Ознака: samopouzdanje

Bezuslovno samoprihvatanje. Samopouzdanje i samopoštovanje.

Bezuslovno samoprihvatanje. Samopouzdanje i samopoštovanje.

Visoko samopoštovanje ili bezuslovno samoprihvatanje

Posedovanje visokog nivoa samopoštovanja ima svojih prednosti. Kada postižemo uspehe, osećamo se dobro. Što više postižemo uspehe, to smo sve sigurniji da smo kompetentni i sposobni, šta više da smo superiorni u odnosu na druge. To nas motiviše da postižemo nove uspehe, odnosno da se stalno trudimo da postižemo uspehe. Dokle god verujemo da se samopoštovanje može zaraditi, težićemo ka tome da to i ostvarimo.

Perfekcionizam

Neki od nas razviće perfekcionizam – težnju ka savršenstvu. Međutim, tu postoji jedan nepremostiv problem, a to je da smo svi pogrešiva ljudska bića koja ne mogu stalno i konstantno ostvarivati uspehe. Šta se onda dešava? Ako je uspeh uslov za visoko, onda je neuspeh uslov za nisko samopoštovanje, a još ukoliko se neuspeh prolongira ili osoba ne može da doživi uspeh u nekoj oblasti trajno, onda je samopoštovanje ozbiljno narušeno, a sa njim i emocionalno zdravlje osobe.

Međutim, ukoliko osoba, umesto svoje celokupne ličnosti, samo svoje ponašanje vidi kao neuspešno, verovatnije je da će u budućnosti težiti da promeni svoje ponašanje, a to je ono što se propagira stavom bezuslovnog samoprihvatanja.

Samoosuđivanje

Međutim, ukoliko osoba shvati da zbog neuspeha celokupna ličnost ne vredi, čemu onda pokušaji za ostvarivanje promene? Ako osoba posmatra sebe kao uzvišenu i plemenitu zbog svojih uspeha, onda može automatski da vidi sebe kao bezvrednu i jadnu zbog svojih neuspeha. Zbog toga koncept samopoštovanja nekada nužno vodi samoosuđivanju.

Ipak, ni konstantno visoko samopoštovanje ne mora biti nužno povezano sa mentalnim zdravljem, ma koliko to nepopularno zvučalo. Osećanje superiornosti i grandioznosti jeste osnova narcističkih tendencija, čak i agresivnosti i bazirano je na istoj logičkoj grešci kao i obezvređivanje: preteranoj generalizaciji. To znači da visoko samopoštovanje ne garantuje prilagođeno, moralno ili zdravo ponašanje.

Bezuslovno samoprihvatanje

Dok je za održavanje visokog samopoštovanja neophodno stalno postizati određene standarde i tuđe odobravanje, za bezuslovno samoprihvatanje potrebno je samo prihvatiti sebe sa svojim vrlinama i manama. To ne znači manju motivaciju da se doživi određeni uspeh, ali razlog za doživljavanje uspeha nije dokazivanje lične vrednosti, već samoaktualizacija i ispunjavanje želje za srećnijim životom – uživanje u ostvarenju sopstvenih potencijala.

Ako nam je samopoštovanje krajnji cilj, stres tokom realizacije aktivnosti koju smatramo uslovom samopoštovanja biće mnogo intenzivniji, nego u slučaju samoprihvatanja gde tog pritiska nema. Na primer, osoba koja je anksiozna zbog javnog nastupa, a ta anksioznost je povezana sa globalnim samovrednovanjem, plaši se da bi mogla ostati bez reči pred publikom i javno pokazati znake anksioznosti kroz crvenilo i podrhtavanje glasa, što bi moglo rezultirati time da će je publika ismejati (a to nikako ne sme da se desi – jer to vodi u samoobezvređivanje = veoma nisko samopoštovanje). Zbog toga ne može da se koncentriše na sadržaj svog govora i održi ga kvalitetno, već je sva koncentracija u održavanju samopoštovanja – izbegavanju sramotne situacije. Osoba je, dakle, fokusirana na to šta radi, a ne kako radi.

