Blog

Moja Oaza Psihoterapeut | Psihoterapija i savetovanje kod psiholoških problema

Zašto iznova ulazimo u ugrožavajuće ljubavne odnose

Neke osobe imaju tendenciju da iznova i iznova ulaze u odnose koji su za njih na neki način ugrožavajući. Biraju partnere/-ke koji su emotivno nestabilni, distancirani, nedostupni, hladni, egoistični, čak i agresivni. Ovakav fenomen Frojd je nazivao “repeticionom kompulzijom pri čemu osoba pokušava da kroz partnerske odnose popravi one koji su postojali sa jednim od roditelja (suprotnog pola) a koji su na neki način bili ugrožavajući-obacivanje, ostavljanje, omalovažavanje, zanemarivanje ili zlostavljanje.

Dakle, osobe imaju tendenciju da biraju ili ostaju u odonosima za koje svesno znaju da ih ugrožavaju kako bi kroz ove odnose “popravili” stare koji su nastali u detinjstvu između njih i roditelja. U novim odnosima oni pokušavaju da uspeju ono što nisu sa svojim roditeljima-pridobiju ljubav osobe koja ih odbija. Na neki način smatraju da će moći da promene osobu sa kojom su i da će osetiti ljubav koju nisu dobili u primarnoj porodici. Ovo se naravno ne dešava- iako osoba uporno pokušava da se dokaže da je vredna pažnje i ljubavi njen narcistični partner to ne uviđa.

Postojanje ugrožavajućih odnosa u primarnoj porodici može dovesti do toga da se osoba na neki način navikne na takve interakcije i da ostvaruje slične odnose kasnije jer je to obrazac koji joj je poznat i prema tome lakše prihvatajući. Dodatno, osoba može imati uverenje da ne zaslužuje drugačiji “tretman” usled sniženog samopouzdanja koje je posledica kontinuiranognipodištavanja i zanemarivanja.

Kada je u primarnoj porodici postojalo iskustvo zanemarivanja, napuštanja, odbacivanja ili čak zlostavljanja pored toga što osoba može ponavljati ovakav obrazac u kasnijim odnosima sa partnerom ona može takođe uraditi sasvim suprotno-može bežati od bilo kakvog vezivanja plašeći se da se traumatični obrazac ne ponovi ili može težiti preteranom vezivanju i trženju ljubavi (često bivajući preterano posesivna i ljubomora) kako bi kompenzovala nedostatak ljubavi u detinjstvu. Ovakve traume mogu u interakciji sa strukturom ličnosti da dovedu do nastanka različitih poremećaja ličnosti i u sklopu njih različitih disfunkcionalnih ponašanja-preteranog konzumiranja psihoaktivnih supstanci, samopovređivanja ili agresije prema drugima.

Kako odustati od ugoržavajućih odnosa

Iako osoba iznova pravi istu grešku ona je često svesna da radi protiv sebe i da je to što radi ugrožavajuće po njeno psihofizičko zdravlje. Prvi korak ka menjanju ovoh obrasca ponašanja jeste svest o tome da osoba ima pravo i da može da ostavri odnose koji su adekvatni. Jako je bitan rad na građenju samopouzdanja i vraćanju sigurnosti u sebe i sopstvene sposobnosti-osoba treba da shvatiti da to što je drugi odbacuju ili su je odbacivali nije problem njene adekvatnosti već limitiranosti drugih da pruže bliskost. Takođe, potrebno je menjati pogrešna uverenja o tome kako odnos treba da izgleda i razviti veštine da se prihvate i uvaže sopstvene emocije i želje. Odustajanje od starih obrazaca ponašanja, čak i ako su oni ugrožavajući, je uvek težak proces ali ono što se dobije na kraju je vredno tog napora.

Kako se izboriti sa svakodnevnim stresom

Obično se mnogo govori o stresnim životnim događajima koji ostavljaju trenutne negativne  posledice po osobu i utiču na naglo pogoršanje njenog psihofizičkog  funkcionisanja–smrti ili teške bolesti bliskih osoba, gubitak posla ili imovine, raskid, razvod, i sl. Međutim, kada nam klijenti izveštavaju da imaju problema jer su „pod konstatnim pritiskom ili stresom“ oni opisuju uticaj svakodnevnih stresnih situacija na svoje psihofizičko stanje. Problemi na poslu–prekovremeni rad, prekratki rokovi, loši međuljudski odnosi, kašnjenje, problemi u porodici–loša komunikacija sa partnerom, briga oko dece, finansijski problemi–„žongliranje“ na dnevnom i mesečnom nivou kako bi se podmirile sve finansijske obaveze, nepredviđeni troškovi, pa čak i gužva u saobraćaju, redovno remete psihofizičku ravnotežu svakog od nas. Iako uticaj ovih situacija nije trenutno poguban po naše funkcionisanje, njihovo učestalo odigravanje može kod nekih osoba doprineti povišenoj anksioznosti, sniženom raspoloženju, hroničnom umoru, nesanici, glavoboljama,  mučninama, povišenom krvnom pritisku ili generalno padu imuniteta. U ovom tekstu biće reči o adekvatnim načinima prevazilaženja svakodnevnih stresnih situacija.

Promena u inetrpretaciji datih situacija

Iako vam neke situacije izgledaju negativne same po sebi i smatrate da ne možete da ih prevaziđete, varate se. Svaka situacija može da se prevaziđe samo je bitno da promenite način gledanja na istu. Prema tome pogrešno je govoriti da stresne situacije imaju direktan uticaj na naše negativno reagovanje na njih. Između situacije i naše emotivne i fiziološke reakcije postoji naša inetrpretacija koja se odvija u našoj glavi odn. postoji naše razmišljanje o datoj situaciji. Npr. umesto da budete besni na kolegu jer je uradio nešto što vama smeta, i umesto da u sebi govorite kako stalno to radi i kako je on „sebični kreten“ i da će se uvek tako ponašati, pokušajte da razmotrite mogućanost da on zapravo i ne zna šta i zbog čega vama nešto smeta i da nije u stanju da čita vaše misli. U trenutku kada ste dobro raspoloženi i smireni (nikako kada ste besni) otvoreno mu iznesite šta vam smeta povodom date situacije i u kom smeru biste želeli da se promeni njegovo ponašanje. Pokušajte da nađete zajednički dogovor oko datog problema. Naravno, nekada ovakav pristup ne urodi plodom ali tada je važno da prihvatimo da je potpuno legitimno da postoje osobe koje se ponašaju na način koji se nama ne sviđa i da je bes koji imamo povodom toga potpuno beskorisan. Bitno je da pomerimo fokus sa misli o tome kako je ta osoba „nemoguća“ na misli o svom poslu, stvarima koje vas opuštaju i sl.

Smanjite zahteve koje ste sebi postavili

Nekada preveliki zahtevi koji ste sebi postavili mogu biti izvor hroničnog stresa. Možete postaviti sebi zahtev da budete angažovani na dve ili tri funkcije u okviru radnog mesta, da odvozite decu u školu, na treninge, pomažete im oko domaćeg i sl. Ovde je važno odrediti prioritete, nekada može biti da obavljate samo jedan posao ali da svaku stavku želite da obavite savršeno i da vam to oduzima previše vremena. Iako se vama čini da je nemoguće odustati od bilo kog zadatka koji ste sebi postavili i da bi to imalo katastrofalne posledice po vas i druge, verovatno to nije baš tako. Smanjenjem zahtva moći ćete da obavljate stvari kvalitetnije i što je najvažnije bićete manje napeti što je na duže staze mnogo veći dobitak od trenutno procenjenih gubitaka.

