Uvod: religija može lečiti, ali može i ranjavati

Religija ne spasava čoveka samim tim što čovek izgovara Božje ime. Ona ne spasava ni samom pripadnošću, ni obredom, ni učenjem, ni spoljašnjom pobožnošću.

Religija postaje put spasenja tek onda kada čoveka vodi ka unutrašnjem preobražaju — ka odricanju od lažnog sebe, od gordosti, samoljublja, mržnje, straha, potrebe za moći i potrebe da uvek bude u pravu.

To je jedna od najdubljih tema duhovne istorije čovečanstva: kako nešto što bi trebalo da vodi ljubavi, miru, istini i sjedinjenju sa Bogom može postati izvor mržnje, ratova, progona, osuda i nasilja?

Odgovor nije jednostavan, ali jedna nit se provlači kroz izvorno hrišćanstvo, hrišćansku mistiku, indijsku filozofiju, učenje Ramane Maharšija, dela Ivana Antića i „Večnu filozofiju“ Oldosa Hakslija: religija postaje opasna onda kada se čovek okrene Bogu, ali se ne okrene od sebe.

To znači: može se govoriti o Bogu, a služiti egu. Može se braniti vera, a zapravo braniti sopstvena povređena slika o sebi. Može se propovedati istina, a u sebi nositi tvrdoću, osudu i prezir. Može se pozivati na ljubav, a ne znati voleti. Može se boriti protiv zla, a ne videti da zlo najpre živi u nepreobraženoj volji samog čoveka.

Tu počinje drama religije bez unutrašnjeg preobražaja.

Večna filozofija: jedna istina iza različitih duhovnih tradicija

Oldos Haksli u knjizi „Večna filozofija“ pokušava da pokaže da u dubini velikih duhovnih tradicija postoji zajedničko jezgro: čovekova najdublja priroda nije ograničeni ego, nego je povezana sa Božanskom osnovom, Apsolutom, Bogom, Brahmanom, Jednim, Istinom ili čistom svešću.

Za Hakslija, večna filozofija nije puka teorija. Ona nije intelektualna radoznalost, niti površno skupljanje religijskih ideja iz različitih tradicija. Ona je praktičan, egzistencijalan i preobražavajući put.

Čovek treba da prestane da se poistovećuje sa prolaznim sadržajima svesti — telom, mislima, emocijama, društvenim ulogama, titulama, strahovima, željama — i da se okrene onome što je dublje od njih.

To je bogosjedinjujuće znanje.

Pod tim izrazom ne treba razumeti obično znanje o Bogu. To nije informacija, dogma, ritualna pravilnost ili verska pripadnost. Bogosjedinjujuće znanje je znanje koje menja biće onoga koji zna. Ono ne uvećava ego, nego ga razvezuje. Ne čini čoveka nadmenim, nego smirenim. Ne odvaja ga od drugih, nego ga vraća Jednom.

Zato se pravo duhovno znanje razlikuje od ideologije. Ideologija traži neprijatelja. Duhovno znanje traži istinu. Ideologija pojačava ego. Duhovno znanje ga pročišćava. Ideologija deli svet na „nas“ i „njih“. Duhovnost otkriva da je najveća podela u samom čoveku — između lažnog ja i istinskog bića.

Vilijam Lo: okrenuti se Bogu bez okretanja od sebe

Jedan od važnih autora koje Haksli navodi u „Večnoj filozofiji“ jeste Vilijam Lo, engleski hrišćanski duhovni pisac. Njegova ključna misao može se svesti na sledeće: čovek može da se okrene Bogu, a da se ipak ne okrene od sebe.

To je velika opasnost.

Religija sama po sebi ne uništava ego. Naprotiv, ego može da se sakrije u religiju. On može da postane pobožan, moralan, revnostan, pravoveran, nacionalan, ideološki čist. Ali ako se nije preobrazio, on ostaje isti ego — samo sa svetim rečima u ustima.

Tada ne nestaje gordost; ona se naziva revnošću.
Ne nestaje mržnja; ona se proglašava borbom za istinu.
Ne nestaje volja za moć; ona se prikriva brigom za spasenje drugih.
Ne nestaje nasilje; ono se opravdava višim ciljem.

Tako nastaje religija koja zadržava Božje ime, ali gubi Božji duh.