Strah od novih situacija

Takođe, nestabilnost samopoštovanja inhibira ljude da učestvuju u novim i nepoznatim aktivnostima gde uspeh nije zagarantovan, upravo zbog opasnosti od mogućeg lošeg ishoda, te ljudi koji se drže ovog stava jesu često pasivni, što na kraju umanjuje verovatnoću za uspehom. Čak i sa te tačke gledišta, veća je verovatnoća za postignućem, kako u pogledu kvantiteta, tako i u pogledu kvaliteta, sa izraženijim stavom bezuslovnog samoprihvatanja.

Prihvatanje od strane drugih i strah

Slično je i u relaciji sa drugim ljudima. Samopoštovanje koje se zasniva na tome koliko smo prihvaćeni od strane drugih ljudi zahteva stalnu trku za odobravanjem. To utiče inhibirajuće na iskreno izražavanje sopstvene ličnosti, stavova, želja, emocija, a uz to je ipak i dalje nedostižno! Drugim rečima, osobe koje ličnu vrednost baziraju na odobravanju od strane drugih su inhibirane zbog straha od neuspeha ili odbijanja koje bi uništilo njihovo samopoštovanje, a ukoliko osoba ipak odluči da učestvuje u potencijalno rizičnoj situaciji, anksioznost koja je povezana sa strahom od neuspeha čini njeno ponašanje neadekvatnim i neautentičnim. Tako se osoba na dalje sve teže odlučuje da preuzme rizik i ostvari željene ciljeve, gubi nadu i otvara put ka depresiji.

Sa druge strane, sa izraženim stavom bezuslovnog samoprihvatanja mi možemo težiti da se ponašamo moralno i ispravno u odnosu na druge ljude, jer je to u našem sistemu vrednosti važno, ali da od toga nikako ne zavisi naša ljudska vrednost, odnosno da to ne definiše naš self.

Iz knjige: Samovrednovanje i mentalno zdravlje, Stanislava Popov

Kako se relaksirati i izboriti sa stresom?

Kako se relaksirati i izboriti sa stresom?

Kako se relaksirati i izboriti sa stresom?

Smatra se da je u danjašnjim uslovim gotovo nemoguće biti van uticaja stresora i stresnih situacija. I pored toga, postoje osobe koje izlaze na kraj sa ovakvim načinom života i kod kojih posledice stresa ne možemo utvrditi ili su minimalne. Sa druge strane, značajan je procenat onih koji podležu negativnom uticaju stresa i kod kojih možemo verifikovati somatske i/ili psihološke posledice. Koji će ishod biti, zavisi od nekoliko činioca. Najpre, veoma je važan sam stresor i njegove karakteristike. Takođe, važan je i intenzitet i dužina stresne reakcije. Od bitnog značaja je i struktura same ličnosti, pa govorimo o vulnerabilnoj i na stres otpornoj ličnosti. Osim urođenih karakteristika, bitno je da li osoba ima u svom repertoaru veštine koje joj mogu pomoći u prevladavanju stresnih situacija. Ove veštine se obično stiču tokom života i ono što je veoma važno, mogu se ciljano naučiti.

Ukloniti stres ili?

Prema tome, u borbi protiv stresa možemo se usmeriti sa jedne strane na otklanjanje stresa ili, sa druge, na jačanje ličnosti i na neutralizaciju eventualnih posledica. S obzirom da je veoma teško, a povremeno i nemoguće uticati na pojavu stresora i stresnih situacija, da ih je u većini slučajeva vrlo teško izbeći, u preventivnom ali i terapijskom pristupu ovom problemu, dominantno se oslanjamo na jačanje ličnosti i na osposobljavanje da se sa stresom izbori na adekvatan način. Ako su zdravstvene posledice već prisutne, pored rada na jačanju ličnosti, primenjuju se i specifične psihološke i somatske intervencije. Cilj intervencija je da se neutrališe ili bar ublaži negativno dejstvo stresa.

Prevencija stresa

U sklopu preventivnih mera primenjujemo brojne psihoterapijske metode koje uče vulnerabilne osobe veštinama prevladavanja stresa i jačaju odbrambenu sposobnost klijenta. Radi se o veštinama poput onih koje pomažu osobi da povrati (ili stekne) samopouzdanje, da poveća samovrednovanje i veru u sopstvene snage (tzv. asetivni trening), da nauči da rešava probleme na najadekvatniji način, da planira korake unapred (tzv. “problem solving”), da nauči da planira vreme (a ne da stalno bude u zakašnjenju sa rokovima što podiže tenziju i deluje stresogeno).

