U užurbanom svetu, ispunjenom obavezama i neprekidnom bukom, lako je poverovati da smo u potpunosti određeni svojim mislima, osećanjima i fizičkim izgledom. Okruženi smo svedočanstvima o važnosti samokontrole, izgradnje ličnog brenda i postignuća. Međutim, iza te igre uma i tela krije se ideja dublja od bilo koje svakodnevne teme: ja nisam moje misli, ni emocije, ni telo.

Ovo shvatanje možda na prvi pogled deluje apstraktno ili previše filozofski, ali upravo ta jednostavna rečenica može da otvori vrata neprocenjive unutrašnje slobode. Kada uvidimo da mi – u najdubljem smislu – nismo prolazne mentalne konstrukcije, ni burni talasi emocija, ni telesni oblik koji se menja vremenom, pred nama se otvara moćan put ka istinskom razumevanju sebe. Taj put povezuje filozofski uvid i duhovnu kontemplaciju sa praktičnim tehnikama kao što je REBT (racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija). Na mom blogu, koji se bavi psihoterapijom i rastom svesti, često govorim o ovoj temi, spajajući je sa radom na iracionalnim uverenjima i oslobađanju od destruktivnih obrazaca.

Cilj ovog teksta je da pokaže kako se filozofsko i duhovno učenje „ja nisam moje misli“ duboko prepliće sa psihoterapijskim metodama. Krenućemo od ideje da nismo sadržaj svog uma, emocija i tela, a zatim ćemo videti kako nas takav uvid oslobađa i uvodi u stanje dubljeg mira, autentičnosti i kreativnosti.

1. Filozofska poema o istinskom sebstvu

„Ja nisam moje misli, ni emocije, ni telo koje nastanjujem. Sve što mogu da posmatram, sve što se menja, dolazi i odlazi — nisam ja. Kao vetar koji miluje lišće, kao talasi koji ljube obalu, ti fenomeni prolaze, ali ja ostajem.“

Ovim uvodom želim da naglasim da iza svega što promiče kroz naš doživljaj ipak postoji nešto što je trajno. Ako uspevamo da posmatramo misli, one nisu naše najdublje „ja“. Ako možemo da osetimo emocije, jasno je da ih primećujemo kao prolazne događaje, a ne kao suštinu postojanja. Telo se vremenom menja, prolazi kroz mladost, zrelost, starost, ali čak i kad se setimo svog detinjstva, imamo osećaj nepromenjenog „ja“ koje posmatra sve te faze. Upravo taj posmatrač, taj unutrašnji svedok, predstavlja dublji nivo sebe – svest koja je uvek tu, nedirnuta tokom događaja.

1.1. Tišina iza buke uma

U trenutku kada nam se jave misli – ma koliko bile intenzivne – postoji onaj koji je svestan da se misao javila. Tu leži ključna distinkcija: ako mogu da vidim misao, ako mogu da je primetim, onda nisam ja sama misao. U najskrivenijim dubinama bića ostaje tišina, koja svedoči svakom misaonom procesu, svakoj emociji, svakom telesnom osećaju.

1.2. Paralela sa talasima i okeanom

Zamislimo sebe kao okean. Talasi na površini predstavljaju misli i osećanja; nekada su veliki i burni, nekada tihi i jedva vidljivi. Okean, međutim, ostaje prostran i dubok ispod tih talasa. Bilo da je površina mirna ili olujna, okean nije promenio svoju suštinu – ostaje isti vodeni beskraj. Slično tome, mi imamo misaone i emotivne talase, ali naša suština nije izmenjena njihovim dolaskom i odlaskom.

2. Ko sam ja, ako nisam moje misli?

2.1. Dva nivoa identiteta

U filozofskim i duhovnim tradicijama često se govori o pojmu svesti i ega. Ego je onaj deo nas koji se poistovećuje sa svime što doživljavamo u umu i telu – „Ja sam ljut“, „Ja sam tužan“, „Ja sam neuspešan“. Svest, s druge strane, jeste tihi posmatrač, čista prisutnost koja svedoči i mislima i telu. Kada ovo shvatimo ne samo intelektualno nego i iskustveno, počinjemo da uviđamo da je ego samo privremena konstrukcija. Svesnost koja stoji iza svega je dublja i suštinska.