Vilijam Lo govori upravo o unutrašnjem preobražaju: čovek treba da bude iznutra izmenjen u Hristov duh, a ne samo spolja religiozan. Bez rađanja unutrašnjeg čoveka, religiozne forme mogu postati samo dodatni materijal za samoljublje.

Kada Bog postane zastava ega

Iz takve religije rađaju se ratovi, progoni, osude, verska mržnja, fanatizam i idolopoklonstvo. Jer idolopoklonstvo nije samo klanjanje kipu.

Idolopoklonstvo nastaje svaki put kada čovek umesto živog Boga obožava sopstvenu predstavu o Bogu.

Idol može biti nacija.
Idol može biti država.
Idol može biti vođa.
Idol može biti partija.
Idol može biti crkvena institucija.
Idol može biti dogma.
Idol može biti sopstvena moralna čistota.
Idol može biti čak i „moja istina“.

Haksli oštro govori o tome da je zapadno hrišćanstvo, kada se previše vezalo za istorijske događaje, institucije i moć u vremenu, često potiskivalo večnu dimenziju duhovnog života. On povezuje religijske ratove i progone sa pogrešnim naglašavanjem spoljašnje, vremenske, institucionalne i političke dimenzije religije.

Zatim pokazuje kako se u moderno doba ta praznina popunjava političkim idolopoklonstvom: nacionalizmom, obožavanjem države, vođe, revolucije i budućnosti.

To je veoma savremena misao.

Danas ljudi često misle da je religijski fanatizam stvar prošlosti. Ali mehanizam fanatizma nije nestao. Samo je promenio odeću. Nekada se ubijalo u ime „prave vere“. Danas se može mrzeti u ime nacije, partije, revolucije, ideologije, identiteta, tržišta, nauke, rase, klase, napretka ili „budućnosti“.

Psihološki mehanizam ostaje isti: ego nalazi nešto veliko, uzvišeno i kolektivno, pa se iza toga sakrije.

Tada čovek više ne kaže: „Ja mrzim.“
On kaže: „Ja branim istinu.“

Ne kaže: „Ja želim moć.“
Kaže: „Ja služim višem cilju.“

Ne kaže: „Ja sam povređen.“
Kaže: „Bog, nacija, vera, narod ili istorija traže osvetu.“

Tada Bog postaje zastava ega.

Izvorno hrišćanstvo: Carstvo Božje nije spoljašnja vlast ega

Ako se vratimo jevanđeljima, vidimo da Hristos ne počinje od institucije, ideologije ili političke moći. On počinje od unutrašnjeg preobražaja.

U Jevanđelju po Luki nalazi se čuvena misao da se Carstvo Božje ne traži kao spoljašnji spektakl, jer je „unutra“ ili „među vama“, u zavisnosti od prevodnog i teološkog tumačenja.

U Jevanđelju po Mateju Hristos kaže da onaj ko hoće za njim treba da se odrekne sebe, uzme svoj krst i pođe za njim. To nije poziv na neurotično samoponištavanje, niti na mržnju prema životu. To je poziv na odricanje od lažnog ego-centra koji želi da poseduje, kontroliše, dominira i spase sebe po svaku cenu.

U istom jevanđelju vidi se ogromna razlika između izgovaranja religioznih reči i istinskog života po Božjoj volji: nije dovoljno govoriti „Gospode, Gospode“, nego treba živeti istinu.

A u Jovanovom jevanđelju, u Hristovoj molitvi „da svi budu jedno“, nalazi se jedna od najdubljih formulacija hrišćanskog mističkog jedinstva: čovek nije pozvan samo na spoljašnju religioznost, nego na učestvovanje u jedinstvu ljubavi, bića i Duha.

Izvorno hrišćanstvo, dakle, nije ideologija ega. Ono nije moralna nadmoć. Nije posedovanje Boga. Nije progon drugog. Ono je metanoja — preumljenje, unutrašnji obrt, smrt starog čoveka i rađanje novog.

Hrišćanski mistici: Majstor Ekhart i Teologija germanika

Hrišćanska mistika vekovima govori istim jezikom, samo drugim pojmovima.

Majstor Ekhart, jedan od najvećih hrišćanskih mistika, razmatra vrlinu unutrašnjeg oslobađanja, odnosno odvojenosti od svega što nije Bog. U tom kontekstu odvojenost nije ravnodušnost, hladnoća ili bežanje od sveta, nego sloboda od posesivnog ego-vezivanja.