Praktikujte relaksaciju na dnevnom nivou

Hroničan stras čini  organizam napetim i iscrpljanim iz dana u dan zato je neophodno da se on i relaksira na dnevnom nivou. Relaksacija može biti provođenje vremena u aktivnostima koje nam pružaju zadovoljstvo, hobii ili druženje s prijateljima ili porodicom. Pored toga, jako je važno praktikovati fizičke aktivnosti (šetnja ili trčanje, kardio treninzi) kao i jogu koja se pokazala kao veoma delotvorna jer vas iz stanja stalne fiziološke napetosti i uzbuđenosti uvodi u stanje opuštenosti upotrebom relaksacionog disanja. Često su ljudi skloni da nalaze izgovore kako nemaju vremena za relaksaciju i/ili fizičke aktivnosti ili da su previše umorni da bi bilo šta radili. Važno je da bez obzira kako se osećate (umorno, mrzovoljno) uradite nešto za sebe na dnevnom nivou makar u trajanju od pola sata, nemojte razmišljati o tome kako vam je teško da se pokrenete već se setite dobrog osećaja koji imate u toku ili nakon tih aktivnosti.

Svakodnevni stresni događaji su neizbežni, ali oni nisu previše negativni sami po sebi već ih mi procenjujemo kao takve. Prema tome, ono što je ključno jeste da promenite svoju interpretaciju stresnih situacija, suočite se sa problemima, ako je situacije previše zahtevna za vaše resurse promenite je i dozvolite svome umu i telu da se relaksira i odmori svakog dana.

Osećanje krivice

Osećanje krivice pretstavlja štetnu i nezdravu emociju. Često se javlja u sklopu nekih oblika depresije, kod osoba koje su sklone autoagresiji koja se ispoljava u vidu samooptuživanja. Povod za osećanje krivice može biti neki događaj čije značenje se odnosi na kršenje neke moralne norme (pravila) ili povredu osećanja najčešće neke bliske osobe. Osobe sklone osećanjima krivice sklone su da preuveličavaju sopstvenu odgovornost za počinjene prekršaje i minimalizuju odgovornost drugih učesnika u događaju. Takođe, osobe sklone osećanima krivice sklone su i da preuveličavaju mogućnost kazne ili odmazde koja bi mogla uslediti za njihovo ponašanje.

Zašto je osećanje krivice nezdravo osećanje?

Osećanje krivice je nazdravo osećanje jer osobu često može voditi u samokažnjavanje, depresivnost ili potpuno poricanje lične odgovornosti. Osećanje krivice je izraz autoagresivnog stava prema sebi. Osoba koja proizvodi osećanje krivice čvrsto veruje da nipošto nije smela da pogreši u datim okolnostima i da to što je pogrešila/o govori o tome da je ona/on loš čovek. U ovakvom verovanju nailazimo na dve iracionalne komponete u mišljenju. Prva je apsolutistički zahtev prema sebi o nepogrešivosti a druga, preterana generalizacija (ako sam loše postupio to znači da sam loš čovek).

Šta je zdrava alternativa osećanju krivice?

Zdrava alternativa osećanju krivice je osećanje kajanja. Osoba koja se kaje prihvata ličnu odgovornost za sopstvene postpuke ali ne precenjuje svoju odgovornost i negeneralizuje procenu svog ponašanja na procenu celokupne ličnosti. Osoba koja se kaje povodom nekog počinjenog prekršaja razmatra svoje postupke u kontekstu ostalih pratećih događaja i na taj način preraspodeljuje odgovornost na sebe i druge učesnike u negativnog događaju. Osoba uzima u obzir olakšavajuće faktore i neisčekuje nužno kaznu i odmazdu. Kajanje je zdrava emocija jer osobi omogućava da prevaziđe bol koji prati uviđanje sopstvene greške i ostavlja osobi mogućnost da na konstruktivan način promeni svoje ponašanje u budućnosti ili pokuša da nadokandi štetu.

Osećanje krivice i depresija

Intenzivna i hronična osećanja krivice možemo sresti kod nekih oblika depresije a potpuno odsustvo osećanja krivice i kajanja kod psihopatije. Ono što je najdestruktivnije u osećanju krivice jeste samokažnjavanje. Samokažnjavanje nije korisno jer ne motiviše osobu na promenu ponašanja već samo na izbegavanje ponašanja koje je označeno kao nemoralno ili pogrešno. Za razliku od toga, kajanje predstavlja zreliji, racionalniji i složeniji način odnošenja prema sopstvenim greškama i proceni lične odgovornosti, što otvara više prostora za konstruktivnu samokritiku i korigovanje sopstvenog ponašanja.

Važan aspekt u proceni lične odgovornosti je postojanje namere (da li je osoba počinilac imala nameru ili motiv) da se izvede neko ponašanje. Odsustvo namere umanjuje stepen lične odgovornisti za posledice nekog ponašanja i u tom slučaju odgovornost se preraspodeljuje i na druge učesnike u događaju. Drugi važan činilac jeste predvidljivost mogućih ishoda nekog ponašanja (da li je osoba uzela u obzir dok kakvih sve posledica može dovesti određeno ponašanje). Primer za to je pijani vozač koji je pregazio dete koje je pretrčavalo ulicu. Iako je dete pretrčavalo ulicu vozač je odgovoran jer je mogao da predvidi da alkohol umanjuje sposobnost da se brzo i precizno reaguje u opasnim i iznenadnim situacijama. Iako vozač nije imao nameru da nekoga povredi on/ona snosi ličnu odgovornost za nastalu nesreću.

Osobe koje su sklone intenzivnim i hroničnim osećanjima krivice ne uzimaju u obzir ove faktore pri proceni lične odgovornosti za počinjeni akt. Ove osobe krive i kažnjavaju sebe previđajući činjenice da nisu imale nameru da učine nešto loše kao i da nisu bile u stanju da predvide sve moguće ishode nekog svog ponašanja u datim okolnostima. Ove osobe zapravo potcenjuju značaj okolnosti i sebi pridaju značaj svemoćne (omnipotentne) osobe koja nema prava da greši. S obzriom da su ljudi nesavršena bića, skloni su greškama. Odustajanje od iracionalnog zahteva da se nikada i ni pod kojim uslovima ne sme grešiti značajno može smanjiti osećaj krivice. Kada osoba prihvati da je smela da pogreši iako to nije želela, preboli nepovoljne posledice (umesto da se samokažnjava) biće u stanju da promeni svoje ponašanje u budućnosti i normalno nastavi dalje svoj život bez samooptuživanja.

Hipohondrija i zdravstvena anksioznost

Hipohondrija zdravstvena anksioznost su dve vrste anksioznosti koje se retko javljaju izolovano već se obično javljaju u sklopu nekog od anksioznih poremećaja, pre svega generalizovanog anksioznog poremećaja ili paničnog poremećaja. I hipohondrija i zdravstvena anksioznost predstavljaju anksioznost, strepnju, preteranu brigu.

U čemu je razlika između hipohondrije i zdravstvene anksionosti?

Osnovna razlika je u načinima na koji ljudi koji su preterano zabrinuti za svoje zdravlje izlaze na kraj sa ovom vrstom anksioznosti. Osobe sklone hipohondriji često pričaju drugima o bolesti i svojim tegobama, odlaze kod lekara, aktivno tragaju za informacijama o simptomima i tretmanu bolesti, sve to čine na dramatičan i upadljiv način u nadi da će redukovati anksioznost koju hronično osećaju.

