Ono što voliš, nije izvan tebe. Ljubav nije u drugom, nije u rečima, nije u dodiru. Ljubav je prostor između misli, pauza između dva daha, beskrajna tišina između otkucaja srca. Kada prestaneš da tražiš ljubav u drugome, pronaći ćeš je u sebi. I tada, nikada više nećeš biti sam.

Kada prestaneš da tražiš, pronaći ćeš. Kada prestaneš da se boriš, pobedićeš. Kada prestaneš da se poistovećuješ sa telom i umom, ostaje samo ono što je oduvek bilo – tiho, beskonačno, nepomućeno. Jer onaj ko prebiva u sebi, ne boji se ni života ni smrti. Samo posmatra, kao što sunce posmatra svet bez vezivanja.

Voleo si kada si prestao da se bojiš. Voleo si kada si prestao da tražiš potvrdu. Kada ti više nije bilo važno ko ostaje, a ko odlazi. Kada si shvatio da ljubav nije u dodiru tela, već u prisustvu duše. Kada si shvatio da ljubav nije osećaj, već stanje svesti. Tek tada si zaista voleo.

Kada voliš, ne tražiš ništa zauzvrat. Jer ljubav ne zna za uslov. Kao sunce što ne bira koga će grejati, kao vetar što ne pita koga će dotaći. Ljubav jednostavno jeste – tiha, nepokolebljiva, neuhvatljiva. Možeš je samo biti.

Voleo si onda kada više nisi tražio da te vole. Kada si prestao da meriš koliko daješ i koliko dobijaš. Kada si shvatio da ljubav nije u drugima, već u onome što jesi. Tek tada si voleo – ne zbog nekoga, ne zbog nečega, već zato što nisi mogao drugačije.