U tišini duboke meditacije, kada um prestane da projektuje svoje sadržaje i kad misli utihnu, pojavljuje se pitanje koje nadilazi intelektualne koncepte: šta je to što zaista jeste? Šta se nalazi u osnovi sveg postojanja? Kroz istoriju, drevne tradicije i savremena naučna istraživanja pokazuju da je stvarnost koja nadilazi naša uobičajena shvatanja zapravo mnogo dublja nego što mislimo.

Priroda Apsoluta: Beskraj koji sve obuhvata

U samom temelju stvarnosti nalazi se ono što možemo nazvati Apsolutom – bezgranična, bezvremena i besprostorna stvarnost koja predstavlja izvor i suštinu svega što postoji. Apsolut se tradicionalno vizuelno simbolizuje krugom ili sferom. Krug nema početak ni kraj, on je savršeno jedinstvo koje obuhvata sve mogućnosti.

Za razliku od bilo koje konačne stvari koja se može opisati svojim granicama, Apsolut je po definiciji beskonačan. On nije ograničen ni prostorom ni vremenom, što ga čini istovremeno prisutnim u svemu i vanvremenskim. Ovaj koncept nalazimo u različitim duhovnim tradicijama – od vedantskog Brahmana, preko taoističkog Tao-a, do hrišćanskog poimanja Boga kao sveprisutnog i večnog.

Međutim, priroda Apsoluta sadrži fascinantan paradoks: iako je po svojoj suštini nepromenljiv i jedinstven, on ne može da postoji samo kao apstraktna bezvremenost. Apsolut se mora ispoljiti u prostoru i vremenu. Ovaj paradoks je u samom srcu mnogih filozofskih i duhovnih tradicija koje pokušavaju da objasne odnos između transcendentnog i imanentnog, večnog i prolaznog, jednog i mnogog.

Paradoks ispoljavanja: Kako večno postaje prolazno

Apsolut kao “sve-što-jeste” ispoljava se kao “sve-što-može-da-bude”. Kroz ovo ispoljavanje, on spoznaje sebe u svim mogućim varijacijama i aspektima. To je kosmički ples samosvesti u kojem Apsolut istražuje beskrajne mogućnosti sopstvenog postojanja.

Ali kako se nešto što je po definiciji jedinstveno, nepromenljivo i bezgranično može ispoljiti u svetu raznolikosti, promene i ograničenja? Ovde dolazimo do ključnog uvida: Apsolut se ispoljava postajući svoja sopstvena suprotnost. Ta suprotnost je tačka, koju možemo nazvati “božanskom česticom”.

Ako je Apsolut beskrajan krug, onda je njegova suprotnost infinitezimalna tačka. Ako je Apsolut sve-što-jeste, onda je njegova suprotnost potencijal za sve-što-može-biti. Ako je Apsolut bezvremenska večnost, onda je njegova suprotnost trenutak. Tako dobijamo drevni simbol kruga sa tačkom u centru – jedan od najstarijih i najraširenijih simbola koji predstavlja izvor svetlosti, svesti i života.

Božanska čestica: Izvorna vibracija stvaranja

“Božanska čestica” nije samo filozofski koncept – ona predstavlja temeljnu stvaralačku silu univerzuma. Iako je sama po sebi bezvremena i besprostorna, kao i Apsolut čija je manifestacija, ona se ispoljava kroz vibraciju koja stvara sve postojeće.

Kako se nešto bezvremeno i besprostorno može manifestovati? Odgovor je istovremeno jednostavan i neverovatno složen: budući da je u svojoj suštini i ta čestica Apsolutna, ona mora da izražava svoju Apsolutnu prirodu tako što se manifestuje kao sav kosmos. Ona vibrira na sve moguće načine – ne samo mnogo brže od svetlosti, već trenutno, nalazeći se istovremeno u svim mogućim položajima koje postojanje omogućava.

Ovaj uvid ima revolucionarne implikacije: ne postoji mnoštvo fundamentalnih čestica i elemenata u prirodi, već postoji samo ta jedna jedina manifestacija Apsoluta – “božanska čestica” koja trenutno vibrira, a te njene vibracije sačinjavaju sveukupno postojanje u svim njegovim oblicima.

Iluzija materije: Kad vibracija postane forma

Kada okrećemo zapaljenu baklju u krug, naše oči registruju krug svetlosti iako je u stvarnosti prisutna samo jedna tačka vatre koja se brzo kreće. Slično tome, vibracije “božanske čestice” su toliko brze da ih naše ograničeno i usporeno opažanje doživljava kao stabilne objekte i materiju.

Iz ove perspektive, ono što doživljavamo kao čvrsti materijalni svet nije ništa drugo do iluzija stvorena brzinom vibracija “božanske čestice” koja daleko nadilazi naše sposobnosti percepcije. Sve što vidimo, dodirujemo i doživljavamo – planine, okeani, zvezde, naša tela – sve su to obrasci vibracija jedne iste fundamentalne stvarnosti.

Moderna kvantna fizika dolazi do zapanjujuće sličnih zaključaka. Subatomske čestice pokazuju svojstva i talasa i čestica, zavisno od načina posmatranja. One mogu da postoje istovremeno na više mesta, mogu trenutno da komuniciraju nezavisno od prostora i vremena, i pokazuju druge fenomene koji bi bili nemogući kad bi bile realne kao samostalni entiteti.