Jedna od tehnika kojoj daju posebno mesto u prevenciji, ali i tretmanu stresa i posledica stresa je relaksacija. Ona predstavlja efikasnu metodu koju mogu primeniti i zdrave i obolele osobe. Relaksacija doprinosi jačanju otpornosti ličnosti i u isto vreme redukuje nivo stresa i ublažava intenzitet psiholoških i fizioloških korelata stresa. Postoje brojni načini za postizanja stanja relaksacije. U medicini se dominantno koriste dve tehnike i to progresivna mišićna relaksacija (PMR) i autogeni trening. Pored toga, mogu se primeniti joga, meditacija, pravilne fizičke vežbe, pravilno disanje i druge tehnike.

Od velike pomoći u terapiji mogu biti i vežbe disanja koje uglavnom deluju na smirenje simptoma povezanih sa hiperaktivnošću simpatičkog nervnog sistema. Nabrojane tehnike i još mnoge druge deo su kognitivno-bihejvioralne psihoterapije REKBT, koja predstavlja metodu izbora za borbu protiv stresa i njegovih posledica.

Primena relaksacionog treninga

Brojna istraživanja su potvrdila pozitivno dejstvo relaksacije na smirenje stresnih reakcija. Najveći broj istraživanja je bio usmeren na proučavanje efikasnosti relaksacionog treniga u redukciji fizioloških parametara poput krvnog pritiska, učestalosti srčanog rada, brzine disanja i elektrodermalne provodljivosti. Pokazalo se da je relaksacioni trening uspešan u redukciji i normalizaciji određenih somatskih reakcija u organizmu koje su indukovane stresom. Tu se najpre misli na stabilizaciju srčanih funkcija i disanja, opuštanje mišića. Takođe je potvrđeno pozitivno dejstvo u redukciji anksioznosti, ljutnje, depresivnosti i osećanja umora, kao i subjektivnog doživljaja osobe da je pod stresom. Relaksacioni trening je pokazao efikasnost u terapiji pojedinih psihijatrijskih poremećaja poput paničnog poremećaja, generalizovanog anksioznog poremećaja, fobičnih poremećaja, poremećaja sna, somatizacionog poremećaja i drugih stanja.

Istraživanja u vezi relaksacionog treninga

Istraživanja su pokazala da je relaksacioni trening veoma korisna metoda i kod pacijenata sa određenim somatskim tegobama i oboljenjima, poput pacijenata sa glavoboljom, kod obolelih od HIV-a, pojedinih vrsta kancera, sa srčanim oboljenjima, astmom i sl. Posebno su značajni rezultati studija u kojima se nedvosmisleno utvrdilo da relaksacioni trening deluje na opadanje nivoa salivatornog kortizola koga još nazivaju i “hormonom stresa”. Povišene vrednosti kortizola su odgovorne za mnoga neželjena dejstva stresa, a posebno se ističe njegovo negativno dejstvo na imuni sistem. S obzirom na navedene rezultate studija, autori zaključuju da relaksacioni trening indirektno može imati pozitivno dejstvo na imunološke funkcije kod pacijenata, koje takođe mogu biti poremećene tokom stresne reakcije.

Studije

Interesantna je i studija u koju su Hewson-Bower i Drummond (1996) pronašli da kod dece nakon relaksacionog treninga raste koncentracija sekretornog imunoglobulina A (sIgA). Do porasta sIgA nije došlo u kontrolnoj grupi mališana. Viši nivoi sIgA su povezani sa povećanom otpornošću prema respiratornim infekcijama. Podaci govore da su mališani sa nižim vrednostima sIgA bili skloniji respiratornim infekcijama. Autori smatraju da primenom relaksacionog treninga kod zdrave i učestalo bolesne dece možemo podići otpornost i prevenirati ova stanja.

