Postoji jedan sudija u našim životima koji nikada ne spava. Njegova sudnica radi 24 sata dnevno, vikendom i praznicima. Presude su mu konačne, često brutalne, a pravo na žalbu ne postoji. Taj sudija ne nosi službenu togu, nema ime i prezime, i zapravo – najčešće ni ne postoji u realnosti.

Njegovo ime je: “Šta će reći svet?”

Ili, u našoj lokalnoj, balkanskoj varijanti: “Šta će reći komšiluk, rodbina, selo, čaršija?”

Kao psihijatar i psihoterapeut, gotovo svakodnevno u svojoj ordinaciji slušam ispovesti izuzetno inteligentnih, sposobnih i divnih ljudi koji su svoje živote sveli na mrvice. Odustaju od ljubavi, guše svoje talente, ostaju u toksičnim brakovima, biraju profesije koje mrze i plaše se sopstvene senke. Zašto? Samo da ne bi “uznemirili” ovog nevidljivog sudiju.

Ovaj fenomen nije samo loša navika ili “skromnost”. To je duboka psihološka patologija koja nam oduzima osnovno ljudsko pravo – pravo da budemo ono što jesmo.

Hajde da zaronimo duboko u anatomiju ovog straha. Da razumemo zašto smo postali robovi tuđih pogleda i kako da, konačno, povratimo ključeve sopstvenog života.

Zašto nas tuđe mišljenje toliko boli? (Evolutivna zamka)

Da bismo razumeli ovaj strah, moramo se vratiti daleko u prošlost. Nije uvek bilo “ludo” plašiti se odbacivanja.

Evolutivno gledano, strah od tuđeg mišljenja je mehanizam preživljavanja. U praistorijsko doba, čovek nije mogao da preživi sam. Biti izbačen iz plemena značilo je sigurnu smrt – niste mogli sami da ulovite mamuta, niti da se odbranite od zveri ili hladnoće. Zato je naš mozak milionima godina razvijao alarmni sistem koji skenira socijalno okruženje: Da li sam prihvaćen? Da li se uklapam? Da li su ljuti na mene?

Problem nastaje jer mi danas živimo u 21. veku, ali sa “softverom” iz kamenog doba.

Danas, ako vas komšija popreko pogleda, ako vas ogovaraju na poslu ili ako vas neko “odbaci” na društvenim mrežama – nećete umreti. Nećete ostati gladni. Fizički ste bezbedni. Međutim, onaj stari deo vašeg mozga (amigdala) ne pravi razliku između “komšija me ogovara” i “juri me tigar”. Reakcija stresa je ista.

Mi smo biološki programirani da tražimo pripadanje, ali je ta potreba u modernom društvu postala neuroza.

Sindrom “Unutrašnjeg Računovodstva”: Kako postajemo marionete

Postoji jedan suptilan, ali razoran mehanizam koji se odvija u našoj psihi, a kojeg retko primećujemo. To je navika da neprestano vodimo nevidljivo “računovodstvo” sa drugim ljudima.

Zamislite da u glavi imate knjigu dugovanja i potraživanja. Svaki put kad sretnete nekoga, vi nesvesno beležite:

• “Zašto me je onako pogledao? Da li je ljut?”
• “Nisu me dovoljno ispoštovali.”
• “Sigurno misle da sam glup/debeo/neuspešan.”

Kada živimo na ovaj način, mi zapravo gubimo svoje “Ja”. Pretvaramo se u mašine koje samo reaguju na spoljne nadražaje. Dovoljno je da se neko na ulici namršti, i vaše raspoloženje pada. Dovoljno je da dobijete jedan negativan komentar, i vaš dan je uništen.

Zapitajte se: Ko je onda gospodar vašeg života? Vi, ili slučajni prolaznik koji ima loš dan?

Ovo je definicija ropstva. Dali smo daljinski upravljač za naše emocije u ruke ljudima koje verovatno čak ni ne poznajemo dobro, a često ih ni ne cenimo. Dokle god naša unutrašnja stabilnost zavisi od spoljnog aplauza, mi nismo slobodni ljudi – mi smo marionete.

Velika iluzija: Droga zvana “Odobravanje”

Većina nas je odgajana kao zavisnici. Ne od supstanci, već od nečeg mnogo suptilnijeg – zavisni smo od odobravanja.

Od malih nogu dresirani smo po principu: “Budi dobar da bi te mama volela. Budi dobar đak da bi te učiteljica pohvalila. Ne talasaj da bi te društvo prihvatilo.” Naučili smo pogrešnu lekciju: da naša vrednost ne dolazi iznutra, već da se mora zaraditi spolja.

