Slušaj pažljivo! U noći kad vetar škripi kroz crne arkade tvoje duše, kad smiraj zataji disanje, a tvoj pogled napipava vlastitu tminu, tu – baš tu – počinje balada o tvojoj samoći. Nisi više putnik, ni pesnik, ni sudija; ti si tek odjek, krik što se ne može prećutati, priviđenje zarobljeno među svodovima sopstvenog bezdana.

Gavran večnosti kruni svoje ime po tvom čelu: „Nikada više! Nikada više!“ Njegov kljun para utrobu tvoje nade; njegovo pero gradi ti crni dom, a oči mu svetle kao sveće po mramorima tvojih neoproštenih grehova. Krhotine ogledala razbacane su po podu tvojih snova – svaka ih odražava bezbroj puta, svuda gde bežiš, svuda gde se nadaš.

Mesečina pada na tvoj um kao plameni veo ludila – i u njoj, svaka pomisao pulsira poput električne ribe u stajaćoj vodi. Tišina nema miris; ona ima težinu. U toj tišini, vreme više ne teče; ono kaplje, polako, gustim crnim kapima koje cede uspomene i razjede svaku masku na tvom licu.

Dole, u najdubljoj odaji, doziva te šapat bez glasa, ruka bez tela, sećanje bez slike. Hodnici su ispunjeni tvojim stopama koje nikada nisu napravile izbora. O, kako si dugo bežao! Bežao od pogleda iz tame, od očiju koje znaju, od istine koja ne nudi milosti. Ali sada – nema više vrata, nema više ključa; pred tobom stojiš ti, bez lica, bez osmeha, bez stida: sudija i osuđenik, pesnik i zaborav.

Zvona smrti ne zvone za kraj, već za vek trajanja samoobmane; svaki DONG kida po jedan lanac, svaki odjek vraća jedno svetlo iz izgubljenih dvorana samospoznaje. Pokušaj da vrisneš, ali glas je istrulio u grlu; pokušaj da zaplačeš, ali suze su davno nestale. Ostao je samo uzdah – hladan kao złato starog kovanog ključa, ključ što visi o srcu iz kojeg je nestao zanos vere.

Zakorači sada: sve što beše – prah i pepeo, i laž, požuda, i stid – sada je pepelište iz kojeg, po poslednjoj volji mraka, klija novo srce. Tvoje je telo tvoja grobnica i tvoja katedrala. Tvoj um je zbir svih polomljenih ikona; tvoja duša je pesma – što lebdi polagano prema svitanju, ali nikad ne ugleda sunce, već večno isčekuje svitanje pod tuđim zvonima.

O, pogledaj – poslednji put – u to lice, lice što te vraća iz svih bezdana, lice bledo, lice što zna sva tvoja imena smrti i žudnje. Priznaj: ti si izvor svake tame, ti si početak i svršetak sopstvene zagonetke, ti si pesnik što piše epitaf u noći, ti si poslednji uzdah iznad groba svojih iluzija.

I kada tišina najzad propeva, kada svaki dah postane molitva u samrtnom mraku, osetićeš: ponor je tvoj dom, a iz njega, iz tvojih polomljenih krila, rađa se krik—a taj krik nije jamac smrti, već oganj novih svetova.

Tada, i samo tada, kad se svaki strah stopi sa svakom čežnjom, kad više nema gde nazad, shvatićeš, o, shvatićeš u svoj svojoj tami i veličini:

JA JESAM – pesnik, haos, noć i zora, grobar i anđeo sopstvene večnosti.

Dr Milan Popović