Svest duše: Most između Apsoluta i manifestacije

U ovom kosmičkom plesu vibracija, ljudska svest nije ništa drugo do individualizovani aspekt svesti samog Apsoluta. Ona je most između transcendentnog i manifestovanog, večnog i prolaznog.

Svest duše nadilazi granice tela i uma. Ona je transcendentalna po svojoj prirodi, i zato može da bude svesna tela i uma – jer samo ono što transcendira može da bude svesno onoga što je transcendirano. Ova transcendentalna svest duše je naša istinska priroda, ona koja ostaje nepromenjena kroz sve transformacije tela i uma, kroz rođenje i smrt, kroz san i budnost.

Meditacija: Put ka spoznaji istinske prirode stvarnosti

Meditacija nije samo tehnika za smanjenje stresa ili poboljšanje koncentracije – ona je direktan put ka spoznaji naše istinske prirode i temeljne stvarnosti univerzuma. Kroz umirivanje tela i uma, mi postepeno rastvaramo iluzije odvojenosti i otkrivamo jedinstvo koje je uvek tu.

U dubini meditativnog iskustva, granice između posmatrača i posmatranog se rastapaju. Um koji je obično zaokupljen razlikovanjem subjekata i objekata, ulazi u stanje jedinstva gde takve podele gube značaj. To je stanje svesti u kojem direktno doživljavamo da smo mi, u svojoj najdubljoj suštini, sama ta “božanska čestica” koja vibrira stvarajući sve postojeće.

Praksa meditacije nije samo lični razvoj već i duboko etičko putovanje. Ona razvija našu savest i osećaj pravdoljublja, jer kroz nju spoznajemo da ista svest koja je u nama postoji i u svim drugim bićima. Bezuslovna ljubav nije samo plemenito osećanje već prirodno stanje koje proizilazi iz spoznaje našeg jedinstva sa svime što postoji.

Samadhi: Jedinstvo svesti i postojanja

Samadhi, kao krajnji cilj meditativne prakse, predstavlja stanje u kojem individualna svest dostiže potpuno jedinstvo sa univerzalnom svešću, sa Apsolutom. U ovom stanju, svi koncepti, uključujući i koncept individualnog “ja”, nestaju, i ostaje samo čista svesnost koja je istovremeno i sve i ništa.

Kroz redovnu meditativnu praksu, ovo razumevanje postepeno prodire iz apstraktnog koncepta u živo iskustvo. Mi počinjemo da prepoznajemo vibracionu prirodu stvarnosti, ne samo intelektualno, već kroz neposredno opažanje. Počinjemo da osećamo kako se iste vibracije koje sačinjavaju naše biće prostiru u svemu oko nas, povezujući nas sa celinom u neprekidnom plesu energije.

Od teorije do iskustva: Živeti iz svesti duše

Razumeti Apsolut i “božansku česticu” na intelektualnom nivou može biti fascinantno, ali pravo transformativno iskustvo dolazi kad ova shvatanja postanu živa stvarnost našeg svakodnevnog postojanja. Kako izgleda život kada ga živimo iz svesti duše, a ne iz ograničenog ega?

Kada živimo iz svesti duše:

• Strah od smrti nestaje – Prepoznajemo da naša suština nikada nije ni rođena niti može umreti
• Patnja se transformiše – Vidimo da je patnja vezana za identifikaciju sa prolaznim aspektima postojanja
• Ljubav postaje bezuslovna – Volimo ne kao posebna osoba koja voli druge posebne osobe, već kao svest koja prepoznaje sebe u svemu
• Delovanje postaje spontano i usklađeno – Naše akcije izviru iz celine, a ne iz ograničenog ega i njegovih strahova
• Stvaralaštvo dobija novu dimenziju – Postajemo svesni kanali kroz koje se božanska kreativnost izražava
• Vreme se doživljava drugačije – Živimo više u večnoj sadašnjosti nego u linearnom vremenu

Ova transformacija nije trenutna niti potpuna – ona je proces postepenog buđenja koji se odvija kroz brojne uvide, izazove i integracije. Ali svaki korak na tom putu donosi veću jasnoću, slobodu i ispunjenost.

Jedinstvo u srcu raznolikosti

Apsolut i “božanska čestica” nisu samo apstraktni filozofski koncepti – oni predstavljaju živu stvarnost koja je temelj našeg postojanja i svesti. Kroz razumevanje vibracionog karaktera univerzuma i transcendentalne prirode svesti, otkrivamo da iza prividne raznolikosti i odvojenosti stoji temeljno jedinstvo.

Meditacija ostaje ključni put ka neposrednom iskustvu ove istine. Kroz njenu praksu, mi pročišćavamo svoje opažanje i oslobađamo se iluzija koje nas drže zarobljenim u ograničenoj perspektivi. Korak po korak, otkrivamo da smo oduvek bili ono što tražimo – manifestacija večnog i beskrajnog Apsoluta, “božanska čestica” koja kroz svoje vibracije stvara sav vidljivi i nevidljivi univerzum.

U tom prepoznavanju, stari spor između materijalizma i idealizma, između nauke i duhovnosti, između razuma i intuicije, gubi značaj. Jer u krajnjoj stvarnosti, sve su to samo različiti pristupi istoj temeljnoj istini: da je u srcu sveg postojanja jedno jedinstveno biće koje se manifestuje kroz beskrajne obrasce vibracija, tražeći da spozna sebe kroz iskustvo svesti.

Dr Milan popović – psihijatar i REBT psihoterapeut