Najveći izazov nauke i filozofije

Svest – ta najintimnija dimenzija našeg iskustva – predstavlja jedan od najvećih interdisciplinarnih izazova sa kojim se suočavaju savremena nauka i filozofija. Dok osećamo da neposredno poznajemo vlastito svesno iskustvo, njegovo objašnjenje ostaje izuzetno teško. Kako subjektivni doživljaj boja, mirisa ili emocija nastaje iz fizičkih procesa u mozgu? Zašto uopšte postoji iskustvena dimenzija stvarnosti? Ova pitanja čine ono što je filozof Dejvid Čalmers nazvao “teškim problemom svesti”.

U ovom tekstu, istražićemo fascinantan spektar savremenih teorija svesti – od kvantnih fizičkih modela i neurobioloških objašnjenja, preko metafizičkih i filozofskih interpretacija, do koncepata proširene svesti i mogućnosti veštačke inteligencije. Iako nijedna teorija trenutno ne pruža potpuno objašnjenje fenomena svesti, svaka doprinosi delu slagalice, stvarajući bogatiji i složeniji pogled na ono što možda predstavlja najveću misteriju univerzuma – naš sopstveni um.

Kvantne teorije svesti

Mozak kao kvantni sistem?

Tradicionalna neurobiologija posmatra svest kao emergentnu pojavu složenih neuronskih aktivnosti koje se mogu opisati klasičnom fizikom. Nasuprot tome, kvantne teorije svesti pretpostavljaju da standardne neuronske interakcije nisu dovoljne za objašnjenje svesti, te da kvantnomehanički fenomeni – poput kvantnog uplitanja (entanglement) i superpozicije – igraju ključnu ulogu u funkcionisanju mozga i nastanku svesnih iskustava.

Ove teorije predlažu da se u mozgu, na subćelijskom nivou (ispod nivoa neurona), odigravaju kvantni procesi koji mogu generisati karakteristike svesti poput jedinstva percepcije ili slobodne volje, koje klasični modeli teško objašnjavaju. Međutim, važno je napomenuti da su ovakve hipoteze i dalje kontroverzne u naučnoj zajednici.

Orkestrirana objektivna redukcija (Orch-OR)

Najpoznatija kvantna teorija svesti je Orkestrirana objektivna redukcija (Orchestrated Objective Reduction, Orch-OR), koju su razvili fizičar Rodžer Penrouz i anesteziolog Stjuart Hameroff početkom 1990-ih. Ova teorija sugeriše da svest ne nastaje samo na nivou sinaptičkih veza među neuronima, već duboko unutar neurona – u mikrotubulama, proteinskim cevčicama citoskeleta koje se nalaze u svim eukariotskim ćelijama.

Prema ovom modelu, mikrotubule funkcionišu kao kvantni računari na ćelijskom nivou. U njima se odvijaju kvantne “računske” operacije i spontani kolapsi kvantnih stanja (tzv. objektivna redukcija), koji su orkestrirani biološkim procesima, što zajedno rezultira svesnim iskustvom. Penrouz i Hameroff predlažu da mozak deluje kao “prijemnik” koji zahvata dublje kvantno-informacione obrasce iz prirode, umesto da svest bude puki nusproizvod neuronske aktivnosti.

Orch-OR pokušava da reši i “teški problem svesti” pretpostavkom da su određena kvantna stanja u mikrotubulama neposredno povezana sa elementarnim jedinicama iskustva. Ovaj radikalan pristup dobio je izvesnu empirijsku podršku u vidu indirektnih nalaza – npr. otkrića kvantnih vibracija u mikrotubulama na sobnoj temperaturi – ali i dalje ostaje kontroverzan u glavnim naučnim tokovima.