Kao odrasli ljudi, mi i dalje jurimo tu “fiks” dozu. Kad nas pohvale, osećamo se euforično. Kad nas kritikuju, padamo u apstinencijalnu krizu (depresiju, bes, stid).

Ali, evo jedne brutalne, otrežnjujuće istine koja vas može osloboditi:

Ljude zapravo nije briga za vas.

Zvuči surovo? Ne, to je najlekovitija rečenica koju ćete danas pročitati.

Mi smo egocentrična bića. Svi smo mi glavni glumci u svojim filmovima. Kada vas komšija ogovara, ili kada vas kolega kritikuje, on zapravo ne razmišlja o vama. On razmišlja o sebi kroz vas.

• On projektuje svoje strahove na vas.
• On leči svoje komplekse preko vas.
• On potvrđuje svoja uverenja koristeći vas kao primer.

Vi ste samo sporedni glumac u njihovoj drami, kao što su oni sporedni u vašoj. Onog trenutka kada shvatite da niko ne leže u krevet razmišljajući o vašim “greškama” (jer razmišljaju o svojim problemima), postajete slobodni. Ljudi vas ne posmatrani ni približno onoliko koliko vi mislite da vas posmatraju.

Balkanski teret: “U se i u svoje kljuse” vs. “Šta će reći selo”

Na našim prostorima, ovaj problem ima specifičnu težinu. Balkan je tradicionalno kolektivistička sredina. Ovde se individualizam često ne nagrađuje, već kažnjava.

Frazom “Ne talasaj” ili “Šta glumataš” seku se krila svakome ko pokuša da bude autentičan. Strah “šta će reći selo” je mehanizam socijalne kontrole kojim prosečnost pokušava da disciplinuje izuzetnost. Ako se plašite suda okoline, vi zapravo pristajete da živite po pravilima najuplašenijih članova društva. Pristajete na prosek, ne zato što to želite, već zato što je to “bezbedno”.

Ali cena te “bezbednosti” je previsoka. Cena je vaš život.

Put ka isceljenju: Kako prestati da brinete?

Izlazak iz ovog zatvora nije lak, ali je moguć. To je proces “odvikavanja” od potrebe za tuđom potvrdom. Evo nekoliko koraka kako da počnete:

1. Prepoznajte “Mašinu” u sebi

Prvi korak je svesnost. Kada osetite onaj grč u stomaku i pomisao “Jao, šta će misliti…”, zaustavite se. Nemojte se boriti protiv te misli, samo je posmatrajte. Recite sebi: “Aha, evo ga moj stari program. Ovo nisam Ja, ovo je moj strah koji priča.” Razdvojite sebe od svoje reakcije.

2. Testirajte realnost (REBT pristup)

Postavite sebi logička pitanja:

• Gde piše da moram svima da se dopadnem?
• Da li je moguće svima se dopasti? (Nije, čak se ni sveci nisu svima dopadali).
• Ako neko misli loše o meni, da li to menja činjenicu ko sam ja?
• Šta je najgore što se može desiti? Neko će prevrnuti očima? Pa šta? Da li ću to preživeti?

Shvatićete da je socijalno neodobravanje neprijatno, ali nije smrtonosno.

3. Terapija izlaganjem: Budite namerno “nesavršeni”

Ovo je najmoćnija vežba. Namerno uradite nešto što izlazi iz okvira očekivanja. Obucite ono što volite, a nije u modi. Recite “ne” kada se očekuje da kažete “da”. Izrazite stav koji nije popularan. Što više rizikujete neodobravanje, a vidite da ste preživeli i da se svet nije srušio, vaš mozak uči novu lekciju: Bezbedan sam čak i kad sam svoj.

4. Okrenite se ka unutra

Pravu stabilnost ne možete naći u tuđim očima, jer se te oči stalno menjaju. Danas vas slave, sutra vas kude. Jedina stabilna tačka je unutar vas. To je onaj tihi deo vas koji zna vašu vrednost bez obzira na spoljne okolnosti. Rad na sebi, psihoterapija, meditacija ili boravak u prirodi su načini da ojačate taj unutrašnji centar.

Vaš život pripada vama

Na kraju dana, kada ostanete sami sa sobom, mišljenje komšiluka, kolega ili daleke rodbine neće biti važno. Ono što će biti važno je – da li ste živeli svoju istinu?

Sloboda počinje onog trenutka kada vam postane svejedno da li vas smatraju “čudnim”, “drugačijim” ili “pogrešnim”. Neka svet priča šta želi. To je njihovo pravo. Vaše pravo je da budete srećni.

Ne dozvolite da strah od tuđeg mišljenja bude pisac vaše biografije. Uzmite olovku u svoje ruke.

Dr Milan Popović