Dokazano je i da relaksacioni trening utiče na moždanu aktivnost merenu EEG parametrima. Recimo, kod osoba koje imaju smetnje spavanja uglavnom dominiraju brzi beta moždani talasi, koji su znak povišene pobuđenosti CNS-a (zbog čega se i javlja nesanica). Nakon primenjene relaksacije, smanjuje se njihova učestalost i raste učestalost teta talasa, koji su karakteristični za fazu uspavljivanja. Ove promene su korelirale sa poboljšanjem insomnije.

Mehanizam dejstva progresivne mišićne relaksacije

Tehniku progresivne mišićne relaksacije je prvi opisao Dr. Edmund Jacobson (1930) i bazirao je na pretpostavci da mentalna relaksacija prirodno proizilazi iz fizičke relaksacije. S obzirom da nije moguće da u isto vreme budemo i relaksirani i napetih mišića, ideja je da smanjenjem mišićne napetosti indukujemo mentalnu relaksaciju (princip recipročne inhibicije). Proces relaksacije mišića se neminovno postiže, obzirom da se mehanizam bazira na fiziologiji mišića. Uvek kada se mišić kontrahuje, on će težiti da se vrati u relaksirano stanje. Kada se nađe u stanju relaksacije i posledičnog smanjenja elektroneuralne aktivnosti to predstavlja “poruku” koja se prenosi refleksnim lukom do određenih centara u CNS.

Za jednog od njih (hipotalamus) ovo predstavlja biofeedbeck informaciju nakon čega se aktivira parasimpatikus ne bi li redukovao protok kiseonika kroz relaksirane mišiće (zbog smanjenja potrebe), redukovao rad srca i sl. Porastom aktivnosti parasimpatikusa, kao što je poznato, opada aktivnost simpatikusa čiji je tonus povećan tokom stresnih reakcija. Na taj način dolazi do redukcije fizioloških parametara stresne reakcije, osećanja telesne opuštenosti i mentalne relaksacije.

Progresivna mišića relaksacija

Vežbe relaksacije se uče relativno jednostavno i brzo. Najbolje i najlakše se nauče uz edukovanog terapeuta, ali je moguće i uz pomoć audio kaseta na kojima su snimljene instrukcije. Mogu biti od velike pomoći lekarima (posebno lekarima opšte prakse i psihijatrima) kao pomoćna terapijska metoda u mnogim stanjima. Ono što je važno napomenuti je da se radi o veštini koja se može naučiti, ali da je kao i za svaku drugu veštinu koju smo do sada savladali (poput vožnje bicikla i plivanja), potrebno vreme dok se izvežba i dok ne postane automatizovana radnja. Ako se u tome uspe, onda će se relasacija primenjivati bez većeg razmišljanja o tehnici, što je veoma bitno u stanjima visoke anksioznosti.

Važno je istaći da postoji jedan mali procenat osoba koje imaju paradoksalnu reakciju na relaksaciju, odnosno da im relaksacioni trening povećava nivo napetosti i anksioznosti. U prevladavanju ovog problema ponekad je korisno da se postepeno povećava vreme vežbanja relaksacije, ali je ponekad neophodno takve osobe isključiti iz daljeg relaksacionog tretmana. Smatra se da su relaksacione vežbe kontraindikovane kod osoba obolelih od shizofrenije i opsesivno-kompilzivnog poremećaja. Od somatskih bolesnika, relaksaciju sa kontrakcijom mišića ne treba primenjivati kod pacijenata sa izuzetno visokim vrednostima krvnog pritiska. Pre nego što se započne sa vežbama relaksacije daju se opšte instrukcije o izvođ enju tehnike.

Vežbe pravilnog disanja

Vežbe disanja imaju relaksaciono svojstvo koje je po krajnjim efektima, veoma slično relaksacionom treningu. Izvode se veoma lako, ali je kao i za relaksaciju potrebno da se redovno vežbaju kako bi postale automatizovane reakcije. Veoma su korisne kod paničnih ataka i kod osećanja psihomotorne napetosti, ali i za sva stanja praćena anksioznošću. Svaku vežbu treba ponavljati otprilike oko 5 minuta. Bilo bi idealno ako se vežbaju svakodnevno i to, što više puta.

