Autor: Dr med. spec. Milan Popović

Postoji jedna rečenica koja je na Balkanu jača od krivičnog zakona, starija od bilo kog ustava i prisutnija u našim domovima od vazduha koji dišemo. Ona ne piše u pravnim knjigama, ali lebdi iznad slavskih trpeza, šunja se po memljivim hodnicima škola, odjekuje u čekaonicama domova zdravlja i, što je najopasnije, vrišti u našim spavaćim sobama kada ostanemo sami sa svojim mislima.

Ta rečenica, taj nevidljivi bič koji disciplinuje generacije, glasi: „Šta će reći svet?“

Taj „svet“ – taj nevidljivi, bezimeni porotnik, taj fantomski entitet bez lica, adrese – upravlja sudbinama miliona ljudi na ovim prostorima surovije nego bilo koji diktator. Zbog tog „sveta“ se dižu krediti za svadbe sa 500 zvanica koje mladenci ne mogu da priušte, a često ni ne poznaju pola gostiju. Zbog tog „sveta“ se ostaje u brakovima koji su klinički mrtvi već decenijama, gde su supružnici stranci koji dele samo poštansko sanduče i gorčinu. Zbog tog „sveta“ se biraju “sigurni” fakulteti koje ne volimo, kriju emocije koje nas guše i žive životi koji nisu naši, već su skrojeni po meri prosečnog prolaznika.

Kao psihijatar i RE&KBT psihoterapeut, u svojoj ordinaciji svakodnevno ne gledam ljude slomljene teškim endogenim bolestima, već ljude slomljene teretom tuđih očekivanja. Gledam briljantne umove paralizovane strahom od osude. Gledam duše koje su se sasušile pokušavajući da stanu u kalup koji im je društvo namenilo.

Često se pitam, a sada pitam i vas: Da li je ovo dokaz naše kolektivne patologije? Da li smo, kao društvo, postali duboko nesrećni jer živimo u tuđim glavama umesto u sopstvenim životima?

U ovom tekstu nećemo se baviti površnim motivacionim floskulama tipa „budi svoj“. Kao lekar, želim da uradimo duboku vivisekciju ovog problema. Ući ćemo u psihološku, sociološku, pa čak i neurobiološku srž problema. Analiziraćemo kako digitalno doba pojačava ovu neurozu. I najvažnije – daću vam mapu za beg iz tog zatvora.

Koreni problema: Kultura srama vs. Kultura krivice

Da bismo razumeli zašto se plašimo komšijskog pogleda više nego sopstvene nesreće, moramo razumeti antropološko tlo na kojem smo nikli. Nauka pravi jasnu distinkciju između „kulture krivice“ (guilt culture) i „kulture srama“ (shame culture).

Unutrašnji vs. Spoljašnji policajac

Zapadna civilizacija (naročito protestantska društva) naginje ka kulturi krivice. Tamo je savest unutrašnji policajac. Mehanizam kontrole je internalizovan. Pitanje koje pojedinac postavlja sebi je: „Da li sam uradio pravu stvar, čak i ako niko ne gleda?“ Ako pogreši, oseća krivicu pred samim sobom ili Bogom, i teži da to ispravi.

Balkan, Mediteran i Daleki istok su, s druge strane, duboko ukorenjeni u kulturi srama. Kod nas je savest eksternalizovana. Ona nije u nama, ona je u očima posmatrača. Pitanje koje mi postavljamo nije primarno da li je nešto moralno ispravno, već: „Da li me je neko video?“ i „Da li ću se obrukati?“

Ovo stvara jednu tragičnu dinamiku mentaliteta. U kulturi srama, greh nije učiniti nešto loše – greh je biti uhvaćen. Nije bitno da li ste istinski srećni, ispunjeni i mirni unutar svoja četiri zida; bitno je da izgledate srećno kada izađete na korzo. Bitno je da fasada bude okrečena, makar se kuća iznutra rušila od vlage i truleži.

Nacija glumaca

Ovaj imperativ pojavnosti nas pretvara u naciju glumaca. I naciju duboko anksioznih ljudi. Verujte mi, “glumeti” život 24 sata dnevno je metabolički i psihološki iscrpljujuće. Održavanje te Persone (kako bi rekao Jung) troši ogromne količine mentalne energije.