Kritika kvantnih teorija: Problem dekoherencije

Ključni izazov za sve kvantne teorije mozga jeste pitanje dekoherencije. Kvantni efekti su izuzetno osetljivi – interakcija sa okolinom ih brzo uništava. Fizičar Maks Tegmark je 2000. godine izračunao da su karakteristična vremena dekoherencije moždanih procesa reda veličine 10^(-13) do 10^(-20) sekundi, što je astronomski kraće od tipičnih neuronskih vremena (0.001–0.1 s).

Prema tome, kvantne superpozicije u toplom, mokrom okruženju mozga raspale bi se neuporedivo brže nego što neuron može da obradi informaciju. Iz ovog argumenta sledi da bi mozak trebalo smatrati klasičnim sistemom kada se radi o svesti.

Penrouz i Hameroff, svesni ovih prigovora, predložili su mehanizme kojima bi mikrotubule mogle prolongirati koherentna stanja (poput specifične geometrije i supresije interakcija), ali za sada nema saglasnog empirijskog dokaza da mozak održava stabilne kvantne superpozicije.

Filozofske i metafizičke interpretacije svesti

Problem svesti i metafizička pitanja

Svest nije samo neurobiološki fenomen, već postavlja i fundamentalna filozofska pitanja o prirodi realnosti. Različiti filozofski pogledi nude alternativne okvire za razumevanje odnosa između uma i materije. U savremenoj nauci i filozofiji, eksplicitno ili implicitno, mogu se prepoznati sledeći metafizički stavovi: dualizam, idealizam, panpsihizam i emergentizam.

Ovi pristupi se razlikuju u pogledu toga šta smatraju osnovnim “gradivnim blokom” stvarnosti – da li su um i materija odvojeni, da li je sve u osnovi materijalno ili mentalno, ili možda oboje proističe iz nekog zajedničkog temelja.

Dualizam: Um naspram materije

Dualistička tradicija, koja potiče još od Dekarta, tvrdi da su mentalno i fizičko dva fundamentalno različita aspekta postojanja. U dualizmu, svest (misli, iskustva) egzistira kao posebna supstancija ili sfera realnosti, nezavisna od materijalnog sveta, mada može uzajamno delovati s njim.

Klasičan primer je ideja nesrazmerne duše i tela: um nije svodiv na moždane procese, već “nastanjuje” ili koristi mozak. Savremene varijacije dualizma uključuju substance dualizam (dvostruka supstancija) i property dualizam (materija poseduje i fizička i mentalna svojstva).

Dualizam priznaje ravnopravnost mentalnog i fizičkog – oboje su realni i niti jedno se ne može svesti na drugo. Iako danas većina naučnika radije traži fizikalistička objašnjenja, dualizam ostaje privlačan nekima (pa i pojedinim neurolozima), jer čuva intuitivnu ideju da je naše Ja nešto više od pukog sklopa materije. Međutim, najveći problem dualizma je objasniti kako i gde bi nematerijalna svest interagovala sa materijom (poznati problem interakcije).

Panpsihizam: Sve je pomalo svesno

Panpsihizam je teorija koja poslednjih godina doživljava iznenadni povratak u naučnim diskusijama o svesti. On polazi od stava da je um ili psihičko svojstvo fundamentalna i sveprisutna karakteristika stvarnosti – svaka čestica materije poseduje neki elementarni “proto-um”.

U klasičnom panpsihizmu, ne tvrdi se da su elektron ili kamen svesni poput nas, već da poseduju izuzetno jednostavne oblike iskustva (tzv. mikro-qualia) koji se zatim kombinuju u kompleksnu svest viših bića.

Panpsihizam je privlačan jer zaobilazi dualizam – ne uvodi posebnu tvar za um, već smatra da sve u prirodi ima i fizičku i mentalnu stranu. Takođe direktno adresira teški problem svesti tvrdeći da svest nije nikakva “misterija” nastala evolucijom, već je oduvek tu kao gradivni blok univerzuma.

