“U trenutku rađanja svakog deteta anđeo dodirne čelo deteta i ono zaboravi sve što je donelo sobom na svet. Ali sve to zaboravljeno ostaje u njemu skriveno prisutno.”

Iz Talmuda

U prvom periodu od 7 do 22 nedelje trudnoće, proizvede se dvadeset bioliona neurona. U drugom periodu, od 20 do 35 nedelje, obrazuje se struktura koja će činiti osnovu korteksa. Neuralna mreža (i sinapse) počinje od 24 nedelje i nastavlja se u toku celog života. Ako je mozak dovoljno u vežbi, novi neuroni stvaraju se u toku života. Neuralne ćelije i pluripotentna radijalna glija sposobne su da se diferenciraju u neuronima odraslog mozga. Početna migracija neurona koji još nisu specijalizovani gubi svoju pluripotentnost onda kada oni dostignu svoju završnu poziciju u specijalizovanom delu centralnog nervnog sistema. U toku prvih 5-10 godina života, dete dostigne najveći broj sinapsi koje mu omogućavaju individuaciju. Posle ovog vremena, sinapsogeneza zavisiće od aktivnosti susednih sinapsi i neprestanog aktivnog učenja.

Jedino biće na planeti koje treba da izvrši unutrašnju rotaciju u kanalu da bi bilo rođeno je ljudsko dete. Rađanje carskim rezom bolno je za dete (za razliku od zdravog normalnog rađanja) što se ogleda u životu malog deteta, ali i odraslog (češća je astma, alergija, hiperaktivnost, strah od separacije, autizam).

Celularno pamćenje fetusa naučnici objašnjavaju tako (nadovezujući se na Melaniju Klaj i Biona) što se pretpostavlja da u najdubljem sloju nesvesnog postoji jedna temeljna podloga (saznalni matriks-izvor, uzrok) koja čuva iskustva semene ćelije, začeća i vremena ugnežđivanja. Moguće je da se u analitičkoj psihoterapiji pojavi ovaj materijal nesvesne fantazije, često destruktivne prirode.

Žene koje su u nemogućnosti da začnu, i pored zdravih polnih organa, često su imale rđavu identifikaciju sa majkom, koja je imala neuspeo pokušaj abortusa sa budućom ćerkom (ostaje nejasno da li je ćerka saznala za ovaj majčin pokušaj abortusa, ili ona to “zna” nesvesno). U psihoterapiji moguće je ozdravljenje terapijom “razgovora sa matericom”, uz pomoć obučenog psihoterapeuta. Materica žene može da bude prijemčiva ili odbijajuća za dete, često je ambiva-lentna. Znanje o budućem polu deteta može da deluje odbijajuće na trudnu ženu, što se može odraziti na doživljaj pola rođenog deteta.

U toku trudnoće, najpre se utiskuju osetni utisci, a onda oni kasnije dobijaju mentalnu reprezentaciju. Živo biće oseća i zadržava pamćenje. Telo nikad ne zaboravlja!
Trenutak spajanja muškog i ženskog biča može da se doživi kao vrhunac radosnog stvaranja života, ali isto tako i kao nešto opasno, uništavajuće, što prouzrokuje veliku patnju. Da li fetus oseća opasnost mogućeg pobačaja, sa posleporođajnim psihičkim smetnjama?

Blizanci u majčinoj utrobi su mnogo češći nego što se zna (čak preko 50% svake trudnoće). Blizanci se kao fetusi ili miluju i “vole” – da li su to onda jednojajčani? – ili se glože, pri čemu jači može da uništi slabijeg, sa pretpostavljenim dugotrajnim osećanjem krivice i geslom: Ne smem da budem srećan!

Posebna je „sudbina” dece koja su majke htele da pobace ili su to i pokušale. Kod ovakvih odraslih osoba javlja se potcenjivanje sebe, pesimistički “pogled na svet”; žene su sklone abortusu, nesposobne su da vole. Ipak nije uvek tako!

Značajna je uloga oca u toku trudnoće žene. Želja da mu žena abortira (izražena verbalno ili neverbalno) može da se odrazi na razne načine (spontani pobačaj, jače smetnje, psihičke i fizičke). Kada se dete ipak rodi, moguće su smetnje u socijalnom ponašanju, u transferu prilikom psihoterapije itd.
Preporuka je prenatalnih psihologa da za vreme trudnoće, fetus treba da čuje i očev glas, kao što treba da otac dodiruje i miluje trbuh žene. Ovakav postupak olakšava uspešnu komunikaciju sve troje članova porodice posle rođenja deteta. Od ranije je poznato da beba veoma rano razlikuje majčin drugih glasova, što znači da se beba seća majčinog glasa u toku trudnoće. Slično bi važilo za prepoznavanje majčinog mirisa, dodira kože.

Razne veće neprijatnosti koje se mogu dogoditi trudnoj ženi na dva meseca pre porođaja, mogu proizvesti: neophodnost carskog reza, inhibirajuća anksioznost majke koja otežava porođaj; nerođena beba je u stanju da oseti majčinu napetost i da pomogne pri samom aktu porođaja. Moguće su i negativne reakcije novorođenog: dugo nema osmeha, niti prisnog odnosa očiju između majke i deteta; pri dodiru majke, dete pruža, umesto cele šake, samo prst. Ukoliko je odnos majke prema trudnoći i fetusu povoljniji, izgledi za duže dojenje bebe su bolji.