S druge strane osobe koje pate od zdravstvene anksioznosti, takođe su preterano zabrinute za svoje zdravlje i pogrešno tumače telesne senazcije i simptome koje osećaju, međutim ove osobe ne žele da pričaju o bolesti i plaše se da idu kod lekara. Svaka pomisao na bolest ili odlazak kod lekara kod njih budi snažnu anksioznost koja ih motiviše na izbegavanje. Dok osobe sklone hipohondriji svojim stalnim odlascima kod lekara održavaju svoj preterani strah, osobe koje imaju zdravstvenu anksioznost ne odlazeći kod lekara rizikuju da zaista ugroze svoje zdravlje, jer ne idu kod lekara ni kada je to zaista potrebno.

Da li je zabrinutost za zdravlje normalna pojava ili spada u domen patološkog?

Većina ljudi je umereno i povremeno zabrinuta za svoje zdravlje. Takva vrsta zabrinutosti se smatra normalnom i korisnom. Normalna zabrinutost motiviše ljude da vode računa o svom zdravlju, da ne preteruju u određenim ponašanjima koja mogu biti štetna po zdravlje, da odu kod lekara na kontrolu ili pregled kada je to zaista potrebno. Takođe, normalna zabrinutost za sopstveno zdravlje, varira i pojačava se samo kada osoba ime neke zdravstvene tegobe.

Za razliku od normalne zabrinutosti hipohondrija i zdravstvena anksioznost predstavljaju štetan, preteran i hroničan vid brige i anksioznosti. Osobe sklone ovom problemu stalno brinu o svom zdravlju, neprestano nadgedaju i osluškuju svoje telo. Hipohondrija podrazumeva stalnu opsednutost idejama o bolesti, smrti, zdravstvenim tegobama, bolestima koje lekari ne mogu da identifikuju i sl. Osobe sklone hipohondriji stalno brinu, aktivno tragaju za informacijama o raznim bolestima, aktivno i često odlaze kod lekara. Hipohondrija je vrsta opsesivnog iracionalnog straha.

Osobe sklone hipohondriji rado i često odlaze kod lekara jer kada im lekar kaže da je sa njima sve uredu, da nisu bolesni, oni se smire na kratko. Problem je u tome što strah i zabrinutost prestaje samo na kratko i onda ceo proces počinje ponovo: javljaju se telesni simptomi, zabrinutost, pojačavanje neprijatnim telesnih simptoma, pojačavanje strahovanja, traganje za medicinskim informacijama o bolestima, zamišljanje određenih bolesti ili fatalnog ishoda, panični strah i ponovni odlazak kod lekara.

Osobe koje imaju ovaj problem zaista imaju neprijatne telesne senzacije koje za njih predstavljaju povod, okidač da krenu da razmišljaju o bolestima i tragaju za informacijama. Problem je u tome što oni potpuno pogrešno interpretiraju te senzacije. Neprijatne senzacije koje ove osobe osluškuju i prate posledica su straha i drugih osećanja koje potiskuju i nisu znakovi nekog telesnog oboljenja kako to ove osobe čvrsto veruju. Osobe koje su sklone hipohondriji nesvesno veruju da im je lakše da misle da su bolesni nego da prihvate da imaju strahove i druge emocionalne probleme koje ne rešavaju.

Koja iracionalna uverenja su u osnovi hipohondrije?

Osobe sklone hipohondriji imaju čitav set iracionalnih uverenja kojima održavaju svoju zabrinutost oko zdravlja. Neka od tipičnih iracionalnih uverenja su: Ako nešto loše može da se desi ja moram stalno da brinem unapred kako bi sebe pripremioOvo što osećam u telu je siguran znak bolestiNe smem biti bolestanMoram uvek i svakom trenutku znati da sam zdrav i da je sve uredu samnomNeizvesnost je užasna i ja to ne mogu da podnesem itd.

Disfunkcionalna ponašanja koja održavaju hipohondriju i iracionalne strahove o bolestima

Pored iracionalnih uverenja kojima osobe stvaraju i odražavaju ovaj problem postoji i niz disfunkcionalnih ponašanja kojima osobe održavaju hipohondrijski strah. Neka od tipičnih štetnih, samoporažavajućih ponašanja su: stalni odlasci kod lekara, traganje za informacijama o bolestima na Internetu i pričanje drugim ljudima o bolesti i tegobama. Sva ova ponašanja predstavljaju neuspeli pokušaj osobe da prevlada neizvesnost i strepnju. Ova ponašanja donose samo privremeno olakšanje (kada upražnjava ova ponašanja osoba manje misli o bolesti, prazni se ili se smiruje kada dobije potvrdu od lekara da je sa njim/njom sve uredu), privremeno smanjuju anksioznost ali dugoročno gledano ova ponašanja odražavaju i učvršćuju iracionalne ideje i strahove.

Šta ne treba nikako raditi ako imate iracionalne strahove o bolestima?

Jedan od najštetnijih vidova ponašanja je pretraživanje Interneta i traganje za informacijam o bolestima i simptomima. Osobe koje imaju ovaj problem često su posetioci brojnih foruma na kojima se iznose informacije o raznim bolestima i načinima lečenja. Posetioci ovih foruma su uglavnom osobe koje su takođe sklone hipohondriji, koje nisu lekari i koje često iznose svoje nestručne i strahom obojene interpretacije. Posećujući ove forume osobe koje pate od hipohondrije tragaju za znanjem koje će umanjiti njihov osećaj neizvesnosti i strašljivog očekivanja , ali oni nisu svesni da tim ponašanjem zapravo oni postižu suprotno, održavaju i pojačavaju svoje strahove. Čitajući te tekstove oni dobijaju inspiraciju za svoje strahove i laičke, netačne interpretacije onogo što im se dešava. Prva stvar u terapiji ovog problema jeste dogovor sa klijentom o prestanku ove vrste ponašanja. Kada prestanu da tragaju za informacijama o bolesti, osobe se smire i manje brinu.

Većina lekara ume lako da prepozna osobe sklone ovom problemu. Osobe sklone hipohondriji vole da pričaju o bolestima (jer misle da se na taj način smiruju), puni su „znanja“, opisuju svoje tegobe do detalja, puni su interpretacija i sve to ima dramatičan ton. Ceo taj set ponašanja uzrokovan je strahom i težnjom da se odlaskom kod lekara i medicinskim ispitivanjem eliminiše. S druge strane postoji jedan broj lekara koji i sami imaju ovaj problem (hipohondriju) i oni su skloni da drugima prenesu ili indukuju strah, tako što na dramatičan način tumače neke izolovane medicinske nalaze, smelo i nekritično iznose svoje hipoteze pred pacijentom i ne kriju pred pacijentima svoju zabrinutost koja nije u potpunosti utemeljena u nalazima kojima raspolažu. Na ovaj način, oni zbog svojih hipohondrijskih sklonosti mogu nepotrebno zaplašiti pacijente.

Osobe koje su sklone hipohondriji ili zdravstvenoj anksioznosti su plašljive, anksiozne i sklone preteranoj brizi. Ove osobe ne brinu samo o bolesti već o mnogim drugim stvarima. Rad na rešavanju ovog problema podrazumeva ne samo otklanjanje sklonosti da se preterano brine o zdravlju već i generalno menjanje sklonosti da se brine povodom mogućih negativnih ishoda u životu. Pored akutne anksioznosti, javljanju ove vrste problema doprinosi i dosada, neispunjenost i nedostatak ciljeva i osećaja smisla života. Zbog toga tretman hipohondrije i zdravstvene anksioznosti pored rada na prevazilaženju anksioznosti i preterane brige podrazumeva i rad na izražavanju osećanja, osmišljavanju života, stvaranju ciljeva i planova za budućnost.

