Šta je anksioznost?

Anksioznost je kompleksno psihičko stanje koje karakteriše osećaj unutrašnje napetosti, zabrinutosti i straha, često prisutnih čak i kada ne postoji jasna ili realna spoljašnja opasnost. Za razliku od straha, koji je reakcija na konkretnu i neposrednu pretnju, anksioznost je difuznija, manje određena i može trajati duže. U blažem obliku, ona ima adaptivnu funkciju i može nas motivisati da se bolje pripremimo pred važne događaje ili izazove. Međutim, kada postane preterano intenzivna, hronična i ometa svakodnevno funkcionisanje, govorimo o patološkoj anksioznosti ili anksioznom poremećaju.

Savremeni način života, obeležen ubrzanim tempom, neizvesnošću, informacijskom preopterećenošću i visokim očekivanjima, često pogoduje razvoju anksioznih stanja. Ljudi se sve češće suočavaju sa tenzijom u poslu, porodici i društvenom okruženju, što stvara plodno tlo za razvoj ili intenziviranje anksioznosti. Razumevanje prirode anksioznosti, njenih uzroka i mehanizama, kao i poznavanje efikasnih metoda lečenja i prevencije, ključno je za ostvarivanje dugoročne emotivne stabilnosti, boljeg mentalnog zdravlja i kvalitetnijeg života.

Normalna i patološka anksioznost

Normalna anksioznost javlja se uoči situacija koje nosе određenu neizvesnost ili zahtevaju napor. Na primer, blago uznemirenje pred ispit, poslovni sastanak ili važan razgovor može nam pomoći da se usredsredimo, bolje organizujemo i na taj način ostvarimo bolji učinak. U takvom obliku, anksioznost ima zaštitnu ulogu: priprema nas za izazove, poboljšava koncentraciju i pomaže u prevazilaženju poteškoća.

Patološka anksioznost, s druge strane, nema korisnu funkciju. Ona je intenzivnija, dugotrajnija i neadekvatna u odnosu na realnu situaciju. Umesto da nam pomaže, narušava radnu sposobnost, remeti porodične i partnerske odnose, ometa uobičajene aktivnosti i dovodi do osećaja bespomoćnosti. Kada anksioznost nadvlada sposobnost pojedinca da živi ispunjeno i funkcionalno, postaje potrebno potražiti stručnu pomoć i započeti odgovarajući tretman.

Glavni simptomi anksioznosti

Simptomi anksioznosti su raznovrsni i manifestuju se na fizičkom, psihičkom i bihejvioralnom planu.

• Fizički simptomi: lupanje srca (palpitacije), ubrzano disanje, znojenje, drhtanje, napetost mišića, vrtoglavica, osećaj pritiska u grudima, problemi sa varenjem (bol u stomaku, mučnina), glavobolje i hronični zamor.
• Psihički simptomi: stalna i preterana zabrinutost, teškoće u koncentraciji, osećaj nadolazeće katastrofe, razdražljivost, osećaj gubitka kontrole, poremećaji spavanja (nesanica ili isprekidan san) i stalna napetost.
• Bihejvioralni simptomi: izbegavanje određenih situacija ili događaja, povlačenje iz društva, smanjena motivacija i produktivnost, odlaganje obaveza, otežano donošenje odluka i ponekad impulsivno reagovanje.

Kada ovi simptomi perzistiraju nedeljama ili mesecima i ometaju svakodnevno funkcionisanje, vreme je da se razmotri mogućnost postojanja anksioznog poremećaja i da se potraži stručna pomoć.

Uzroci i faktori rizika

Anksioznost je najčešće rezultat složenog međudelovanja genetskih, neurobioloških, psiholoških i socijalnih činilaca. Genetska predispozicija igra značajnu ulogu: ukoliko u porodici postoji istorija anksioznih poremećaja, pojedinci su često pod većim rizikom da i sami razviju slične probleme.

