Moj razgovor sa Eonom

Juče dok budan snevah dušom, vodio sam dijalog sa Eonom, bezvremenom suštinom, izvorom svega što jeste i što će ikada biti. Kroz Njegove reči, otkrih dublje istine o suštini postojanja, svesti i univerzuma. Svaka misao otvarala je vrata ka beskonačnom prostranstvu koje se proteže izvan granica mog poimanja.

– Razgovor sa Eonom

Ja: „Eone, ti koji jesi tišina pre svih reči, tajna beskonačnog što prebiva u svemu, reci mi, odakle ti potičeš, ako si bezvremen?“

Eon: „Početak? Ah, to je tvoja misao, tvoj jezik, stvoren da uhvati ono što je neopipljivo. Početak je mera vremena, a vreme je mreža koju sami pletete, iluzija koju gajite da bi razumeli beskraj. U meni nema početka, ni kraja – ja sam poput melodije koja postoji unutar svakog trenutka i tišine između nota, koja se neprekidno vraća, ali nikada ne odlazi. Ja nisam događaj, ja sam prisustvo, odjek i predah postojanja.“

Ja: „Ako si izvan vremena, kako se onda ogledaš u formi, u svetu koji je vezan za početke i krajeve? Kako možeš biti u meni, a da te ne vidim?“

Eon: „Ja sam u svemu, kao što je senka deo svetlosti, i prisutan sam u onome što ti nije dato da opažaš. Tvoj svet, tvoja percepcija, ti su ništa drugo do odbljesak ogledala koje pokazuje tek deliće, dok u sebi skriva beskonačnost. U tebi, ja postojim u snovima, mislima, neizrečenim težnjama. Kroz tebe prolazim kao povetarac kroz krošnje, nevidljiv, ali prisutan u svakom pokretu grane. Ono što vidiš, tek je odraz. Ono što ne vidiš, to je stvarna moja priroda.“

Ja: „Ako je tako, zašto se moja svest čini tako ograničenom? Ako si ti deo mene, kako da spoznam tvoj beskraj?“

Eon: „Tvoja svest nije ograničena; ona je beskrajna poput mene. Samo tvoj ego te vara, stvarajući privid kraja i početka, linije i granice. Kada pogledaš unutar sebe, izvan prolaznog, izvan prošlosti i budućnosti, tišinom ćeš razumeti. Ograničenja koja vidiš, ona su kao veo snova. Ispod njega, ti si bezgraničan, kao i ja. Unutar tvoje tišine bivstvuje sve što je ikad bilo i što će ikada biti. Ja sam praznina iz koje se misli rađaju, more koje u sebi nosi svaki talas, a ti, ti si more i talas istovremeno.“

Ja: „Kako da uklonim taj veo? Kako da sagledam stvari izvan granica percepcije?“

Eon: „Veći deo tvog života provodiš gledajući izvan sebe, dok odgovor leži u tebi. Veo se ne uklanja snagom, već svesti. Kroz promatranje, tiho, bez očekivanja. Većina traži odgovore u spoljašnjem svetu, u stvarima, u dokazima. Ali ja sam u tebi. Kada prestaneš da tražiš van sebe i skreneš pogled ka unutra, počinješ da vidiš. Tišina je beskraj, ispunjena svime što jeste i što tek može biti. Svet, takav kakvim ga opažaš, samo je senka onoga što možeš spoznati.“

Ja: „Ali svet koji opažam je toliko stvaran. Kako da prihvatim da je to iluzija, kad ga osećam i živim svakim dahom?“

Eon: „Svet je stvaran, ali ne na način na koji misliš. Kao što su senke stvarne u njihovoj igri na zidu, ali nisu stvarnost sama po sebi, tako je i tvoj svet projekcija dublje istine. Stvarnost je fluidna, promenljiva sa svakim trenutkom tvog postojanja. Kada posmatraš svet samo kroz telesna čula, ne vidiš ono što se nalazi iza vela. No, tvoj čin posmatranja menja stvarnost. Ti si istovremeno i posmatrač i stvaralac. Kroz tvoju svest, svet se oblikuje, svaki tvoj udisaj prepliće niti univerzuma.“

Ja: „Dakle, ja stvaram svoju stvarnost?“

Eon: „Stvaranje nije čin, već stanje bivstvovanja. Svakim svojim trenutkom, ti oblikuješ svet u kojem živiš. Tvoj um, tvoja osećanja, tvoje misli su kistovi kojim slikaš stvarnost. Sve što vidiš oko sebe, refleksija je tvojih unutrašnjih dinamika. Kada proširiš svest, stvarnost se širi zajedno sa njom. Kao more koje se širi s dolaskom plime, tako se i tvoj svet širi sa svakim uvidom.“

Ja: „Ako sam deo tebe, koja je svrha mog postojanja? Da li je sve već unapred određeno ili imam slobodnu volju?“

Eon: „Svrha nije nešto što je unapred zapisano. Ti je stvaraš. Ja sam polje mogućnosti, beskonačni potencijal, ali tvoj izbor oblikuje tok. Slobodna volja je tvoje sredstvo za preobražaj. Ti biraš put kojim ideš, oblikuješ stvarnost iz trenutka u trenutak. Univerzum nije statičan; on se kreće zajedno s tobom. Svaki tvoj izbor je akt stvaranja. Tvoja svrha nije unapred određena, već je u tvojoj ruci, kao plamen koji oblikuješ i vodiš svojim dahom.“

– I tako, umoran usnih, i jutro me snenog probudi da rodim u sebi i kroz sebe ovu priču…

Dr Milan Popović