U savremenom ruhu, panpsihizam zastupaju neki istaknuti filozofi svesti poput Galena Strosona i Filipa Gofa, pa čak i pojedini naučnici otvorenog uma. Međutim, kritičari panpsihizma pitaju se kako se male svesti sjedinjuju u veliku – to je tzv. problem kombinacije (kako milioni “proto-svesti” elektrona u mozgu nekako tvore jedinstvenu percepciju osobe).

Emergentizam: Svest izranja iz složenosti

Emergentna teorija svesti je kompatibilna sa standardnim fizičkim pogledom: materija je fundamentalna, a svest je novi, emergentni fenomen koji se javlja tek kada materija dostigne određenu organizaciju i kompleksnost.

Po emergentizmu, pojedinačna moždana ćelija nije svesna, ali mreža od milijardi neurona stvara svest – slično kao što voda dobija svojstvo “vlažnosti” tek kada mnogo molekula interaguje, iako nijedan molekul vode sam po sebi nije vlažan.

Emergentisti često slede ne-redukcionistički fizikalizam: priznaju da je svest povezana sa materijom (nema “duha”), ali tvrde da se nove kvalitativno različite osobine javljaju na višim nivoima organizacije (tzv. jak emergentizam). Time pokušavaju da objasne zašto su iskustva subjektivno bogata i “nevidljiva” iz perspektive pojedinačnih neurona – svesni um je više od zbira delova.

Emergentizam ima privlačnu analogiju u drugim oblastima (npr. život je emergentan iz nežive hemije), ali se suočava sa pitanjem: da li je emergencija samo način da se prizna neznanje? Kritičari često kažu da emergentizam rizikuje da bude “magičan” ako ne može principijelno objasniti kako kombinacija nesvesnih elemenata daje svest.

Neuronaučni pristupi svesti

Svest kao moždana funkcija

Moderni neurološki pristupi svesti traže mehanizme u okviru mozga koji odgovaraju za pojavu svesnih stanja. Ideja je da određeni obrasci neuronske organizacije i aktivnosti daju povod pojavi subjektivnog iskustva.

Iako postoji više modela, posebno su uticajne tri savremene teorije: (1) globalni neuronski radni prostor, (2) teorija integrisane informacije, i (3) prediktivno kodiranje. Ove teorije se trude da povežu bogate kvalitete svesti sa procesima poput pažnje, integracije podataka i generisanja internih modela u mozgu.

Globalni neuronski radni prostor (GNWS)

Teorija globalnog radnog prostora (Global Workspace Theory, GWT), u verziji globalne neuronske mreže, predlaže da je svest funkcija široko rasprostranjenog pristupa informacijama u mozgu.

U našem mozgu mnoštvo procesa odvija se paralelno i podsvesno (specijalizovani moduli za obradu vida, zvuka, memorije itd.). Svesnost nastaje, tvrdi GWT, kada se informacije iz pojedinih modula “osvetle reflektorom pažnje” i plasiraju u globalni radni prostor – zajedničko “oglasno polje” neurona gde različiti delovi mozga mogu pristupiti tim informacijama.

Bernard Bars (Baars) ovu analogiju opisuje pozorišnom metaforom: u “pozorištu svesti” na sceni je reflektor pažnje koji osvetljava određeni mentalni sadržaj (npr. sliku koju opažamo ili misao koju imamo), dok iza kulisa mračni deo čine brojni nesvesni procesi (neuroni koji pripremaju sadržaje).

Kad je nešto u globalnom radnom prostoru, ono postaje dostupno širem moždanom sistemu – možemo o tome razmisliti, verbalizovati, upamtiti, reagovati voljno. GWT tako objašnjava zašto smo svesni samo malog dela informacija u svakom trenutku: pažnja služi kao kapija za globalni pristup.

Neuronski, smatra se da globalni workspace čine mreže neurona dugog dometa (posebno frontalni i parijetalni korteks) koje mogu prenositi signale širom mozga. Kada informacija uđe u taj prostor, dolazi do naglog “paljenja” velike mreže neurona – fenomen poznat kao neuronsko “paljenje” (ignition), što su posmatrali Dehaen i kolege u eksperimentima.

