Haos koji ima ime

Zamislite da živite u svetu gde su emocije pojačane deset puta. Radost je euforija. Tuga je ponor. Ljutnja je cunami. I prelazak iz jednog stanja u drugo dešava se bez upozorenja, bez kontrole, bez kočnica.

Zamislite da svaki odnos sa drugom osobom oscilira između „ti si sve što imam” i „ti si me izdao zauvek” — ponekad u istom danu. Ponekad u istom satu.

Zamislite da je vaš osećaj sopstvenog identiteta toliko nestabilan da se ujutru budite i ne znate tačno ko ste, šta želite, kuda idete.

Ovo nije dramatizacija. Ovo je svakodnevica osoba koje žive sa graničnim poremećajem ličnosti.

U mojoj psihijatrijskoj praksi, malo koja dijagnoza nosi toliko stigme, pogrešnih tumačenja i terapeutskog pesimizma. Pacijenti sa ovim poremećajem često su proglašavani „teškim”, „manipulativnim”, „neizlečivim”. Kolege ih ponekad izbegavaju. Porodice odustaju. A oni sami prolaze kroz život sa osećajem da su fundamentalno neispravni.

Ovaj tekst pišem da bih razbio te mitove. Granični poremećaj ličnosti nije smrtna presuda. On je ozbiljno stanje koje se može razumeti, tretirati i — uz pravi pristup — transformisati u život koji vredi živeti.

Šta je granični poremećaj ličnosti?

Granični poremećaj ličnosti (engleski: Borderline Personality Disorder, skraćeno BPD) je složeno psihijatrijsko stanje koje karakteriše duboka nestabilnost — u emocijama, odnosima, samopercepciji i ponašanju.

Sam termin „granični” potiče iz vremena kada se smatralo da ovo stanje stoji na „granici” između neuroze i psihoze. Taj naziv je zastareo i neprecizan, ali je ostao u upotrebi. Danas znamo da se radi o specifičnom obrascu funkcionisanja sa jasnim karakteristikama.

Prema DSM-5-TR klasifikaciji, granični poremećaj ličnosti spada u Klaster B poremećaja ličnosti — grupu koju karakterišu dramatičnost, emocionalna nestabilnost i nepredvidivo ponašanje.

Koliko je čest?

Procenjuje se da oko 1,5-2% opšte populacije ima granični poremećaj ličnosti. Među psihijatrijskim pacijentima procenat je značajno viši — do 10% ambulantnih i 20% hospitalizovanih pacijenata. Dugo se smatralo da je znatno češći kod žena, ali novija istraživanja sugerišu da je razlika manja nego što se mislilo — moguće je da se kod muškaraca češće pogrešno dijagnostikuje kao antisocijalni poremećaj ili se uopšte ne prepoznaje.

Devet lica nestabilnosti: Dijagnostički kriterijumi

Da bi se postavila dijagnoza, potrebno je da osoba ispunjava najmanje pet od devet kriterijuma. Ali iza suvog kliničkog jezika kriju se stvarni životi i stvarna patnja.

1. Očajnički napori da se izbegne napuštanje

Ovo nije uobičajen strah od raskida. Ovo je teror. Osobe sa BPD-om doživljavaju i najmanje naznake udaljavanja — otkazan sastanak, neodgovorenu poruku, promenjen ton glasa — kao egzistencijalnu pretnju. Reaguju panično: preklinjanjem, pretnjama, ponekad samopovređivanjem. Ne zato što su „manipulativne”, već zato što je bol napuštanja za njih nepodnošljiv.

2. Nestabilni i intenzivni odnosi

Idealizacija i devalvacija — poznati obrazac. Partner je u ponedeljak „savršen, jedini koji me razume”. U sredu je „najgori čovek koga sam ikada srela”. Ovo nije svesna igra. Ovo je način na koji mozak obrađuje emocionalnu informaciju kada nema kapacitet za nijansu. Svet je crno-bel, a ljudi su ili anđeli ili demoni.

3. Poremećaj identiteta

„Ko sam ja?” — pitanje koje većina ljudi reši do kraja adolescencije, za osobe sa BPD-om ostaje otvorena rana. Vrednosti se menjaju. Ciljevi se menjaju. Čak i seksualna orijentacija može delovati fluidno — ne kao zdrav proces istraživanja, već kao odraz unutrašnje praznine. Jedan pacijent mi je rekao: „Ja sam kao voda — poprimam oblik posude u kojoj se nalazim, ali nemam svoj oblik.”

4. Impulsivnost u najmanje dve oblasti

Nekontrolisana potrošnja. Rizična vožnja. Prejedanje. Zloupotreba supstanci. Promiskuitetno seksualno ponašanje. Iza svake od ovih „loših navika” stoji isti mehanizam — pokušaj da se intenzivnom stimulacijom pobegne od unutrašnjeg bola ili praznine.

5. Ponavljano suicidalno ponašanje ili samopovređivanje

Ovo je možda najteži aspekt. Osobe sa BPD-om imaju visoku stopu pokušaja samoubistva — procenjuje se da 8-10% zaista izvrši suicid. Samopovređivanje (sečenje, paljenje) je još češće — ne kao manipulacija, već kao paradoksalan način regulacije emocija. „Fizički bol je lakši od ovog unutrašnjeg haosa” — objašnjenje koje sam čuo bezbroj puta.

