Anksioznost je postala sveprisutna pojava savremenog čoveka. Iako mnogi govore o njoj, retko se zaista razume. Često se doživljava kao neprijatelj, slabost, psihološki kvar koji treba eliminisati. Međutim, istina je dublja. Anksioznost nije ono što treba odbaciti, već što treba razumeti. Jer u njenoj srži ne leži zlo, već poziv – poziv unutrašnjeg bića koje je zaboravljeno, potisnuto, ostavljeno u tišini sopstvene sene.

Odakle počinje anksioznost?

Anksioznost ne dolazi spolja, iako spoljašnji okidači mogu da je aktiviraju. Njeni koreni su unutrašnji. Počinje kao nesklad – tiha disharmonija između onoga što osoba jeste i onoga što misli da mora da bude. Taj raskorak stvara tenziju. Ako se dovoljno dugo ignoriše, ta tenzija prerasta u stalan osećaj nelagode, a zatim u opsesivnu potrebu za kontrolom, sigurnošću i potvrdom sopstvene vrednosti.

U čoveku postoji prirodna težnja ka celovitosti – da misli, osećanja, telo i svest budu usklađeni. Ali ta težnja biva narušena kada se čovek poistoveti s ulogama, očekivanjima i spoljnim identitetima. Kada um poveruje da je vredan samo ako je savršen, ako nikada ne pogreši, ako je voljen, priznat, tada nastaje unutrašnji pritisak. Život tada nije prostor slobode, već test koji stalno mora da se polože. A to stvara iscrpljujući doživljaj nesigurnosti – anksioznost.

Anksioznost kao gubitak autentičnosti

U osnovi svakog oblika anksioznosti nalazi se gubitak autentičnog kontakta sa sobom. Čovek prestane da veruje svom osećaju i počinje da veruje tuđim glasovima. Glasovima koji su od detinjstva usađeni: „Ne vrediš ako nisi najbolji“, „Ne zaslužuješ ljubav ako si slab“, „Moraš se ponašati kako se od tebe očekuje.“

Ti obrasci postaju unutrašnji imperativi koji oblikuju percepciju sveta. Svaka situacija postaje arena u kojoj treba dokazati sopstvenu vrednost. Svaka greška – pretnja opstanku. U tom unutrašnjem haosu, osoba više ne zna šta zaista oseća. Poverenje u sebe biva zamenjeno strahom da nije dovoljno dobra.

Simptomi anksioznosti – glas tela i duše

Anksioznost ne govori samo kroz misli. Njeni izrazi su sveprisutni: ubrzan rad srca, plitko disanje, grč u stomaku, napetost u mišićima, vrtoglavice, osećaj gušenja, nesanica, nemogućnost koncentracije, iracionalni strahovi.

Telo govori ono što um ne ume da izrazi. Anksioznost je poruka – da nešto duboko u nama nije usklađeno. Da ono što živimo nije u saglasju sa onim što zaista jesmo.

Duboki uzroci anksioznosti

Iako može izgledati da anksioznost nastaje zbog stresnog posla, bolesti ili problema u odnosima, ti faktori su samo okidači. Pravi uzrok je u načinu na koji osoba interpretira stvarnost. Anksiozni um ne vidi činjenice – on vidi opasnosti. On ne vidi ono što jeste, već ono što bi moglo poći po zlu.

Ova mentalna hipervigilantnost ima koren u nesvesnim uverenjima: „Nisam dovoljno siguran“, „Ne smem pogrešiti“, „Biću odbačen ako pokažem slabost“. Ta uverenja su često oblikovana u detinjstvu, u trenucima kada je dete doživelo da nije dovoljno zaštićeno, prihvaćeno ili viđeno.

Potisnute emocije – tuga, ljutnja, strah, stid – ostaju u telu kao energetske blokade. I vremenom, kada ne dobiju pažnju, manifestuju se kao anksioznost. Ona je pokušaj psihe da prizove svest o onome što je zaboravljeno.