Budite samopouzdani – samopouzdanje

Lepše ćete se osećati. Asertivnost je oblik ponašanja u kome dominira samopouzdanost. Asertivnost je i veština koja pomaže osobi da se adekvatno (pravilno) postavi u očuvanju sopstvenih prava, a da ne naruši tuđa prava, da bez nelagodnosti ispolji sopstvena osećanja, te da dostigne svoje ciljeve i interese. Nizak nivo asertivnosti se ispoljava kroz defanzivno ili agresivno ponašanje. U stručnoj, psihijatrijskoj literaturi, nizak nivo asertivnosti se uglavnom povezuje sa socijalnom fobijom. Živeti pod pritiskom današnjice, priznaćete nije lako. Ogroman broj ljudi se nalazi stalno pod stresom. Većina njih je u neprekidnom kontaktu sa drugim osobama, bilo da se radi o poslovnim prijateljima, kolegama, komšijama, članovima porodice i sl. U slučaju nastanka konfliklnih situacija tokom susretanja sa ljudima, dobre komunikacione veštine su od neprocenjive važnosti. Konflikti su veoma čest uzrok stresa, ali ako smo vešti u prevazilaženju konflikta, veći deo posla u borbi protiv stresa je obavljen.

Kako naučiti asertivnost?

Pa, reći ćete — lako je to reči, ali kako to postići i uraditi. Šta treba da uradim, s obzirom da se uvek povučem da ne bi došlo do još većih komplikacija. Ne umem da kažem „ne“ jer mislim da bi se moji prijatelji naljutili na mene. Ili, da zamolim nekog da ne radi ono što mi smeta jer bi ga uvredio. Kako da kažem partneru da me je njegovo kašnjenje na večeru povredilo, možda će me nakon toga napustiti. Svi će pomisliti kakvo sam ja džangrizalo, ako reklamiram dovoljno ne ispečenu šniclu u restoranu, iako ne mogu takvu da pojedem.

Ono što zaostaje posle ovakvih sitaucija u kojima nam je ponestalo samopouzdanja, je gorak ukus nezadovoljstva i razočaranosti. Osećate se loše, napeto i neraspoloženo. A ono što je najbitnije — niste dobili ono što ste želeli i što vam s pravom pripada. Izgubili ste puno, a najpre sebe i svoju ličnost. Neko drugi bi to pokušao da razreši na sasvim suprotan način. Vikao bi, posvađao se, lupio rukom o sto, napravio scenu. I ova krajnost u ponašanju dovodi do veoma neprijatnih osećanja, ali sada izazvana u drugoj osobi – u sagovorniku. Krajnji rezultat je ipak poražavajući za samu agresivnu osobu, s obzirom da se agresijom ne rešavaju konflikti već se samo produbljuju, dok se u sagovorniku izaziva agresija.

Agresija ili asertivnost

Negativni učinak agresije je i to što dovodi i do odbacivanja od strane drugih. Pored ove dve krajnosti u ponašanju, neki ne vide druge mogućnosti, te i rešenje za konfliktne situacije. Upravo je to pogrešno. Boljeg rešenja, naravno, ima i zove se asertivnost. I ono što je najvažnije, ako je nemamo u svom repertoaru ponašanja možemo je naučiti. Ova veština nam može pomoći da kvalitetnije živimo. I još važnije – da se bolje osećamo. Umesto zaključka o sresu možemo da naglasimo da za borbu protiv stresa preporučuju se šetnje, druženje, fizička aktivnost i provođenje što više vremena sa dragim osobama, te posvećivanje pažnje hobijima, odnosno svemu onome što nas ispunjava osećanjem zadovoljstva.

Stres i moderan način života

Savremen način života, posvećenost poslovnim i privatnim obavezama, neosporno ostavljaju sve manje vremena za praktičnu primenu pomenutih saveta lekara. Ako se zna da je stres uzročnik ne samo oboljenja, psihičkih, fizičkih ili psihofizičkih, već negativno može da utiče i na sve iz našeg okruženja (prijatelje, porodicu, posao…), onda se svakako treba boriti i pravovremeno reagovati i na najmanje simptome nepoželjnog stanja. Stres je često uzročnik mnogih bolesti zavisnosti (alkoholizam ili narkomanija…). Ne treba se ustručavati i tražiti pomoć stručnjaka pri pojavi prvih simtoma stresa, niti se libiti da se početni problem terapijski prevaziđe.

