećaj kontrole impulsa
  • Antisocijalna ponašanja
  • Poremećaji ličnosti
  • Oporavak od seksualnog zlostavljanja
  • Prilagođavanje na hronične zdravstvene probleme, fizičke onesposobljenosti ili mentalne poremećaje
  • Kontrola bola
  • Kontrola stresa
  • Problemi u partnerskim i porodičnim odnosima
  • Problemi separacije (prekid ljubavne veze, razvod, smrt bliske osobe)

REBT se takođe koristi za podsticanje ličnog razvoja i samoaktualizacije (ostvarivanje ličnih potencijala). Sadrži detaljne principe (kao što su prosvećujući interes za sebe, samoprihvatanje, preuzimanje rizika) koji mogu biti upotrebljeni za pomaganje ljudima u razvijanju funkcionalnije filozofije življenja i ponašanja u skladu sa njom. Sve češće se koristi za veću efikasnost na radnom mestu.

Dr Milan Popović

Zakažite seansu

Šta je maskirana depresija?

Šta je maskirana depresija?

Maskirana depresija

Ovaj oblik se više ne kotira kao zaseban nozološki entitet, ali se opisuje da bi se znalo da se depresija često maskira brojnim telesnim simptomima, te se često i previdi u svakodnevnoj lekarskoj praksi (npr. samoubistva kod bolesnika lečenih od sasvim drugih bolesti). Pripada endogenim depresijama koje karakteriše minimalno ispoljavanje depresivnog raspoloženja koje je pokriveno somatskom simptomatologijom. Radi se o konverziji simptoma. Počinje kao ranije opisana subdepresija. Označava heterogena depresivna stanja koja se prioritetno ispoljavaju na somatskom planu. Među simptomima obavezno su prisutni:  

a) hiposomnija

                    b) sindrom potiljačne glavobolje

                    c) skapulo-cervikalni sindrom

                    d) osećanje mišićne zategnutosti duž kičmenog stuba i u

                        ekstremitetima

                    e) drugi različiti nejasni bolovi

Česte su i žalbe na druge neurološke i gastrointestinalne simptome. Jedna od redovnih smetnji je permanentno prisustvo umora, naročito posle buđenja, zatim napor da se počnu dnevni poslovi i žalbe na teškoće u koncentraciji i odlučivanju.

Pažljivom kliničkom opservacijom otkriva se prisustvo anksiozno-depresivne komponente, dnevno kolebanje raspoloženja, letargija, fazični tok simptoma, diskretna inhibovanost u mišljenju, sputanost inicijative, otežan kontakt i emocionalna distimija. Prisutno je osećanje težine oko srca, kao i opadanje polne želje.

Hereditet je često prisutan (po nekim istraživanjima 25%). Ponekad i alkoholizam i narkomanija mogu da maskiraju unipolarnu periodičnu prolongiranu formu depresije.

Ova forma depresije, pored polimorfne slike u smislu raznovrsne telesne simptomatologije, može se ispoljiti i kao monosimptomatska depresija, kada su prisutni samo nesanica, ili periodični bezrazložni zamor, ili intermitentne glavobolje, ili sekundarna impotencija, ili kao intermitentna cenestopatija.

Pažljivim psihološko-psihijatrijskim ispitivanjem gotovo uvek se može uočiti da se iza vidljivih simptoma krije slika depresije. Uporno ruminativno ponavljanje istih tegoba, rezistentnost na anksiolitičku farmakoteraiju, kao i na psihoterapiju, diferencijalno-dijagnostički usmeravaju ka maskiranoj depresiji.

Nepoznat autor

Zašto nemamo samokontrolu i samodisciplinu?

Zašto nemamo samokontrolu i samodisciplinu?

Samokontrola i samodisciplina

Osobama koji imaju ovu shemu nedostaju dve veoma važne osobine: samokontrola (sposobnost da na adekvatan način obuzdaju svoje emocije i impulse) i samodisciplina (sposobnost da se dosada i frustracija tolerišu dovoljno dugo da bi zadatak bio obavljen).

Tipična ponašanja u vezi sa ovom shemom uključuju: impulsivnost, kašnjenje, dekoncentrisanost, dezorganizovanost i nespremnost da se istraje u dosadnim i rutinskim zadacima. Osobe sa ovom shemom teško uspevaju da postave granice sopstvenim emocijama i impulsima, pa često imaju intenzivne napade besa. Ove osobe imaju slabu toleranciju na frustraciju zbog čega izbegavaju nelagodnost, bol, konflikte ili odgovornost i teško prihvataju da žrtvuju kratkoročna zadovoljstva radi dugoročnog cilja. Ova teškoća da se odloži kratkoročna gratifikacija može biti vidljiva i kroz razne vrste zavisnosti kao što su prejedanje, pušenje, alkoholizam i sl.

