Emocije i vrste emocija. Primarne i sekundarne emocije

Vrste emocija. Primarne i sekundarne emocije

Primarne emocije

Emocije koje se prve diferenciraju su osnovne ili primarne emocije: gnev, strah, radost i tuga. One se javljaju kod dece svih kultura i održavaju tokom čitavog života ali se način njihovog javljanja i ispoljavanja menja pod uticajem učenja. Prve tri najčešće povećavaju tenziju i podstiču na aktivnost, dok je tuga emocija niske tenzije i aktiviteta. Gnev i radost sadrže težnju ka cilju, dok je strah emocija izbegavanja, bežanja od opasnosti.

Ljutnja  

se  javlja  kada  neka  prepreka  (fizička  ili  socijalna)  sprečava  aktivnost  ili postizanje nekog cilja, što dovodi do osujećenja (frustracije); od važnosti cilja, trajanja osujećenja i nivoa tenzije emocija gneva se javlja u rasponu: od blage ljutnje do stanja besa. Ljutnja može biti praćena direktnom ili pomerenom agresijom. Sa uzrastom fizičke agresivne reakcije opadaju a verbalne rastu; međutim, zbog nepovoljnih posledica koje ove reakcije izazivaju dete uči da kontroliše ispoljavanje ove emocije.

Strah

se javlja u situaciji (stvarnoj ili anticipiranoj) koja preti integritetu organizma (ličnosti). Strah izazivaju neočekivane promene, jer smanjuju kontrolu nad situacijom, a uvećava ga neizvesnost (sumnja) da se opasnost može izbeći ili savladati. Strah prate intenzivne promene u organizmu i ponašanju (promene u radu vitalnih organa, bledilo, znojenje, drhtavica, bekstvo, skrivanje ili agresija). I ova emocija se može javiti u širo- kom rasponu: od manjeg straha do afekta užasa (doživljaj nesreće sa strašnim posledicama uz osećanje da se na nju ne može uticati). Opažanje straha kod drugih često izaziva paniku (“emocionalnu zarazu”), čak i kad posmatrač nezna kakva to opasnost preti. Strah koji ispoljava majka prenosi se i na dete koje to opaža.

U školskoj situaciji javlja se trema: strah od javnog nastupa, strah od ispita. Psiholozi ukazuju da postoje fiziološki efekti treme (povišen stepen tenzije), psihološki aspe- kti treme  (opažanje predstojeće situacije  kao “opasne” i “ugrožavajuće”,  što  uvećava strepnju) i komponente treme koje se ispoljavaju u ponašanju (izbegavanju aktivnosti učenja, izbegavanje ispita, javnog nastupa). Razrešenje problema treme zahteva upravo obrnuto ponašanje: pojačavanje učenja i uvežbavanje odgovora, repertoara pona- šanja, koje zahteva “ugrožavajuća” situacija.

Radost

se javlja nakon postizanja željenog cilja. Intenzitet radosti zavisi od vred- nosti dostignutog cilja, nivoa nakupljene tenzije u toku motivisane aktivnosti i trenutka u kome se se cilj postiže a tenzija smanjuje.  (Laka pobeda u igri izaziva umerenu radost, dok neizvesna pobeda, dostignuta nakon preokreta u poslednjem trenutku, izaziva ushićenje).

Tuga  

nastaje nakon  gubitka  nečega  čemu  smo  težili ili objekta  koji smo  voleli i cenili. Kod dece se tuga razvija kasnije od ostalih primarnih emocija zbog složenosti situacionog sklopa u kojoj se ova emocija javlja; tuga zahteva shvatanje gubitka i posledica do kojih on dovodi. I ova emocija se može javljati u rasponu od umerenog intenziteta do najsnažnijeg očajanja zbog gubitka.

Gađenje ili odvratnost je primarna emocija koju izazivaju različiti objekti kad ih vidimo, pomirišemo, okusimo ili dodirnemo; karakterišu je neprijatno čulno i motorno stanje: telesne senzacije koje nastaju usled muke, tendencije ka povraćanju i drugim gastričkim reakcijama; gađenje je povezano sa snažnom tendencijom izbegavanja.

Složene emocije

Sa uzrastom dolazi do stabilnijeg povezivanja emocija sa drugim psihičkim procesima: kognitivnim i konativnim. Njihov razvoj je povezan sa procesom socijalizacije i interiorizacijom standarda vrednovanja. One se često, kao sastavne komponente, mogu vezivati za interesovanja, stavove, vrednosti ili pojedine crte ličnosti.

U ovu grupu spadaju emocije koje se odnose na samoocenu: osećanja uspeh i neuspeha, ponosa, srama, krivice i kajanja.

Osećanje uspeha

prati subjektivnu samoocenu da je rezultat povoljan; nepovoljan ishod izaziva osećanje neuspeha; obe ove emocije su povezane sa sopstvenim nivoom aspiracije i motivom postignuća; to je razlog što se zadovoljstvo zbog uspeha i nezadovoljstvo zbog neuspeha razvrstavaju u intelektualne emocije.

Osećanje ponosa

javlja se uz doživljaj relativno visoke vrednosti svoje ličnosti ili svoje uloge; obrnuto, osećanje srama javlja se uz svest o sopstvenim nedostacima ili nedoličnim postupcima. Ove emocionalne reakcije mogu da se kod deteta jave tek kad se formira psihičko Ja (treća godina); najpre se koriste spoljašnji socijalni standardi za vrednovanje ponašanja a kasnije se samoocena vrši na osnovu interiorizovanih standarda o ispravnom/pogrešnom.