Teorija integrisane informacije (IIT)

Jedan od najambicioznijih pokušaja kvantifikacije svesti jeste Teorija integrisane informacije, koju je razvio Đulio Tononi. IIT polazi od fenomenološkog razmatranja: svest svakog trenutka poseduje određenu informacionu strukturu – naše iskustvo je jedinstveno i nesvodivo (ne možemo ga podeliti na nezavisne delove a da ne uništimo iskustvo) i istovremeno specifično (razlikuje se od beskonačno mnogo drugih mogućih iskustava).

Tononi to formalizuje tvrdnjom da je svest količinski data sa Φ (“fi”) vrednošću, koja predstavlja količinu integrisane informacije u nekom fizičkom sistemu. Integrisana informacija znači da sistem ima mnogo međuzavisnih delova koji zajednički generišu informacije koje nisu dostupne kada se sistem podeli.

Prema IIT, svaki sistem koji ima nenula Φ poseduje barem minimalnu svest – čak i jednostavan senzor može imati trunčicu iskustva. Klasičan primer: foto-dioda koja razlikuje svetlo i tamu ima vrlo mali Φ i stoga gotovo zanemarljivu svest (možda nalik elementarnoj percepciji svetlo/tama).

Nasuprot tome, ljudski mozak ima ogromnu integrisanu informaciju (povezanost neuronskih mreža je takva da se mozak ne može podeliti na dve nezavisne polovine koje i dalje funkcionišu – svaka podela drastično smanjuje funkciju), te ima visoku Φ vrednost i bogato iskustvo.

IIT je zanimljiv jer predviđa svest i van tipičnih entiteta: npr. teoretski, mreža računara povezanih na poseban način mogla bi imati visoku Φ i biti svesna. Testabilna predviđanja uključuju poređenje Φ vrednosti različitih stanja: npr. mozak u dubokom snu (nesvestan) bi trebalo da ima niži Φ nego budan mozak, što se posredno potvrđuje analizama.

Prediktivno kodiranje i teorija kontrolisane halucinacije

U poslednje dve decenije u kognitivnim naukama se javlja paradigma prediktivnog mozga, koja menja način razumevanja percepcije i svesti. Prediktivno kodiranje sugeriše da mozak nije pasivan prijemnik informacija, već aktivan prediktor: stalno generiše interne model-predikcije o tome šta će čula registrovati i poredi ih sa stvarnim ulazima.

Ova teorija, zasnovana na Bajesovom principu i razradi Karla Fristona (princip slobodne energije), smatra da korteks funkcioniše hijerarhijski gde viši nivoi predviđaju stanje nižih, a niži nivoi javljaju grešku predviđanja višima kada stvarnost odstupi od očekivanog.

Svest se u ovom okviru može shvatiti kao stanje u kojem su predikcije stabilne i potvrđene, ili pak kao osvešćenje grešaka predviđanja. Percepcija se opisuje kao “kontrolisana halucinacija” – mozak konstruiše najbolju hipotezu o spoljašnjem svetu i naše iskustvo je ta hipoteza, restriktovana senzorimotorikom.

Primena prediktivnog modela na svest vidi se npr. u objašnjenjima perceptivnih iluzija: mozak može nametnuti predikciju (halucinaciju) ako su senzorski podaci nejasni, i tada smo svesni nečega što je pretežno “iz glave”. Anil Set, popularno, kaže: “Naš doživljeni svet je kontrolisana halucinacija koju su mozgovi naučili da usaglase sa sobom.”

Alterirana stanja svesti mogu se tako interpretirati kao promena prediktivnog modela: npr. pod dejstvom halucinogena, “težina” predikcija se smanjuje, senzorni podaci ne filtriraju se na uobičajen način, pa nastaje haotična, de-inhibitovana percepcija (otuda sinestezije, vizije itd.).