Problemi osoba sa niskom frustracionom tolerancijom

Iako osobe sa nedovoljnom samokontrolom doživljavaju probleme u skoro svim sferama života, one teško uče iz iskustva i ranijih negativnih posledica sopstvenog ponašanja. Retko se sreću osobe koje svesno neguju ovu shemu. Mnogo je više onih koji žele da shemu promene i da budu disciplinovaniji i manje impulsivni. Oni pokušavaju da se promene ali teško uspevaju da održe napor potreban za promenu.

Po Jangu (2003) ova shema može nastati ukoliko: – su roditelji imali slabe granice i slabu kontrolu, pa nisu disciplinovali decu – su roditelji previše dozvoljavali deci, pa ih nisu naučili da tolerišu frustraciju – deca nisu morala da obavljaju poslove i obaveze po kući – roditelji dozvoljavali deci napade besa, pa ih nisu naučili da kontrolišu impulse – je neko od roditelja imao isti problem – je dete bilo jedino dete i privilegovano. Nakon što je prepoznao i opisao ovih petnaest shema, Jang je primetio da su u jednom trenutku neke sheme neaktivne i uspavane dok su druge aktivne i prevlađujuće u ponašanju. Ovaj uvid, motivisao je Janga da teoriju ranih maladaptivnih shema proširi uvođenjem koncepta „shema modaliteta“.

Izvor: Shema terapija – Mirović

Šta su zdrave a šta nezdrave emocije?

Šta su zdrave a šta nezdrave emocije?

Zdrave i nezdrave emocije

Teorija REBT-a polazi od gledišta da su negativni dogadjaji neminovni u životu, a to su oni dogadjaji koji su procenjeni kao ometajući u odnosu na sopstvene ciljeve i vrednosti. U konceptualizaciji „zdravih“ i „nezdravih“ emocija polazi se od stava da je „negativna „emocija adaptibilna i zdrava posledica negativnih dogadjaja. Jer kada nam se nešto neprijatno desi i kada osećamo tugu ili žaljenje, zaključiti da je to baš dobro i biti srećan zbog toga je disfunkcionalna, nezdrava reakcija.

Osnovna pretpostavka je da negativne emocije mogu biti funkcionalne za osobu, odnosno samopomažuće i samoporažavajuće (termini „pozitivni“ i „negativni“ koriste se u značenju korespodentnog odgovora, a ne u značenju moralnog suda). Albert Ellis govori o zdravim osećanjima koja mogu biti prijatna i neprijatna i nezdrava osećanja, koja su po njegovom mišljenju samo neprijatna osećanja. Milenko Vlajkov nezdravim, neprijatnim osećanjima dodaje i prijatna osećanja, ukoliko za posledicu imaju blokirajuće dejstvo za osobu koja ih ima.


Ellis je naveo 3 kriterijuma za nezdrava osećanja:

  1. osoba pati
  2. postoji mentalna blokada
  3. ponašanje je neadekvatno situaciji

M.Vlajkov navodi još tri aspekta nezdravih osećanja:

  1. akutni telesni simptomi
  2. psihosomatski poremećaji
  3. poremećaji motivacije

Ono što je bitno i što odgovornost za razliku izmedju neprijatnih nezdravih i neprijatnih zdravih osećanja nosi je način mišljenja osobe koja ih ima i kako Epiktet kaže: “Ljudi nisu uznemireni stvarima po sebi već svojim pogledom na stvari“. Znači, nisu stvari te koje nam stvaraju patnju već način na koji o njima razmišljamo. Osnovni terapijski zadatak svake terapijske seanse zasnovane na REBT modelu je da se otkriju nezdrava osećanja i zamene odgovarajućim zdravim osećanjem koje i dalje može da bude neprijatno ako je situacija u kojoj se javilo nezdravo osećanje za osobu bila neprijatna. To se postiže preko identifikovanja misli koje su odgovorne za nastanak nezdravog osećanja.