Ljubomora i posesivnost

Mnogi ne prave razliku između ljubomore i posesivnosti. Iako naizgled slična, reč je o sasvim različitim osećanjima. Ljubomora predstavlja zabrinutost (strah) osobe da može biti ostavljena zbog postojanja neke treće osobe. Jedna od osoba u vezi postaje ljubomorna tek onda kada uvidi da postoji realna opasnost da izgubi osobu sa kojom je u vezi. Za ljubomoru mora postojati neki povod u realnosti (neko ponašanje koje jedan od partnera inicira, na primer flertovanje). Svako od nas je ponekad ljubomoran. To može nekada biti opravdano (sa razlogom) a nekada neopravdano (biti isključivo odraz lične nesigurnosti). Osoba koja je ljubomorna kada uvidi da ne postoji realna opasnost da bude ostavljena, prestaje da bude ljubomoran/na, što nije slučaj kod posesivnosti. Dakle, ljubormora je prolazna a posesivnost često nije.

Za razliku od ljubomore, posesivnost je osećanje anksioznosti (koje može dostići i nivo panike) u čijoj su osnovi nerealistične procene pojedinca da može biti ostavljen/na, prevaren/na i odbačen/na. Na emotivnom planu osoba jako strepi ne samo da će biti ostavljena, već i da će se osećati povređeno, besno i da neće moći da podnese ta osećanja (užasavenje), ili život bez partnera. Na nivou ponašanja, osoba koja je sklona posesivnosti u svemu vidi znakove potencijalnog ostavljanja ili prevare, aktivno traga i konstruiše (fantazira) realnost tako da pronađe potvrdu i “dokaze” za svoje sumnje. Za razliku od ljubomore, kod posesivnosti, bilo koji događaj (čak i izmišljen, trivijalan) može postati povod (okidač) za stalnu sumnju i strepnju. Mišljenje osoba koje su posesivne je paranoidno. U osnovi može biti mehanizam projekcije (osoba svoj strah od odbacivanja prebacuje u spoljašnju realnost pripisujući ga nekim spoljašnjim uzročnicima).

Šta je u osnovi posesivnosti?

U osnovi posesivnosti je duboko osećanje nesigurnosti u vlastiti self, loša slika o sebi (slika o sebi kao nekome koje neadekvatan, loš i zbog toga ne može biti voljen i prihvaćen od strane drugih), fragilan identitet (na primer: kod muškaraca osećaj da nije dovoljno dobar, “pravi” muškarac), osećanje praznine, istorija ostavljanja, zlostavljanja ili zanemarivanja u porodici, ili čak neki od poremećaja ličnosti (psihopatija, granični, zavisni, histrionski itd.).

Na posesivnost ne treba gledati kao na fenomen sve ili ništa. Svako od nas se bar malo oseća nesigurno i samim tim svako je sklon izvesnom stepenu posesivnosti u određenim okolonosti (na primer: kada iracionalno procenjujemo da nismo dostojni partnera, da je on/ona bolji/a, atraktivniji/a od nas i sl.). To ne znači automaski da se radi o nekom poremećaju. Većina ljudi je posesivna u podnošljivoj meri, koja ne prelazi granicu patološkog. Posesivnost se može ispoljavati od retkih ili povremenih epizoda nesigurnosti (što može biti slučaj na početku veze, kada smo jako zagrejani za partnera ali nismo sasvim sigurni da je i druga strana isto toliko zainteresovana) pa sve do patološke posesivnosti koja jeste u sklopu ozbiljnijih poremećaja.

Patološka posesivnost je hronična i u potpunosti iracionalna, paranoidna. Osobe koje su patološki posesivne hronično su preplašene od ideje da mogu biti ostavljene ili prevarene, stalno proveraju partnera (proveravaju njegove/njene lične stvari, telefon, raspituju se kod drugih ljudi, prate ih i sl.), skloni su svađanjima i izlivima besa. Jednom rečju zbog straha nastoje da osobu u potpunosti izoluju i kontrolišu. Ove osobe su duboko nesigurne u sebe, sve do mržnje prema sebi. Patološki posesivne osobe su veoma naporne za partnere sa kojima su u vezi. Problem sa njima je u tome što oni nerado priznaju da imaju ovaj problem i retko se samoinicijativno obraćaju za pomoć (imaju odustvo uvida o problemu, što je genralno karakteristika poremećaja ličnosti). Obično je reč o osobama koje pate od ovog problema godinama, problem se prenosi iz veze u vezu (dakle, nema veza sa osobama sa kojima su trenutno u vezi). To su često anksiozne osobe koje su sklone simbiotskim vezama, ali mogu biti i osobe sa teškim poremećajima ličnosti. Ovi drugi su često veoma egocentrični, manipulativni, emotivno prazni a mogu biti i agresivni. Osobe koje su sa njima u vezi, neretko bivaju totalno izmanipulisane (stalnim kritikama, ucenama i omalovažavanjem), zbog patološke kontrole povlače se iz socijalnog života, osećaju se krivim (za nešto što nisu učinili), prestaju da se druže sa prijateljima ili članovima porodice.

Kako se ponašaju patološki posesivne osobe?

Patološki posesivne osobe nastoje da osobu sa kojom su u vezi skroz izoluju da bi on/ona bili samo pod njihovom kontrolom. Često je slučaj da se upravo osobe koje su bile (ili su) u vezi sa osobom koja je patološki posesivna, obraćaju za pomoć psihologu. Neke od tih osoba su toliko izmanipulisane i zastražene da prosto nemaju snage da preseku i završe vezu. Neke su pak ubeđene (obično na početku veze) da je ponašanje njihovog partnera izraz njihove velike ljubavi i odanosti, što je naravno potpuna besmislica. Osobe koje su patološki posesivne imaju veoma ograničen kapacitet za ljubav, to nije zato što su te osobe loše ili zle, već ni one same nisu bile voljene i pate od ozbiljnih psiholoških problema.

Osobe koje su posesivne nikada se ne manjaju samoinicijativno. Ova vrsta problema se teško rešava, jer se radi o veoma ukorenjenim strahovima, poremećajima ličnosti i posebno zbog toga što ove osobe odbijaju da se obrate za pomoć. Ova vrsta problema zahteva psihoterapijski tretman jer se sa godina progoršava. Osoba godinama, postaje sve više anksiozna, agresivna i paranoidna, što je sve više udaljava od realnosti.

Naš savet osobama koje imaju partnera koji je patološki posesivan je da ne polažu mnogo nade u to da će se to promeniti. To je težak problem koji zahvata srž identiteta osobe. Budite oprezni ako zapazite da vas vaš dečko/devojka proverava, gleda vaš telefon, govori vam s kim treba a s kim ne treba da se družite i sl. To na početku može izgledati sasvim bezazleno ali kasnije može posatati pakao. Nemojte misliti da ste psiholog i da ćete pomoći osobama koje su patološki posesivne. Najbolje što možete da uradite jeste da ih pošaljete kod psihologa ili psihijatra a vi da se sklonite i sačuvate sebe.