Taj rascep, taj ponor između onoga ko smo autentično u svojoj privatnosti i onoga što prikazujemo svetu (tzv. Lažno Ja po Donaldu Vinikotu), najplodnije je tlo za razvoj psihopatologije. Telo pamti ono što usta prećute radi „mira u kući“ ili „ugleda u selu“. Hipertenzija, čirevi na želucu, nesanica i anksiozni poremećaji su često samo somatizovani vrisak: “Pusti me da budem ono što jesam!”

Neurobiologija straha: Zašto nam je stalo?

Da ne bismo bili previše strogi prema sebi, važno je razumeti da potreba za prihvatanjem nije samo stvar lošeg vaspitanja – ona je zapisana u našem genetskom kodu.

Preživljavanje plemena

Pre 50.000 godina, u doba paleolita, ljudsko biće nije moglo da preživi samo. Nismo imali kandže, oštre zube, ni krzno. Naša jedina evolutivna prednost, naše jedino oružje, bila je grupa (pleme). Biti prihvaćen u plemenu značilo je život – deljenje hrane, zaštitu od predatora, brigu tokom bolesti. Biti izbačen iz plemena, biti ostrakizovan, značilo je sigurnu smrt.

Zato je naš mozak evoluirao na specifičan način. Socijalno odbacivanje se u mozgu registruje u istom centru (prednji cingularni korteks) koji registruje i fizički bol. Kada vas neko uvredi ili ignoriše, to vas “boli” ne metaforički, već neurološki stvarno.

Lažni alarmi Amigdale

Kada pomislite da će vas neko kritikovati, vaša amigdala (centar za strah u limbičkom sistemu mozga) se pali kao da vas juri sabljasti tigar. Vaše telo ulazi u režim „bori se ili beži“ (fight or flight). Srce lupa, dlanovi se znoje, kortizol skače.

Problem nastaje jer mi više ne živimo u plemenima savane. Kritika kolege na poslu, ogovaranje strine na slavi ili negativan komentar na Fejsbuku nisu smrtna pretnja. Nećete umreti ako se komšinici ne sviđa vaša frizura. Međutim, naš “hardver” (mozak) star 200.000 godina nije dobio “softversko ažuriranje” za moderno doba.

Ovo je definicija neuroze modernog doba: Arhaični strahovi u modernom odelu. Mi smo biološke mašine koje reaguju na lažne alarme, trošeći vitalnu životnu energiju na odbranu od napada koji se zapravo ne dešavaju.

Velika Iluzija: “Svet” zapravo ne postoji

Ako pogledamo dublje, koristeći principe Racionalno-emotivne bihejvioralne terapije (REBT), ali i uvide istočnjačkih filozofija, dolazimo do šokantne istine: Taj „svet“ od kojeg toliko zazirete zapravo ne postoji.

Efekat reflektora (The Spotlight Effect)

Postoji fenomen u kognitivnoj psihologiji koji se zove Efekat reflektora. Mi imamo urođenu, egocentričnu grešku u razmišljanju (kognitivnu distorziju) da verujemo da nas ljudi primećuju mnogo više nego što to zaista čine. Mislimo da smo na pozornici, pod reflektorima, i da publika pomno prati svaki naš korak, svaku fleku na košulji, svaku nespretnu rečenicu, svaki kilogram viška.

Realnost je, međutim, poražavajuća za naš ego, ali oslobađajuća za našu dušu: Nikoga nije briga.

Ljudi su inherentno egocentrični. Oni ne razmišljaju o vama. Oni su opsednuti sobom. Dok vi drhtite šta će Pera misliti o vašim cipelama, Pera panično razmišlja da li mu se vidi stomak u majici ili kako će platiti ratu kredita. Zamislite tu tragikomediju: Milioni ljudi glume jedni pred drugima, smrtno uplašeni od suda publike, a publika ni ne gleda predstavu jer u panici uvežbava sopstvenu ulogu.

To je san u snu. To je život na autopilotu. To je kolektivna halucinacija u kojoj svi učestvujemo, a koja se raspršuje onog trenutka kada shvatite da ste u tuđem filmu samo statista koji prođe kroz kadar na dve sekunde pre nego što glavni glumac (oni) nastavi svoju dramu.

Psihologija ogovaranja: Mehanizam projekcije

Ali šta kada ljudi zaista pričaju? Šta kada vas ogovaraju? Jer, budimo realni, na Balkanu je ogovaranje nacionalni sport.

