Autor: Dr med. spec. Milan Popović, psihijatar i REBT psihoterapeut

Verovanje u teorije zavere odavno više nije marginalna pojava. Ravnozemljaši, poricatelji satelita, antivakseri, vernici u hemtrejls i 5G zaveru, pristalice QAnon pokreta i mnogi drugi okupljaju milione ljudi širom sveta i ozbiljno utiču na javno zdravlje, političke procese i lične odluke pacijenata koje viđam u ordinaciji. Pitanje koje mi se postavlja gotovo svake nedelje glasi isto: da li su ti ljudi bolesni? Odgovor je složeniji nego što izgleda i upravo o njemu želim ovde da pišem otvoreno, bez podsmeha, ali i bez popuštanja zavodljivosti samih teorija.

Zavera kao kontinuum, a ne dijagnoza

Verovanje u zavere nije jasno omeđena psihijatrijska kategorija, već raspon, kontinuum. Na jednom kraju tog raspona stoji zdrav skepticizam, sposobnost da se postavi pitanje i da se ne veruje slepo nikome. Bez te sposobnosti nema ni nauke ni demokratije. Na drugom kraju stoje rigidna, neoboriva uverenja koja čoveku oblikuju ceo identitet i prelaze u domen kliničke paranoje, delusionog poremećaja ili šizofrenije sa persekutornim sadržajem. Između ova dva ekstrema prostire se ogromna siva zona u kojoj se kreće većina današnjih teoretičara zavere, uključujući i one koji tvrde da je Zemlja ravna i da sateliti ne postoje.

Da bismo ovu pojavu razumeli, ne smemo je svesti samo na glupost ili samo na bolest. Reč je o slojevitom fenomenu koji ima svoju kognitivnu, emocionalnu, ličnu, kulturnu i, kada je opravdano, psihopatološku dimenziju.

Mozak kao mašina za prepoznavanje obrazaca

Ljudski mozak je evoluirao kao mašina za prepoznavanje obrazaca i pretpostavljanje namere. U savani je bilo bolje sto puta pomisliti da iza grma vreba lav, čak i kad ga nema, nego jednom propustiti pravog. Ta ista mašina danas radi i u nama dok skrolujemo društvene mreže ili gledamo dokumentarac na YouTube-u.

U psihologiji ovu sklonost zovemo apofenija — sklonost da svuda vidimo smislene veze, čak i tamo gde ih nema. Pridružena joj je hiperaktivna detekcija namere, naša sklonost da iza svakog događaja tražimo nekoga ko stoji iza svega. Ravnozemljašu je psihološki teško da prihvati da je svemir hladan, ravnodušan i bez režisera. Lakše je verovati u veliku obmanu NASA-e nego u bezličnu fiziku.

Pridružuje se i takozvana proporcionalna pristrasnost. Veliki događaji moraju imati velike uzroke. Ako je istina banalna, ne deluje uverljivo. Pandemija ne može biti običan virus, mora biti laboratorijski plan elite. Smrt princeze ne može biti saobraćajna nesreća, mora biti likvidacija. Zemlja ne može biti samo lopta koja se okreće u prazninu, mora postojati nečija namera da nas ubedi u to.

Kada se uverenje jednom formira, počinje da deluje konfirmacijska pristrasnost. Čovek prikuplja samo dokaze koji potvrđuju njegovo viđenje, a sve što ga osporava tumači kao deo zavere. Tako uverenje postaje samozatvoren epistemski sistem u kojem je nemoguća svaka falsifikacija, a Karl Popper je upravo nemogućnost falsifikacije prepoznao kao osnovni znak pseudonauke. Konačno, tu je i Dunning-Krugerov efekat: oni koji znaju najmanje o nekoj oblasti najmanje su svesni svog neznanja, pa upravo oni sa najvećom sigurnošću izriču najradikalnije tvrdnje.

Tri psihološke potrebe koje hrane teorije zavere

Britanska psihološkinja Karen Douglas je u serijama istraživanja pokazala da teorije zavere nisu nasumična zabluda, već da zadovoljavaju tri duboke i univerzalne ljudske potrebe.