Droga, bolesti zavisnosti i psihoaktivne supstance

Psihoaktivne supstance ostvaruju svoje efekte delujući na promenu ak- tivnosti neurotransmitera u CNS-u na nivou sinaptičke pukotine. Psihoaktivne supstance mogu menjati aktivnost najvažnijih neurotransmiterskih sistema: do- pamina (DA), serotonina (5-HT), noradrenalina (NA), acetilholina (ACh), gama aminobuterne kiseline (GABA), glutamata. Na taj način mogu menjati incen- tivno, započinjuće ponašanje (DA), repetitivno, ponavljajuće ponašanje (NA), modulacione efekte (5-HT), inhibitorne efekte (GABA), ekscitatorne efekte (glutamat).

Promena nivoa neurotransmitera u postsinaptičkoj pukotini je  važan  faktor koji determiniše uticaj droga na ponašanje i raspoloženje. Delujući na reuptake (ponovno preuzimanje neurotransmitera), psihoaktivne supstance mogu ispoljiti agonističko ili antagonističko delovanje.

Agonistički efekti pojačavaju transmisiju ili povećavaju produkciju neurotrans- mitera, pojačavaju oslobađanje neurotransmitera ili aktiviraju receptorska mesta koja normalno stimuliše specifičan neurotransmiter. Antagonistički efekti ometa- ju oslobađanje neurotransmitera, blokiraju receptorska mesta koja bi normalno okupirao neurotransmiter, ili izazivaju „curenje“ neurotransmitera iz sinaptičkih vezikula.

Alkohol ne deluje na specifične receptore u mozgu, već utiče na promenu pro- pustljivosti celokupne neuronske membrane. Alkohol potencira dejstvo GABA, povećavajući ulaz jona hlora u ćeliju i na taj način smanjuje neuronsku ekscita- bilnost. Takođe, putem NMDA receptora inhibira glutamat, glavni ekscitatorni neurotransmiter CNS-a.

Po unosu alkohola povećava se nivo dopamina (DA) koji utiče na nagrađujuća, prijatna iskustva, dok se hroničnim pijenjem njegova koncentracija smanjuje. Unos alkohola povezan je i sa povećanjem nivoa noradrenalina (NA). Nivo sero- tonina je niži kod alkoholičara ili mu se nivo snižava teškim opijanjem.

Nikotin iz duvana aktivira holinergičke receptore na koje deluje neurotransmit- er acetilholin (ACh), što dovodi do oslobađanja dopamina, noradrenalina i beta- endorfina. Ovi nikotinski receptori nađeni su u mnogim delovima CNS-a, posebno u moždanom stablu. Oslobađanje dopamina stimulisano nikotinom povezano je sa povećanom aktivnošću nucleus accumbens-a (32). Ovaj region, povezan sa prednjim mozgom i amigdaloidnim jedrima, rukovodi emocionalnim i motiva- cionim procesima.

Kofein u kafi i karbonizovanim pićima je metilksantin i pripada grupi psihostim- ulansa. Efekte ostvaruje direktno, povećavajući oslobađanje noradrenalina, i in- direktno, kao antagonista adenozinskih receptora (pošto je adenozin inhibitor noradrenergičkog sistema, ovo je stimulativna i aktivirajuća delatnost). Efek-   ti kofeina mogu se porediti sa efektima drugih psihostimulansa (amfetamin i kokain), s tim što je intenzitet efekata mnogo manji.

Marihuana je jedna od najčešće korišćenih droga. Najjači aktivni sastojak      je delta-9-tetrahidrokanabinol (Δ9-THC). Receptori su nađeni širom CNS-a (korteks, hipokampus i cerebelum), a posebno u nucleus accumbens-u. Kanabis utiče na nivo 5-HT i DA kao i na sintezu prostaglandina. Smatra se da je en- dogeni ligand za ove receptore anandamid (ANA).

Kokain izaziva efekte svojom sposobnošću da blokira reuptake dopamina, što dovodi do povećanja koncentracije dopamina u CNS-u, a naročito u nucleus accumbens-u. Na ovaj način se aktivira psihološki mehanizam nagrade, što predstavlja osnovu za nastanak jake psihičke zavisnosti. Kao efekti, javljaju se psihostimulacija, energizacija i popravljanje raspoloženja.

Amfetamini izazivaju psihoaktivne efekte blokirajući reuptake dopamina i no- radrenalina, čime povećavaju koncentraciju ova dva neurotransmitera u CNS-u. Javljaju se efekti psihostimulacije, energizacije i popravljanja raspoloženja. Stimulacija noradrenalinskih receptora pospešuje budnost i suprotstavlja se zamoru.

Halucinogeni: LSD, psilocibin, meskalin su psihoaktivne droge koje deluju kao agonisti 5-HT2 receptora i na taj način izazivaju povećanje nivoa serotonina u CNS-u. Smatra se da je povećanje koncentracije serotonina uzrok halucinogenih efekata ovih supstanci.

Sedativi i hipnotici kao što su barbiturati i benzodiazepini se brzo apsorbuju  iz digestivnog trakta. Lako difunduju kroz krvno-moždanu barijeru delujući   na više funkcije. Imaju specifična receptorska mesta (GABA receptori) za koja se vezuju. Povećavaju propusnost hloridnih jonskih kanala GABA receptora (BDZ1, BDZ2 podtip receptora), povećavaju elektronegativnost neurona, i na taj način inhibiraju aktivnost CNS-a. Njihovo dejstvo se pojačava kada se (što je čest slučaj) kombinuju sa alkoholom.

Opioidi se vezuju za pet različitih tipova receptora u CNS: mi, kapa, sigma, del- ta i epsilon. Opioidi (morfin, heroin, metadon, kodein, petidin) deluju kao ago- nisti specifičnih opioidnih receptora sa selektivnošću heroin i morfina za μ-klasu opioidnih receptora. Na nivou moždanog stabla, ove supstance izazivaju sman- jenu aktivnost noradrenergičkih neurona. Povećana aktivnost noradrenergičkih neurona je uzrok apstinencijalnog sindroma kod naglog prestanka uzimanja ovih supstanci. Nalokson i naltrekson su antagonisti koji blokiraju efekte opioida. Oni okupiraju opioidna receptorska mesta i na taj način efikasno neutrališu de- jstvo opioida. Naltrekson ima mnogo duže dejstvo od naloksona. Metadon je sintetički opioid koji se često koristi u lečenju heroinske adikcije jer njegovi efekti traju duže od efekata heroina, a apstinencijalni sindrom je blaži. Metadon se ponaša kao agonista opioidnih i antagonista nekih glutamatskih i acetilholin- skih receptora.

Kako da savladate strah od javnog nastupa

Strah od javnog nastupa nije rezervisan samo za ljude kojima je javni nastup sastavni deo posla (kao što je slučaj kod glumaca, voditelja, sportista, nastavnika, političara itd.). I ljudi koji nisu javne ličnosti mogu imati strah od javnog nastupa u situacijama kada treba da nešto prezentuju, izvedu neku veštinu pred publikom, izraze svoje stavove ili osećanja pred osobom/ma koju/e doživaljaju kao autoritet i sl.