Oslobodite se stresa i ostanite zdravi uz primenu REKBT psihoterapije, tehnika relaksacije, pravilnog disanja i Mindfuless meditacije, kao i pravilnih fizičkih vežbi istezanja. Naučite sve ove tehnike od psihoterapeuta. Zakažite seansu već danas.

Prijavite se na radionice i seminare šumske antistres terapije koja vam pomaže da se oslobodite stresa i emotivnih poremećaja – www.asocijacijaforest.com

Iz knjige: PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA, Prof. dr MARKO MUNJIZA

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Smanjeno samopouzdanje i loše vrednovanje sebe. Samoobezvređivanje.

Prema teoriji REBT psihoterapije, emocionalne posledice globalnog i uslovnog vrednovanja sebe spadaju u kategoriju ego-uznemirenosti. Ukoliko se osoba pridržava svog apsolutističkog zahteva u odnosu na sebe, druge ljude i svet uopšte, svaki put kada ovaj zahtev nije zadovoljen dolazi do samoobezvređivanja i javlja se ego-uznemirenost u vidu anksioznosti, depresije, osećanja krivice, povređenosti, besa, sramote, nezdrave zavisti i ljubomore.

Zaključci koje osoba donosi o sebi predstavljaju kritičke aspekte aktivirajućih događaja u vezi sa kojim osoba reaguje nekom od navedenih emocija. Najčešći aktivirajući događaji za ove samoomalovažavajuće zaključke su: neuspeh u postizanju nekog značajnog cilja ili ideala, privatno ili javno nekompetentno ponašanje, kritika od strane druge osobe, neprihvatanje i neodobravanje od strane druge osobe, kršenje sopstvenog moralnog koda, podsmevanje ili nepoštovanje od strane drugih ljudi, nedostatak ljubavi od neke značajne osobe, itd.

Ti zaključi o onome što se osobi događa mogu biti istiniti ili neistiniti. Nisu zaključci ti koji su direktan uzrok nezdrave emocionalne reakcije, već iracionalno uverenje koje je ovim zaključkom aktivirano. Drugim rečima, navedene aktivirajuće situacije mogu se dešavati gotovo svim ljudima, ali da li će se razviti neko disfunkcionalno emocionalno stanje i ponašanje povodom njih, zavisi od uverenja kojih se ljudi u tim situacijama drže.

Emocionalne posledice globalnog i uslovnog vrednovanja sebe

Principi na kojima počiva samoobezvređivanje

Rečnikom REBT-a, ego-uznemirenost je zasnovana na iracionalnim uverenjima koje osoba ima prema sebi. Ova iracionalna uverenja se javljaju u vidu apsolutističkih zahteva koji, kada nisu ispunjeni, rezultiraju emocionalnom patnjom u kojoj je tada izraženo obezvređivanje i omalovažavanje sopstvene ličnosti. Postoji nekoliko opštijih principa na kojima počiva samoobezvređivanje, a koji takođe predstavljaju iracionalna uverenja:


• Ljudska bića se mogu oceniti jednom globalnom ocenom. Ova bazična ideja stoji u osnovivisokog i niskog samopoštovanja.


Globalna ocena vrednosti osobe se menja u zavisnosti od uslova na osnovu kojih se ocenjuje.Na ovom principu počiva nestabilnost samopoštovanja. Princip je nelogičan, s obzirom da se ista osoba procenjuje u promenljivim uslovima.


Ljudi se mogu razlikovati prema tome koliko vrede. Kao i prethodne dve i ova ideja je široko rasprostranjena među ljudima i na njoj se posledično zasniva ograničavanje ljudskih prava. Ljudi veoma čvrsto mogu verovati u ideju da određena rasa, pripadnost klasi, narodu, porodici, školi, itd, više vredi u odnosu na druge. Na pojedinačnom nivou, unutar svoje zajednice, ljudi mogu verovati u ovu ideju i tada se stalno porede sa drugima da bi procenili sopstvenu (bez)vrednost.


