Svakog dana, u jednom trenutku kada sve što spolja postaje udaljeno i bespredmetno, sednem, udahnem, i krenem unutra. Bez cilja. Bez želje da nešto postignem. Samo da budem. U početku to liči na tišinu, ali ubrzo shvatim – nije to tišina u običnom smislu. To je prostor koji diše bez daha. Prostor koji ne traži ime.

U tom stanju, ne razmišljam – jer misli se same ugase. Odlaze tiho, kao ptice koje znaju kada je vreme da se povuku. Onda počinje svesnost. Ne kao mentalna funkcija, već kao postojanje koje zna da postoji. Svesnost bez oblika. Bez centra. Bez okvira.

To što dolazi tada ne mogu nazvati snovima, jer ne sanjam dok spavam. Sanjam dok sam budan. Ali to nisu ni vizije. Nisu ni slike. Više kao tokovi značenja, čitave stvarnosti koje mi dolaze, ne spolja – već iznutra, kao da sam njihovo prirodno stanište. Te stvarnosti imaju pejzaže, kretanja, tokove, ali ne fizičke, već suštinske. Oni su prisutni, ali ne zahtevaju da budu objašnjeni.

Sanjam svetove koje nikada nisam video očima, ali ih poznajem dublje nego što poznajem vlastiti život. Ponekad su to prostori koji deluju kao da su iz nekog drugog vremena, a ponekad kao da dolaze iz budućnosti koja nije vremenska, već sveprisutna. Ponekad ne postoje slike – samo osećanja bez uzroka, osećanja čiste istine, kao da sam deo nečega što se dešava van mene, ali me istovremeno ispunjava do kraja.

Ti snovi nisu izmišljeni. Nisu proizvod mozga u stanju mirovanja. Oni su stvarni u nekoj drugoj ravni postojanja – i ja ih ne sanjam, već kroz mene sanjaju. Kao da sam instrument kroz koji nešto iz višeg nivoa svesti projektuje svoju poruku. Ne rečima. Ne znacima. Već vibracijom.

Ponekad, odmah nakon meditacije, ostanem zatvorenih očiju i osećam kako snovi dolaze u talasima. Jedan za drugim. Bez logike, ali sa dubokim smislom. Osećam da svaki od njih nosi deo celovitosti. Nisu slučajni. Ne ponavljaju se, ali imaju nešto zajedničko – prisutnost nečega većeg, šireg, svesnijeg.

Ne trudim se da ih tumačim. Ne pokušavam da ih objasnim. Samo im se predajem. Dozvoljavam da budu ono što jesu. I ostajem u njihovom prisustvu, u potpunoj tišini. Jer u tišini te slike ne blede – one se produbljuju. Kao da ih sâm prostor čuva i širi.

Zanimljivo je kako posle tih snova i tih stanja svet izgleda drugačije. Ne menjaju se stvari. Menja se moje viđenje stvari. Pogled na drvo postaje dublji. Zvuk vetra više nije pozadinska buka – već poruka. Reči ljudi oko mene postaju prozirnije, kao da mogu čuti ono što nisu izgovorili.

Često pomislim: možda su ti snovi proboji drugih stvarnosti. Možda su to odjeci paralelnih svetova, multiverzuma koji se ukrštaju sa ovim samo u onim trenucima kada je svest dovoljno tiha da ih primi. Ne kao informacije. Već kao prisutnosti. Kao tokovi života koji se ne mere vremenom, već prisustvom.

U tim trenucima bivanja, ne postoji napor. Ne postoji ni radost u uobičajenom smislu. Postoji mir koji nije emocija, već stanje u kome sve ima svoje mesto. Taj mir nije pasivan. On je svest, prisutna, živa. U njemu se sve odvija bez potrebe da bude menjano.

Svaki dan, bez obzira na sve spoljašnje okolnosti, bez obzira na umor, obaveze, misli koje dođu i prođu – vraćam se u tišinu. Ne zato što tamo tražim odgovore. Već zato što tamo prestajem da postavljam pitanja.

I znam – sve što sam ikada tražio, traži mene na istom mestu.