Lečenje anksioznosti – put unutrašnje integracije

Lečenje anksioznosti nije linearni proces. Ne postoji „jedan korak“ koji rešava sve. Umesto toga, potrebno je holističko obnavljanje: tela, misli, emocija i svesti. Evo ključnih tačaka tog procesa:

1. Svesnost umesto kontrole

Prvi korak nije borba protiv anksioznosti, već njeno primećivanje. Kada osoba prestane da pokušava da je eliminiše, i počne da je posmatra kao prolazan osećaj, već se događa olakšanje. Umesto pitanja „Kako da ovo prestane?“ – postavlja se pitanje: „Šta mi ovo govori?“

Svesnost stvara razmak između osobe i simptoma. Taj razmak je prostor u kojem više nismo rob osećanja, već svedok koji vidi – i samim tim, već isceljuje.

2. Razotkrivanje nesvesnih uverenja

Većina ljudi živi prema mentalnim mapama koje nisu sami kreirali. Uverenja tipa „Moram biti savršen“, „Ne smem razočarati druge“, „Moram sve držati pod kontrolom“ su poput okova. Kada se ta uverenja razotkriju i osvetle svetlom svesti, postaje jasno da nisu istina – već samo naučeni obrasci koji više ne služe.

U procesu isceljenja, ključno je prepoznati ta uverenja i zameniti ih istinitijim pogledima na sebe: „Mogu pogrešiti i ostati vredan“, „Ne moram znati ishod da bih bio siguran“, „U redu je biti ranjiv.“

3. Telo kao vodič

Telo pamti. Svaki bol, svaka trauma, svaki potisnuti osećaj ostaje zabeležen kao tenzija, ukočenost ili blokada. Lečenje anksioznosti zahteva uključivanje tela – kroz disanje, pokret, dodir, relaksaciju.

Svesno disanje, kontakt sa telom, svesno opuštanje i prisustvo u pokretu vraćaju telu osećaj sigurnosti. A kada se telo oseća sigurno – um počinje da se smiruje.

4. Obnavljanje odnosa sa sobom

U središtu bića postoji jezgro koje nije povređeno, koje nije anksiozno, koje nije „slomljeno“. To jezgro se ne mora stvoriti – ono je već tu. Potrebno je samo obnoviti kontakt sa njim.

To se događa u tišini. U trenutku kada osoba prestane da traga napolju, i okrene pažnju ka unutra. U tišini disanja, u pogledu usmerenom ka sebi, u meditativnom miru – to „ja jesam“ se javlja. Ne kao misao, već kao prisustvo. I tada anksioznost više nije gospodar – ona je senka koja nestaje pred svetlom svesnosti.

5. Poverenje u život

Jedan od najdubljih uzroka anksioznosti je potreba za kontrolom. Ali život ne može biti kontrolisan – on može biti življen. Kada osoba razvije poverenje u tok života, kada nauči da ne mora znati ishod da bi bila mirna, tada dolazi oslobađanje.

Poverenje ne znači pasivnost – već duboku unutrašnju sigurnost da bez obzira na spoljašnje okolnosti, biće je u miru. Jer zna gde je njegov centar.

Anksioznost kao početak unutrašnjeg buđenja

Anksioznost nije kraj. Ona je znak. Znak da ono kako živimo više nije u skladu s onim što zaista jesmo. Da nešto u nama vapi da bude viđeno, prihvaćeno, integrisano.

Isceljenje ne dolazi kroz borbu – već kroz buđenje. Ne kroz otpor, već kroz razumevanje. Ne kroz kontrolu, već kroz svesnost.

Kada čovek prestane da beži od svojih osećanja, kada prestane da veruje svakoj misli koja ga plaši, kada počne da osluškuje tišinu u sebi – tada se događa transformacija.

Anksioznost više nije neprijatelj. Postaje vodič. Pokazatelj da je vreme da se vratimo sebi. Da više ne tražimo sigurnost u svetu, već u svesnosti koja vidi, diše i jeste.

I tada ne prestaje samo anksioznost – tada počinje novi život.

Ako osećaš da ti anksioznost otežava svakodnevni život, ne moraš biti sam u tome. U terapeutskom prostoru možeš pronaći podršku, razumevanje i siguran prostor za unutrašnju promenu. Kada dopustiš sebi da budeš viđen – tada se u tebi budi snaga koju nisi znao da nosiš.

Dr Milan Popović – psihijatar i REBT psihoterapeut