Prva je epistemska potreba, potreba za razumevanjem i smislom. Svet je suviše složen, a teorija zavere nudi jednostavno objašnjenje koje sve povezuje u jednu sliku. Druga je egzistencijalna potreba, potreba za sigurnošću i osećajem kontrole. Paradoksalno, lakše je verovati u moćnog neprijatelja nego se suočiti sa nasumičnošću života. Bolji je strašni reditelj nego prazna pozornica. Treća je socijalna potreba, potreba za pripadanjem i posebnošću. Čovek koji veruje u zaveru postaje član izabrane grupe probuđenih, dok su svi ostali ovce. Dvostruka uloga žrtve i jedinog koji vidi istinu psihološki je izuzetno nagrađujuća.

Zašto baš ravna Zemlja i poricanje satelita

Ravnozemljaštvo je gotovo školski primer ovih mehanizama. Reč je o psihološkom regresu na pretkopernikansku poziciju u kojoj je čovek ponovo u centru sveta, zaštićen kupolom, često s eksplicitno religijskim prizvukom biblijskog firmamenta. To je epistemska pobuna malog čoveka koji veruje sopstvenim očima, a ne tuđim proračunima koje ne razume.

Poricanje satelita pripada istoj porodici reakcija. Apstraktna i nevidljiva tehnologija o kojoj se zna samo posredno postaje psihološki nepodnošljiva i biva odbačena. Ravnozemljaš zapravo ne ratuje sa geometrijom, već sa simboličkim autoritetom moderne nauke, institucija i ekspertize koja ga čini bezvrednim. I, što je možda najvažnije, ravnozemljaštvo daje gotov identitetski paket otuđenom čoveku današnjice. Daje mu zajednicu, jezik, mučenike, neprijatelje i misiju. To je u psihološkom smislu gotovo savršen proizvod za nekoga ko se oseća izgubljenim u svetu masovne anonimnosti.

Druge srodne teorije: ista mašinerija, različiti sadržaji

Antivakserstvo, hemtrejls, 5G zavera, lažirano sletanje na Mesec, QAnon, reptiloidi i HAARP kontrola vremena dele isti psihološki kostur sa ravnozemljaštvom. U svakoj postoji moćni neprijatelj, skrivena istina, izabrana manjina i predstojeće otkrovenje. Različiti sadržaji ipak privlače različite profile. Antivakserstvo se hrani strepnjom roditelja i potrebom da se nađe agens iza neobjašnjivih bolesti. Hemtrejls vernici materijalizuju difuznu egzistencijalnu strepnju u vidljive tragove na nebu. Pristalice 5G zavere preslikavaju strah od nove tehnologije na zdravstvene narative, baš kao što su prethodne generacije strahovale od struje, telegrafa i mikrotalasnih pećnica. QAnon zadovoljava religijsku potrebu za apokaliptičnim narativom borbe dobra i zla.

Kada to postaje psihijatrijski problem

Većina teoretičara zavere nema psihijatrijski poremećaj. Bilo bi i pogrešno i kontraproduktivno svakog ko veruje u nešto neobično odmah proglasiti bolesnim. Ipak, u ordinaciji susrećem slučajeve koje psihijatar mora prepoznati.

Paranoidni poremećaj ličnosti odlikuje pervazivna nepoverljivost, čitanje skrivenih značenja u dobronamernim postupcima i dugotrajno čuvanje uvreda. Delusioni poremećaj persekutornog tipa karakteriše fiksno uverenje koje osoba ne može korigovati nikakvim dokazima. Ono što ovde najčešće presudno razlikuje bolesnog čoveka od običnog teoretičara zavere jeste stepen lične uključenosti. Bolesnik veruje da se zavera odnosi baš na njega, da je on praćen, čipovan, snimaju ga, šalju mu zrake u stan. Šizofrenija sa paranoidnim sadržajem donosi pridružene halucinacije, dezorganizaciju mišljenja i pad funkcionalnosti. Šizotipalni poremećaj ličnosti donosi magijsko mišljenje i ideacije referencije.