6. Afektivna nestabilnost

Emocije su intenzivne i brzo se menjaju. Epizode disforije, anksioznosti ili iritabilnosti traju satima, retko duže od nekoliko dana. Za razliku od bipolarnog poremećaja gde faze traju nedeljama ili mesecima, ovde se raspoloženje menja kao vreme u aprilu — iz sata u sat.

7. Hronični osećaj praznine

„Kao da imam rupu u grudima.” „Osećam se kao ljuštura bez sadržaja.” „Ništa me ne ispunjava.” Ova praznina nije isto što i depresija. Nije tuga. To je odsustvo — osećaj da nešto fundamentalno nedostaje, ali bez znanja šta je to i kako ga naći.

8. Intenzivna, neprikladna ljutnja

Izlivi besa nesrazmerni situaciji. Sarkastičan, zajedljiv ton koji uništava odnose. Dugi periodi ljutnje i otežano smirivanje. Ovo nije „loš karakter” — ovo je disregulisana emocija koja preplavlja kapacitet osobe da je obradi.

9. Paranoidne misli ili disocijativni simptomi u stresu

Kada pritisak postane prevelik, neke osobe sa BPD-om iskuse privremenu paranoju („Svi su protiv mene”) ili disocijaciju — osećaj da nisu stvarne, da su odvojene od sopstvenog tela, da gledaju sebe iz daljine. Ovi simptomi su prolazni i vezani za stres, za razliku od pravih psihotičnih poremećaja.

Uzroci: Kako nastaje ovakav haos?

Ne postoji jedan uzrok. Kao i kod većine poremećaja ličnosti, u pitanju je kombinacija biologije, ranog iskustva i okoline.

Genetska predispozicija

Istraživanja na blizancima pokazuju da postoji nasledna komponenta — ne za sam BPD, već za osobine koje mu doprinose: emocionalna reaktivnost, impulsivnost, sklonost negativnim emocijama.

Neurobiologija

Snimanja mozga pokazuju razlike u funkcionisanju limbičkog sistema (centra za emocije) i prefrontalnog korteksa (centra za kontrolu i planiranje). Jednostavno rečeno: alarm se pali prelako, a kočnica teško radi.

Trauma i rano iskustvo

Ovde je veza najjača. Između 40% i 70% osoba sa BPD-om izveštava o nekoj formi traume u detinjstvu — fizičko ili seksualno zlostavljanje, emocionalno zanemarivanje, gubitak roditelja. Ali nije uvek reč o očiglednoj traumi. Ponekad je u pitanju suptilnije: hronična invalidacija emocija.

Invalidirajuće okruženje

Marsha Linehan, tvorac dijалektičke bihejvioralne terapije (DBT), opisala je koncept „invalidirajućeg okruženja” — porodice gde se detetove emocije sistematski poricale, minimizovale ili kažnjavale.

„Prestani da plačeš, nemaš razloga.” „Ne preteruj.” „Ti si previše osetljiva.”

Dete koje ovo čuje dovoljno puta nauči dve stvari: da njegove emocije nisu validne i da ne može da im veruje. Rezultat je odrasla osoba koja ne zna kako da prepozna, imenuje i reguliše sopstvena osećanja.

Kako BPD izgleda u svakodnevnom životu

Dijagnostički kriterijumi su apstraktni. Stvarnost je konkretna.

U ljubavnim odnosima

Marija upoznaje novog partnera. Prve nedelje su intenzivne — konstantna komunikacija, osećaj da ju je konačno neko razumeo. Onda on jedne večeri ne odgovori na poruku dva sata. Marija prolazi kroz spiralu: On me ne voli. Upoznao je drugu. Zašto sam uopšte poverovala? Kada on konačno odgovori — bio je na treningu — ona već ima spremnu optužbu i svađu. Partner je zbunjen. Marija je iscrpljena. Obrazac se ponavlja dok odnos ne implodira.

Na poslu

Petar je talentovan, ali nestabilan. Kada je motivisan, radi više od svih. Kada se oseti nepravedno tretiranim — a to se dešava često — kolaps je potpun. Napušta projekte. Sukobljava se sa šefovima. Menja poslove svakih nekoliko meseci. Nije da nije sposoban. Problem je što ne može da toleriše frustraciju i percipira kritiku kao napad na ličnost.

U porodici

Jelena je majka dvoje dece. Voli ih beskrajno. Ali kada su zahtevna, kada je umorna, kada oseti da „gubi sebe” — eksplodira. Viče stvari koje ne misli. Posle sati provodi u krivici i samomržnji. Deca ne znaju koju mamu da očekuju — onu nežnu ili onu zastrašujuću. Jelena to vidi i mrzi sebe još više.

Dijagnoza i diferencijalna dijagnoza

BPD se često meša sa drugim stanjima ili postoji zajedno sa njima.