2.2. Istinska sloboda od prolaznog

Kada kažemo: „Ja nisam moje misli“, zapravo kažemo: „Ja sam veći od svake prolazne forme.“ Misao nastane i prođe, emocija se javi i utiša, telo se menja kroz godine. Ako sam sve to samo posmatrao tokom svog života, to znači da me suštinski ne mogu odrediti prolazne pojave. Odatle i proističe sloboda – shvatamo da nas ni jedna misao ili osećaj ne može obeshrabriti do kraja, niti nas potpuno zarobiti, jer postoji dublji nivo svesnosti koji ostaje nepromenjen.

2.3. Ideja duše ili Apsoluta

Mnoge duhovne tradicije nazivaju ovaj dublji nivo dušom, nekom vrstom božanske iskre koja izmiče pojavnom svetu. Drugi govore o Apsolutu, izvoru postojanja čija se kap nalazi u svima nama. U psihološkom smislu, možemo reći da postoji dimenzija svesti, svedoka, koja nije deo svakodnevne mentalne priče. Kako god da to nazovemo, ključno je iskustvo: ja nisam ono što menja oblik; ja sam ono što svedoči svakoj promeni.

3. Uloga tela i emocija

3.1. Telo kao dragocen instrument

Rečenica „ja nisam moje telo“ ponekad se pogrešno shvati kao poziv na zanemarivanje fizičkog zdravlja. Naprotiv, telo je naš dragoceni instrument za delanje i iskustvo na ovom svetu. Brinemo se o njemu, ispunjavamo mu potrebe, ali se ne svedemo isključivo na to kožno, mišićno i koštano utočište. Kada shvatimo da naše biće nadilazi telo, otvaramo se ka blagom, ali svesnom odnosu prema fizičkim promenama – starenju, bolesti, ograničenjima. Telo je prolazno vozilo, a svesnost je vozač koji ostaje nedodirnut menjanjem „prevoznog sredstva“.

3.2. Emocije: snaga i iskušenje

Emocije su nam često najveći izazov. Nisu uvek nežne i prijatne – ponekad su poput plahovitih bura koje nas zaslepe i odvuku u impulzivno ponašanje. Kada ih posmatramo iz perspektive „ja nisam moje emocije“, otkrivamo da osećanja mogu biti intenzivna, ali da ipak postoje u nama, a ne kao mi. Strah, ljutnja, tuga – sve one mogu da prođu kroz naš unutrašnji prostor, no taj prostor ostaje veći od bilo koje pojedinačne emocije. Ovaj uvid donosi veliku utehu: čak i kada se suočavamo sa teškim životnim situacijama, delić nas ostaje tih i uzemljen.

4. REBT i odvajanje od misli: spoj duhovnog i praktičnog

4.1. Šta je REBT?

Racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija (REBT) polazi od ideje da naše emocije ne proističu direktno iz događaja, nego iz naših uverenja i tumačenja tih događaja. Dakle, ako verujem da „moram uvek biti savršen inače sam promašaj“, svaki neuspeh može aktivirati snažnu anksioznost ili sram. REBT nas podstiče da osporimo iracionalna uverenja i preoblikujemo ih u realnije i korisnije.

4.2. Dodavanje sloja „ja nisam moje misli“

Kada spojimo REBT pristup sa idejom da nismo naše misli, dobijamo produbljen metod rada na sebi. Klasični REBT bi rekao: „Tvoja misao je možda iracionalna, hajde da je promenimo u racionalniju.“ Ako, međutim, imamo i duhovni uvid: „Ja nisam moja misao“, stvara se dodatni prostor. Ne moram se grčevito boriti s mišlju; mogu je jednostavno posmatrati, kao prolazan mentalni talas, a zatim je racionalno osporiti ako vidim da je neistinita ili štetna. Ta distanca umanjuje emotivni naboj i olakšava menjanje destruktivnih obrazaca.

4.3. Primer iz terapijske prakse

Osoba ima misao: „Nikada neću uspeti, jer sam nesposoban.“ Pre REBT-a i ove dublje svesti, mogla bi doživljavati beznađe, jer veruje da je „nesposobnost“ definicija nje same. Kroz REBT, shvata da je to verovanje preterano i generalizovano. Ali kada se tu doda i kontemplativni uvid: „Ja nisam ono što moj um tvrdi, ja sam onaj koji posmatra misao o ‘nesposobnosti’“, osoba stiče slobodu da se ne veže uopšte za tu destruktivnu etiketu. Uz REBT, osporava je činjenicama i realnim uvidima. Rezultat je mnogo veće osećanje olakšanja i lične moći.