Nezdrave emocije

Najčešće disfunkcionalne, nezdrave emocionalne pojave su osećanje krivice, depresivnosti, anksioznost, bes, mržnja, povredjenost, osećanje osramoćenosti. Za svaku od ovih emocija u ljudskom repertoaru emocionalnog reagovanja postoje alternativni „negativni“ emocionalni odgovori koji dovode do pozitivnih ishoda. Jer, iako čovek nema neograničenu slobodu izbora u neposrednom emocionalnom reagovanju, ima odredjen stepen slobode izbora u odnosu na održavanje emocija. Ako čovek doživi gubitak – emocionalne reakcije kao što su tuga, žaljenje ili razočarenje su altnernativa depresiji; kada je frustriran ljutnja i razočarenje su alternativa za bes; ako je čovek u opasnosti obazrivost je alternativa za anksioznost; ako su u pitanju moralna pravila umesto osećanja krivice alternativa je kajanje. Zdrave emocije se razlikuju od nezdravih prema intenzitetu afekta, kognitivnoj komponenti i tendenciji za bihejvioralni odgovor.

Prijatne emocije

I prijatna osećenja se mogu podeliti na zdrava i nezdrava. Zdrava prijatna osećanja u nama razvijaju životnu radost i optimizam dok prijatna nezdrava osećanja proizvode zaslepljenost i nedovoljnu motivaciju za sadržaje kojima se bavimo. Npr. ako je neko oduševljen nečim u tolikoj meri da zapostavlja sve ostalo ma koliko to bilo važno.


Sve emocije, uključujući i samoporažavajuće u odnosu na ciljeve i vrednosti čoveka, predstavljaju normalne i uobičajene ljudske tendencije. Jer, kakva bi bila egzistencija bez emocija?

Iz Seminarskog rada: Osnove REBT-a, Ilinka Miletić

Hormon sreće i 8 ključnih faktora za sreću

Hormon sreće i 8 ključnih faktora za sreću

Hormon sreće i 8 ključnih faktora za sreću

Naučno istraživanje koje se bavilo istinskom srećom, koje je sproveo Univerzitet Harvard u periodu od 75 godina, pokazalo je da ljudi kojima se okružujemo, kao i naša prihvaćenost u društvu, mogu pozitivno uticati na naše fizičko i mentalno zdravlje i pomoći nam da živimo duže.

Hormoni sreće koje je telo sposobno da proizvede su: dopamin, koji čini da se osećamo dobro; serotonin, koji smanjuje depresiju; i endorfini, koji nas čine srećnim i tako pomažu da se smanji fizički bol.

Kako definišemo ličnu sreću?

Faktori koji doprinose sreći mogu se razlikovati od osobe do osobe i podrazumevaju sledeće:

  • Radite stvari koje želite da radite i imate slobodu da izaberete sopstveni put u životu
  • Održavanje pozitivnih odnosa i prihvatanje u društvu
  • Osećate se zadovoljni svojom situacijom i ne upoređujete se sa drugima
  • Održavate pozitivan stav i ne dozvoljavate sebi da budete uznemireni ili odsutni zbog mnogih promena koje se dešavaju u životu
  • Postizanje ciljeva koje ste sebi postavili i držanje pozitivnih rezultata kada pokušavate da ih ostvarite
  • Održavanje mentalne i fizičke kondicije, čime se smanjuje verovatnoća razvoja bolesti

8 faktora koji podstiču proizvodnju hormona sreće:

Vežbanje

Vežbanje ne samo da nas održava u formi i zdravim, već nas i štiti od bolesti i degeneracije. Stimuliše proizvodnju različitih hormona, uključujući:

  • Hormoni rasta koji su ključni za razvoj i rast.
  • Testosteron, koji pomaže da se telo osveži i oživi i pomaže u rastu mišića.
  • Insulin i tiroidni hormoni koji pomažu u regulaciji nivoa glukoze u krvi i regulišu metabolizam.

Pored toga, vežba može pomoći mozgu u proizvodnji hormona koji su povezani sa srećom, kao što su:

  • Dopamin, hormon odgovoran za to da se osećamo dobro. Ako smo u stanju da redovno vežbamo i izgradimo telo, ovaj hormon će se proizvoditi u većim količinama.
  • Serotonin, koji može pomoći u smanjenju simptoma depresije.
  • Endorfini, koji su direktno povezani sa srećom, što znači da mogu pomoći u smanjenju fizičkog bola ili simptoma povreda u našim mišićima zbog svojih hemijskih svojstava sličnih morfijumu, koji se koristi za ublažavanje bolova.