Osećanje krivice

javlja se kod osobe koja doživljava da se ogrešila o moralne norme ponašanja; prati je “griža savesti”. Psihoanalitičari je tumače kao oblik samokažnjavanja koji se javlja zbog nesvesnih, potisnutih doživljaja koji nisu bili usaglašeni sa  superegom.  Kajanje  je  neprijatna  emocija  koja  se  javlja  kad  se  sećamo  našeg ponašanja zbog koga nam je “nemirna savest”. Intenzitet ove emocije, vezane za ranija iskustva, uvećava svest o nemoći da se rđavi postupci isprave. Emocije koje se odnose na druge ljude su: ljubav, ljubomora, mržnja, prezir, zavist, sažaljenje, divljenje, strahopoštovanje. Kreč i Kračfild daju “mapu” emocionalnih odnosa prema drugim ljudima; to su kompleksne dispozicije – sentimenti: trajni afektivni i konativni odnosi prema poznanicima.

Ljubav

je sentiment koji sadrži osećanje naklonosti, nežnosti i privrženosti prema osobi koja nas privlači, sa kojom se naše Ja u velikoj meri identifikuje. Kod dece se naklonost za odrasle (majku) javlja u prvoj godini, a za drugu decu početkom druge godine. Uspeh osobe prema kojoj gajimo naklonost, a procenjena je kao superiornija od nas,  izaziva osećanje divljenja; neuspeh osobe, koja nam je  simpatična, a procenjena kao inferiornija od nas, izaziva osećanje sažaljenja.

Mržnja

je sentiment u čijoj su strukturi osećanja nenaklonosti, averzije i odvratnosti. Međutim, da su to jedine komponente one bi dovele do reakcije izbegavanja objekta mržnje. Činjenice ukazuju da je to emocija koja u sebi sadrži i težnju za pristupanjem objektu mržnje sa destruktivnim namerama. Sledeća njena odlika je relativna trajnost, jer mrzimo samo psihološki blisku osobu (koja je u našem životnom prostoru).

Kreč i Kračfild smatraju da se najintenzivnije mrzi osoba koja je sličnih sposobnosti kao što su naše, slična po mnogim drugim osobinama ali se od nas razlikuje po nekim kritičnim negativnim osobinama i uz to “opasno” ugrožava naše ciljeve. Isti autori ukazuju da superiornija osoba, koja je objekt nenaklonosti, izaziva osećanje zlobe, a inferiornija prezir i omalovažavanje.

Ljubomora

je sentiment koji se javlja kao reakcija na realnu ili zamišljenu opasnost da će voljeni objekt biti izgubljen jer se pojavio rival kome je upućena naklonost voljene osobe. Kod dece se javlja polovinom druge godine. Jedna od situacija koja izaziva  ljubomoru  je  novorođena  beba  (brat  ili  sestra),  kada  se  obično  pažnja  roditelja premešta  na  novorođenče.  Ljubomorno  dete  reaguje  otvoreno  (fizička  ili  verbalna agresija) ili prikriveno (regresija, strahovi, mucanje, enureza); skrivene reakcije su nesvesne. Frojd je opisao ljubomoru na odnos između majke i oca (Edipov kopleks, Elektra  kompleks).  

Ljubomora  se  manifestuje  kao  gnev,  mržnja,  teskoba,  osećanje potištenosti, srama, da od voljene osobe dolazi prezir i odbojnost. Produžena ljubomora je jedan od simptoma emocionalne nezrelosti. Masen i saradnici (1984) savetuju roditeljima da u periodu dolaska prinove ne zanemaruju stariju decu. I roditeljima i nastavnicima se sugeriše da izbegavaju situacije koje su pogodan okvir za pojavu ljubomore.

Zavist

je negativna emocija koja se kod ličnosti javlja u situaciji kada opaža da njoj psihološki bliska osoba poseduje ili ostvaruje nešto za čime i sama žudi. Intenzitet zavisti uvećavaju činioci koji smanjuju njene šanse: ako je u pitanju redak objekt, ako je nepravedno stečen, ako se radi o osobi koja ima centralno mesto u njenom životnom prostoru.

Od emocija vezanih za procenjivanje izdvajamo estetska osećanja.

Estetskom emocijom je obuhvaćen kompleks emocionalnih doživljaja lepog koje izaziva objekt ili situacija koju posmatramo ili smo posmatrali. Nalazi ukazuju da je estetski ukus vaspitljiv  i  da  se  standardi  lepog  i  ružnog  menjaju,  međutim,  individualni  estetski  doživljaj često zavisi i od trenutnog psihofizičkog stanja.

U psihologiji muzike ispitivano je afektivno reagovanje dece preko sledećih reaktivnih potencijala: sposobnosti estetskog procenjivanja, preferencija i muzičkog ukusa. Nalazi pokazuju da  je  uočavanje  estetskog  značenja  muzike najviši vid  muzikalnosti; uočeno je da se na uzrastu 8-11 godine značajno uvećava sposobnost estetskog procenjivanja. Sa uzrastom se postepeno ostvaruje spoj kognitivnog i afektivnog; sredina i obrazovanje mogu značajno da ubrzaju proces razvoja estetskog procenjivanja. Sistem podsticaja treba obezbediti u kritičnim periodima detetovog razvoja: temelji preferencija, estetskog procenjivanja i estetskog ukusa postavljaju se u predškolskom periodu.

Zakažite psihoterapiju

Izvor: Aleksa Brković – Razvojna Psihologija