5. Praktične vežbe za dublji uvid

5.1. Posmatranje uma (vežba tišine)

1. Sesti ili leći u mirnom prostoru, zatvoriti oči i opustiti telo.
2. Dopustiti mislima da se slobodno pojavljuju, bez pokušaja da ih kontrolišete ili pratite.
3. Postati svestan da postoji „neko“ ko posmatra te misli, kao da se nalazite metar iza svog uma, samo posmatrajući.
4. Kada se pojavi misao, mentalno recite: „Misao.“ Zatim čekajte da prođe i pratite sledeću.
5. Tokom nekoliko minuta vežbe, javlja se osećaj tihe distance — otkrivamo posmatrača.

5.2. Pitanje „Ko sam ja?“

Jedna od klasičnih introspektivnih tehnika je da se, čim se javi neka misao „Ja sam ljut“ ili „Ja sam tužan“, zapitamo: „Ko je taj ko primećuje ljutnju ili tugu? Mogu li ja biti ta emocija ako je ja posmatram?“ Suština je da nastavljamo da postavljamo to pitanje dok ne dođemo do nečeg što više ne možemo posmatrati kao objekat — samog svedoka. Tada se javlja unutrašnje osećanje da smo mnogo širi i dublji od onoga što prolazi.

5.3. Dnevnik misli i emocija

Kombinacijom REBT-a i kontemplativnog pristupa, možemo voditi dnevnik. Zapišimo situaciju (A), misli (B) i emocije (C). Zatim ih osporimo (D) klasičnim REBT pitanjima: „Da li je ta misao racionalna? Imam li dokaze?“ — ali i dodamo: „Ako ja posmatram ovu misao, da li ona može biti istinsko ‘ja’?“ Ovaj dvostruki pristup (racionalna analiza + svesno distanciranje) često ubrzava promenu.

6. Dublja kontemplacija: Vreme, smrt i večnost

6.1. Iluzija vremena

Um živi u vremenu — prošlost je sećanje, budućnost je očekivanje. Ali svest, kao svedok, uvek prebiva u sadašnjem trenutku. Čak i kada mislimo o prošlosti, to se dešava sada, u našem umu. Kada brinemo o budućnosti, opet to radimo sada, kroz mentalne slike. Uviđajući da je svest vanvremenska, obuhvatamo i prošle i buduće aspekte, ali ne gubimo se u njima. Postajemo vezani za iskustvo sadašnjosti, a ne zarobljenici linearnog vremena.

6.2. Telo prolazi, svest ostaje

Ako se setimo sebe od pre deset godina, telo je bilo drugačije, možda i mentalni sklop. Ali osećaj „ja“ je ostao isti. Ono što se menja možda su misli i pamćenje, ali ne i sama svest. Ova dimenzija naslućuje da smrt tela nije kraj „ja“, jer ono što nije nikada počelo ne može da prestane. Svest nema početak u vremenu (naš prvi svesni trenutak nije uništio svest koja je već postojala u nekom obliku), pa time može postojati i posle fizičkog završetka.

6.3. Večiti sadašnji trenutak

Ovo se iskustveno može doživeti u momentima potpunog uranjanja u „sada“. Bilo da je to kontemplacija u prirodi, tiha meditacija ili puna prisutnost dok čitamo knjigu, javlja se osećaj da vreme stoji. Taj osećaj je trag ka razumevanju da svest zapravo obitava u večnom sada. Ona nije uslovljena kalendarom, sekvencama događaja. Dokle god smo budni, ona je tu, jednako duboka i sveža.

6.4. Prijanjanje, nevezivanje i mržnja

Prijanjanje predstavlja stanje uma u kojem čovek stvara unutrašnju vezanost za ljude, stvari, situacije, misli i emocije, smatrajući ih trajnim, važnim ili ključnim za sopstvenu sreću. Ovakva vezanost dovodi do patnje, jer sve u univerzumu ima prolaznu prirodu, a um koji se vezuje pati kada se vezanosti prekidaju ili menjaju.

Suprotno od prijanjanja jeste nevezivanje ili vairagya. Nevezivanje ne znači ravnodušnost ili nedostatak ljubavi, već svesno stanje slobode od iluzije trajnosti i sigurnosti u svetu pojava. Nevezivanje omogućava čoveku da potpuno i jasno vidi stvarnost kakva jeste, bez lažnih očekivanja ili emocionalnih projekcija.

