Psihoterapeut i psihijatar. Psihoterapija kao način lečenja.

Psihoterapija predstavlja grupu postupaka, procedura i metoda u lečenju psihičkih smetnji, stanja i poremećaja koja je opšte prihvaćena u okviru medicine i psihijatrije. Ona predstavlja oblik medicinskog lečenja za čiju primenu je poptrebno ispuniti odredjene uslove i zadovoljiti propisana pravila. Psihoterapijska praksa je mnogo značajnija i uvek prethodi teoriji, što nije slučaj sa drugim medicinskim oblicima lečenja.

Centralni činilac ovog oblika lečenja je odnos uzajamnog povrenja i pozitivnog očekivanja koji se razvija izmedju terapeuta i pacijenta i interakcija izmedju njih u specifičnim okolnostima ili terapijskoj situaciji. Taj su odnos i ta situacija nosioci svih dinamičkih zbivanja tokom procesa lečenja.

Ovaj vid lečenja nemoguće je primenjivati bez odredjenih etičkih principa, pri čemu je ponašanje terapeuta odredjeno kodeksom etičkih pravila postavljenih od strane evropskog i svetskog udruženja psihoterapeuta sa ciljem zaštite pacijenta/klijenta od neetičke primene psihoterapije.

Psihoterapija, šta je?

Svaki pojedinačni oblik psihoterapije baziran je na teorijskim osnovama i principima (psihonalitička psihoterapija, kratka dinamička psihoterapija bazirane su na osnovama psihoanalize i njenih varijeteta; kognitivno – bihevioralne terapije na teoriji učenja i bihejviorizma kao nauke i sl.).

Psihoterapija se uvek primenjuje sa jasno definisanim ciljevima koji zavise od oblika psihoterapije. Pod opštim ciljevima psihoterapije se podrazumevaju:

  • Rasterećenje od nepodnošljive napetosti i unutrašnjeg pritiska
  • Otklanjanje smetnji, zaustavljanje daljih patnji, psihičkog propadanja i regresivnih procesa
  • Balansiranje poremećenih psihičkih funkcija (emocije, mišljenje) i bihevioralnih performansi
  • Razvoj sposobnosti i kapaciteta ličnosti, učvršćivanje svesnosti o sebi, drugima i okružujućem svetu i osposobljavanje za rešavanje traumatičnih životnih problema, suzbijanje straha, osećaja krivice, agresivnosti i življenja pod stresom
  • Oslobadjanje potencijala sopstvene ličnosti

Danas je indikaciono područje za primenu psihoterapije prošireno te se ona može primeniti kod svih osoba koje imaju smetnje psihološke prirode, koje su svesne da im je potrebna pomoć ove vrste i koji su motivisani da putem psihoterapije svoje smetnje uklone ili ublaže (uz uslov da su spremni da otvoreno i iskreno govore o sebi i rade na svom oporavku).

Ovaj vid terapije nije indikovan kod osoba koje nisu svesne potrebe za stručnom pomoći ili su protiv nje, koje nisu motivisane da se leče ili menjaju, koje nisu prijemčive za bilo kakvu vrstu psihološkog odnosa (ne razumeju ga ili ideološki ne prihvataju), ne žele da budu iskrene ili nisu spremne da rade na sebi.

Klasifikacija psihoterapijskih tehnika

            Do danas ne postoji opšte prihvaćena sistematizacija  psihoterapijskih tehnika .

Klasifikacija u odnosu na dubinu

  • Dubinske
  • Površne

Klasifikacija u odnosu na trajanje

  • Duge
  • Kratke ( konsultativna psihoterapija – 1 do 2 seanse,  kratkotrajna psihoterapija – 1 do 6 seansi, vremenski ograničena psihoterapija)

Klasifikacija po broju lečenih osoba

  • Individualna
  • Grupna

Savremena klasifikacija (Svetskog saveta za psihoterapiju 1996.)