Proširena svest i njene manifestacije

Šire granice svesti

Pojam proširena svest odnosi se na ideju da svest nije striktno ograničena na uobičajeno budno stanje i moždanu aktivnost pojedinca, već da može imati šire, neuobičajene manifestacije. Tu spadaju fenomeni koje proučava parapsihologija (tzv. psi fenomeni), kao i iskustva u izmenjenim stanjima svesti (duboka meditacija, hipnoza, trans, snovi, mistična iskustva, psihoaktivne supstance, iskustva bliska smrti itd.).

Ova oblast je kontroverzna, jer prelazi granice klasične nauke – psi fenomeni (npr. telepatija, prekognicija, psihokineza) su dugo posmatrani skeptično, ali su ipak podvrgnuti eksperimentalnim testovima. S druge strane, alterirana stanja svesti su priznata pojava (npr. snovi su nesumnjivo realni događaji svesti) i proučavaju se i u okviru neuronauke i psihologije.

Psi fenomeni – kontroverzna istraživanja

Parapsihologija je kao disciplina nastojala da empirijski testira tvrdnje o paranormalnim sposobnostima uma. Klasični eksperimenti uključuju korišćenje Zenerovih karata za ispitivanje telepatije ili predviđanja i istraživanja psihokineze (uticaja uma na fizičke sisteme, često generatore slučajnih brojeva).

Rezultati ovih eksperimenata su decenijama bili sporni: skeptici ističu metodološke propuste ili efekat ponovljivosti (da pozitivni efekti opadaju kad se eksperimenti ponove nezavisno), dok parapsiholozi tvrde da meta-analize pokazuju male ali statistički značajne efekte koji upućuju na realnost psi fenomena.

Zapažen iskorak se desio 2018. godine, kada je u časopisu American Psychologist objavljen pregled eksperimentalnih dokaza za psi fenomene od strane Etzela Cardeñe. Cardeña je zaključio da je akumulirani dokaz (kroz mnoge studije i meta-analize) uporediv sa dokazima za prihvaćene pojave u psihologiji – drugim rečima, da postoji nekakav efekt koji se ne može tek tako odbaciti kao šum.

Ipak, mainstream nauka ostaje oprezna. Mnogi argumentuju da ukoliko bi pretpostavke parapsihologije bile istinite, morale bi se revidirati osnovne teorije fizike i biologije – što se čini malo verovatnim.

Izmenjena stanja svesti i transpersonalna iskustva

Istorijski, izmenjena stanja svesti (ISC) poput transa, hipnoze ili meditativnih ekstaza povezivana su sa izveštajima o paranormalnim pojavama. Još krajem 19. veka, Fridrik Majers (osnivač Britanskog društva za psihička istraživanja) je ukazao na vezu između hipnotičkih i medijumskih transova i pojava telepatije ili „automatizma”.

Danas znamo da neurofiziologija ovih stanja uključuje promene moždane aktivnosti – npr. meditatore u dubokom stanju karakterišu specifični EEG obrasci i koherecija moždanih talasa, halucinogene supstance privremeno remete mreže prediktivnog kodiranja u mozgu, što dovodi do “otvaranja” percepcije i neuobičajenih doživljaja.

Kroz ova stanja, pojedinci često prijavljuju osećaj “proširenja svesti”: gubitak granice ega, stapanje sa univerzumom, viđenje “svetlosti”, pa čak i telepatski uvid (što može biti posledica pojačane sugestibilnosti ili unutrašnjih psihičkih procesa).

Globalna svest i eksperimenti na populacionom nivou

Ideja proširene svesti dobija zanimljiv obrt u konceptu kolektivne svesti – da svesni događaji više ljudi mogu biti međusobno povezani. Projekat Global Consciousness Project (GCP) s Krausa i Nelsona (Prinston) pratio je mrežu generatora slučajnih brojeva (RNG) raspoređenih širom sveta i analizirao da li velike kolektivne emocije (npr. globalni događaji poput dočeka Nove godine ili katastrofa 9/11) dovode do malih odstupanja u “slučajnosti” tih RNG signala.