Slično tome, „Teologija germanika“, anonimno mističko delo kasnog srednjeg veka, snažno govori protiv samovolje. U njemu se kaže da je samovolja ono što čoveka odvaja od Boga i da čovek ne nalazi najviše dobro dok traži sebe i svoje.

To je srž mističkog hrišćanstva: problem nije postojanje ličnosti, nego zarobljenost ličnosti u samovolji. Nije problem što čovek ima identitet, nego što se za njega grčevito hvata. Nije problem što čovek misli, oseća i deluje, nego što misli da je on sam centar stvarnosti.

Hrišćanski mistici ne traže psihološko uništenje čoveka, nego njegovu deifikaciju, oboženje, preobraženje. Čovek ne treba da postane ništa u nihilističkom smislu. On treba da postane proziran za Boga.

To je velika razlika.

Ego kaže: „Ja sam centar.“
Mistika kaže: „Bog je centar.“

Ego kaže: „Neka bude moja volja.“
Hristos kaže: „Neka bude volja Tvoja.“

Ego kaže: „Hoću da posedujem istinu.“
Mistika kaže: „Hoću da budem preobražen Istinom.“

Indijska filozofija: Atman, Brahman i iluzija lažnog ja

Indijska filozofija, posebno Upanišade i advaita vedanta, ovu istu temu razvija kroz odnos između Atmana i Brahmana.

Atman je najdublje Sebstvo, a Brahman je Apsolut, krajnja stvarnost. Velika upanišadska formula „Tat tvam asi“ — „To si ti“ — ne znači da je ego Bog. Naprotiv, ona znači da ono što je najdublje u čoveku nije ego, nego Atman, čista svest, svedočanstvo, ono što ne nastaje i ne nestaje sa promenama tela i uma.

Katha Upanišada daje čuvenu alegoriju kočije: telo je kočija, čula su konji, um je uzda, intelekt je kočijaš, a Atman je gospodar kočije.

To je izvanredna psihološka slika. Kada čula vuku, um je nemiran, intelekt slab, a čovek zaboravi ko je stvarni gospodar, nastaje unutrašnji haos. Kada je um sabran, intelekt budan, a čovek svestan Atmana, život dobija pravac.

U Bhagavad-giti nalazimo još jednu preciznu psihološku analizu: vezivanje za objekte rađa želju, želja rađa gnev, gnev vodi obmani, obmana gubitku pamćenja i rasuđivanja, a gubitak rasuđivanja vodi propasti.

To je gotovo savremena kognitivno-emocionalna formula.

Čovek se najpre veže za predstavu: „Mora biti po mom.“ Zatim nastaje frustracija kada stvarnost to ne ispuni. Iz frustracije se rađa gnev. Iz gneva se sužava svest. Čovek više ne vidi celinu. Gubi sposobnost racionalnog sagledavanja. Počinje da projektuje, napada, mrzi, fanatizuje i uništava.

U REBT jeziku, mogli bismo reći: apsolutistička iracionalna uverenja tipa „mora“, „ne sme“, „užasno je“, „ne mogu da podnesem“, „oni su zli i moraju biti kažnjeni“ postaju psihološka goriva patnje i agresije.

U duhovnom jeziku, ista stvar se naziva vezivanjem, neznanjem, avidjom, egom ili samovoljom.

Ramana Maharši: „Ko sam ja?“ kao direktan put razgradnje ega

Ramana Maharši, jedan od najznačajnijih indijskih mudraca XX veka, učio je put samoispitivanja: „Ko sam ja?“

Suština tog pitanja nije intelektualni odgovor, nego okretanje pažnje ka izvoru osećaja „ja“. Prema njegovom učenju, kada čovek traži izvor ega, ego se povlači, a ostaje Sebstvo.

To je vrlo važno za temu religije i ega.

Ramana ne pita: „Koja je moja ideologija?“
Ne pita: „Ko je moj neprijatelj?“
Ne pita: „Ko nije moje vere?“
Ne pita: „Ko me je uvredio?“
Ne pita: „Kako da promenim svet pre nego što vidim sebe?“

On pita: „Ko sam ja?“

To pitanje razbija automatizam identifikacije.

Kada kažem „ja sam povređen“, ko je to „ja“?
Kada kažem „ja sam u pravu“, ko je to „ja“?
Kada kažem „moja vera“, „moja istina“, „moja nacija“, „moja patnja“, „moj status“, „moje mišljenje“, ko je taj koji sve to prisvaja?