Učestvovanje u aktivnostima koje ostavljaju osmeh na licu

Poseta novim mestima, opuštajuća masaža ili učešće u aktivnostima koje ostavljaju osmeh na vašem licu, bilo da se radi o članovima porodice, prijateljima ili voljenim osobama, sve to može pružiti olakšanje od stresa i problema koji se mogu akumulirati u našem svakodnevnom životu. Štaviše, osmeh na licu kada se nađete u teškim okolnostima može pomoći u proizvodnji serotonina i endorfina u telu, od kojih su oba direktno povezana sa srećom.

Izlaganje sunčevoj svetlosti

Pored dobijanja vitamina D iz ribe, riblje jetre i žumanca, izlaganje tela sunčevoj svetlosti tokom ranog jutra ili večeri takođe pomaže u proizvodnji vitamina D. Ovaj vitamin ne samo da pomaže da naše kosti i imuni sistem budu u punoj snazi, već i indirektno stimuliše proizvodnju serotonina, hormona sposobnog da smanji simptome povezane sa depresijom.

Jesti čokoladu (umereno)

Studije su otkrile da konzumiranje oko 50-100 grama crne čokolade (ekvivalentno 300-600 kalorija) 1-2 puta nedeljno može smanjiti šanse osobe za preranu smrt usled srčanih bolesti. Čokolada sadrži esencijalne hemikalije koje pomažu cirkulaciju i pomažu u jačanju koronarnih arterija. Tamna čokolada, napravljena od 70–85% pravog kakaoa je najefikasnija u tom pogledu.

Iako crna čokolada sadrži minimalne količine šećera i mleka, ipak je ne treba smatrati potpuno zdravom i zato je treba konzumirati samo umereno.

Fokusirajte se na hranu koja ima visok sadržaj triptofana

Triptofan je esencijalna aminokiselina koju telo nije u stanju da proizvede samo. Triptofan se može uneti iz mleka, putera, žumanca, mesa, ribe, ćuretine, kikirikija, badema, suvih urmi, banana, svježeg sira i druge hrane sa visokim sadržajem proteina. Telo je u stanju da koristi ovu supstancu da pomogne u proizvodnji serotonina i u neurološkim procesima koji nam pomažu da se osećamo srećno. Štaviše, triptofan zajedno sa folnom kiselinom i gvožđem učestvuje u proizvodnji crvenih krvnih zrnaca.

Igranje sa kućnim ljubimcima

Možda ste otkrili da se vaš nivo stresa smanjuje kada se igrate sa kućnim ljubimcima. To je zato što naš odnos sa mačkama, psima ili drugim kućnim ljubimcima koji nam pokazuju naklonost može povećati proizvodnju hormona u telu koji su povezani sa srećom, uključujući serotonin i oksitocin (hormon povezan sa ljubavlju i odnosima).

Grljenje ili ljubljenje voljene osobe

Zagrljaji i poljupci između ljudi mogu se koristiti za iskazivanje ljubavi, ljubaznosti, zaštite i požude. Obično izvodimo ove radnje sa ljudima koje volimo, što zauzvrat dovodi do toga da telo proizvodi niz različitih hormona:

  • Endorfini – hormoni sreće – koji su povezani sa osećanjem očaranosti.
  • Dopamin, koji se proizvodi kada se osećamo zadovoljni, što rezultira osećanjem sreće, uzbuđenja i stimulacije.
  • Oksitocin, koji je povezan sa odnosima i pomaže nam da izgradimo veze sa drugim ljudskim bićima.

Meditacija i psihoterapija

Meditacija je aktivnost koja se uči i vežba u sklopu RE&KBT psihoterapije i pomaže da naša pažnja, koncentracija i pamćenje budu bolje. Meditacija pomaže da ojačamo imuni sistem, budemo srećniji i produktivniji. Ljudi koji redovno meditiraju imaju jači organizam, psihu, duži i srećniji život.

Zaključak

Iako sreća za različite ljude znači različite stvari, naša životna iskustva i drugi spoljni faktori kao što su društveni status, obrazovanje, uspeh u karijeri, zdravlje, odgovornosti i dostignuća imaju ulogu u tome da naš život bude potpun. Neki od njih mogu se kombinovati kako bi vam pomogli da postignete svoje ciljeve, dok za druge može biti potrebna puna posvećenost da biste uspeli. Ipak, svaka osoba je sposobna da na ovaj ili onaj način ostvari uspeh u svom životu, što će joj dati najbolje šanse da se posle toga oseća srećno i zadovoljno.

Psihoterapija vam može pomoći da ovladate svim ovim tehnikama za postizanje zdravlja i sreće.

