Teorijska osnova je zasnovana na pretpostavci da ljudska misao i emocija nisu dva odvojena ili različita procesa, već da se značajno preklapaju i da su, u izvesnom smislu, suštinski ista stvar – integralno su medjupovezane i nikada ne treba da budu posmatrane odvojeno jedna od druge.
Ukoliko jedna osoba doživi neki oset (npr. vidi loptu) ona ima takodje sklonost da uradi nešto u vezi sa tim, da ima neko osećanje u vezi sa tim (svidja joj se ili ne) i misli o tome (zna šta sve može da uradi sa tim).
Emocije ne postoje same po sebi, one su suštinski deo celovitog osetilno-pokretnog kompleksa. Ljudi ne samo da opažaju i misle, već osećaju i ponašaju se u skladu sa tim. Imaju urodjenu sposobnost da misle, da misle o svom mišljenju, o svojim osećanjima i svojim ponašanjima, i da misle o mišljenju povodom svog mišljenja o svojim osećanjima i svojim ponašanjima. Ljudska bića su samo-svesna, samo-menjajuća i samo-aktualizujuća. Npr. Možete misliti samo-poražavajuće: „Liftovi su veoma opasni i nikad ne smem da udjem ni u jedan lift!“ Zatim možete misliti:“Kako sam glup što mislim da su liftovi opasni.“ Možete misliti:“ Kako je dobro što razmišljam o svom mišljenju povodom svog mišljenja da su liftovi opasni i što razmatram promenu svog iracionalnog uverenja da su oni stvarno opasni.“ Mišljenje o mišljenju, baš kao i mišljenje povodom mišljenja o mišljenju, jedinstvene su ljudske sposobnosti, i obe se mogu upotrebiti neurotično i antineurotično. Ljudi imaju izbor.
REBT definiše emocije kao složeno ponašanje koje u sebe uključuje:
a) odredjeno introspektivno dato afektivno stanje, do kojeg se obično dolazi posredstvom interpretacije
b) ceo niz unutrašnjih fizioloških promena
c) različite oblike ponašanja
Ellisovo gledište o neodvojivosti emocije i kognicije polazi od pretpostavke da je emocionalizovanje, kao složeno ljudsko ponašanje, posledica procesa ocenjivanja vrednosti stimulusa (evaluiranja). Ocenjivanje se sastoji od komponente primećivanja vrednosti stimulusa i odgovaranja na opaženu vrednost, a ne samo od jednog ili drugog. Kada ocenjuju vrednost stimulusa ljudi ga istovremeno primećuju i reaguju na njega. “Evaluirati“ znači isto što i stvarati stav ili postajati pristrasan u odnosu na stimulus.
Emocija se stvara onda kada se nešto snažno vrednuje. Osoba emocionalizuje kada proceni, vrednuje da se nešto dešava što je za nju važno, značajno „dobro“ ili „loše“ i kada odgovara na neki, samo za nju, odbojan ili privlačan način. Pretpostavka je da osoba poseduje neke vrednosti, kriterijume, na osnovu kojih će moći da ocenjuje stimuluse. Emocija može na kratko da egzistira i bez misli (čujete lošu vest i osetite tugu, neko vas gurne i osetite ljutnju…) Ipak, iako na početku nemate nikakve svesne ili nesvesne misli vezane za emociju ona nikada ne opstaje bez misaonog potkrepljenja. Čak i onda kada mišljenje neposredno ne prethodi emociji ili je prati, za zadržavanje emocije obično je neophodno obnavljanje evaluativnog mišljenja.
Evaluiranje, kao primećivanje stimulusa i reagovanje na značenje stimulusa koje nije zasnovano samo na trenutnom senzornom iskustvu već i na odrazima prethodnih iskustava, gotovo uvek sadrži filozofsku komponentu „Šta taj stimulus znači za mene?“ Odgovor više proističe iz refleksije i filozofije osobe nego iz samog senzornog iskustva. Jer ljudi nas mogu vredjati rečima, ogovarati, prekorevati, pokazivati da nas ne vole ali ni jedna reč, gest sam po sebi ne povredjuje sem ako mi sami ne smatramo da to čine, ako pustimo da boli. Jer, ukoliko nas ljudi fizički ne povrede, osujete u našoj nameri, uskrate hranu, krov nad glavom – čime mogu da nas povrede? Neka osoba i odnos sa njom nisu uzroci problema nego naša psihološka reakcija na njih. Iz svakog odnosa nešto naučimo o sebi jer, priznali to ili ne, upravo nas kod drugih iritiraju i plaše one osobine i oblici ponašanja koje i sami posedujemo. Trajanje nekog dogadjaja uslovljeno je trajanjem naših misli i emocija (biti to što jeste – prepustiti im se i propustiti). Priznati im se postojanje i prihvatiti. Kao u molitvi: „Neka imam odlučnosti da promenim ono što mogu, spokojstva da prihvatim ono što ne mogu da promenim i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga.“ Jer, ponekad, spolja izazvani dogadjaji neizbežno izazivaju odredjene smetnje i neprijatnosti, bez obzira koliko ih filozofski prihvatali. Bertrand Rasel je primetio: “Svakog ko tvrdi da sreća dolazi samo iznutra, treba naterati da 36 sati provede na snežnoj mećavi, bez odeće i hrane.“