Zapisi tišine – Ogledi o sebi | REBT psihoterapeut i psihijatar Beograd

Ponekad se čovek zapita šta zaista postoji osim unutrašnjeg prostora, tog bezimenog, tihog središta koje je izvan svakog oblika i vremena. Taj prostor nije ni misao ni emocija – on je čista prisutnost, nevidljiv svedok svega što dolazi i prolazi. Nema glas, a zna; nema oči, a vidi. U tim trenucima povučenosti, čovek izlazi iz granica tela, izvan toka uma i izvan prolaznosti vremena. Oseća pripadnost nečemu što je oduvek tu, ali retko jasno doživljeno. Upravo u toj nepokretnoj unutrašnjoj tački rađa se autentično razumevanje, duboka samospoznaja.

U svakom čoveku postoji deo koji želi znanje, moć, potvrdu. Taj deo neumorno izgovara: „Ja sam.“ Ali to nije iskonsko, tiho „ja jesam“, već je složeni mehanizam ega. Ego je mozaik sastavljen od prošlih iskustava, očekivanja, rana i ambicija – on je ono što nazivamo ličnošću, a zapravo je samo prolazna senka prave suštine. Ego nije ni dobar ni loš sam po sebi: on je most između sveta i svesti. No, kada most poveruje da je cilj, tada počinje patnja. Ego stalno upoređuje, brani sliku o sebi i živi u uverenju da je odvojen – od drugih, od sveta, od Izvora.

Iz tog osećanja odvojenosti rađa se gordost – privid uzvišenosti, a zapravo visina straha. Gordost je maska stida i unutrašnje nesigurnosti. Iz nje niče zavist – suza ega, okrenuta ka onome što spolja deluje celovito, a zaboravlja bogatstvo koje je u sebi. Sve naše borbe za moć, pažnju, ljubav, samo su pokušaji ega da potvrdi sopstvenu iluziju. Ipak, ono što čovek zaista jeste, ne traži potvrdu, ne traži posmatrača – svest je sama sebi svedok.

Postoji duboka razlika između znanja i viđenja. Znanje je proizvod uma, dok je viđenje stanje svesti. Onaj ko vidi bez posredovanja misli, sagledava sebe i svet iznutra, direktno i celovito. Tada nastaje stanje koje prevazilazi emocije i identitete – prisutnost i tiha ljubav. Ljubav nije ono što većina zamišlja: nije vezivanje, ni žrtva, ni potreba. Prava ljubav je tišina između dvoje, susret u kojem nestaju „ja“ i „ti“, gde nastaje sveta bliskost sa svime.

Zrele duše prepoznaju se po tišini koja ostaje tamo gde bi drugi govorili. Njihova tišina je mudra, mirna, blaga – ne žuri da dokazuje istinu, jer zna da se istina ne može dokazivati, već samo otkrivati. Nezrele duše nisu manje vredne; one još tragaju za sobom u formama i spoljašnjim potvrdama, nesvesne da su sve što traže – već u sebi. Njihova nesvesnost nije zla namera, već odsustvo svetlosti, kao što mrak nije sila, već nedostatak svetlosti.

Zlu ne treba uzvraćati mržnjom. Potrebno ga je osvetliti svešću i posmatranjem. To ne znači dati mu prostor, ali ni hraniti ga otporom i borbom. Gde god se probudi svest, tama nestaje i otkriva sopstvenu žudnju za svetlošću. Pravda, suštinska pravda, nije ni kazna ni nagrada, već stanje unutrašnjeg sklada – trenutak kada čovek više ne reaguje, već odgovara iz tišine i dubine sopstvenog bića.

Kada je potpuno prisutan, čovek postaje tačka susreta između svoje duše i Apsoluta. Duša je lični izraz postojanja, a Apsolut je tišina iz koje sve nastaje. Kada prestane insistiranje na ličnom, čuje se pesma svega – tada ego prestaje da bude prepreka, a postaje tihi učitelj prošlosti.

U toj tišini više ne hoda borac, već svedok. Ništa se spolja nije promenilo, ali pogled je usmeren ka mestu gde je nekada sve bilo skriveno. Samo u tom svedočenju, čovek postaje slobodan, miran, celovit – i pronalazi unutrašnji mir za kojim je celog života tragao.