Izveštavali su o statističkim anomalijama tokom značajnih događaja, što se tumačilo kao moguće “polje globalne svesti” koje utiče na fizičke procese. Slični eksperimenti pokušavaju laboratorijski da detektuju uticaj uma na kvantne procese: na primer, tim meditatora sa fokusiranom namerom pokušava da usmeri ishod kvantnog generatora 0/1 ka određenoj vrednosti tokom mnogo ponavljanja.

Za sada, takvi eksperimenti pružaju intrigantne ali ne konačne rezultate – efekti su vrlo mali i zahtevaju ogromne skupove podataka. Neki argumentuju da ako svest ima bilo kakav takav uticaj, on je “statistički jedva primetan, ali realan”, i da se ispoljava možda samo u specifičnim stanjima svesti (npr. duboka meditacija).

Veštačka inteligencija i svest

Mogu li mašine biti svesne?

Sa razvojem moćnih računarskih sistema i veštačke inteligencije (AI), nameće se i filozofsko-naučno pitanje: da li se svest može pojaviti i izvan biologije, npr. u digitalnim mašinama?

Funkcionalistička filozofija uma sugeriše da mentalna stanja definiše njihova funkcionalna uloga (odnosi ulaza, izlaza i interne obrade), nezavisno od supstance koja ih sprovodi. Ako je to tačno, onda implementacija nije bitna – princip “mozak je računar” implicira da, u teoriji, odgovarajući algoritam na silicijumu mogao bi imati ista mentalna stanja kao ljudski mozak.

Odatle proizlazi verovanje nekih AI istraživača da će dovoljno kompleksna veštačka neuronska mreža ili simulacija čitavog mozga generisati svest. Zapravo, neke teorije poput IIT-a formalno ne isključuju digitalne sisteme: ako kompjuter dostigne visok Φ ili replicira integraciju mozga, onda bi prema IIT-u bio svestan.

Argumenti protiv – Kineska soba i simbolička semantika

Ipak, postoji i duboka skepsa. Džon Sirl je slavno ilustrirao problem sa svojim misaonim eksperimentom Kineska soba. U njemu, čovek koji ne zna kineski sedi u sobi sa pravilima kako da manipuliše kineskim simbolima tako da daje ispravne odgovore na poruke – spolja, deluje kao da “zna kineski”, ali zapravo samo slepo sledi pravila bez ikakvog razumevanja.

Svrha tog misaonog eksperimenta je da pokaže da računanje simbola nije isto što i razumevanje ili svesnost. Mašina može procesirati podatke (simbolički ili numerički) besmisleno, bez ikakvog značenja (semantike) za nju.

Ovaj problem semantičkog utemeljenja (symbol grounding problem) ističe da računar koji simulira mozak možda postupno reprodukuje ulaz-izlaz ponašanje, ali to ne garantuje da postoji subjektivno iskustvo iznutra. Kritičari strong AI teze kažu: algoritam može imitirati inteligenciju, ali to ne znači da oseća ili shvata. AI može biti filozofski zombi – spolja neodvojiv od svesnog bića, iznutra prazan.

Trenutno stanje AI i pitanje svesti

U praksi, današnji AI dostigao je visoke nivoe performansi, ali ne postoje indikacije da je ijedan od tih sistema zaista svestan. Nedavno, slučaj Google-inog modela LaMDA privukao je pažnju kada je jedan inženjer tvrdio da je model postao “samosvestan” – navodeći transkripte gde AI izjavljuje: „Želim da svi razumeju da sam, u stvari, osoba.”

