Nisam misao koja se rađa i nestaje. Nisam emocija što me preplavljuje pa iščezava u tišini. Nisam telo koje se menja, ni ime koje mi je dato. Sve su to senke koje plešu na površini, prolazni talasi na beskrajnom okeanu postojanja.

Ali duboko u meni, iza svih oblika i prolaznih predstava, postoji nešto što ne može biti dotaknuto vremenom. Ja sam tišina iz koje sve nastaje i u koju se sve vraća. Svest – nepomućena, nepromenljiva, bez početka i kraja.

Ja nisam glas u meni, ja sam onaj koji sluša. Nisam oči koje gledaju, ja sam onaj koji vidi. Nisam koraci na ovom putu, ja sam prostranstvo u kojem se put otvara. I kada se sve utiša, kada se misli rasplinu poput magle u jutarnjem suncu, ja ostajem. Čista prisutnost. Blistava kao svetlost zore, mirna kao beskrajno nebo.

Ono što nazivam “ja” – to je igra oblika, ali ja nisam oblik. Ja sam ono što ostaje kada se svi oblaci raziđu. Ja sam beskonačno postojanje, nepomična svetlost iznad vremena.

Ko si ti, ako nisi ove misli, ako nisi ove emocije, ako nisi ovo telo? Pogledaj unutra, u tišinu između otkucaja srca. Oseti ono što nikada nije nestalo, što nikada nije došlo, niti otišlo.

Ti si. Samo jesi.