Dinamički oblici   Frojdova psihoanaliza Klajnijanska psihoanaliza Ego analiza Neofrojdovska psihoanaliza Individualna psihologija Adolfa Adlera Analitička psihologija Junga Orgon terapija Reicha Dinamička kulturološka škola psihoanalize Škola Karen Hornaj Škola H.S.Salivana Egzistencijalna analiza Psihoanalitička psihoterapija Kratka dinamski orjentisana psihoterapija Suportivna analitička psihoterapija Grupna analitička psihoterapija
 Kognitivno – bihevioralne terapije   Bihejvior terapija Kognitivna terapija Kognitivno analitička terapija
 Humanističke psihoterapije   Porodična Partnerska Geštalt Transkaciona analiza Psihodrama Konstruktivistička psihoterapija  
 Integrativne psihoterapije   Integrativna geštalt psihoterapija Integrativna dinamička psihoterapija Integrativna kognitivno – bihevioralna psihoterapija Psihoseksualna psihoterapija
 Socioterapije   Terapija sredinom Okupaciona, radna i rekreativna terapija Muzikoterapija Art terapija Terapijska zajednica

Kao što se iz prethodne tabele može videti, postoji izuzetno veliki broj psihoterapeutskih škola (pravaca, tehnika) koje se medjusobno nekada značajno razlikuju. Ipak, imaju i neke zajedničke elemente. Radi se o takozvanim zajedničkim pomažućim fakotrima i na njima se bazira gotovo svaka psihoterapeutska tehnika:

  • Postojanje nade 

Dolazeći kod psihoterapeuta pacijent očekuje poboljšanje i na tom pozitivnom očekivanju (nadi) bazira se i placebo efekat. Zahvaljujući nadi, osoba od autoriteta postiže terapijski efekat i bez reči psihoanalize.

  • Elementi pouzdanja

Pacijent očekuje da je terapeut častan, objektivan, autentičan, iskren i da će mu dati logična objašnjenja. Pouzdanje se odnosi na racionalni deo komunikacije pacijent – terapeut. Na ovom elementu se bazira interpretacija.

Interpretacija

Interpretacija predstavlja objašnjenja koja terapeut daje pacijentu ili mu pomaže da sam dodje do objašnjenja kojim će protumačiti svoje simptome ili neprilagodjeno ponašanje.

Dinamske interpretacije se odnose na objašnjenja veza izmedju ponašanja, bazičnih ciljeva i uključenih mehanizama odbrane. Prepoznavanje sopstvenih ciljeva pomaže pacijentu u iznalaženju načina za njihovo ispunjenje, dok racionalan uvid u genezu simptoma omogućava da se oni obrade i eliminišu.

Psihogenetske interpretacije podrazumevaju objašnjenje izvora konflikta i odgovarajućeg ponašanja nastalog kao posledica konflikta. Razumevanje prirode konflikta i njegovih izvora omogućuje pacijentu da ga razreši i prevazidje.

Rane interpretacije podrazumevaju jednostavna objašnjenja u početku psihoterapije (lako prihvatljiva za pacijenta – pr. rane dramatične interpretacije „ukucavanje klinova u glavu pacijenta“). Nekada se ovim, ranim interpretacijama testira sposobnost pacijenta za prihvatanje interpretacije tj. sposobnost za uvid („insight“).

Uvid

Uvid  predstavlja stav pacijenta prema interpretaciji koju dobija od terapeuta (često pacijent nije spreman da prihvati interpretaciju, nekada je ona za njega neočekivana ili mu može otkriti neprihvatljive nesvesne impulse).

Većina autora pravi razliku izmedju intelektualnog uvida (saznanje, svesnost i razumevanje bez promene pogrešnog ponašanja) i emocionalnog ili visceralnog uvida ( saznanje, svesnost, razumevanje sopstvenog pogrešnog ponašanja koje vodi pacijenta ka pozitivnim promenama ponašanja i celokupne ličnosti).

  • Prisustvo slobode odgovora

Pretpostavlja se da će komunikacija na relaciji terapeut – pacijent biti obostrano slobodna i otvorena. Ovo predstavlja i najvažniju razliku izmedju kontakta sa prijateljem i kontakta sa psihoterapeutom (terapeut će manje-više bez ustezanja reći sve).

