SVE bolesti, od kardiovaskularnih do imunih, i njihovo započinjanje i tok, zavise od vrste osećanja. Negativne emocije nalaze put do organa tako što najpre izazivaju određene hemijske promene u mozgu i telu. Kod nekih izostaje kortikalna obrada podataka u mozgu, odnosno mesto gde se „ugrađuju“ i obrađuju emocije. Kada stresne doživljaje ne možemo da „razrešimo“ psihičkim aparatom, uznemirenost praznimo kroz organe.

– Hirurgiji, internoj medicini i svim medicinskim oblastima potrebna je kvalitetna psihijatrijska konsultacija. To, nažalost kod nas još ne postoji u praksi, već samo u udžbenicima u takozvanoj lijezion psihijatriji. Ovaj termin potiče iz francuskog jezika, jer je u Francuskoj ta vrsta psihijatrije veoma razvijena. Termin psihosomatska medicina u današnje vreme je pogrešan, jer svaka bolest, a ne samo neke, imaju odraz na mentalno funkcionisanje.

Zašto nam je svojstvena osobina da teško podnosimo svaku, pa i najmanju tegobu?

– Za naš narod i našu supkulturu posebno je karakteristično da veoma emotivno reagujemo u stanjima bolesti. Mi ne možemo u svom primarnom narcizmu da prihvatimo da je život ograničen. Zbog toga je u svakoj bolesti, pored lekara specijaliste potrebno da se „umeša“ i psihijatar.

Ako bi se uključili psihijatri u lečenju fizičkih bolesti, kako bi to izgledalo u praksi?

– Umesto da hirurg nakon operacije želuca, na primer, propiše operisanom anksiolitik, kao što sada radi u 90 odsto slučajeva, pacijent bi trebalo da se uputi psihijatru koji će mu nakon intervencije odrediti i tu terapiju. Hirurg se tu ne predstavlja kao nadripsihijatar, jednostavno potreba pacijenta za ovom vrstom terapije postoji, samo što bi nju trebalo da propisuje specijalista psihijatrije.

Kako se emocije prenose na organe?

– Naši neuroni u svom metabolizmu produkuju hemijske supstance, medijatore, kao što su serotonin, dopamin i drugi, a nivo i odnos medijatora produkuju našu misao, emocije, ideju da nešto shvatimo. Uticaj na tu ravnotežu imaju od volje nezavisni neuroni, koji predstavljaju autonomni nervni sistem. Najbolji primer je, recimo, kad vidimo neku neprijatnost mi pobledimo, a da nismo toga svesni. Takav mehanizam postoji i kod nastanka bolesti, recimo čira na želucu ili dvanaestopalačnom crevu. Jer, grizlicu na želucu ne pravi povećana koncentracija želudačne kiseline.

Najnovije medicinsko prihvaćeno shvatanje je da čir uzrokuje helikobakterija, što se ne uklapa u teoriju o kojoj govorite?

– Nerazumevanje uzroka nastanka čira na želucu dovodi do toga da se stalno menjaju naučni stavovi o lečenju u gastroenterologiji. Čir na želucu je tipična psihosomatska bolest, i lečenje je zapravo, psihijatrijsko. U svojoj dugogodišnjoj praksi mnoge čiraše sam izlečio bizmutom, koji je pacijentima psihogeno pomagao – oni su verovali da će se time izlečiti i na kraju su bili izlečeni.

Osim čira na želucu, koje su još psihosomatske bolesti najčešće?

– Astma i spastični bronhitis kod dece, angina pektoris, hipertenzija. Još pre dvadeset godina rukovodio sam projektom na velikom broju pacijenata ukazujući da je angina pektoris u stvari psihosomatsko ispoljavanje bez posledica i oštećenja. Vreme je pokazalo da sam u pravu, jer se utvrdilo da lekovi koji su se tada davali ne preveniraju bol u grudima. To je zato što je doživljaj bola psihogeno stanje, a da objektivno bola nema. Takav je slučaj sa glavoboljom.

Kako čovek onda može snažno da oseća bol, a da ga u stvari ništa ne boli?

– Čovek je jedino biće koji može da ima doživljaj oduzetosti, a da ona ne postoji, ili slepila, a da nije slep. To je ta psihogena komponenta. Da čovek nije misaono biće ne bi ga glava ni bolela.

Je li migrena psihosomatska bolest?

– Ona se izučava i leči kao bolest, i postoje naučni stavovi da se ona nasleđuje. Istina je u stvari da se obrazac, odnosno reakcija glavoboljom na nerazrešene unutarpsihičke konflikte, nasleđuje, odnosno preuzima od roditelja. Na primer, ako ne možemo određenim mehanizmima odbrane sopstvenog ega da projektujemo neki konflikt, javlja se glavobolja. Isto je i sa grčevima u trbuhu. Reč je o psihosomatskom ispoljavanju, a ne o psihosomatskoj bolesti.

U čemu je razlika?

– Razlika je u tome što psihosomatska bolest ima supstrat, i može da se dijagnostikuje. Ali glavobolja ili epilepsija nisu bolest, već doživljaj bola. Zato je pogrešno da se glavobolja leči kao bolest.

Da li i karcinom ima psihogenu osnovu?

– Nije isključeno, moguće je da je prediktivni faktor za nastanak karcinoma psihogeni faktor.

Koji profili ličnosti su skloniji određenim bolestima?

– Oni koji su mirniji po prirodi, guraju sve pod tepih, ili su perfekcionisti, kojima je bitno da ne budu pogrešno shvaćeni, reaguju sistemom organa za varenje, dobiju učestale stolice, grčeve, mučninu, gađenje. A, agresivci, kolerični, uglavnom reaguju koronarnim bolom i bronhijalnim spazmom.

Kako možemo da izbegnemo nastanak psihosomatskih bolesti?

– Da uvežbavamo kvalitetne mehanizme odbrane. To znači da učimo da kontrolišemo, da odložimo, da potisnemo stresogenu reakciju. Potiskivanje nije uvek negativan mehanizam odbrane. Nekada se treba poslužiti i reaktivnom formacijom, odnosno da smo fini i smeškamo se, iako nas nervira onaj kome se smeškamo. To može da bude jedna vrsta razrešenja konflikta, bez potiskivanja. 

Prof. dr Milutin Nenadović, neuropsihijatar

Profesor Medicinskog fakulteta