Šta je Geštalt psihoterapija

Šta je Geštalt psihoterapija

Geštalt psihoterapija

Po definiciji, geštalt  označava oblik, konfiguraciju, celovitost koja predstavlja više od prostog zbira elemenata koje je sačinjavaju. Geštalt se ističe na pozadini i odnos figure prema njenoj osnovi predstavlja značenje. Ako je ovaj odnos slab, ili uopšte ne postoji, ili ako iz nekih razloga nismo u stanju da ga uočimo i shvatimo, mi kažemo da to „nema smisla ili da je apsurdno, neobično ili besmisleno“

Prema geštalt terapijskom stanovištu sve ono što jeste postoji ovde i sad, a ne što je bilo ili će da bude. Prošlost postoji kao sećanje, nostalgija, ljutnja, legenda ili istorija. Budućnost postoji kao u stvarnoj sadašnjosti, kao planiranje, očekivanje, nada, strah ili beznadežnost.

Laura Perls smatra da stvarni doživljaj ma koje sadašnje situacije ne treba objašnjavati ili tumačiti, s njima treba da se bude u neposrednom  kontaktu, on treba da se oseti i opiše ovde i sada. Geštalt terapija radi sa onim što je očigledno, onim što je trenutno dostupno svesnosti klijenta ili terapeuta i što može da bude saopšteno u aktuelnoj komunikaciji.

Cilj geštalt terapije

je kontinuum svesnosti, slobodno, tekuće formiranje geštalta u kome ono što je najbitnije za organizam, odnos, grupu, ili zajednicu postaje geštalt, postaje figura, i tako može da bude u potpunosti doživljeno, upoznato, proradjeno, razvrstano, izmenjeno…tako da može da se stopi sa pozadinom (bude zaboravljeno ili asimilovano i integrisano) i tako oslobodi prostor za sledeći relevantan geštalt. Svaki fiksirani geštalt vremenom postaje smetnja (kompleksi, inhibicije, otpori). Promena postaje moguća na bazi eksperimentisanja sa raznim mogućnostima ovde i sada.

Uticaj geštalt psihologije na geštalt psihoterapiju je izuzetno veliki. Izraze figura i pozadina Perls je preuzeo iz geštalt psihologije, proširivši njihovo značenje. Figura predstavlja dominantnu potrebu, ono što u odredjenom trenutku privlači našu pažnju i usmerava našu aktivnost. Kada smo gladni osećaj gladi je figura i on nas usmerava ka hrani i njenom uzimanju, čime se geštalt zatvara (upotpunjuje). Osećaj gladi tada prestaje da bude figura i osoba se može okrenuti drugim potrebama, tj, osloboditi prostor za novi geštalt.

Orjentisanost geštalt terapije ne ono što jeste, a ne na ono što bi trebalo da bude, stvorila je okvire za egzistencijalni susret terapeuta i klijenta izražen u postavci: „Ja i Ti, Ovde i Sada“.

Yontef je smatrao da osnovni metod geštalt terapije proizilazi iz fenomenološke teorije polja (iz geštalt psihologije).

U geštalt terapiji su vidljive i primese istočnih filozofija i religija kojima je Perls jedno vreme bio zaokupljen.

Teorijska osnova

Bazirana je na odnosu polja, dijaloga i fenomenologije.

Polje u kome živimo i radimo predstavlja centralnu tačku geštaltističkog pristupa životu i terapiji. Život je otvoreni sistem, a čovek je direktni učesnik u kreiranju sopstvene realnosti. Perls je smatrao da je razumevanje nekog organizma moguće tek u njegovom okruženju.

Dijalog Yontef: Geštalt terapija je u potpunosti zasnovana na dijaloškom egzistencijalizmu (Ja – Ti proces kontakt/povlačenje). Njenu srž čini dijaloški odnos i on pruža osnovu za rast svesnosti, učenje, rešavanje problema i razvoj ličnosti.

Fenomenologija u geštalt terapiji teži razumevanju koje se zasniva na onome što je očigledno ili što je otkriveno samom situacijom, a ne na interpretaciji posmatrača. Geštalt terapija se odvija kroz odnos bazoran na egzistencijalnom modelu Martina Bubera „Ja i Ti – ovde i sada“.

Terapijski postupak

u geštalt terapiji nije usmeren na sadržinu, „problem“, zbog čega klijent dolazi na tretman, već na procese pomoću kojih on održava svoju konfuznost, konflikte, depresivnost ili anksioznost. Rešenje problema, odnosno zatvaranje geštalta nije moguće samo kroz razgovor o problemu. Neophodno je da ga klijent oživi, oseti, iskaže ili učini nešto drugo što će omogućiti završavanje te nezavršene stvari, odnosno upotpunjavanje geštalta.