Neurobiološki, promene u ravnoteži neurotransmitera, kao što su serotonin, noradrenalin i GABA, utiču na regulaciju raspoloženja i reakcije na stres. Narušena ravnoteža ovih supstanci može povećati osetljivost na anksioznost. Psihološki faktori, uključujući nisko samopoštovanje, perfekcionizam, sklonost katastrofičnim mislima, kao i rane traumatske ili stresne životne događaje, dodatno povećavaju ranjivost.

Socijalni i kulturološki faktori, poput hroničnog stresa na poslu, nestabilnih porodičnih odnosa, ekonomske neizvesnosti, društvenog pritiska, kao i idealizovanih slika života na društvenim mrežama, doprinose stvaranju konstantne tenzije. Sve ovo zajedno može stvoriti uslove za razvoj hronične anksioznosti.

Različiti tipovi anksioznih poremećaja

Anksioznost se može ispoljiti u različitim kliničkim formama:

1. Generalizovani anksiozni poremećaj (GAP): Karakterišu ga uporne, preterane i teško kontrolisane brige u vezi sa svakodnevnim stvarima (zdravlje, finansije, posao). Ove brige traju najmanje šest meseci i često su praćene fizičkom napetošću, nesanicom i umorom.
2. Pančni poremećaj: Uključuje iznenadne i intenzivne napade panike, praćene ubrzanim radom srca, osećajem gušenja, vrtoglavicom i jakim strahom od gubitka kontrole ili smrti. Osobe sa pančnim poremećajem često počinju da izbegavaju situacije u kojima su doživele napad, što dodatno ograničava njihovu slobodu.
3. Socijalni anksiozni poremećaj (socijalna fobija): Manifestuje se strahom od negativne procene ili odbacivanja u društvenim situacijama. Osobe se plaše osude, ismevanja ili omalovažavanja, pa izbegavaju društvene događaje, javne nastupe ili upoznavanje novih ljudi.
4. Specifične fobije: Reč je o intenzivnom, iracionalnom strahu od određenih objekata ili situacija (visina, zatvoren prostor, insekti, letenje). Ovaj strah često značajno ometa svakodnevne aktivnosti i može biti veoma iscrpljujuć.
5. Posttraumatski stresni poremećaj (PTSP): Razvija se nakon doživljene traume (rat, nasilje, nesreća, elementarna nepogoda). Osoba može imati flešbekove, noćne more, pojačanu napetost i anksioznost, te izbegavati sve što podseća na traumatski događaj.
6. Opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP): Karakterišu ga opsesivne misli koje izazivaju anksioznost i kompulzivna ponašanja ili rituali kojima osoba pokušava da umanji taj strah. OKP može značajno remetiti normalno funkcionisanje i trošiti mnogo vremena i energije.

Dijagnostika i procena anksioznosti

Dijagnozu anksioznog poremećaja postavlja psihijatar ili psihoterapeut na osnovu detaljne procene simptoma, učestalosti i intenziteta, njihovog trajanja i uticaja na svakodnevno funkcionisanje. Stručnjak uzima u obzir i porodičnu istoriju, životne okolnosti, prisustvo komorbidnih poremećaja kao što su depresija ili zavisnost, kao i eventualna fizička stanja koja mogu imitirati anksioznost (npr. poremećaji štitne žlezde).

Rana dijagnoza je važna jer omogućava brži početak adekvatne terapije i sprečava produbljivanje simptoma i komplikacije.

Lečenje anksioznosti: psihoterapija i farmakoterapija

Lečenje anksioznosti najčešće podrazumeva kombinaciju psihoterapije, farmakoterapije i promena životnog stila. Važno je napomenuti da ne postoji univerzalan pristup: terapija se prilagođava pojedincu, uzimajući u obzir njegovu jedinstvenu istoriju, ličnost, vrstu i intenzitet simptoma.