Osoba koja se plaši javnog nastupa suočava se sa preteranom tremom. Za razliku od normalne, umerene treme koja je motivišuća i pomaže pojedincu da bude pribran, obazriv i usmerene pažnje, u osnovi straha od javnog nastupa je parališuća trema. Reč je o preteranoj tremi koja remeti koncentraciju i preusmerava pažnju sa zadatka (onoga što treba da se izvede, kaže ili uradi pred publikom) na unutrašnje stanje pojedinca koji ima tremu. Znači umesto da se fokusira na izvođenje zadatka osoba je preokupirana negativnim mislima, intenzivnim negativnim osećanjima (straha i/ili stida), neprijatnim telesnim senzacijama (drhtanjem, crvenilom itd.) i maštanjem o mogućem nepovoljnom ishodu. Ljudi koji imaju izražen strah od javnog nastupa još pre nego što izađu pred publiku, počinju da maštaju i vizualizuju neuspeh, kako prave greške, kako su rekli nešto što nisu hteli ili nisu rekli ono što su hteli, zamišljaju kako gube dah, drhte, kako publika negativno reaguje na njihovo izlaganje itd. Kod nekih ljudi ova samozastrašujuća maštanja mogu ići tako daleko da zamišljaju kako će ih publika (ili neka njima važna osoba) prezreti, kritikovati i ismevati, što osoba smatra užasnim i nepodnošljivim iskustvom.

Strah od javnog nastupa može početi neposredno pred sam nastup ali i znatno pre toga (danima pre) kada osoba počne da zamišljanje šta bi mu/joj se sve negativno moglo dogoditi tokom nastupa. Ova vrsta straha kulminira (dostiže vrhunac) na samom početku nastupa i kod nekih ljudi ubrzo prestaje (jer se fokusiraju na ono što rade ili govore umesto na strah) dok kod nekih traje svo vreme nastupa. Ova vrsta problema se može javiti kod svih ljudi ali se ipak češće i intenzivnije javlja kod ljudi koji inače pate od socijalne anksioznosti i preterane stidljivosti (detaljnije o tome možete pročitati u tekstovima: Socijalna anksioznostStidStrategije koje koriste ljudi u prevladavanju stidaKako nastaje stid).

Sada ću navesti nekoliko praktičnih saveta kako da prevaziđete preterani strah od javnog nastupa. Svaki od ovih saveta podjednako je važan i koristan.

Odustanite od zahteva da uvek i po svaku cenu morate ostaviti dobar utisak i fascinirati publiku – Da li vam je zaista neophodno da fascinirate publiku iako to stvarno i istinski želite? Da li je to samo poželjno ili nužno? Dok god ste ubeđeni da morate da ostavite dobar utisak, privučete nečiju pažnju, nekog fascinirate ili pridobijete nečije divljenje, bićete preplašeni. Zašto? Pa zato što vi sasvim realistično procenjujete da se može desiti da u tome neuspete iz nekog razloga. Ili ne uspevate u tome baš uvek. Znači, ako s jedne strane mislite da morateostaviti dobar utisak i biti sjajni u izvedbi a s druge strane procenjujete da je moguće da u tome ne uspete iz nekog razloga, bićete anksiozni, preplašeni i imaćete preteranu tremu. Razlog za vaš stah leži u vašem apsolutističkom zahtevu da morate uspeti. Ako ne dobijete aplauz i divljenje za koje mislite da zaslužujete da li morate očajavati i sebe kinjiti? Naravno da ne. S toga, pretvorite vaš zahtev u želju, preferenciju: Želim da ostavim dobar utisak (želim da im se svidim, da budem dobar i sl.) ali to nije nužno (nije katastrofa, nije lični poraz). Pronađite bar pet argumenata koji govore u prilog tome da nije nužno (iako je poželjno) da ostavite dobar utisak i da se dopadnete auditorijumu. Razmislite o tome i stavite te argumente na papir.

Odustanite od prefekcionizma – prestanite da sebe terorišete zahtevima za savršenstvom. Niko nije savršen, pa ni Vi, a pogotovo ne uvek. Zato olabavite vaše kriterijume. Zašto baš vi morate biti savršeni a ne samo ljudsko biće kao i svi ostali smrtnici? Razmislite o tome? Ako ne znate odgovor na ovo pitanje pročitajte na ovom sajtu sledeće tekstove: Strategije koje ljudi koriste za prevladavanje stidaPerfekcionizamBezuslovno samoprihvatanje. Odreknite se perfekcionizma i ubedite sebe da je sasvim dovoljno da budete dovoljno dobri umesto savršeni. Svaka izvedba se vežba i zahteva puno ponavljanja pri čemu su greške i privremeni neuspesi neminovni. Ako nemate dovoljno iskustva u javnim izvođenjima, naučićete. Vežbajte i učite na svojim greškama, umesto da sebe omalovažavate i odustajte.

Procenite šta je najgore što može da vam se desi u toj situaciji – stvarno, zapitajte sebe šta je najgore što može da vam se desi? Da li će vam pasti luster na glavu ako niste dovoljno dobri? Da li ćete propasti u zemlju? Da li će vas publika gađati jajima? Da li će vas vređati i ismevati? Verovatno ne. Ali šta ako vas zaista ismevaju ili gađaju jajima? Šta će te onda? Ništa, podnećete to. Mada je šansa da vam se nešto tako desi zaista mala. Publika obično nije tako agresivna sem ako niste učinili nešto zaista provokativno ili arogantno ili ste vređali publiku. Ono što se obično desi u najgorem slučaju jeste da počnete da zamuckujete, da vam izlaganje nije interesantno ili nije onako prezentovano kako ste vi to mogli itd. Ali da li je to katastrofa? Da li se sa jednim ili nekoliko neuspeha završava vaša karijera? Da li će te ostati na ulici zbog toga? Da li će vaša porodica patiti zbog toga? Neće. Ako niste uspeli danas uspećete neki sledeći put, možda ne pred istom ali pred nekom drugom publikom ili osobom. Važno je da vežbate, učite na sopstvenim greškama, jednostavno učite na vašem iskustvu. Ali da bi ste u tome uspeli potrebno je da prestanete da se užasavate nad neuspesima, da ne budete previše samokritični, već da budete istrajni, učite i uvežbavate vaše komunikacione i govorničke veštine.

Nema razloga da sumnjate u svoju kometentnost samo na osnovu jednog ili nekoliko neuspeha – ako imate preteranu tremu tokom nastupa to ne znači da ste nekompetentni u oblasti kojom se bavite i koju prezentujete. Ali bez obzira koliko ste plašite, svako je dobro da prvo provežbate dobro ono što ćete prezentovati. Možete to raditi kući pred ogledalom, čitati, govoriti naglas ili izvoditi nešto. Možete napraviti kod kuće malu generalnu probu vašeg izlaganja. Dovedite nekoliko vaših prijatelja ili ukućana. Objasnite im da vežbate za javni nastup i da vam je potrebna publika.

Nemojte obezvređivati sebe ako doživite neuspeh – ako vam se desi da pogrešite ili vaša izvedba ne dostigne onaj kvalitet koji vi želite nemojte odmah pogrešno zaključivati da sa vama nešto nije uredu. To je pre svega preterana, nerealistična, nelogična i veoma štetna konstatacija. Ako ste nešto loše uradili ne znači da ste Vi loši kao osoba i ne znači da će se to tako dešavati uvek u budućnosti. Ako ste skloni da se samoobezvređujete upašćete u opasnu zamku koju ste sami kreirali. Možete postati depresivni i možete početi izbegavati svaki vrstu ličnog prezentovanja što može značajno osiromašiti vaš život. Nema razloga za to. Ako niste uspeli, ako ste se obrukali, to je svakako neprijatno iskustvo ali to ništa ne govori o vama kao osobi.