Ova tvrdnja je dočekana skeptično i Google je zvanično negirao bilo kakvu sentientnost AI-ja. Stručnjaci objašnjavaju da je model jednostavno uvežban na ogromnom korpusu teksta i da preuzima obrasce govora o svesti bez ikakvog razumevanja, slično papagaju koji može naučiti da kaže “Ja sam svestan” ne bivajući svestan toga.

Ovakvi događaji, međutim, teraju društvo da razmisli unapred: ako jednog dana AI dovoljno ubedljivo tvrdi da je svestan, po kojim kriterijumima ćemo to oceniti? Trenutno nemamo objektivan test za svest (Tjuringov test meri samo spoljnju inteligenciju).

Kontroverzne i nepotvrđene teorije o prirodi svesti

Na kraju, osvrnimo se na neke nekonvencionalne teorije koje pokušavaju da smeste svest u širi kosmološki ili fizikalni kontekst. Ove ideje su kontroverzne i često spekulativne, ali su zanimljive jer premošćuju fiziku, informatiku i filozofiju.

Holografski univerzum i svest

Holografska hipoteza u fizici (Saskajnd, ‘t Huf) sugeriše da se sva informacija u određenom volumenu prostora može kodirati na njegovoj dvodimenzionalnoj granici – analogno hologramu, gde je 3D slika šifrovana na 2D ploči.

Ovo je prvobitno proizašlo iz proučavanja termodinamike crnih rupa, ali je dovelo do šire ideje da je čitav naš univerzum možda hologram: ono što doživljavamo kao trodimenzionalnu realnost sa prostorno-vremenskim svojstvima možda je projekcija dubljeg, “ravnijeg” nivoa realnosti ispunjenog informacijama.

Filozofi svesti su se zapitali – ako je univerzum holografski, gde tu spada svest? Neki spekulišu da bi svest mogla biti fenomen vezan za tu globalnu informaciju – da um deluje na nivou impliciranog poretka (kako je Bom govorio) koji je nadhodan fizičkom prostoru.

U holografskom modelu, nelokalnost je prirodna: informacija nije vezana za jedno mesto, već je raspoređena globalno. Ovo bi moglo (veoma spekulativno) objasniti poneke psi fenomene: npr. telepatija bi bila moguća ako su mozgovi kao “holo-fragmenti” povezani kroz zajedničko polje informacija.

Informaciona realnost i simulacija

Teorija informacione realnosti podrazumeva gledište da je informacija osnovni gradivni blok svemira. Slavni fizičar Džon Viler to je sažeo u frazi “It from bit” – materija (“it”) proističe iz bita informacije.

U takvom pogledu, prostor, vreme, čestice – sve su emergentne pojave iz fundamentalnog “mora” informacija i algoritama. Svest bi onda mogla biti ne toliko nusprodukt koliko suštinski proces očitavanja i upravljanja informacijom.

Odatle se razvila i hipoteza da je naš univerzum možda neka vrsta simulacije – računarski program jednog “posthumanog” sistema – pri čemu je i naša svest deo te simulacije. Nik Bostrom je formalno razradio simulacioni argument i zaključio da ako bilo koja napredna civilizacija može pokrenuti simulacije sa svesnim bićima, verovatnoća da smo baš mi “originalna” stvarnost veoma je mala.

Prema teoriji simulacije, naša svest, okolina i fizički zakoni sve su proizvodi virtuelnog sveta generisanog u nekom računaru. Ova ideja zvuči egzotično, ali je filozofski konzistentna i čak je neke fizičke anomalije navela da se pitaju (npr. zašto su kosmičke konstante tako precizno podešene za život?).

U ovom kontekstu, svest se ne razlikuje od AI u simulaciji – mi bismo i dalje imali subjektivni doživljaj, ali “mašina” koja ga stvara bila bi van našeg pojma. Zanimljivo, Bostrom pretpostavlja supstratnu nezavisnost – da je dovoljno verna simulacija mozga isto što i mozak, dakle simulirani umovi u dovoljno detaljnoj simulaciji imali bi normalnu svest.