U proteklih nekoliko decenija naročito je razvijen geštaltistički pristup u savetovanju, pri čemu je prilično teško napraviti razliku izmedju terapije i savetovanja.  

Nepoznat autor

Kako se leče napadi panike i panični poremećaj?

Kako se leče napadi panike i panični poremećaj?

Napadi panike i panični poremećaj

Napad panike je iznenadna epizoda intenzivnog straha koja izaziva ozbiljne fizičke simptome čak i kada nema stvarne opasnosti ili očiglednog uzroka. Napadi panike mogu biti veoma zastrašujući. Kada se jave napadi panike, mogli biste pomisliti da gubite kontrolu, imate srčani udar ili čak umirete.

Mnogi ljudi imaju samo jedan ili dva napada panike u životu, a problem nestaje, često kad prestane stresna situacija koja izaziva panični napad. Ali ako ste imali ponavljajuće, neočekivane napade panike i dugo ste bili u stalnom strahu od drugog napada, verovatno patite od paničnog poremećaja.

Iako sami napadi panike nisu opasni po život, mogu biti zastrašujući i značajno uticati na vaš kvalitet života. Lečenje psihoterapijom je veoma efikasno kod paničnih napada ili paničnog poremećaja.

Simptomi paničnog poremećaja ili panike

Napadi panike obično počinju iznenada, bez upozorenja. Mogu da počnu u bilo kom trenutku – dok se vozite automobilom, u tržnom centru, dok pokušavate da zaspite ili usred poslovnog sastanka. Napadi panike mogu se javljati samo povremeno ili nekoliko puta u toku dana.

Napadi panike imaju mnogo varijacija, ali simptomi obično dosežu vrhunac u roku od nekoliko minuta. Često se nakon napada panike osećate umorno ili iscrpljeno.

Napadi panike obično uključuju neke od sledećih simptoma:

Osećaj predstojeće propasti ili opasnosti
Strah od gubitka kontrole ili smrti
Ubrzan rad srca
Znojenje
Drhtanje
Kratkoća daha ili stezanje u grlu
Jeza
Valunzi
Mučnina
Grčevi u stomaku
Bol u grudima
Glavobolja
Vrtoglavica ili nesvestica
Osećaj utrnulosti ili peckanja
Osećaj nestvarnosti

Jedna od najgorih stvari kod napada panike je intenzivan strah da ćete imati još jedan. Strah od straha često dovodi do napada panike. Napadi panike mogu dovesti do toga da izbegavate mnoge situacije i ljude u kojima se napadi javljaju. Tada nastaje još veći problem.

Napadi panike uspešno se leče u procesu psihoterapije. Ukoliko vas muči panika, zakažite psihoterapiju koja će vam pomoći da se oslobodite ovog neprijatnog problema.

Nepoznat autor

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Šta je hipohondrija – strah od bolesti

Šta je hipohondrija – strah od bolesti

Hipohondrija – strah od bolesti

Hipohondrija se definiše kao preterana okupiranost telesnim funkcionisanjem, telesnim zdravljem, telesnim simptomima ili bolestima, što je u vezi sa patološkim strahom da je osoba obolela od neke ozbiljne bolesti ili sa sumnjom da je teška bolest već prisutna. Pri tome je teško, ali ne i nemoguće da se takve osobe razuvere da ne boluju od te bolesti. Ove osobe se često podvrgavaju brojnim i nepotrebnim pregledima i ispitivanjima, ali im to ne umanjuje strepnju ili sumnju.

Epidemiologija hipohondrije

Učestalost u opštoj populaciji je izmedju 1 i 5%. Primarna hipohondrija se retko dijagnostikuje (prevalenca u primarnoj zdravstvenoj zaštiti je 2-7%), dok je sekundarna znatno češća. Oboljenje podjednako pogadja osobe oba pola, a prva ispoljavanja se registruju tokom treće i četvrte decenije. 

Etiologija straha od bolesti

Etiologija hipohondrije nije poznata, ali postoji više etioloških modela.

  1. Psihodinamički model

Frojd je hipohondriju dovodio u vezu sa narcizmom i objašnjavao je transformacijom seksualnih impulsa. Za Melani Klajn, hipohondrija je u vezi sa nagonom smrti i posledica je primarnog nepoverenja, u čijoj osnovi je doživljaj pretnje iz sopstvenog tela.

