U vremenu u kome se ljubav meri gestovima, prisustvom, porukama i potvrdama, prava ljubav ostaje neshvaćena. Nevidljiva, a najstvarnija. Neizgovorena, a sveprisutna. Ljubav koja ne traži — ne zato što ne može da traži, već zato što nema potrebu.

Bezuslovna ljubav nije emocija. Nije osećaj. Nije trenutni izlazak iz svakodnevice, niti prolazno uzbuđenje. Bezuslovna ljubav nije zaljubljenost, niti simpatija, niti idealizacija. Ona nije odnos dvoje, već stanje Jednog.

Ona se ne pojavljuje u odnosu prema nekom, već u buđenju iznutra. Ljubav ne dolazi da nešto popuni. Ona dolazi da podseti. Jer istinska ljubav je sećanje na celinu. Na jedinstvo koje prethodi svakom obliku.

Ljubav koja ne traži ništa — već sve daje

Onaj koji voli iz svesti, ne voli zato što. Ne voli ako ga vole. Ne voli ako mu se uzvrati. On voli jer zna da ništa spolja ne može dati ono što već u njemu jeste. On ne traži ljubav — jer on jeste ljubav.

Takva ljubav ne postavlja uslove. Ne zahteva objašnjenja. Ne meri koliko je dala, niti očekuje da joj se išta vrati. Jer zna: sve što daš iz ljubavi — ostaje tvoje. Ljubav nije potrošnja. Ljubav je izvor.

U njoj nema pregovora. Nema pravila. Nema očekivanja. Ona ne ulazi u svet kao zahtev — već kao svetlost. Dolazi tiho. Ne treba joj najava. I ne traži priznanje — jer u njenom prisustvu sve postaje jasno.

Ljubav kao izraz probuđene svesti

Istinska ljubav nije rođena iz emocije — već iz svesti. Ona ne počiva na privlačnosti, na ulogama, na ugovorima. Prolazna ljubav zavisi od okolnosti, od ličnosti, od karaktera drugoga.
Večna ljubav — ne zavisi ni od čega.

To je ljubav iznutra. Ljubav kao stanje prisustva.
Kada više nema potrebe da budeš voljen. Kada ne moraš da dokažeš da vrediš. Kada ne moraš da čekaš da ti neko nešto da — tada počinje ljubav.

To nije praznina. To je punina.
Ne nedostatak — već potpuna prisutnost.

Tada ne pitaš: Da li me voli?
Tada znaš: Ja volim. I to je dovoljno.

Bezuslovna ljubav nije slabost — to je snaga

U svetu u kome su ljudi naučeni da se štite, da „ne daju sebe previše“, da „vole sa merom“, bezuslovna ljubav izgleda opasno.
Ali nije. Nije slabost voleti bez straha. Slabost je voleti zbog straha.

Onaj koji zaista voli, ne postaje ranjiv. Naprotiv. On više nema od čega da se brani. Jer više ništa ne traži. Ništa ne poseduje.
On jeste. I u tome što jeste, svet postaje celovit.

Bezuslovna ljubav ne zna za vreme.
Ona ne poznaje prošlost — jer ne pamti uvrede. Ne traži budućnost — jer ne stvara očekivanja. Ona je sada. U svakom dahu. U svakom pogledu. U svakom tiho izgovorenom: „Tu sam.“

Ljubav nije odnos — već stanje

Ono što se naziva ljubavlju često je odnos. Dvoje. Razmena. Ugovor.
Ali ljubav ne traži drugog da bi postojala. Ljubav nije između — već unutar.

Tamo gde zaista postoji ljubav, granice nestaju. Više ne znaš gde počinješ ti, a gde završava drugo biće. Ne zato što si izgubio sebe, već zato što si ga pronašao u svemu.

Ljubav nije ono što dolazi kada nekoga pronađeš. Ljubav je ono što ostaje kada prestaneš da tražiš.
Tada shvataš — nisi tražio ljubav. Tražio si sebe.

Svesna ljubav oslobađa

Onaj koji voli iz ljubavi, ne vezuje. Ne ograničava. Ne gasi svetlost drugome. Naprotiv — pomaže mu da sija.
Ljubav ne zahteva. Ne očekuje. Ne uslovljava.
Ljubav oslobađa.

I zato je ljubav iz svesti najčistija sila u univerzumu. Ona ne napada. Ne beži. Ne krije se. Ona se ne bori — jer nema protiv koga. Ljubav ne dokazuje — jer nema šta da dokaže.

Ona samo jeste.
Kao svetlost.
Kao tišina.
Kao Bog u svemu.

Postati ljubav

Ljubav ne učiš. Ljubav ne gradiš. Ljubav ne osvajaš.
Ljubav prepoznaješ — kao zaboravljeni deo sebe.

I kada sve drugo prestane. Kada tišina uđe u tvoje biće. Kada prestaneš da se nadaš, da se boriš, da tražiš — tada ostaje ono što nikada nije ni otišlo.
Ljubav.
Ne kao osećaj.
Već kao ti.
Kao svetlost u tebi koja zna.

Ne da bi bio voljen.
Već da bi bio ljubav.