Otpori

Otpori  Neretko je prisutan otpor da se iznesu svi intimni problemi, misli i emocije. Na teraputu je da učini sve da ove otpore otkloni, ali i da ih, zajedno sa pacijentom, analizira. Ovo su tzv. „otpori otvaranja“ i ne treba ih mešati sa otporima koji se javljaju tokom psihoterapije („otpori promene“) i pretstavljaju važan deo psihoterapeutskog procesa. Ovde pacijent nema otpor prema terapeutu, niti ima otpor da bude zdrav, već postoji otpor prema promeni ustaljenih obrazaca ponašanja (emocionalnog regovanja, obrazaca razmišljanja i sl). Ovi otpori se odnose na napor Ega i Superega da održe potiskivanje. Da bi se prevazišla ova vrsta otpora potreban je zajednički napor terapeuta i pacijenta i često dugotrajna analiza. Postoje btrojni simbolički pokazatelji ovog otpora tokom psihoterapije (srž nekih psihoterapeutskih metoda poput klasične psihoanalize je  analiza otpora).

  • Uspostavljanje poverenja

Poverenje se odnosi na emocionalno prihvatanje pacijenta. Senzitivnost terapeuta i njegov empatski potencijal igraju značajnu ulogu u vodjenju psihoterapije, pri čemu je sugestibilnost pacijenta značajan pomažući faktor u terapeutskom procesu i u vezi je sa poverenjem koje apriori postoji u terapijskoj relaciji.

Elementi emocija imaju značajnu ulogu u terapeutskom procesu. Ponekad nije dovoljno postizanje racionalnog uvida u konflikte, frustracije, skrivene želje i nagonske pulzije, već je potrebno emocionalno proživljavanje tzv. emocionalna katarza (intelektualna obrada konfliktnih situacija neće uvek doneti olakšanje; tek kada se one i emocionalno razreše nastupa terapeutsko rasterećenje – „katarktičko očišćenje“).

  • Emocionalni efekat terapeutskog susreta

Osnov svih ljuskih susreta je emocionalni kontakt. U psihoterapiji se ovaj momenat naročito naglašava. Poseban emocionalni odnos u terapijskoj situaciji naziva se raport. Radi se o kontaktu pacijenta i terapeuta u vidu prisnog, toplog i humanog stava terapeuta prema pacijentu i otvorenog, iskrenog stava pacijenta prema terapeutu.

            U toku psihoanalitički orjentisanih psihoterapija uspostavljaju se dublji i kompleksniji odnosi izmedju pacijenta i terapeuta – transfer i kontratransfer.

Transfer i kontratransfer

Transfer je mehanizam kojim pacijent reaguje na terapeuta kao da je on značajna figura iz pacijentove prošlosti. U toku svesnih i nesvesnih ispovedanja pacijent prenosi na terapeuta one emocije i stavove koje je nekada imao spram važnih ličnosti iz svoje prošlosti (najčešće prema roditeljima). O pozitivnom transferu se govori kada su osećanja topla, prisna i prijatna, dok negativan transfer podrazumava prenos neprijatnih emocija i doživljavanja (podozrenje, zavist, mržnja, sumnja..). Psihoanalitički orjentisane psihoterapije transfer smatraju jednim od krucijalnih elemenata u terapeutskom procesu.

Kontratransfer je termin kojim se definiše način reagovanja terapeuta prema pacijentu (kao da se radi o ličnosti iz terapeutovog intimnog, ličnog života). Kao što ni sve pozitivne i negativne emocije pacijenta prema terapeutu nisu manifestacije transfera, tako ni sve emocije koje terapeut ima prema pacijentu nisu znak kontratransfera (iako se terapeut trudi da pod kontrolom drži svoju verbalnu i neverbalnu komunikaciju ipak se može uočiti da emocije ponekad izmiču kontroli). Neadekvatne emocije zahtevaju analizu (potrebno je da pacijent sebi postavi pitanje da li su te emocije u vezi sa terapijom, da li su možda pomerene sa nekog drugog na pacijenta).

Ukoliko imate neki životni, emotivni ili psihički problem, pozovite psihoterapeuta sada.

Izvor: Nepoznat autor