Mržnja je intenzivna emocionalna odbojnost, nastala kao reakcija uma na nešto što doživljava kao pretnju ili prepreku. Ona predstavlja drugi oblik vezanosti, jer je um koji mrzi jednako zarobljen u svom doživljaju stvarnosti kao i onaj koji je vezan za ono što voli. Suprotno od mržnje jeste ljubav, posebno ona vrsta ljubavi koja nije uslovljena niti očekuje nešto zauzvrat. Takva ljubav je izraz svesnosti i jasnoće, nastala iz razumevanja povezanosti i jedinstva svih bića.

Postoji pet osnovnih vrsta prijanjanja:

1. Prijanjanje za materijalne stvari (rūpa): vezivanje za fizičke objekte i posedovanje.
2. Prijanjanje za čulna zadovoljstva (vedanā): potraga za čulnim uživanjima koja stvara zavisnost.
3. Prijanjanje za stavove, mišljenja i ideje (sañña): rigidno držanje svojih verovanja kao da su apsolutna istina.
4. Prijanjanje za rituale, navike i pravila (saṅkhāra): slepa odanost tradiciji, bez preispitivanja smisla i suštine.
5. Prijanjanje za sopstveni ego, osećaj „ja“ (viññāṇa): identifikacija sa sopstvenim mislima, emocijama i telom kao nečim trajnim i izdvojenim.

Meditacija je direktan metod oslobađanja od svih oblika prijanjanja. Primenjujući meditaciju, čovek razvija nevezivanje kao prirodno stanje svesti, oslobađajući se istovremeno od mržnje i negujući ljubav i jasnoću razumevanja. Tako ostvaruje mir i slobodu u svom biću, shvatajući prolaznu prirodu svih stvari.

7. Razumevanje Apsoluta u sebi

7.1. Jedno sa svim

U mnogim duhovnim učenjima pominje se ideja da je čovek mikrokozmos u makrokosmosu, što znači da sve kvalitete univerzuma nalazimo, u manjem obimu, unutar sebe. Kada kažemo: „Ja nisam moje misli, ni emocije, ni telo“, time podrazumevamo da postoji nivo u nama koji je jedno sa svim. Kao zrno peska na plaži, ili kap vode u okeanu, mi nosimo celinu u sebi, samo što smo naizgled „odvojeni“.

7.2. Apsolut kao izvor života

Neke spiritualne tradicije govore o Apsolutu ili Božanskom izvorištu iz kojeg sve proizlazi. Ako u sebi prepoznamo svedoka koji nikada ne spava, nikada se ne menja, onda možemo shvatiti da je to deo te beskonačne stvarnosti. Zato se kaže da je čovek istovremeno i ograničen (kroz telo, um i emocije) i neograničen (kroz svest koja nadilazi svaku formu).

7.3. Spoznaja koja menja život

Spoznaja da unutar nas postoji iskra Apsoluta menja način na koji gledamo na druge ljude, na prirodu i na svet oko nas. Više nije sve samo skup predmeta i bića, nego „odsjaj jedne svesti“; razvijamo poštovanje prema svemu što postoji, jer osećamo dublje jedinstvo postojanja.

8. Filozofska i praktična vrednost u savremenom životu

8.1. Stres i svakodnevica

Savremeni način života nameće mnoštvo obaveza, takmičenja, upoređivanja sa drugima. Kad poverujemo da jesmo misli i emocije, lako nas obuzmu stres i briga. Ali ako vidimo da su one tek prolazna stanja, a da smo mi njihovi svedoci, stres gubi moć nad nama. Umesto da se borimo, možemo da usmerimo energiju na konstruktivno rešavanje problema ili svesno odmaranje.

8.2. Odnos prema drugima

Kada u drugima vidimo ljude koji su takođe u dubini posmatrači, a samo su zavedeni bujicom misli i osećanja, razvijamo dublje razumevanje i empatiju. Sukobi i nerazumevanja često proističu iz ega, a kada spoznamo da „ja nisam moje misli“ i da „ni drugi nisu njihove misli“, tada se otvaraju putevi za autentičniji dijalog i saosećanje.

8.3. Kreativnost i rad

Mnogo ljudi veruje da je njihova kreativnost „u glavi“. Ali pravi umetnički zanos dolazi iz dubljeg sloja, gde se ideje pojavljuju kao spontana inspiracija. Kada osetimo da su misli tek alat u rukama dublje svesti, rad i kreativni proces postaju lakši i manje opterećeni unutrašnjim kritikama.