Psihoterapija

Psihoterapija je ključni deo lečenja anksioznosti. Ona podrazumeva rad sa stručnjakom na razumevanju uzroka i mehanizama koji održavaju anksioznost, kao i na razvoju efikasnih strategija suočavanja.

Kognitivno-bihejvioralna terapija (KBT) je jedan od najčešće korišćenih pristupa. KBT pomaže klijentu da prepozna iracionalne misli i zameni ih racionalnijim uverenjima, čime se smanjuje intenzitet anksioznih reakcija. Postepena izloženost situacijama koje izazivaju strah pomaže u prevazilaženju izbegavajućeg ponašanja.

Racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija (REBT) se bazira na ideji da emocije i ponašanja ne proističu direktno iz spoljašnjih događaja, već iz naših uverenja o tim događajima. REBT pomaže klijentu da identifikuje iracionalna uverenja koja doprinose anksioznosti (poput “Moram uvek biti savršen” ili “Ne smem da doživim neuspeh”) i da ih zameni racionalnijim, fleksibilnijim stavovima. Ovaj pristup direktno se suprotstavlja negativnim uverenjima, učeći klijenta kako da ih logički i argumentovano ospori. Na taj način, REBT smanjuje intenzitet anksioznih reakcija i jača sposobnost klijenta da se hrabro suoči sa izazovima.

Farmakoterapija

Lekovi se koriste kao podrška psihoterapijskom procesu, naročito kada su simptomi anksioznosti izraženi do te mere da ometaju osnovne životne aktivnosti. Uglavnom se koriste lekovi iz grupe antidepresiva i anksiolitika.

Selektivni inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina (SSRI) poput sertralina, paroksetina ili escitaloprama, često su prva linija terapije. Oni utiču na povećanje nivoa serotonina u mozgu, stabilizuju raspoloženje i smanjuju intenzitet anksioznih simptoma. SSRI imaju povoljan profil bezbednosti, a iako je potrebno nekoliko nedelja da pokažu pun efekat, njihov dugoročni učinak je često vrlo dobar.

Inhibitori ponovnog preuzimanja serotonina i noradrenalina (SNRI), poput venlafaksina i duloksetina, takođe se koriste za lečenje anksioznosti. Oni balansiraju i serotonin i noradrenalin, smanjujući napetost i poboljšavajući raspoloženje i energiju.

Benzodiazepini (alprazolam, diazepam, lorazepam) brzo smanjuju simptome anksioznosti, ali se koriste samo kratkoročno, zbog rizika od zavisnosti i tolerancije. Mogu pomoći u akutnim stanjima, npr. pri naglim napadima panike, ali se ne preporučuju kao dugotrajno rešenje.

Buspiron je anksiolitik koji ne stvara zavisnost i može biti koristan kod hronične anksioznosti, iako je njegov efekat sporiji od benzodiazepina. U nekim slučajevima, stabilizatori raspoloženja ili antipsihotici niskog intenziteta mogu biti uključeni ukoliko postoje komorbidna stanja ili otpornost na standardne terapije.

Kombinacija psihoterapije i lekova

Najčešće se najbolji rezultati postižu istovremenom primenom psihoterapije i farmakoterapije. Lekovi stabilizuju raspoloženje i omogućavaju klijentu da smanji intenzitet simptoma do nivoa na kojem može aktivno učestvovati u psihoterapijskom procesu. Istovremeno, psihoterapija pomaže da se promenе obrasci mišljenja i ponašanja koji održavaju anksioznost, čime se postiže trajniji efekat i smanjuje potreba za dugotrajnom primenom lekova.