Ovde dolazimo do ključnog psihološkog mehanizma koji se zove projekcija. Kada neko ima potrebu da vas opsesivno komentariše, kritikuje vaš život, vaše izbore ili vaš izgled, on u 99% slučajeva ne govori o vama. On govori o sebi.

Ljudi projektuju svoje neprerađene sadržaje, svoje senke, na druge ljude.

• Moralisanje kao zavist: Žena koja oštro kritikuje drugu ženu zbog “slobodnijeg” oblačenja ili ponašanja, često zapravo potiskuje sopstvenu seksualnost i duboko u sebi zavidi na hrabrosti onoj koja sme da bude slobodna.
• Ismevanje ambicije: Komšija koji ismeva vaš poslovni rizik ili pokušaj da napravite nešto novo (“Vidi ga, umislio da je biznismen”), zapravo projektuje svoj parališući strah od neuspeha i svoju ogorčenost što on nikada nije smeo da pokuša.
• Roditeljske projekcije: Roditelji koji forsiraju decu na određene fakultete (“Moraš biti doktor ili advokat”) često preko dece pokušavaju da zaleče svoje neostvarene ambicije i nahrane svoj ego (“Ja sam roditelj doktora”).

Vi ste samo platno. Oni su slikari koji slikaju svoje unutrašnje demone na vašem licu. Zašto biste vi preuzimali odgovornost za njihovu umetnost? Zašto biste se osećali loše zbog tuđih psiholoških nuspojava?

Shvatanje ovoga donosi imunitet. Kada vas neko uvredi, umesto da se branite ili ljutite, možete ga pogledati sa kliničkom radoznalošću, kao što ja gledam pacijenta, i pomisliti: “Zanimljivo. Pitam se šta ga toliko boli unutra da mora to da izbaci na mene?”

Digitalno selo: Nova arena srama

Nekada je „svet“ bio ograničen na vašu ulicu, selo ili varoš. Ako ste se obrukali, znali su ljudi u krugu od 5 kilometara. Danas, u eri društvenih mreža, mi nosimo to “selo” u džepu. Naš pametni telefon je postao globalni prozor kroz koji ceo svet može da zaviri u našu privatnost.

Društvene mreže su turbo-punjač za kulturu srama. Mi ne živimo svoje živote – mi ih kuriramo. Postali smo PR menadžeri sopstvenog postojanja. Umesto da uživamo u zalasku sunca, mi brinemo kako će izgledati na storiju. Umesto da budemo prisutni na večeri sa partnerom, mi nameštamo tanjir za savršenu sliku.

Hranimo se lajkovima. Svaki lajk je mala dopaminska injekcija koja nam kaže: “Dobar si, prihvaćen si, vredis.” A izostanak lajkova? To je tiha osuda. To je digitalni ostrakizam.

Kao neko ko se bavi AI sistemima, reći ću vam brutalnu istinu: Algoritmi društvenih mreža su dizajnirani da eksploatišu ovu vašu nesigurnost. Oni znaju da ćete duže ostati na aplikaciji ako ste anksiozni i željni validacije. Vi ste proizvod. Vaša nesigurnost je njihov profit. Da li zaista želite da vašim samopouzdanjem upravlja algoritam iz Silicijumske doline?

REBT perspektiva: Želja vs. Zahtev

Kao psihoterapeut, koristim Racionalno-emotivnu i kognitivno-bihejvioralnu terapiju (RE&KBT) da pomognem ljudima da promene ovaj obrazac. Suština problema leži u jednoj maloj, ali fatalnoj razlici: razlici između ŽELJE i ZAHTEVA.

Sasvim je ljudski, prirodno i socijalno adaptivno želeti da nas drugi prihvate. Mi smo socijalna bića, volimo harmoniju, volimo pohvalu. Racionalno uverenje glasi: “Voleo bih da me ljudi prihvataju i poštuju. Ako me prihvate, to je sjajno. Ali ako me ne prihvate, to je neprijatno i razočaravajuće, ali nije užasno, nije kraj sveta i ja i dalje vredim kao ljudsko biće.”

Patologija nastaje kada tu želju pretvorimo u apsolutistički zahtev. Iracionalno uverenje glasi: “Ja MORAM biti voljen i prihvaćen od strane svih značajnih (pa i neznačajnih) ljudi u mom životu. Ako me neko ne voli ili kritikuje, to je UŽASNO, ja to NE MOGU DA PODNESEM i to dokazuje da sam BEZVREDAN.”