U psihološkom smislu, to pitanje pomera čoveka iz potpune identifikacije u poziciju svedoka. U duhovnom smislu, ono otvara put ka Sebstvu. U praktičnom životu, ono smanjuje reaktivnost, sujetu, impulsivnost, zavist, osvetoljubivost i potrebu da stalno branimo sliku o sebi.

Zato samoispitivanje nije bekstvo od života. Ono je povratak iz laži u stvarnost.

Ivan Antić: svest, samospoznaja i samadhi kao jedinstvo svesti i postojanja

U savremenoj srpskoj ezoterijskoj i filozofskoj literaturi, Ivan Antić često povezuje samospoznaju, svest, samadhi, indijsku filozofiju, sankhju i ideju da čovek treba da prevaziđe identifikaciju sa telom i umom.

U njegovom tekstu o samadhiju naglašava se da se iza tela i uma otvara dublja svest, a da se to ne postiže prisilom, nego pažljivom spoznajom da nismo samo telo i um.

U njegovim radovima o religioznosti i svesti takođe se stalno javlja ideja da je samospoznaja nerazdvojiva od spoznaje stvarnosti i da religioznost ne sme ostati puko verovanje, nego mora biti svesno razumevanje odnosa čoveka, sveta i Apsoluta.

Ovde treba biti precizan: Antićevi tekstovi nisu akademska teologija niti klasična filozofija u uskom univerzitetskom smislu. Oni su autorska, ezoterijska i sintetička interpretacija različitih tradicija. Ali kao inspirativni materijal za razmišljanje o svesti, samospoznaji i oslobađanju od identifikacije sa telom, umom i egom, mogu se povezati sa temom večne filozofije.

Najvažnija dodirna tačka jeste sledeća: čovek pati zato što se pogrešno poistovećuje.

Misli da je telo.
Misli da je um.
Misli da je emocija.
Misli da je strah.
Misli da je tuđe mišljenje.
Misli da je društvena uloga.
Misli da je povreda.
Misli da je ego.

A duhovni put počinje kada čovek prvi put ozbiljno posumnja u tu identifikaciju.

Zlo kao nepreobražena svest

Zlo se ne može razumeti samo kao spoljašnja pojava. Ono nije samo kriminal, nasilje, rat ili politička tiranija. Zlo ima svoju unutrašnju psihologiju.

Zlo počinje tamo gde čovek izgubi sposobnost da vidi drugog kao biće. Tamo gde drugi postaje prepreka, neprijatelj, niže biće, demon, izdajnik, nevernik, grešnik, otpadnik, „oni“. Tada se aktivira opasna kombinacija: strah, projekcija, moralna nadmoć i dozvola za agresiju.

Religija bez preobražaja može ovaj proces učiniti još opasnijim, jer nasilju daje „sveti“ razlog. Politička ideologija čini isto. Nacionalizam čini isto. Fanatična moralnost čini isto. Čak i nauka, ako se pretvori u dogmatski scientizam bez etike, može postati hladna tehnika moći.

Zlo, dakle, nije samo odsustvo vere. Ponekad je zlo pogrešno upotrebljena vera.

Vera bez ljubavi.
Istina bez smirenja.
Moral bez milosti.
Pobožnost bez unutrašnjeg očišćenja.
Znanje bez mudrosti.
Moć bez savesti.
Identitet bez samospoznaje.

Kada čovek ne prepozna sopstvenu tamu, on je projektuje na druge. Kada ne vidi svoj ego, počinje da progoni tuđi. Kada nije u miru sa sobom, u ime Boga ratuje protiv sveta.

Patnja kao mogućnost buđenja

Patnja sama po sebi nije sveta. Ona može čoveka slomiti, ogorčiti, zatvoriti, učiniti ciničnim, osvetoljubivim i očajnim. Ali patnja može postati i prelomna tačka. Ona može čoveku pokazati da stari način života više ne funkcioniše.

U patnji čovek često prvi put vidi da ne kontroliše život. Da ego nije gospodar. Da mišljenja drugih nisu njegovo biće. Da telo nije konačna istina. Da misli nisu ono što on jeste. Da emocije dolaze i odlaze. Da sve što poseduje može nestati. Da status, novac, priznanje i pobeda ne mogu dati konačni mir.

