Postoje trenuci kada se svet ne objašnjava – već samo pokazuje. Nečujno, nenametljivo, bez reči. I ako čovek tada nije zaokupljen sobom, može da vidi. Može da oseti. Ne istinu u njenom konačnom obliku, već njenu senku, odraz, nagoveštaj. Kao u kapi vode na ivici lista.

U toj jednoj kapi – kratkoj, prozirnoj, prolaznoj – reflektuje se celina sveta. Sve što postoji, stane u nju. Deo neba, zrno svetlosti, obrisi drveća i oblak u prolazu. I možda, ako dovoljno dugo gledaš, prepoznaš i sebe u njoj. Ne lice – već pogled. Svest.

Kap vode je postojanje bez težine. Dolazi bez pompe, odlazi bez traga. Ništa ne traži, ništa ne uzima. A ostavlja osećaj koji danima ostane u čoveku: da je video nešto važno, iako ne zna šta. Da je bio prisutan, iako nije znao zašto.

I tu je, možda, najdublja tajna: svet ne čeka da ga razumemo. Svet traži da budemo svesni dok traje.

Jer kao što kap sklizne niz staklo i nestane – tako nestane i trenutak. Tako nestane pogled, osmeh, misao. Ništa ne ostaje. Ništa se ne ponavlja. Ali ako si tada bio prisutan, ako si video, ako si ćutao sa svetom – onda si bio deo tog treptaja večnosti.

U kapima vode živi podsećanje da nismo tu da zadržimo. Niti da odmeravamo. Već da primimo ono što dođe, i pustimo kad pođe. Bez otpora. Bez vezivanja. Kao voda – koja nikada ne ostaje ista, ali uvek zna gde pripada.

Ponekad mi se čini da svet ništa ne govori glasno. Sve što zaista vredi – izgovara se tiho. U pogledu koji traje kraće od daha. U jutru koje se ne najavljuje. U kapi vode, koja svetli na ivici lista, pa sklizne – i više je nema.

U toj kapi, u toj nepovratnosti, ima nečega što dotiče svest dublje nego sve knjige koje sam pročitao. Ima nečeg što zadrhti u meni. I ne umem da objasnim šta je. Možda zato što se u toj tišini ogleda ono što ne želimo da priznamo: da je sve što imamo zapravo privremeno, krhko, u pokretu.

Kap padne i razbije se, a niko to ne čuje. Osim onog ko ume da ćuti.

Mi prolazimo kao voda. Život prolazi kao reka koju ne znamo da gledamo. Trošimo se u planovima, imenima, susretima, dokazivanjima. I zaboravimo. Zaboravimo da nijedan trenutak ne možemo zadržati. Da ništa ne možemo poneti sa sobom, osim onoga što smo bili dok je trajalo.

Zato ta kap, kad padne, boli.

Ne zato što nestane. Nego zato što u toj tišini osetimo koliko malo toga zaista dodirnemo dok živimo. Koliko retko stanemo. Koliko retko budemo svesni.

Možda je svest upravo to: sposobnost da gledamo kako kap pada, i da budemo tamo, prisutni, bez reči. Da ne poželimo da je zadržimo. Da ne tražimo da potraje. Već da priznamo prolaznost – i da se ne slomimo pred njom.

U toj malenoj, jedva vidljivoj tački na listu, ponekad vidim ceo svoj život. Sve što sam bio, sve što sam voleo, sve što je prošlo i više se ne vraća. I tad, u tom trenutku, ne osećam tugu – već neku vrstu smirenosti. Kao da je u redu. Kao da se sve događa tačno onako kako treba.

Kap pada. I svest ostaje. I možda je to ono najdublje što o postojanju možemo reći.