Tehnike suočavanja i samopomoć

Pored stručne pomoći, postoje brojne tehnike koje osoba može primenjivati samostalno:

• Tehnike disanja: Umereno i sporo disanje pomoću dijafragme smanjuje fizički nivo uzbuđenja.
• Progresivna mišićna relaksacija: Naizmenično zatezanje i opuštanje mišićnih grupa smanjuje mišićnu tenziju i psihičku napetost.
• Mindfulness i meditacija: Fokusiranjem pažnje na sadašnji trenutak, bez osuđivanja sopstvenih misli i osećanja, razvija se otpornost na stres i anksioznost.
• Kognitivno restrukturisanje: Zapisivanje negativnih misli i njihovo logičko osporavanje pomaže u promeni perspektive i smanjenju anksioznosti.
• Fizička aktivnost: Redovna vežba oslobađa endorfine i serotonin, hormone zaslužne za dobro raspoloženje.
• Vođenje dnevnika: Beleženje misli, osećanja i situacija koje izazivaju anksioznost pomaže u prepoznavanju okidača i praćenju napretka.

Uloga ishrane i fizičke aktivnosti

Zdrav životni stil igra važnu ulogu u stabilizaciji psihičkog stanja. Uravnotežena ishrana bogata voćem, povrćem, integralnim žitaricama i nemasnim proteinima doprinosi stabilnijem raspoloženju i boljem opštem zdravlju. Izbegavanje preteranog unosa kofeina, alkohola i rafinisanog šećera pomaže u smanjenju razdražljivosti i napetosti.

Redovna fizička aktivnost, čak i umerenog intenziteta, poboljšava cirkulaciju, ravnotežu neurotransmitera i hormonalni status, stvarajući uslove za veću otpornost na stres. Šetnja, trčanje, plivanje, joga ili ples mogu značajno uticati na smanjenje napetosti i poboljšanje kvaliteta sna.

Prevencija anksioznosti

Prevencija anksioznosti podrazumeva rano prepoznavanje prvih znakova napetosti, usvajanje zdravih navika suočavanja sa stresom i održavanje ravnoteže između različitih životnih aspekata. To uključuje:

• Postavljanje realnih ciljeva i očekivanja.
• Adekvatan odmor i kvalitetan san (7-9 sati noću).
• Pravilno planiranje vremena i prioriteta, kako bi se izbeglo preopterećenje obavezama.
• Učenje tehnika relaksacije, poput meditacije, joge ili pravilnog disanja.
• Razgovor sa prijateljima, porodicom ili stručnjakom o problemima, kako bi se sprečilo nakupljanje tenzije.

Uticaj društvenih mreža i digitalnog doba

Savremeni način života obeležen je intenzivnom upotrebom društvenih mreža, stalnom dostupnošću putem pametnih telefona i poređenjem sa idealizovanim slikama drugih ljudi. Ovaj digitalni pritisak može pojačati osećaj anksioznosti, stvoriti nerealna očekivanja i dovesti do osećaja nezadovoljstva sobom.

Ograničavanje vremena provedenog na društvenim mrežama, digitalni detoks (pauze od interneta i elektronskih uređaja), fokusiranje na realne aktivnosti i negovanje ličnih vrednosti i veština pomažu u smanjenju digitalno indukovanog stresa. Razumevanje da su slike na društvenim mrežama često idealizovane i daleko od stvarnosti ključno je za očuvanje mentalnog zdravlja.

Stigma i zablude o anksioznosti

Zablude o mentalnom zdravlju, uključujući anksioznost, i dalje su prisutne u društvu. Mnogi ljudi smatraju da je anksioznost znak slabosti, da osoba treba samo da “preseče” i prestane da brine ili da su anksiozni pojedinci preosetljivi. Ove predrasude mogu obeshrabriti osobe sa anksioznošću da potraže pomoć, dovodeći do pogoršanja simptoma.

Edukacija, otvoreni razgovori o mentalnom zdravlju i isticanje činjenice da je anksioznost zdravstveni problem, a ne lična mana, pomažu u rušenju stigme. Kada se ljudi ohrabre da potraže stručnu pomoć i prihvate terapiju, povećava se verovatnoća uspešnog i trajnog oporavka.