To je trenutak u kome patnja može postati vrata.

Ne zato što treba voleti patnju samu po sebi, nego zato što ona može razbiti iluziju. Može nas naterati da stanemo. Da se zapitamo. Da se okrenemo unutra. Da vidimo gde smo se vezali, gde smo se poistovetili, gde smo zaboravili sebe, gde smo Boga koristili kao ideju, a ne živeli kao prisustvo.

U tom smislu, patnja može biti početak bogosjedinjujućeg znanja.

Duhovnost i mentalno zdravlje: opasnost od fanatizma i lekovitost samospoznaje

Sa stanovišta psihijatrije i psihoterapije, religija i duhovnost mogu imati duboko lekovit potencijal. One mogu dati smisao, nadu, zajednicu, moralni okvir, utehu, unutrašnju stabilnost i iskustvo pripadanja nečemu većem od pojedinačne patnje.

Ali religija može biti i psihološki zloupotrebljena. Može postati sredstvo kontrole, krivice, straha, srama, potiskivanja, bežanja od odgovornosti ili razdvajanja ljudi na „čiste“ i „nečiste“.

Zrela duhovnost vodi integraciji.
Nezrela religioznost vodi cepanju.

Zrela duhovnost povećava ljubav.
Nezrela religioznost povećava osudu.

Zrela duhovnost smanjuje ego.
Nezrela religioznost ga hrani.

Zrela duhovnost vodi smirenju.
Nezrela religioznost vodi fanatizmu.

U REBT psihoterapiji, jedan od osnovnih zadataka jeste prepoznavanje iracionalnih uverenja koja stvaraju emocionalnu patnju. U duhovnom jeziku, to bi se moglo uporediti sa prepoznavanjem lažnih identifikacija.

Kada čovek veruje: „Moram biti prihvaćen“, „ne smem biti kritikovan“, „drugi moraju misliti kao ja“, „ako nisam u pravu, ja ne vredim“, „ako me neko povredi, to je nepodnošljivo“, tada ego postaje krhak i agresivan.

Duhovni i psihoterapijski rad se ovde mogu susresti: oba traže veću svesnost, manje automatske reakcije, manje identifikacije, više odgovornosti, više unutrašnje slobode.

Kako se prevazilazi religija ega?

Religija ega se ne prevazilazi napadom na religiju, nego njenim produbljivanjem. Ne odbacivanjem Boga, nego prestankom zloupotrebe Boga. Ne mržnjom prema tradiciji, nego razlikovanjem žive duhovnosti od mrtve forme.

Prvi korak je samoposmatranje.

Treba se zapitati:

Da li me moja vera čini smirenijim ili agresivnijim?
Da li me moja duhovnost čini poniznijim ili nadmenijim?
Da li me moje znanje čini slobodnijim ili tvrđim?
Da li u ime istine prezirem ljude?
Da li Boga koristim da bih potvrdio sebe?
Da li tražim spasenje ili pobedu?
Da li želim istinu ili samo potvrdu sopstvenog stava?

Drugi korak je razlikovanje Boga od slike o Bogu. Slika o Bogu može biti kulturna, porodična, nacionalna, teološka, emocionalna ili traumatska. Čovek često ne reaguje na Boga, nego na svoju psihološku predstavu Boga. Zato je potrebno unutrašnje čišćenje predstava.

Treći korak je susret sa sopstvenom senkom. Čovek mora videti svoju gordost, zavist, strah, ljutnju, potrebu za kontrolom, potrebu za moralnom nadmoći, potisnutu agresiju i projekcije. Bez toga, duhovnost ostaje dekoracija ega.

Četvrti korak je praksa smirenja: molitva, meditacija, samoposmatranje, tišina, kontemplacija, REBT analiza uverenja, rad na emocijama, telesna regulacija, saosećanje i služenje drugima.

Peti korak je ljubav. Ne sentimentalna ljubav, nego sposobnost da se drugi vidi kao biće, čak i kada se ne slažemo sa njim. Bez toga nema duhovnosti. Ima samo ideologije.

Bogosjedinjujuće znanje: ne posedovati istinu, nego biti preobražen Istinom

Pravo bogosjedinjujuće znanje nije posedovanje istine. Ono je sagorevanje u Istini.