Ljudi mogu biti nepogrešivi i savršeni. Ovakvo uverenje može stajati u osnovi perfekcionizma. Ono što dodatno pojačava iracionalnost ideje jeste da se lični neuspeh u postizanju ovog ideala pripisuje sopstvenoj neadekvatnosti.


Ako čovek ne ispuni zahteve koje sebi postavlja onda je manje vredan. Ljudi svoje želje i preferencije često pretvaraju u apsolutističke zahteve. Ljudi, takođe, pogrešno mogu verovati da je ovo odličan način za motivisanje sebe da ne posustaju u ostvarenju ciljeva. Često je ovo i vaspitni postulat kojim roditelji misle da grade čvrst karakter sopstvene dece.


Globalno negativno samovrednovanje pomaže osobi da u budućnosti ne ponavlja greške. Ljudi često veruju da ako se odreknu globalnog vrednovanja u susretu sa neuspehom, da će postati nemotivisani da se menjaju u željenom pravcu. Međutim, upravo je ovo uverenje ono što osobu sabotira u promeni, jer samoomalovažavanje češće vodi u rezignaciju i samodestruktivna ponašanja.

Nepoznat autor

Ukoliko imate problem sa samopouzdanjem preporučljivo je posetiti psihoterapeuta koji će vam pomoći da podignete nivo vašeg samopouzdanja i postanete istinski srećni

Dr Milan Popović

Doktor medicine, RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Mob: 061/180 1972

Kako da povećate samopouzdanje – psihoterapija

Kako da povećate samopouzdanje – psihoterapija

Samopouzdanje i psihoterapija

Samopouzdanje je vaše uverenje o veštinama i sposobnostima koje posedujete. To znači da prihvatate i verujete u sebe i imate osećaj kontrole u ​​svom životu. Dobro poznajete svoje snage i slabosti i imate pozitivan stav prema sebi. Postavljate realna očekivanja i ciljeve, asertivno komunicirate i možete se bez stresa nositi sa kritikama.

S druge strane, zbog niskog samopouzdanja možete se osećati prepuno sumnje u sebe, biti pasivni, pokorni ili imati poteškoća u stvaranju poverenja prema drugima. Osobe koje imaju nisko samopouzdanje osećaju se inferiorno, nevoljeno ili osetljivo na kritike. Samopouzdanje zavisi od situacije. Na primer, možete se osećati vrlo samopouzdano u nekim oblastima, poput akademika, ali nedostaje vam poverenje kada su u pitanju bliski ljudi.

Visoko ili nisko samopouzdanje retko je povezano sa vašim stvarnim sposobnostima i uglavnom se zasniva na vašim uverenjima (iracionalnim). Uverenja su način na koji razmišljate o sebi i ove misli mogu biti pogrešne (iracionalne).

Nisko samopouzdanje može proizaći iz različitih iskustava, poput odrastanja u nepodržavajućem i kritičnom okruženju, separaciji od prijatelja ili porodice, osuđivanja sebe ili straha od neuspeha. Ljudi sa niskim samopouzdanjem često imaju greške u razmišljanju.

Kako povećati samopouzdanje:

– Prepoznajte i naglasite svoje snage. Nagradite i pohvalite sebe za vaš trud i napredak.
– Kada naletite na prepreku, ponašajte se ljubazno i saosećajno. Ne zadržavajte se na neuspehu.
– Postavite realne i ostvarive ciljeve. Ne očekujte savršenstvo; nemoguće je biti savršen u svakom aspektu života.
– Usporite kada osećate intenzivne emocije i logično razmislite o situaciji.
– Ne stvarajte pretpostavke o sebi i drugima, budite racionalni.
– Prepoznajte da prošla negativna životna iskustva ne diktiraju vašu budućnost.
– Izrazite svoja osećanja, uverenja i potrebe direktno i s poštovanjem.
– Naučite da kažete ne nerazumnim zahtevima.

Individualna i grupna psihoterapija može vam pomoći da povećate samopouzdanje.

Dr Milan Popović
doktor medicine i RE&KBT psihoterapeut pod supervizijom

Pozovite i zakažite psihoterapiju: www.epsihijatar.net/kontakt

Mob: 061/180 1972