Vidite razliku? Želja ostavlja prostor za slobodu. Zahtev stvara ropstvo. Kada zahtevate da vas svi vole, vi ste dali daljinski upravljač svog emocionalnog života svakom prolazniku. Zamislite da imate dugme na grudima. Neko priđe, pritisne dugme i kaže “Bravo”, a vi se osetite euforično. Neko drugi priđe, pritisne isto dugme i kaže “Budalo”, a vi padnete u depresiju. Ko je ovde gospodar? Vi ili onaj ko pritiska dugme?

Sindrom “Neživljenog života”

Cena koju plaćamo za ovaj konformizam nije samo trenutna anksioznost. Cena je mnogo veća, a račun stiže kasnije. Karl Gustav Jung je govorio da je najveći teret koji dete može da nosi – neproživljeni život svojih roditelja. Ali šta je sa vašim neproživljenim životom?

Kada donosite odluke bazirane na “šta će reći svet”, vi kradete od sopstvene budućnosti. Vi vršite tihu izdaju sebe.

• Koliko imamo lekara koji su zapravo hteli da budu slikari, ali “od slikanja se ne živi”?
• Koliko imamo nesrećnih ljudi u kancelarijama koji su sanjali da budu šumari ili piloti?
• Koliko ljudi ostaje u toksičnim zajednicama jer se plaše etikete “raspuštenice”?

To je život u laži. A laž je kancerogena za dušu. Vremenom, taj potisnuti autentični deo vas počinje da se buni. Ako ga ne slušate, on će početi da viče. Javiće se kao panični napad u supermarketu. Javiće se kao neobjašnjiva tuga nedeljom popodne. Javiće se kao autoimuna bolest. Javiće se kao osećaj hronične praznine uprkos spoljašnjem uspehu.

Kao pilot u obuci, naučio sam jedno zlatno pravilo avijacije: Ti voziš avion. Kada dođe do turbulencije ili kvara, ne voze putnici, ne vozi kontrola leta, ne voze posmatrači sa zemlje. Ti držiš komande. Ako slušaš vrisku uplašenih putnika umesto svojih instrumenata, srušićeš se. U životu je isto. Vi ste pilot. Ljudi oko vas su samo putnici koji često nemaju pojma o letenju, ali imaju mnogo ideja o tome kako bi vi trebalo da pilotirate. Slušajte instrumente (svoju intuiciju i razum), ne putnike.

Put ka izlečenju: Kako se probuditi?

Izlečenje od ove nacionalne bolesti nije događaj, već proces. Ne dešava se preko noći. To je trening mentalnog Ninđucua – veštine postojanja u centru oluje, a ostati nepomeren. Evo konkretne mape puta:

1. Detektujte “Spoljni Lokus Kontrole”

Prvi korak je svest (Metakognicija). Uhvatite sebe u trenutku kada donosite odluku. Zastanite i pitajte se: “Da li ovo radim zato što JA to želim i smatram ispravnim, ili zato što se plašim šta će neko reći ako ne uradim?” Ako je motiv strah od tuđeg mišljenja, upalite crvenu lampicu. Upravo ste detektovali program. Ne morate odmah da promenite ponašanje, ali budite svesni zašto to radite.

2. Terapija “Namernim razočaravanjem”

Ovo je jedna od najmoćnijih vežbi koju dajem klijentima (tzv. Shame Attacking Exercises u REBT-u). Namerno, ali bezbedno, razočarajte očekivanja okoline u malim stvarima.

• Recite “ne” porodičnom ručku na koji vam se ne ide.
• Izađite do prodavnice u trenerci i bez šminke (ako vam je to inače stres).
• Iznesite stav koji je suprotan većini u društvu.
• Uradite nešto “šašavo” u javnosti (npr. glasno pevušite dok hodate ulicom).

I onda posmatrajte šta se dešava. Videćete čudo: Nebo se neće srušiti. Zemlja se neće otvoriti da vas proguta. Munja vas neće pogoditi. Ljudi će vas možda čudno pogledati na 3 sekunde, možda će neko prokomentarisati, a onda će se vratiti svojim problemima. Svaki put kada preživite to “odbacivanje” i vidite da ste i dalje živi i celi, vaš mozak (amigdala) uči novu lekciju: “Hej, ovo nije opasno. Bezbedan sam čak i ako me ne odobravaju.”