Fokusirajte se na ono što govorite ili radite a ne na to kako se osećate – ako se fokusirate tokom nastupa na ono što prezentujete vaša će pažnja biti usmerena na aktivnost što će vam doneti dvostruku dobit. Prvo, vaše izvođenje će biti uspešno i drugo nećete imati dovoljno kapaciteta da se bavite strahovima, telesnim senzacijama i negativnim predikcijama. Radna memorija kojom raspolažemo je ograničenog kapaciteta, i zbog toga ne možemo istovremno misliti o strahovima, o tome kako možemo napraviti greške i misliti o zadatku. Zato izaberite da mislite o zadatku.

Tokom izlaganja ili izvođenja razmišljate samo o sledećem najbližem koraku koji treba da izvedete – svaki sledećei korak, svaka sledeća karika u lancu operacija koje izvodite je ono na šta treba da se fokusirate da bi ste imali kontrolu nad sobom i onim što radite. Nema potrebe da previše razmišljate unapred. Budite samo jedan korak ispred, umesto da idete daleko u budućnost u vašim mislima.

U savetovalištu Epsihijatar uspešno obučavamo ljude kako da prevaziđu strah od javnog nastupa. Ova vrsta tretmana uključuje klasične REBT tehnike otkrivanja i osporavanja iracionalnih uverenja kojima ljudi stvarju ovu vrstu straha, zamenu iracionalnih, racionalnim, samopomažućim uverenjima, učenje veština asertivne komunukacije, vežbanje vežbi protiv stida i primenu metoda vizualizacije.

GREŠKE U MIŠLJENJU

Odnose se na formulacije kojima ljudi opisuju sopstvenu stvarnost i smatraju se direktnim uzrokom emocionalnih poremećaja. Onemogućavaju adaptivno procesovanje informacija (ne podrazumevaju „pogrešnost“ u apsolutnom smislu) i obuhvataju anksiozne i depresivne misli. Razlika između izvornih iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju je ta što su iracionalna uverenja obrasci mišljenja, a greške u mišljenju su samo pojavni oblici tih uverenja, derivati. Npr. „Strašno je što me nisu uključili u ekipu – nikada to više neće učiniti“.
Milenko Vlajkov smatra da je vrlo značajno napraviti razliku između iracionalnih uverenja i grešaka u mišljenju. To predstvlja metaforom, odnosno medicinskim modelom, pa navodi da možemo zamisliti da je greška u mišljenju ekvivalentna telesnim simptomima jedne bolesti, a iracionalno uverenje odgovara žarištu te bolesti u organizmu.
Greške u mišljenju su sastavni deo života i često se koriste da bi se neka pojava istakla ili bolje opisala. Problemi nastaju kada iz greške u mišljenju proistekne emocionalna reakcija u odnosu na sadržaj na koji se greška u mišljenju odnosi.
Uobičajene kognitivne greške:
Skok na zaključak – ova greška se sastoji iz dva dela – prvi je opis uslova u kojima se o nečemu zaključuje, a drugi je pravljenje kognitivnih izraza, koji naizgled počivaju na tim uslovima. Fokusiranje je na jedan aspekt situacije u donošenju zaključka „čim me ujutro glava ovako boli, kakav li će mi tek biti dan“.
Proricanje sudbine (uverenje da tačno zna šta će se desiti, ignorišući ostale mogućnosti) „Pošto me preziru zbog ovog mog neuspeha neće mi dati bolje mesto do kraja života.“
Fokusiranje na negativno (preterano razmišljanje o negativnim dogadjajima) “Ne mogu da podnesem kada mi u životu podje naopako i ne vidim da mi se išta dobro dešava u životu“.
Diskvalifikovanje pozitivnog – kada nam neko kaže „To si odlično uradio“ a mi odgovorimo da nije baš savršeno i da ima lošeg , umesto da se zahvalimo. “Taj uspeh ne znači ništa drugo do trenutnu sreću“.
Minimalizacija/ preuveličavanje (preuveličavanje negativnih aspekata situacije ili smanjivanje pozitivnih): „To što sam u ovoj igri imao dobre pogodke je samo stvar sreće i uopšte nije bitno, a promašaji su najgora moguća i neoprostiva greška“.
Emocionalno rezonovanje se ispoljava kroz uverenje da je nešto istina, zato što osećaj govori da je to istina, osoba tvrdi da zna da je tako kako pretpostavlja. Ova greška u
12
mišljenju ispoljava se i kroz uverenje da su drugi ljudi odgovorni za našu patnju, kao i da smo mi odgovorni za patnju drugih. “Pošto sam to tako loše uradio, osećam se totalno promašeno: što dokazuje da ja jesam promašen čovek“.
Etiketiranje: “Pošto to nisam dobro uradio ja sam totalni gubitnik“.
Personalizovanje: “Pošto se ne ponašam kompetentno, a ovi ljudi se smeju, siguran sam da ismevaju mene“.
Fonizam: “ Kada nešto uradim dobro, a ljudi me ipak prihvataju i cene, ja sam pravi lažnjak i ubrzo će se otkriti koliko sam u stvari bedan“.
Perfekcionizam: “Uvidjam da sam to uradio samo prilično dobro ali sam ipak nekompetentna osoba“.
Personificiranje se sastoji u pripisivanju namere drugoj osobi za nešto što je učinila, kao da je to učinila samo zbog nas (ako nam neko kaže da nešto uradimo bolje sledeći put ili nešto još doradimo, a mi pomislimo da ta osoba želi da pokaže svoju moć ili želi da nas ponizi). U osnovi ove greške u mišljenju se nalazi iracionalno uverenje da drugi u odnosu prema nama moraju da budu perfektni.
Čitanje misli – uverenje da zna šta druga osoba misli, bez provere. “To je uradila samo da bi mi napakostila i da bi me uvredila“; “Znam da misli da sam nesposoban za posao“. Svim iskazima je zajedničko to da se drugoj osobi pripisuje razlog izvesnog ponašanja i iz toga proizilazi odgovarajuća emotivna reakcija prema toj osobi.
Vremenska generalizacija se odnosi na korišćenje izraza „uvek“ i „nikad“. “Uvek me prati maler“, „Nikad neću imati sreće“. U osnovi vremenskog uopštavanja je iracionalni obrazac mišljenja „Ne sme me pratiti maler“ i „Morao bih da imam više sreće“.
Prostorno generalizovanje – greška se iskazuje korišćenjem izraza „svi“, „sve“,“niko“,“ništa“