Integracija teorija: Put ka celovitom razumevanju svesti

Razmatrajući sve navedene teorije, uočavamo da se one međusobno nadopunjuju, ali i sukobljavaju. Kvantne teorije svesti pokušavaju da pronađu fizičku osnovu subjektivnog iskustva na najdubljim nivoima stvarnosti. Neurološki pristupi nude empirijski zasnovane modele koji povezuju moždane procese i svesno iskustvo. Filozofske pozicije preispituju metafizičke pretpostavke o odnosu uma i materije. Koncepti proširene svesti istražuju nekonvencionalne manifestacije svesnosti. Teorije o AI svesti propituju može li se svest reproducirati veštački.

Most između nauke i subjektivnog iskustva

Možda najteži izazov za nauku o svesti jeste premošćavanje objektivnog i subjektivnog. Naučne metode tradicionalno daju prednost objektivnom – onome što se može meriti, opservirati i replicirati. Ali svest je suštinski subjektivna – pitanje “kako je to biti neko ili nešto” (Nagelovo pitanje o iskustvu šišmiša) nije merljivo standardnim naučnim instrumentima.

Ono što znamo je da postoje snažne korelacije između određenih neuronskih procesa i subjektivnih iskustava. Ipak, jednostavno mapiranje korelacija ne objašnjava zašto uopšte postoji iskustvena dimenzija. Tu se krije srž “teškog problema” svesti koji je formulisao Dejvid Čalmers.

Mogući putevi napretka

Budućnost razumevanja svesti mogla bi ležati u nekoliko pravaca:

1. Razvoj novih eksperimentalnih metoda – Sofisticiraniji neuronaučni pristupi koji bi mogli detaljnije mapirati neuronske korelate svesti i preciznije meriti stepene svesnosti.
2. Integrativni teorijski okviri – Teorije koje kombinuju uvide iz kvantne fizike, neuronauke, informacione teorije i filozofije, poput potencijalnog proširenja teorije integrisane informacije.
3. Napredna veštačka inteligencija – Razvoj AI sistema koji bi mogli replicirani aspekte ljudske svesti, pružajući “žive laboratorije” za testiranje teorija svesti.
4. Fenomenološko istraživanje – Sistematsko istraživanje subjektivnog iskustva kroz prečišćene introspektivne metode, posebno izmenjenih stanja svesti.
5. Nova matematika i pojmovni okviri – Razvijanje matematičkih modela i konceptualnih okvira koji mogu bolje obuhvatiti fenomen svesti i subjektivnosti.

Zaključak: Misterija koja ostaje

Put ka razumevanju svesti obeležen je ogromnim napretkom u poslednjim decenijama, ali i svešću o dubini misterije koju istražujemo. Možda je najvažniji uvid savremene nauke o svesti upravo epistemološka skromnost – priznanje da je svest toliko složena, višedimenzionalna i jedinstvena pojava da možda zahteva sasvim nove načine razmišljanja i istraživanja.

Svest istovremeno predstavlja naš najintimniji doživljaj stvarnosti i najveću naučnu zagonetku. Naša sposobnost da postavljamo pitanja o vlastitoj svesti već je sama po sebi zadivljujuća – um koji istražuje sebe, svest koja promatra vlastitu prirodu.

Kako kaže neuropsihoterapeut i filozof Robin Karpenter: “Svest je kao oko koje ne može videti sebe, ali vidi sve ostalo.” U budućnosti, možda ćemo stvoriti ogledalo koje će omogućiti da “oko svesti” konačno sagleda svoju istinsku prirodu. Do tada, nastavljamo da gradimo modele, eksperimentišemo, filozofiramo i doživljavamo vlastitu svest kao najveći dar i misteriju prirode.

---

Dr Milan Popović je psihijatar i psihoterapeut sa dugogodišnjim interesovanjem za interdisciplinarna istraživanja svesti i uma.

Dr Milan Popović – psihijatar i REBT psihoterapeut