3. Definišite Svoje Vrednosti

Ako ne znate ko ste, definisaće vas drugi. Prazan prostor se uvek popuni. Uzmite papir i napišite šta je VAMA zaista važno. Ne vašoj majci, ne tradiciji, ne svešteniku, ne društvu. Vama. Da li je to sloboda? Kreativnost? Mir? Porodica? Istina? Kada imate jasan unutrašnji kompas, mišljenja drugih postaju samo šum vetra. Brod koji zna gde je luka ne mari za pravac iz kojeg vetar duva – on namešta jedra kako njemu odgovara.

4. Prihvatite statističku neminovnost hejtera

Matematika je jasna: Što više ljudi sretnete, više će biti onih kojima se ne sviđate. Čak ni najveći ljudi u istoriji – Isus, Buda, Gandi, Tesla, Đoković – nisu se svideli svima. Neki su ih obožavali, neki su ih mrzeli do smrti, neki su ih razapeli. Ko ste onda vi da, kao obično ljudsko biće, zahtevate univerzalni aplauz? Ako se sviđate baš svima, to verovatno znači da nemate nikakav karakter, da nemate kičmu i da se prilagođavate kao kameleon. Imati ljude kojima se ne sviđate je često dokaz da imate stav. Nosite to kao orden, a ne kao ranu.

5. Fokusirajte se na svoju “Baštu”

Voltaire je na kraju svog remek-dela “Kandid” dao univerzalni recept za sreću: “Treba obrađivati svoj vrt.” Umesto da gledate preko ograde u tuđe dvorište, ili da brinete šta komšije misle o vašem cveću, zabijte ruke u svoju zemlju. Bavite se svojim umom, svojim telom, svojim poslom, svojim emocijama, svojom porodicom. Što ste više fokusirani na sopstveni rast, kreaciju i rad, to vam glasovi sa margine postaju tiši. Postaju pozadinska buka. Kroz Asocijaciju “Forest” učim ljude mudrosti drveća: Hrast u šumi ne brine da li je breza pored njega lepša, niti ga zanima šta trava misli o njegovim granama. On samo raste ka suncu. Budite kao hrast.

Smrt kao vrhovni savetnik

Na kraju, dozvolite mi jednu, naizgled morbidnu, ali duboko otrežnjujuću perspektivu. To je perspektiva stoika. Memento Mori. Seti se da si smrtan.

U medicini smo često suočeni sa prolaznošću života. Postoji poznata studija o tome za čim ljudi najviše žale na samrtnoj postelji. Znate li šta niko nikada nije rekao u svojim poslednjim satima?

Niko nije rekao: “Žao mi je što nisam više slušao šta komšiluk priča.” Niko nije rekao: “Srećan sam što sam živeo život kako je moja svekrva želela.” Niko nije rekao: “Drago mi je što sam kupio onaj preskupi auto da impresioniram ljude koje ne volim.”

Ljudi žale za onim što nisu uradili jer su se bojali. Žale za propuštenim prilikama. Žale što nisu rekli “volim te”. Žale što nisu putovali. Žale što nisu dali otkaz na poslu koji su mrzeli. Žale za snovima koje su ritualno žrtvovali na oltaru tuđeg mišljenja.

Kada dođe onaj poslednji dan, i kada se zavesa spusti, taj strašni “svet” će možda nešto i reći. Pričaće o vama dan ili dva. Možda će napisati dirljiv status na Fejsbuku, možda će doći na sahranu da budu viđeni, a onda će otići na ručak (“Daće”) i zaboraviti. Život će nastaviti dalje bez vas istom brzinom.

Ali vi? Vi ste jedini koji će znati istinu dok se svetla gase. Vi ćete znati da li ste živeli svoj život, punim plućima, autentično, krvavo i hrabro, sa svim svojim greškama i ožiljcima… ili ste samo statirali u tuđoj predstavi, čekajući odobrenje i aplauz koji vam, na kraju krajeva, nisu ni trebali.

Vreme je da se probudite. Vreme je da vratite centar moći u sebe. Razočarajte selo u svojoj glavi da biste spasili sebe u realnosti. Vaš život pripada samo vama. Ne dajte ga nikome.

Dr med. spec. Milan Popović je specijalista psihijatrije, RE&KBT psihoterapeut i Međunarodni pridruženi član Kraljevskog koledža psihijatara (UK). Pored kliničke prakse, bavi se razvojem veštačke inteligencije u službi mentalnog zdravlja, istraživanjem svesti i duhovnosti.