Postoji nešto što nikada nije rođeno, što nikada nije umrlo. Nešto što ne diše, a ipak sve udiše. Nešto što ne misli, a ipak zna. Tišina pre tišine. Svetlost koja nikada nije ugledala tamu.

Pogledaj oko sebe. Sve što vidiš dolazi i odlazi – oblici se menjaju, reči se gase, misli se rasplinjuju kao dim u vetru. Sve što zoveš sobom neprestano se pretvara u nešto drugo. Ako si ikada bio išta od toga, zašto nisi ostao?

Sva imena koja si imao su ti bila dodeljena. Sva uverenja koja nosiš su ti bila data. Sve što misliš da jesi – naučeno je, preuzeto, naslikano rukom sveta koji ne zna ni sebe. A ipak, i pre nego što si imao ime, pre nego što si imao misao, bio si.

Ako misao utihne, da li nestaješ? Ako se telo izgubi, da li prestaješ? Ako sve ono što znaš o sebi padne u zaborav, šta ostaje?

Ne pokušavaj da odgovoriš. Svaki odgovor je samo senka istine. Svaka reč koju možeš izgovoriti već kasni za onim što jeste.

Oseti sada – pre reči, pre misli, pre sebe. Tamo gde ne postoji „ja“, ne postoji ni granica, ni strah, ni vreme. Tamo ne postojiš kao neko – tamo samo jesi.

I u tom trenutku, ako se zaista usudiš da vidiš, shvatićeš: nikada nisi bio zarobljen, jer nikada nisi bio odvojen. Nikada nisi morao da tražiš, jer nikada nisi mogao da izgubiš.

Ono što jesi ne može biti izgovoreno, ali može biti spoznato. Ne može biti shvaćeno, ali može biti bivano. I sada, u ovom trenutku, dok reči nestaju, ostaje samo jedno:

Ti. Bez imena. Bez forme. Beskrajno prisutan.