Posebno je važna i uloga online zajednica. One ponekad funkcionišu kao masovna varijanta deljenog delusionog sistema, gde grupa međusobno potkrepljuje uverenja koja bi pojedinac sam mnogo brže preispitao. To je savremena verzija fenomena koji je psihijatrija ranije zvala folie à deux, samo na skali miliona.

Klinička procena se zato nikada ne svodi na sadržaj onoga u šta čovek veruje. Procenjuje se funkcionalni pad, prisustvo pridruženih psihotičnih simptoma, otpor svakoj korekciji, lična uključenost u zaveru i odsustvo uvida.

Kako REBT vidi teorije zavere

Iz ugla racionalno-emotivno-bihevioralne terapije koju je razvio Albert Ellis, ispod sadržaja gotovo svake teorije zavere kriju se prepoznatljiva iracionalna uverenja. Zahtevnost: svet mora imati smisla koji ja razumem, autoriteti moraju biti pošteni, a ako lažu o jednoj stvari onda lažu o svemu. Katastrofiziranje: ako su nas obmanuli o ovome, ničemu se više ne može verovati. Niska tolerancija na frustraciju: nemogućnost izdržavanja kognitivne neugodnosti neznanja, ambivalencije i složenosti. Globalno vrednovanje: svi naučnici prodani, svi mediji laž, sve vlade marionete.

Terapijski rad ne ide u pravcu direktnog osporavanja sadržaja zavere. Iskustvo pokazuje da to po pravilu samo pojačava otpor i učvršćuje uverenje. Cilj je raditi na strukturi mišljenja, na rigidnoj zahtevnosti, dihotomijskom rezonovanju i nepodnošenju neizvesnosti. Kada se omekša unutrašnja kognitivna arhitektura, sadržaj često spontano počinje da se preispituje.

Kako razgovarati sa nekim ko veruje u teorije zavere

Najgora taktika je podsmeh, ironija ili agresivno opovrgavanje. To samo aktivira odbranu i učvršćuje uverenje. Iskusan psihoterapeut prvo sluša i pita se koju emociju i koju potrebu ovo uverenje zadovoljava. Da li je u pitanju strah, gnev, samoća ili osećaj nemoći? Tek kada se prepozna emocionalna funkcija uverenja, otvara se prostor za rad. Postavljaju se otvorena, sokratovska pitanja, ne retorička. Umesto da dokazuje da Zemlja jeste lopta, terapeut ispituje kako se osoba nosi sa tim što ne zna sve, kako podnosi kompleksnost. Mudar pristup zna razliku između uverenja koja se mogu strpljivo razgovorom omekšati i stanja koja zahtevaju psihijatrijsku procenu i farmakoterapiju.

Kulturni kontekst: zašto baš sada

Nije slučajno što teorije zavere doživljavaju procvat upravo u poslednje dve decenije. Rastuća informacijska preopterećenost, raspad poverenja u institucije, stvarne i dokumentovane manipulacije moćnih, algoritamske mreže koje nagrađuju ekstremne sadržaje, digitalna usamljenost i opšti gubitak smisla stvorili su gotovo idealnu hranu za zavereničku misao. U tom kontekstu ravnozemljaš nije anomalija. On je simptom kulture. Psihijatar zato ne sme se ograničiti samo na individualnu dijagnozu. Mora imati i sociološki sluh, jer se mnogi pacijenti ne razboljevaju samo iznutra, već i iz zaraženog informacijskog vazduha koji svi dišemo.