Kasnije je hipohondrija tumačena kao odbrambeni mehanizam (odbrana od intrapsihičke dezintegracije pa i psihotične dekompenzacije), a takodje se pretpostavlja i da predstavlja odbranu od suočavanja sa bolnim i neprijatnim osećanjima (koja su u vezi sa neadekvatno zadovoljenim potrebama za zavisnošću u detinjstvu).

Drugi su hipohondriju povezivali sa primarno agresivnim osećajima koja su posledica doživljaja lišavanja ili odbacivanja u detinjstvu ( u tom smislu hipohondrija predstavlja pokušaj frustriranja i kažnjavanja  istovremenim traženjem i odbijanjem pomoći). Takodje, ima  mišljenja da je ona odbrana od neuspeha (u slučaju narcistične osobe ) ili osećanja nezadovoljstva i krivice (u slučaju izrazito nesigurne i anksiozne osobe).

2. Sociodinamički model

Ovaj model pretpostavlja da hipohondrična osoba traži od dijagnoze društveno priznat status bolesnika kada se nadje u nekoj nepovoljnoj životnoj situaciji, pred nerešivim problemom ili da bi zadovoljila potrebe za pažnjom i oslobadjanjem od obaveza i odgovornosti.

3. Kognitivni model 

Suštinu problema vidi u tendenciji da se pojačaju, selektivno opažaju ili pogrešno tumače telesne senzacije, kao i da im se pridaje veći značaj.

4. Bihejvioralni model 

Nalazi sličnost izmedju stalnih zahteva za razuveravanjem i ispitivanjem zdravstvenog stanja i  prisili proveravanja  u opsesivno-kompulzivnom poremećaju. I razuveravanje i kompulzije privremeno smanjuju napetost.

Prema drugom bihevioralnom modelu važnu ulogu može da igra imitiranje porodičnih obrazaca ponašanja. 

Klinička slika hipohondrije

Početku oboljenja prethode traumatska iskustva ili nepovoljni životni dogadjaji kao što su teška bolest ili smrt u porodici, negovanje smrtno obolele bliske osobe, razvod ili neuspeh u karijeri. Hipohondrija se može pojaviti u sklopu procesa tugovanja i tokom oporavka od životno ugrožavajuće bolesti.

Dijapazon ispoljavanja hipohondrije je veoma širok. Latentna hipohondrija se sreće kod osoba koje su investirane u svoje telo, paze da vode zdrav način života, trude se da steknu savršenu kondiciju… Kod težih oblika postoji uporna sumnja ili strah da je prisutna bolest.

Preterana preokupiranost telom, njegovim funkcionisanjem, simptomima, zdravljem i bolešću, ključna je odlika hipohondrije i dovodi do somatske neizvesnosti. Sumnja u postojanje bolesti predstavlja specifičnu kognitivno-emocionalnu reakciju na stanje somatske neizvesnosti. Emocionalnu komponentu čini strah od smrti, kognitivnu nepodnošenje neizvesnosti. Hipohondrična osoba oseća da je ugrožena iznutra i da će je telo uskoro izdati. Što su telesna zbivanja kojim je okupirana manje jasna, to osoba više brine. Povod pojave straha i sumnji nekada je smrt u bliskom okruženju. Hipohondriju karakteriše i izvestan otpor pri pokušaju razuveravanja, a reakcije na razuveravanje su različite (ljutnja, ili samo naizgled odbijanje da se razuvere). Hipohondrični pacijenti pridaju veliki značaj svojoj medicinskoj dokumentaciji, uredno je sredjuju i donose na preglede. Često pokušavaju sami sebe da dijagnostikuju i leče, koristeći stručnu literaturu. Ono što povezuje sva hipohondrična ponašanja jeste traženje objašnjenja a ne lečenja.

Preokupiranost bolešću čini obolelog nesposobnim za funkcionisanje, a često traže posebnu pažnju od drugih.           

Lečenje hipohondrije

Lečenje primarne hipohondrije zahteva od psihijatra i psihoterapeuta toleranciju, strpljenje, fleksibilnost, prepoznavanje pacijentovih potreba, korišćenje raznih veština i dinamičko prilagođavanje pacijentu. U lečenju, koje je dugotrajno obično se koristi psihoterapija u kombinaciji sa psihofarmacima.