To znanje ne kaže: „Ja imam Boga.“
Ono kaže: „Neka moje lažno ja utihne pred Bogom.“

Ne kaže: „Ja sam iznad drugih.“
Kaže: „Neka u meni umre potreba da budem iznad.“

Ne kaže: „Moja vera je oružje.“
Kaže: „Moja vera je put preobražaja.“

Ne kaže: „Ja znam, oni ne znaju.“
Kaže: „Koliko u meni još uvek ima neznanja?“

Prava duhovnost zato ne počinje pitanjem: „Ko je neprijatelj moje vere?“

Ona počinje pitanjem: „Šta u meni još uvek nije preobraženo?“

Ne počinje osudom sveta, nego susretom sa sobom. Ne počinje potrebom da druge promenimo, nego hrabrošću da vidimo gde smo sami još uvek vezani za strah, gordost, povređenost, mržnju i iluziju odvojenosti.

Jer tek kada čovek prestane da koristi Boga da bi potvrdio sebe, počinje da se otvara Bogu koji ga oslobađa od sebe.

Zaključak: religija duha i religija ega

To je razlika između religije ega i religije duha.

Religija ega stvara ratove, progone, fanatizam, idole i patnju. Religija duha vodi smirenju, ljubavi, unutrašnjoj slobodi i sjedinjenju sa Božanskim.

Religija ega traži neprijatelja. Religija duha traži preobražaj.

Religija ega govori: „Moja vera, moja istina, moja pravda.“
Religija duha govori: „Neka se u meni rodi istina koja ne pripada egu.“

Religija ega koristi Boga kao zastavu.
Religija duha dopušta da Bog razgoliti ego.

I možda je upravo tu najdublji smisao večne filozofije: Bog nije predmet koji ego može posedovati. Bog je istina u kojoj ego mora da utihne.

Tek tada religija prestaje da bude pripadnost, strah, navika, ideologija ili moralna nadmoć. Tek tada postaje ono što je uvek trebalo da bude: put ka buđenju, ljubavi, istini i oslobođenju čoveka od sopstvene nepreobražene prirode.

Kratak sažetak

Religija bez unutrašnjeg preobražaja može postati maska ega. Kada se čovek okrene Bogu, ali se ne okrene od gordosti, samovolje, mržnje i potrebe za moći, vera se pretvara u idolopoklonstvo.

Večna filozofija, izvorno hrišćanstvo, hrišćanski mistici, indijska filozofija i učenje Ramane Maharšija ukazuju na isti pravac: pravo znanje nije informacija o Bogu, nego preobražaj bića.

Bogosjedinjujuće znanje počinje tamo gde ego prestaje da koristi Boga za sopstvenu potvrdu i počinje da se otvara Istini koja ga oslobađa.

FAQ

Šta znači bogosjedinjujuće znanje?

Bogosjedinjujuće znanje nije puko znanje o Bogu, već unutrašnje znanje koje preobražava čoveka i vodi ga ka sjedinjenju sa Božanskim. Ono ne uvećava ego, nego ga oslobađa vezanosti, gordosti i iluzije odvojenosti.

Kako religija može postati maska ega?

Religija postaje maska ega kada čovek koristi Boga, veru ili moral da bi opravdao svoju potrebu za moći, osudom, mržnjom ili nadmoći nad drugima. Tada spoljašnja pobožnost ne vodi unutrašnjem preobražaju, nego učvršćuje ego.

Šta je religijski fanatizam?

Religijski fanatizam je stanje u kome čovek sopstvenu predstavu o Bogu, istini ili veri proglašava apsolutnom i koristi je za osudu, kontrolu ili progon drugih. On najčešće nastaje iz spoja straha, neznanja, grupne pripadnosti i nepreobraženog ega.

Kakva je veza između duhovnosti i mentalnog zdravlja?

Zrela duhovnost može doprineti smislu, miru, emocionalnoj stabilnosti i unutrašnjoj integraciji. Međutim, nezrela ili fanatična religioznost može pojačati krivicu, strah, osudu, potiskivanje i psihološku rigidnost. Zato je važno razlikovati autentičnu duhovnost od religije ega.

Šta znači „okrenuti se Bogu, ali se okrenuti od sebe“?

To znači ne koristiti Boga za potvrdu sopstvenog ega, nego dopustiti da vera vodi smirenju, ljubavi, istini i odricanju od lažnog sebe — od gordosti, mržnje, samovolje i potrebe za nadmoći.