Postoji jedno mesto koje ne možemo dohvatiti prstima, niti ga odrediti na mapi. Ne možemo ga fotografisati, izmeriti, ni dokazati drugima. Ipak, svi ga nosimo u sebi — kao zaboravljenu melodiju, kao miris doma iz detinjstva koji nas iznenada zadesi na vetru, kao tišinu koja zna sve.

To mesto je u nama, ali nije “naše”. Pripada svemu i nikome. I baš iz tog prostora izvire ono što nazivamo ljubavlju. Ne ljubav kao odnos, ne ljubav kao emociju, već ljubav kao suštinu postojanja. Tamo gde se um zaustavlja, tamo gde misao staje pred vratima, tu počinje zračenje koje ne traži ime. Bez reči. Bez oblika. Bez potrebe da se razume.

U ovom tekstu neću ti reći kako da voliš, kako da meditiraš, ni kako da “nađeš mir”. Umesto toga, pozivam te da zastaneš. Da odložiš sve ideje o tome ko si i šta želiš, makar na trenutak, i da saslušaš ono što ne govori rečima. Ono što zrači iz tvoje unutrašnjosti kao ljubav koja ne zavisi ni od čega.

Ljubav kao priroda svesti

Ljubav nije stvar koju posedujemo, ni emocija koju delimo. Ona je stanje svesti. U njoj se ne pitamo: “Da li volim?” niti “Ko me voli?”. Ona se jednostavno dogodi u prostoru između misli. U prostoru gde prestaje analiza, gde više ne postoji odvojenost.

Kada uđemo u prisustvo, u tišinu, u to stanje budnosti koje ne traži ništa, ljubav se pokaže sama. Ne kao reakcija, već kao istina postojanja. U tom stanju više ne posmatramo druge kao objekte spoljnog sveta. Ne postoje “drugi”. Sve je jedno. Sve je sobom.

Tada ljubav nije više reč. Niti osećanje. Niti želja. Ona postaje svetlost. Prisutnost. Odraz sveukupnosti u svakom deliću bića. Ljubav koja nije usmerena, nije uslovljena, nije izmerena — to je ljubav svesti.

Tišina kao srce ljubavi

Reči su korisne, ali samo do tačke. Posle toga, one postaju smetnja. U trenutku kad zaista počneš da ulaziš u svest, shvatiš da se najviše uči u tišini. Ne u odsustvu zvuka, već u odsustvu unutrašnje buke.

Tišina nije pasivnost. Nije praznina. Ona je punoća koja ne viče. Ne objašnjava. Samo jeste. Kada sedneš u tišini, kad se um zaustavi i ne traži više, tišina ti kaže ono što nijedna knjiga ne može. Tada razumeš.

Ne u značenju. Već u bivanju. Ljubav tada ne dolazi iz spoljnjeg, već iz dubine prisutnosti. Tišina i ljubav postaju nerazdvojive.

Ljubav izvan psihološkog obrasca

U svakodnevnom životu, ljubav se često svodi na psihološki okvir: na potrebu da budemo prihvaćeni, da budemo voljeni, da budemo nečije “nešto”. Ali takva ljubav je uvak ograničena uslovima: ako uradiš ovo, voleću te; ako se ponašaš tako, pružiću ti naklonost.

To nije ljubav. To je trgovina emocijama, utemeljena u strahu i nesigurnosti. Ljubav kao svest ne postavlja uslove. Ona ne dolazi iz potrebe, već iz celovitosti. Kada si celovit, ne tražiš da te neko ispuni. Već prepoznaješ tu istu punoću i u drugima.

Psihološki, ovo stanje se opisuje kao odsustvo projekcije i idealizacije. Više ne posmatramo kroz filtere potrebe i traume. Ljubav kao svest vidi stvarnost kakva jeste, bez potrebe da je menja.

Jednostavnost prisutnosti

Svest ne zahteva obrede. Ne traži rituale. Ne zahteva post. Ni izolaciju. Svest traži jednostavnost. U disanju. U pogledu. U prisustvu.

Kada zrak obasja sobu, on ne bira gde će sesti. On samo jeste. Tako i ljubav. Ne bira. Ne sudi. Ne odvaja. Sve što postoji, prožima. I u toj jednostavnosti leži njena snaga.

Ne moraš se povući u planine da bi bio u ljubavi. Ne moraš meditirati satima. Dovoljno je da staneš. Da dišeš. Da pogledaš. I da vidiš — ne spolja, već iznutra.

Sve što jesi, već jeste

U najdubljoj tišini, prestaje razlika između ljubavi, svesti i duhovnosti. Sve to postaje jedno. Sve to postaje Ti. Ne kao ličnost, već kao postojanje.

Zato ne moraš da se pitaš kako da dođeš do toga. Nema puta. Jer ti si već stigao. Samo treba da se setiš. Da se setiš tišine. Da se setiš onoga što jesi pre nego što si postao neko.

I tada, ljubav nije više emocija. Svest nije više stanje. Duhovnost nije više disciplina. Sve to postaje tvoja priroda. Tvoj zrak. Tvoja prisutnost.

Dr Milan Popović – psihijatar i REBT psihoterapeut