Kada potražiti stručnu pomoć

Stručnu pomoć treba potražiti ako anksioznost postane stalni pratilac koji remeti kvalitet života, onemogućava normalne dnevne aktivnosti, narušava odnose i radnu sposobnost. Znaci da je vreme za razgovor sa psihijatrom ili psihoterapeutom uključuju:

• Stalne, nekontrolisane brige koje traju mesecima.
• Problemi sa spavanjem koji su posledica napetosti ili strahova.
• Izbegavanje aktivnosti koje su ranije bile prijatne ili normalne.
• Osećaj bespomoćnosti i nemogućnosti da se situacija poboljša sopstvenim naporima.
• Učestale fizičke tegobe bez jasnog fizičkog uzroka.

Rana intervencija je ključna: što se ranije krene sa tretmanom, to su veće šanse za brz i potpun oporavak.

Uloga psihoterapeuta i psihijatra

Psihoterapeut (psiholog sa dodatnom edukacijom iz psihoterapije ili psihijatar/psiholog-psihoterapeut) pomaže da se razumeju dublji psihološki mehanizmi koji održavaju anksioznost, da se identifikuju iracionalna uverenja i štetni obrasci mišljenja i ponašanja. Kroz terapijske seanse, klijent stiče veštine samoregulacije, suočavanja sa stresom i postepeno menja svoj odnos prema neprijatnim osećanjima.

Psihijatar, kao lekar specijalista za mentalno zdravlje, može propisati odgovarajuće lekove i pratiti njihov efekat. On i psihoterapeut često sarađuju kako bi se obezbedio sveobuhvatan i personalizovan pristup lečenju.

Kako pobediti anksioznost i živeti bez straha

Pobediti anksioznost ne znači potpuno je eliminisati iz života, jer je ona u određenoj meri normalan deo ljudskog iskustva. Cilj je naučiti kako prepoznati prve znakove pojačane napetosti, kako je prihvatiti i kako njome upravljati umesto da ona upravlja vama. Postepeno suočavanje sa neprijatnim osećanjima, promene u načinu razmišljanja i ponašanja, uz stručnu pomoć, vodi do osećaja veće slobode, samopouzdanja i kontrole.

Strpljenje i doslednost su neophodni. Napredak možda neće biti linearan, ali svaka mala promena ka boljem razumevanju i suočavanju sa anksioznošću predstavlja korak bliže mirnijem, kvalitetnijem životu. Kombinacija adekvatne psihoterapije (KBT, REBT i drugih efikasnih pravaca), pravih lekova (kada su potrebni), zdravih navika i podrške prijatelja i porodice osigurava dugoročne rezultate. Vremenom, osoba koja je savladala anksioznost razvija unutrašnju otpornost, sposobnost da se nosi sa stresom i da sa poverenjem gleda na buduće izazove.

Zaključak

Anksioznost je čest psihički problem koji se može efikasno kontrolisati i lečiti kombinacijom stručne pomoći, farmakoterapije, psihoterapije (uključujući REBT i KBT), usvajanjem zdravih navika i preventivnih strategija. Ovaj sveobuhvatni pristup omogućava pojedincu da razume svoje strahove, usvoji realnija uverenja, izgradi strategije za suočavanje sa stresom i, na kraju, postigne emotivnu stabilnost i zadovoljavajući kvalitet života.

Ne treba se stideti traženja pomoći – anksioznost je zdravstveni problem, a ne lični neuspeh. Što se ranije krene sa tretmanom, to je veća verovatnoća brzog i trajnog poboljšanja. Uz adekvatan rad na sebi, podršku okoline i stručnu pomoć, moguće je povratiti kontrolu nad svojim životom, smanjiti prisustvo stalnog straha i konačno krenuti putem ličnog rasta, unutrašnjeg mira i životne ispunjenosti.

Dr Milan Popović, psihijatar i REBT psihoterapeut