Teorijska osnova REBT-a

Teorijska osnova je zasnovana na pretpostavci da ljudska misao i emocija nisu dva odvojena ili različita procesa, već da se značajno preklapaju i da su, u izvesnom smislu, suštinski ista stvar – integralno su medjupovezane i nikada ne treba da budu posmatrane odvojeno jedna od druge.
Ukoliko jedna osoba doživi neki oset (npr. vidi loptu) ona ima takodje sklonost da uradi nešto u vezi sa tim, da ima neko osećanje u vezi sa tim (svidja joj se ili ne) i misli o tome (zna šta sve može da uradi sa tim).
Emocije ne postoje same po sebi, one su suštinski deo celovitog osetilno-pokretnog kompleksa. Ljudi ne samo da opažaju i misle, već osećaju i ponašaju se u skladu sa tim. Imaju urodjenu sposobnost da misle, da misle o svom mišljenju, o svojim osećanjima i svojim ponašanjima, i da misle o mišljenju povodom svog mišljenja o svojim osećanjima i svojim ponašanjima. Ljudska bića su samo-svesna, samo-menjajuća i samo-aktualizujuća. Npr. Možete misliti samo-poražavajuće: „Liftovi su veoma opasni i nikad ne smem da udjem ni u jedan lift!“ Zatim možete misliti:“Kako sam glup što mislim da su liftovi opasni.“ Možete misliti:“ Kako je dobro što razmišljam o svom mišljenju povodom svog mišljenja da su liftovi opasni i što razmatram promenu svog iracionalnog uverenja da su oni stvarno opasni.“ Mišljenje o mišljenju, baš kao i mišljenje povodom mišljenja o mišljenju, jedinstvene su ljudske sposobnosti, i obe se mogu upotrebiti neurotično i antineurotično. Ljudi imaju izbor.
REBT definiše emocije kao složeno ponašanje koje u sebe uključuje:
a) odredjeno introspektivno dato afektivno stanje, do kojeg se obično dolazi posredstvom interpretacije
b) ceo niz unutrašnjih fizioloških promena
c) različite oblike ponašanja
Ellisovo gledište o neodvojivosti emocije i kognicije polazi od pretpostavke da je emocionalizovanje, kao složeno ljudsko ponašanje, posledica procesa ocenjivanja vrednosti stimulusa (evaluiranja). Ocenjivanje se sastoji od komponente primećivanja vrednosti stimulusa i odgovaranja na opaženu vrednost, a ne samo od jednog ili drugog. Kada ocenjuju vrednost stimulusa ljudi ga istovremeno primećuju i reaguju na njega. “Evaluirati“ znači isto što i stvarati stav ili postajati pristrasan u odnosu na stimulus.
Emocija se stvara onda kada se nešto snažno vrednuje. Osoba emocionalizuje kada proceni, vrednuje da se nešto dešava što je za nju važno, značajno „dobro“ ili „loše“ i kada odgovara na neki, samo za nju, odbojan ili privlačan način. Pretpostavka je da osoba poseduje neke vrednosti, kriterijume, na osnovu kojih će moći da ocenjuje stimuluse. Emocija može na kratko da egzistira i bez misli (čujete lošu vest i osetite tugu, neko vas gurne i osetite ljutnju…) Ipak, iako na početku nemate nikakve svesne ili nesvesne misli vezane za emociju ona nikada ne opstaje bez misaonog potkrepljenja. Čak i onda kada mišljenje neposredno ne prethodi emociji ili je prati, za zadržavanje emocije obično je neophodno obnavljanje evaluativnog mišljenja.
Evaluiranje, kao primećivanje stimulusa i reagovanje na značenje stimulusa koje nije zasnovano samo na trenutnom senzornom iskustvu već i na odrazima prethodnih iskustava, gotovo uvek sadrži filozofsku komponentu „Šta taj stimulus znači za mene?“ Odgovor više proističe iz refleksije i filozofije osobe nego iz samog senzornog iskustva. Jer ljudi nas mogu vredjati rečima, ogovarati, prekorevati, pokazivati da nas ne vole ali ni jedna reč, gest sam po sebi ne povredjuje sem ako mi sami ne smatramo da to čine, ako pustimo da boli. Jer, ukoliko nas ljudi fizički ne povrede, osujete u našoj nameri, uskrate hranu, krov nad glavom – čime mogu da nas povrede? Neka osoba i odnos sa njom nisu uzroci problema nego naša psihološka reakcija na njih. Iz svakog odnosa nešto naučimo o sebi jer, priznali to ili ne, upravo nas kod drugih iritiraju i plaše one osobine i oblici ponašanja koje i sami posedujemo. Trajanje nekog dogadjaja uslovljeno je trajanjem naših misli i emocija (biti to što jeste – prepustiti im se i propustiti). Priznati im se postojanje i prihvatiti. Kao u molitvi: „Neka imam odlučnosti da promenim ono što mogu, spokojstva da prihvatim ono što ne mogu da promenim i mudrosti da razlikujem jedno od drugoga.“ Jer, ponekad, spolja izazvani dogadjaji neizbežno izazivaju odredjene smetnje i neprijatnosti, bez obzira koliko ih filozofski prihvatali. Bertrand Rasel je primetio: “Svakog ko tvrdi da sreća dolazi samo iznutra, treba naterati da 36 sati provede na snežnoj mećavi, bez odeće i hrane.“

RACIONALNO EMOCIONALNA BIHEJVIORALNA TERAPIJA ( REBT)

Tvorac racionalno emotivno bihejvioralne terapije je Albert Ellis Njujorški klinički psiholog. Ellis ističe uticaje koje su na njega imali slični pogledi u hrišćanskoj, budističkoj i taoističkoj filozofiji. Radovi Kanta, Spinoze i Šopenhauera inspirisali su ga da u psihoterapiji obrati pažnju na moći i ograničenja koja misao ima u ljudskom funkcionisanju. Rad Karen Hornaj, posebno koncept „tiranije TREBA“ doprineo je sagledavanju uloge apsolutnih evaluativnih misli u razvoju i održavanju psiholoških poremećaja. Adlerov koncept osećanja inferiornosti, uticao je da definiše anksioznost oko sopstvene vrednosti kao posledicu niske procene sebe u odnosu na druge ljude.
Neki od osnovnih principa REBT-a nisu novi. Albert Ellis ih je usvojio i adaptirao od mnogih mislilaca, posebno od grčkih i rimskih filosofa kao što su Marko Aurelije, Zenon, Epikur, Epiktet kao i od nekoliko antičkih azijskih filozofa – Konfučija, Guatam Bude i Lao Cea. Takodje je uneo i učenja modernih filozofa Imanuela Kanta, Džona Djuija i Bertranda Rasela.
REBT se može svrstati u pravac multi modalnih i integrativnih terapija. Prema Ellisu od samog početka je bila usmerena ka kognitivnoj, emotivnoj i bihejvioralnoj promeni emocionalnog poremećaja i prema tome je bila oduvek multi modalna terapija. Ellis ističe da principi koji su ugradjeni u REBT nisu novi i jedinstveni.
REBT takodje ne počiva na sveobuhvatnoj teoriji ličnosti, već na teoriji emocionalnog ponašanja i promena ponašanja. Teorijske pretpostavke na kojima počiva praksa REBT-a najviše se tiču odnosa mišljenja, emocija i ponašanja kao osnovnih oblika ljudskog izražavanja i funkcionisanja.
REBT je strukturisan terapijski postupak i jedno od osnovnih obeležja REBT-a je osposobljavanje klijenta za samostalno prevazilaženje sopstvenih blokada.
Najveći deo terapijske promene se dešava u svakodnevnom životu, a ne tokom terapijskih seansi. Klijenti tokom terapije uče kako da reše emocionalne i praktične probleme i snabdevaju se tehnikama i sredstvima za rešavanje sopstvenih problema. Bitno je da naučeno, i znanje i veštine primenjuju u svakodnevnom životu. Seanse služe, pre svega, stvaranju osnove za terapijsku promenu kod klijenta, ali je za samu promenu odgovoran klijent.
REBT oduvek primarno sledi edukativni, a ne psihodinamski ili medicinski model psihoterapije. Ellis je čak smatrao da termini emocionalna edukacija i učenje tolerancije zamene termin psihoterapija.

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje …

Kako prepoznati da li je vaše dete hiperaktivno

Postoji tri grupe simptoma (znakova) koji diferenciraju hipeaktivnost od nemirnog deteta. To su impulsivnost, hiperaktivnost …