Veću ulogu igra odnos izmedju pacijenta i psihoterapeuta nego primena specifičnih terapijskih tehnika. Koristi se i terapijsko razuveravanje. Naročito je važno da se kontratransferni elementi drže pod kontrolom. Farmakoterapija sekundarne hipohondrije može dati odlične rezultrate( AD-SSR-i, BD). 

Nepoznat autor

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Da li Vam je potrebna REBT psihoterapija i kako vam pomaže?

Da li Vam je potrebna REBT psihoterapija i kako vam pomaže?

Šta je REBT (REKBT) psihoterapija

Racionalna emocionalno bihejvioralna psihoterapija (REBT) je direktivni, brz i efikasan oblik psihoterapije, koji vam pomaže da identifikujete iracionalne misli i nezdrava osećanja koja dovode do emotivnih blokada i bolesti. Cilj REBT psihoterapije je da pomogne klijentu da postane srećan u životu kroz identifikaciju iracionalnih misli i nezdravih emocija i sticanje uvida koji klijenta vodi do promene iracionalnih uverenja (misli). Promena iracionalnih uverenja ciljano dovodi do promene emocija: nezdrave emocije nestaju, a zamenjuju ih zdrave i produktivno ponašanje. REBT se uglavnom fokusira na sadašnje vreme kako bi vam pomogao da razumete kako nezdrave misli i iracionalna uverenja stvaraju emocionalnu uznemirenost, koja dovodi do nezdravog disfunkcionalnog ponašanja koje ometa vaše trenutne životne ciljeve i čini vas nesrećnim. Jednom identifikovane i shvaćene iracionalne misli i ponašanje mogu se promeniti i zameniti racionalnim, logičnim i fleksibilnim, kao i produktivnijim uverenjima i ponašanjem, omogućavajući vam da razvijete uspešnije lične i profesionalne odnose.

Kako vam REBT psihoterapija praktično pomaže?

REBT psihoterapija vam može pomoći kod nezdravih emocija poput:

anksioznost, depresija, hipohondrija, tuga, bes, ljutnj, povređenost, krivica, ljubomora, strah, socijalna fobija, panični napadi, odlaganje obaveza, smanjeno samopouzdanje, stid, problemi u partnerskim i intimnim odnosima, ljubavni i seksualni problemi, smanjene motivacije i produktivnosti, problemi u školi, porodici i na poslu. Ovaj pristup se takođe koristi za smanjenje stresa i promene obezvređujućeg ponašanja, kao i odugovlačenja koja ometaju vaš kvalitet života i postizanje vaših ciljeva.

Šta možemo očekivati od REBT psihoterapije?

Da bi vam pomogao u prevazilaženju teškoća i postizanju životnih ciljeva, psihoterapeut će raditi sa vama na utvrđivanju iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju, kao i krutih obrazaca mišljenja koji vas drže kao taoce. Psihoterapeut će vam pomoći da uvidite koliko su vaše misli iracionalne i kako vam štete.

Kroz razne mentalne vežbe naučićete kako da promenite iracionalne obrasce razmišljanja i zamenite ih zdravijim, korisnim i samoprihvatljivim mislima. REBT koristi različite metode i alate, uključujući pozitivnu vizuelizaciju, izlaganje situaciji, preoblikovanje vašeg razmišljanja i upotrebu knjiga za samopomoć, kao i domaće zadatke za postizanje brže promene uverenja i emocija između sesija.

Kako REBT psihoterapija funkcioniše?

REBT je nastao iz rada psihijatra Alberta Ellisa sredinom 1950-ih kao izvorni oblik kognitivno-bihevioralne terapije. Ellis je verovao da većina ljudi nije svesna da su mnoge njihove misli o sebi iracionalne i da negativno utiču na njihovo ponašanje u važnim odnosima i situacijama. Prema Ellisu, upravo te misli navode ljude na patnju nezdrave emocija i samodestruktivno, sabotirajuće ponašanje.

U isto vreme, ljudi su sposobni da promene svoja iracionalna uverenja, ako su voljni da rade na sebi sa psihoterapeutom. Iako određeni životni događaji mogu doprineti problemima mentalnog zdravlja, terapeuti REBT-a veruju da najveći problem stvara neispravan i iracionalan sistem verovanja svakog pojedinca. Otpuštajući iracionalne i negativne misli i uverenja i zamenjujući ih racionalnim alternativnim uverenjima, lakše ćete prihvatiti sebe i druge i zauzvrat živeti srećniji život.

Ukoliko imate neki emotivni problem, pozovite me da ga zajedno rešimo.

Dr Milan Popović

Doktor medicine na specijalizaciji psihijatrije i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972