BPD vs. bipolarni poremećaj

Najčešća zabuna. Ključna razlika: kod bipolarnog poremećaja, promene raspoloženja traju nedeljama ili mesecima i nisu direktno vezane za međuljudske događaje. Kod BPD-a, promene su brze (sati), intenzivne i gotovo uvek okinute interpersonalnim okidačem — svađom, percipiranim odbacivanjem, razočarenjem.

BPD vs. kompleksni PTSP

Preklapanje je značajno, jer oba stanja mogu nastati kao posledica traume. Neki stručnjaci smatraju da je BPD zapravo varijanta kompleksnog PTSP-a. Razlika je u fokusu: PTSP je centriran oko traume i njenih posledica, BPD oko identiteta i odnosa.

Komorbiditet

BPD retko dolazi sam. Najčešće pridružene dijagnoze su: depresija, anksiozni poremećaji, PTSP, poremećaji ishrane, zloupotreba supstanci. To komplikuje dijagnostiku i lečenje, ali ne čini ih nemogućim.

Lečenje: Postoji li izlaz?

Da. Ali zahteva vreme, strpljenje i specifičan pristup.

Psihoterapija kao temelj

Za razliku od nekih drugih stanja, kod BPD-a lekovi nisu u prvom planu — psihoterapija jeste.

Dijalektička bihejvioralna terapija (DBT) je zlatni standard. Razvijena specifično za BPD, fokusira se na četiri oblasti: svesnost (mindfulness), toleranciju na distres, emocionalnu regulaciju i interpersonalnu efikasnost. Kombinuje individualne seanse sa grupnim treningom veština.

Terapija zasnovana na mentalizaciji (MBT) pomaže osobama da razumeju sopstvena mentalna stanja i mentalna stanja drugih — sposobnost koja je kod BPD-a narušena.

Terapija fokusirana na transfer (TFP) je psihodinamski pristup koji koristi odnos sa terapeutom kao „laboratoriju” za razumevanje i promenu obrazaca.

REBT i KBT pristupi — koje primenjujem u svojoj praksi — fokusiraju se na iracionalna uverenja koja održavaju emocionalni haos. Uverenja poput „Moram biti voljen da bih imao vrednost” ili „Ako me neko kritikuje, to znači da sam bezvredan” su česta i razorna. Osporavanje ovih uverenja i građenje fleksibilnijeg načina mišljenja donosi stabilnost.

Uloga lekova

Lekovi ne leče BPD, ali mogu ublažiti specifične simptome:

• Stabilizatori raspoloženja — za emocionalnu reaktivnost
• Antidepresivi — za pridruženu depresiju ili anksioznost
• Antipsihotici u niskim dozama — za disocijativne simptome ili impulsivnost

Lekovi su pomoćno sredstvo, ne rešenje. Bez psihoterapije, sami ne donose trajnu promenu.

Koliko traje lečenje?

Iskreno: dugo. Govorimo o godinama, ne mesecima. Ali to nije beznadežna vest — istraživanja pokazuju da većina osoba sa BPD-om pokazuje značajno poboljšanje tokom vremena. Studija praćenja pokazala je da je nakon 10 godina oko 85% pacijenata postiglo remisiju — više nisu ispunjavali dijagnostičke kriterijume.

BPD nije doživotna kazna. To je stanje koje se menja.

Kako živeti sa nekim ko ima BPD

Ako ste partner, roditelj, prijatelj — ovo je za vas.

Šta pomaže

• Validacija — ne morate se slagati sa njihovom reakcijom, ali možete priznati njihovu emociju. „Vidim da si povređena” ne znači „U pravu si što si povređena.”
• Doslednost — predvidljivost smanjuje anksioznost. Ako kažete da ćete nazvati u 18h, nazovite u 18h.
• Postavljanje granica — možete voleti nekoga i istovremeno reći „Ovo ponašanje nije prihvatljivo”. Granice nisu kazna, one su struktura.
• Sopstvena briga — ne možete pomoći nikome ako izgorite. Potražite podršku za sebe.

Šta šteti

• Okidanje osećaja napuštenosti pretnjama odlaska
• Etiketiranje („Ti si luda”, „Uvek praviš drame”)
• Ignorisanje ili minimizovanje emocija
• Pokušaj da budete terapeut — to nije vaša uloga

Poruka za one koji se prepoznaju

Ako ste pročitali ovaj tekst i videli sebe u njemu, znajte ovo:

Vaš bol je stvaran. Vaše borbe su stvarne. Način na koji osećate nije vaša greška — ali način na koji postupate može da se promeni.

Dijagnoza nije etiketa koja vas definiše. Ona je mapa — pokazuje gde ste i koje puteve imate na raspolaganju. Najvažnija informacija na toj mapi je: postoji put napred.

Niste „previše” ni za koga. Niste nepopravljivi. Niste osuđeni da zauvek živite u ovom haosu.

Potražite pomoć od nekoga ko razume ovo stanje. Budite strpljivi sa sobom. Promena je spora, ali je moguća.

---

Dr Milan Popović Specijalista psihijatrije i REBT psihoterapeut

Zakažite konsultaciju: 061 113 1605 | info@epsihijatar.net www.epsihijatar.net