Kada potražiti pomoć

Većina ljudi koji povremeno odlutaju u teorije zavere ne trebaju psihijatra, već dobar razgovor, dobru knjigu i nešto manje vremena na društvenim mrežama. Ipak, postoje znaci koji ukazuju na to da je vreme za stručnu procenu: uverenja koja počinju da uništavaju odnose sa porodicom i prijateljima, stalna napetost i osećaj da je čovek pod nadzorom, lično uverenje da se zavera odnosi baš na pojedinca, pad funkcionisanja na poslu ili u ulozi roditelja, pojava neobičnih percepcija ili glasova koje samo dotična osoba čuje, agresija prema onima koji se ne slažu. Ako prepoznajete sebe ili nekoga bliskog u ovim znacima, razgovor sa psihijatrom nije znak slabosti, već znak zdrave samokritičnosti.

Zaključak

Teoretičar zavere najčešće nije lud. On je samo čovek čiji mozak radi ono za šta je stvoren, traži obrasce, agense, smisao i pripadnost u svetu koji nudi premalo svega toga. Tek kada to traženje postane fiksno, lično usmereno i kada počne da uništava život, ulazimo u prostor psihijatrije. Pravi izazov nije pobediti teorije zavere argumentom, već razumeti i lečiti egzistencijalnu prazninu, anomiju i izgubljeni smisao iz kojih one izviru. U vremenu informacijske buke, srušenog poverenja i digitalne usamljenosti, ravnozemljaš nije izuzetak. On je ogledalo našeg doba.

Često postavljana pitanja

Da li je verovanje u teorije zavere mentalna bolest?

Najčešće nije. Verovanje u zavere je kontinuum koji ide od zdravog skepticizma do psihotičnih stanja. Većina teoretičara zavere nema psihijatrijski poremećaj, ali postoje granični slučajevi (paranoidni poremećaj ličnosti, delusioni poremećaj, šizotipalni poremećaj, šizofrenija) koje psihijatar mora prepoznati.

Po čemu se delusija razlikuje od teorije zavere?

Najvažnija razlika je u stepenu lične uključenosti. Teoretičar zavere veruje da neka grupa nešto skriva od čovečanstva. Osoba sa delusijom veruje da se zavera odnosi lično na nju, da je ona praćena, čipovana ili da joj se direktno čine zla.

Kako razgovarati sa članom porodice koji je upao u teorije zavere?

Ne ulazite u direktnu raspravu o sadržaju, jer to pojačava otpor. Slušajte i pokušajte da prepoznate koju emocionalnu potrebu uverenje zadovoljava. Postavljajte otvorena pitanja umesto što opovrgavate. Sačuvajte odnos čak i kada se ne slažete, jer je odnos jedino što vremenom može omogućiti promenu.

Da li REBT psihoterapija može pomoći?

Da, ali ne tako što direktno opovrgava sadržaj uverenja. REBT radi na strukturi iracionalnih uverenja koja stoje iza zavereničkog mišljenja. Kada se ta unutrašnja arhitektura omekša, čovek često sam počinje da preispituje sadržaj.

Zašto inteligentni ljudi veruju u očigledno netačne stvari?

Inteligencija ne štiti od teorija zavere. Naprotiv, inteligentni ljudi su često bolji u racionalizaciji svojih iracionalnih uverenja. Ono što štiti je epistemska poniznost, sposobnost podnošenja neizvesnosti i intelektualna otvorenost ka opovrgavanju sopstvenih ideja.

Kada je vreme da potražim psihijatrijsku pomoć?

Onda kada uverenja počnu da uništavaju vaše odnose, posao ili svakodnevno funkcionisanje, kada se javlja stalna napetost ili paranoja, kada verujete da se zavera odnosi lično na vas ili kada se pojave neobične percepcije i glasovi koje drugi ne čuju.

---

O autoru

Dr med. spec. Milan Popović je specijalista psihijatrije i sertifikovani IAREBT REBT psihoterapeut, međunarodni pridruženi član Kraljevskog koledža psihijatara (Royal College of Psychiatrists, UK), član Evropske i Američke psihijatrijske asocijacije. Vodi privatnu praksu u Beogradu i Obrenovcu, kao i online sesije na engleskom i srpskom jeziku.

Zakažite konsultaciju: 061 113 1605 | Viber: 060 485 8788 | info@epsihijatar.net