Ultrazvučne slike su pokazale da se fetus smeje, plače, grimasira. Emotivni život se očevidno razvija pre kognitivnog. Šta fetus može da sanja od druge polovine intrauterinog života? Možda “slaže” u trajnom sećanju doživljaje koje ima sa majkom (i ocem) u toku trudnoće.

Istraživanja prenatalnih psihologa iz Kanade (2000. godina) pokazala su da će pozitivno vezivanje trudne žene sa svojim plodom zavisiti od njene pozitivne vezanosti za svoje roditelje i svoga partnera. Deca rođena sa oštećenjem CNS i psihički retardirana, imali su često majke koje su bile: flegmatične, kolerične (u pojačanom stepenu), koje su slabo komunicirale sa plodom u toku trudnoće, koje su preterano brinule o zdravlju, dok su očevi ovakve dece bili preterano introvertovani, nedovoljno prihvatajući dete, zatim suviše mladi očevi, ili očevi pod većim psihičkim pritiskom.

Pošto su najtrajnija sećanja emocionalne prirode, pretpostavka je da fetus “zna” da li je željeno ili neželjeno dete. Osećanje neželjenosti zadržava se u limbičkom sistemu mozga i ova su osećanja trajno aktivna, mada su ispod praga svesti. Ova osećanja deluju na dete ne samo psihološki, već i fizički. Neki molekuli neuropeptida prodiru iz majčinog mozga (a majka ne želi trudnoću) preko krvno-moždane barijere u mozak fetusa, ostavljajući duboki traumatski trag koji se može ispoljiti tek u adolescentnom dobu.

Ono što olakšava trudnoću žene, sledeće je: dodir trbuha i razgovor majke sa detetom, muzika, molitva, terapija telom, umanjen strah od seksualnih odnosa u trudnoći (promene seksualnog života u trudnoći retko su ispitivane). Sukob u ženi između nošenja deteta i seksualnog života u trudnoći, sociokulturnog je porekla. Pretpostavka žene da je seks u trudnoći rizičan deluje na svest, ali ne i na nesvesno; otud mogu pomoći snovi i dnevne fantazije žene, kakav ona stvarno ima odnos prema seksu (muškarac se i ne pominje u tim istraživanjima što je čudno, jer njegov stav prema seksu mora se takođe uzeti u obzir). Ipak se kaže da seks može da utiče na prevremeni porođaj, mada i produžena agresivnost i ljutnja majke, iz bilo koga razloga može takođe da utiče na prevremeni porođaj.

Rezultati istraživanja prenatalnog života pokazuju da postoji veza između empatije i privrže-nosti majke detetu, jer od uspešnosti ove prenatalne veze zavisiće i budući odnos majke i deteta. Nedostatak prenatalne privrženosti može da ošteti na razne načine fetus. Rad terapeuta sa ovakvim majkama, može da poboljša njihovu empatiju. Ukoliko terapije nema sa ženama ravnodušnim ili odbojnim prema trudnoći, kasniji razvoj deteta naginje nasilju i bolestima zavisnosti. Ovaj fetus, još u utrobi, udaljava se od majčinog srca u neki ugao materice, za razliku od zadovoljnog fetusa koji je u položaju bliže majčinom srcu.

Jak neurotični strah muškarca od ženskog polnog organa, moguće je dovesti u vezu (pošto se isključi kastracioni strah) sa porođajem majke i teškoćama pri porođaju. Dete rođeno spermom nepoznatog oca saznaje jednoga dana istinu, kako se od tada ponaša?

U psihoterapiji treba obratiti pažnju na klijenta koji je bio traumatizovan prenatalno, pretnjom ili pokušajem pobačaja. Kakve simptome pokazuje takav klijent?

Prvo internacionalno društvo za prenatalnu psihologiju osnovao je Hans Graber 1971. godine u Švajcarskoj. Genetsko nasleđe svakog ljudskog bića je u stalnoj promeni i ne sledi jedan utvrđeni osnovni plan; svaki organizam, svako ljudsko biće, čak svaka telesna ćelija, univerzum je za sebe i živi u složenoj razmeni sa drugima.
Traume koje su pretrpele ranije generacije reaktivirane su u svakom od nas i pokreću nas da ih pratimo, a prate i nerođenu decu. Često ova deca postanu psihotična da bi pomogla svojim roditeljima da se vrate normalni.

U jednom zanimljivom eksperimentu na pacovima, pokazano je da prenatalni stres kod muških pacova dovodi do demaskulinizacije i feminizacije odraslih pacova. Kod pacova je moguće sprečiti posledice stresne situacije, preventivnim davanjem testosterona u toku majčine trudnoće. Pretpostavka je da porast homoseksualnog ponašanja kod ljudi, može da se dovede u vezu sa ozbiljnim stresom majke za vreme trudnoće. Poremećaj se događa u neuroendokrinom sistemu, slabljenjem dejstva testosterona, a jačanjem estrogena.

Izvor: Iz psihoterapije i psihijatrije, prof. dr Vladeta Jerotić