9. Saveti za primenu i integraciju

1. Kratki trenuci svesnosti: U toku dana, odvojte po 30 sekundi do minut da zatvorite oči, usmerite pažnju na disanje i primetite da vi posmatrate dah. Ništa drugo ne radite.
2. Promena jezika: Umesto da kažete „Ja sam anksiozan“, recite „Sada primećujem anksioznost u sebi“. Taj lingvistički pomak pomaže da se setite da vi niste emocija.
3. Pitanje o identitetu: U trenucima kada misli postanu preintenzivne ili emocije preplave, pitajte se: „Ko je taj koji doživljava ovo stanje?“ Ostanite malo sa tim pitanjem.
4. Dnevnik misli i REBT: Nastavite da beležite situacije, misli i emocije, ali i da svaku misao propitujete: „Da li je ovo apsolutno tačno?“ i „Mogu li da primetim da je ova misao samo prolazan fenomen, a ne moje istinsko ‘ja’?“

10. Jedno sa svime i slobodno od svega

Ideja da ja nisam moje misli, ni emocije, ni telo razbija granice kojima se ograničavamo. Prepoznajemo se kao svesnost koja nadilazi svaku prolaznu pojavu. Mnogim ljudima to donosi osećaj mira: čak i usred najvećeg haosa, shvate da unutar njih postoji nepomična tačka tišine, posmatrač koji nije uzdrman ni vrtlogom misli ni burnim osećanjima.

S druge strane, ovakvo shvatanje ima i terapijsku vrednost: REBT pruža kognitivne alate za osporavanje iracionalnih uverenja, a filozofsko-duhovna misao dodaje dimenziju slobode. Mi ne moramo da se borimo s problematičnim mislima kao da su nam jedina realnost; umesto toga, možemo ih preispitati hladne glave, sve vreme svesni da one i nisu naša suština.

Na kraju, ovo razumevanje menja pogled na ceo život. Umesto da sebe doživljavamo kao sputano biće, uvek u granicama fizičkog tela i nestabilnog uma, osećamo širinu da smo viši od svake misli, dublji od svake emocije i trajniji od tela. To nije prezir prema telu, mislima ili emocijama – to je samo spoznaja da one nisu sve što mi jesmo. Što se više odmaramo u ovoj tihoj svesnosti, to više doživljavamo život kao igru prolaznih oblika, u kojoj bez straha učestvujemo, jer znamo da nas ne može istinski povrediti ono što nije naš najdublji identitet.

Na kraju, pozivam te da primeniš makar jednu vežbu iz ovog teksta. Ako bar na trenutak uspeš da posmatraš svoju misao ili emociju kao prolazan talas, a da istovremeno osetiš da postojiš dublje od tog talasa, već si napravio veliki korak ka osvajanju slobode i mira. Izdvoji svakoga dana nekoliko minuta za ovu unutrašnju praksu, pa prati kako se menja tvoja percepcija života. Ako osetiš da su ti potrebne dodatne smernice, potraži izvore ili terapijski pristup koji integriše filozofske uvide o svesti sa racionalnim tehnikama, nalik na REBT, i videćeš koliko osnažujuće može biti spoj ta dva sveta.

Seti se, ti si onaj ko sve primećuje, a ne ono što se menja.

Dr Milan Popović – psihijatar i REBT psihoterapeut i vaš duhovni Učitelj

Slične objave:

Psihijatar i psihoterapeut u Beogradu dr Milan Popović – Integrativni pristup psihijatriji, psihoterapiji i duhovnom razvoju Duhovni rast, razvoj svesti i oslobađanje od negativnih emocija: Metafilozofski, psihološki i praktični pristupi Kvantna svest, lingvistika i REBT psihoterapija: Kako jezik oblikuje misli, emocije i ponašanje Duboka svesnost – put ka unutrašnjem jedinstvu i slobodi Metasfera svesti: novi metafizički model stvarnosti Telesna terapija koja leči emocije, telo i duh Savremene teorije svesti: Od kvantne fizike do veštačke inteligencije Transcendencija vlasti: Put ka višoj svesti vladanja Emocije i vrste emocija. Primarne i sekundarne emocije Apsolut i Božanska Čestica: Temelji postojanja i svesti Vreme: Između iluzije i stvarnosti Deca kao ogledala čiste svesti: Samadhi u najčistijem obliku Svest kroz prizmu drevnih filozofskih tradicija: Put od istoka do zapada Terapija tokom seksualne intimnosti: Promena svesti, misli i emocija kroz integrisane pristupe Povezanost psihologije, psihoterapije i metafizike sa Biblijom, hrišćanstvom, kabalom i drugim duhovnim učenjima Sve što bi trebalo da znate o REBT psihoterapiji