Po broju obolelih i umrlih, alkoholizam se u svetu nalazi na trećem mestu, iza kardiovaskularnih i malignih oboljenja. 3-5% ukupne svetske populacije je zavisno od alkohola. To je oko 10-15% punoletnog svetskog stanovništva (10% muškaraca i 3-5% žena). Stvarni broj alkoholičara je registrovani broj puta minimum 5. U SAD-u ima preko 10 miliona alkoholičara (preko 3% ukupnog stanovništva). Do 20% adolescenata, starosti 13-17 godina, zloupotrebljava alkohol. U osmom razredu osnovne škole 5% učenika svakodnevno konzumira alkohol. U Londonu, 2/3 mlađih od 18 godina napilo se više od jednom u poslednjih šest meseci. U Sloveniji, 7% ove kategorije pije svakodnevno, a 60% povremeno. Oko 40% dece proba alkohol pre svoje 13. godine. 75% mladih prvi put proba alkohol u primarnoj porodici. Alkoholizam je kod starih prisutan sa 15%.

Smrtnost od alkohola

Od komplikacija alkoholne bolesti umire 13% starih alkoholičara u toku hospitalnog lečenja. “Problem drinkers” ili “excessive drinkers” = problemski, prekomerni potrošači alkohola, ali još uvek nisu alkoholičari (oko 10% punoletne populacije). U bivšoj Jugoslaviji sa 24 miliona stanovnika, bilo je oko l milion alkoholičara (5%). U odnosu na pol, odnos je 1:3, nekada je taj odnos bio 1:8 (više je muškaraca alkoholičara). Jevreji su najčešći konzumenti, ali sa najmanje problema vezanih za alkohol /Schuckit/. U Muslimanskim zemljama skoro da i nema alkoholizma zbog uticaja vere. Po Ledermanu, broj alkoholičara usko je povezan sa srednjom godišnjom potrošnjom alkohola (preračunato u čist alkohol), po glavi stanovnika. To je statističko-epidemiološka teorija.

Odvikavanje od alkohola – da li uspeva?

Alkohol kao i svaki dobar prevarant najpre namami naivne, nudeći im opuštenost, dobro raspoloženje, daje lažnu snagu i samopouzdanje, a zatim kao i sam đavo, kao danak uzima čoveku dušu. Igra s alkoholom je opasna, s obzirom, da se ako se jednom uđe u začarani krug zavisnosti od alkohola, teško iz njega samostalno izlazi. Najbolje rešenje je lečenje ove teške bolesti! Alkoholizam spada u grupu bolesti zavisnosti. Ne radi se, ni o kakvoj lošoj nuvici, kako se to često u narodu misli, več o pravoj bolesti koju treba lečiti. Po broju obolelih alkoholna bolest se nalazi na trećem mestu, i to iza kardiovaskularnih bolesti i tumora. Ako tome dodamo da alkoholicar nikada nije sam u svojoj bolesti, već da pati i veoma često oboli i cela njegova porodica, jasno je da se broj Ijudi kojima je potrebna stručna medicinska pomoć uvećava za dva do tri puta.

Kako se postaje alkoholičar?

Da li, dok pijete, činite to želeći da postanete alkoholičari? Teško je da će na ovo pitanje bilo ko odgovoriti potvrdno, pa čak i sami alkoholičari. I zaista, ako se u mislima vrate na svoje prve kontakte, sa alkoholom, pa i kasnije, niko od njih niti je želeo, niti je mogao zamisliti da će postati alkoholičar. Verovali su u dobro poznatu zabludu da to njima ne može da se dogodi i da su jači od alkohola. Nažalost potcenili su protivnika! Alkohola stalno povećava ne bi li se po-stigao željeni efekat. Tako, neprimetno, jureći “prijatno raspoloženje”, povećavamo količinu unetog alkohola. U jednom trenutku – bez ikakve najave i neosetno, čovek postaje zavistan od alkohola i više ne pije samo iz zadovoljstva, već i zbog toga što mora!

Kako znati ko je oboleo od alkoholne bolesti?

Postoje četiri kriterijuma na osnovu kojih se procenjuje da li je neko alkoholičar ili ne. Dovoljno je da budu zadovoljena samo dva i da kažemo da se već radi o zavisnosti od alkohola.

Prvi kriterijum je tz. “gubitak kontrole”. To znači da osoba ne može da se zaustavi na prvoj čaši, već je vuče da i dalje pije, dok se ne napije. Zove se jos i “fenomen prve čase”, s obzirom na to da može i danima da ne pije, ali kad popije prvu času, gubi kontrolu nad daljim uzimanjem alkohola.

Drugi kriterijum je tzv. “nemogućnost apstinencije”. Apstinencija znači ne uzimanje ni najmanje količine alkohola. Osobe koje zadovoljavaju »ovaj kriterijum ne mogu dugo da izdrže bez pića. U početku su pijanke recimo, jednom mesečno, a zatim se periodi bez pića sve vise i vise skraćuju, tako da, na kraju, ne mogu da izdrže ni par dana, već piju svakodnevno, po sistemu dolivanja. Ako ne popiju, javlja se tzv. “apstinencijalni sindrom” – veoma neprijatno stanje, praćeno neodoljivom potrebom za pićem, nervozom, razdražljivošću, drhtanjem (karakteristično drhtanje ruku) i preznojavanjem. Apatinencijalni sindrom je siguran znak fizičke zavisnosti od alkohola. Javlja se uglavnom u jutarnjim časovima, usled pada nivoa alkohola u krvi i može se prekinuti unošenjem novih količina alkohola, ili, kao tokom lečenja, uzimanjem određenih lekova za smirenje.

Ostali kriterijumi

Treći kriterijum su tzv. “prekid filma”. Veoma često se alkoholičarima dešava da jednostavno ne mogu da se sete šta su u alkoholisanom stanju radili, recimo, kako su i s kim proveli određeno vreme, kako su se vratili kući, i sl. Ovi periodi nesećanja javljaju se već pri, za njih, uobičajenim dozama unetog alkohola.

Četvrti kriterijum je tzv. “porast tolerancije” (podnošljivost alkohola). Alkoholičari piju u proseku preko pola litre žestokog pića dnevno. Često, želeći da dokažu da nisu alkoholičari, iznose podatak da piju i preko pola litre i da se ne opiju, ne znajući da je bas to jedan od osnovnih kriterijuma koji govore u prilog bolesti. U poslednjoj fazi bolesti, nakon dugogodišnje visoke tolerancije, imamo suprotan proces kad ih sve manje količine alkohola opijaju te, na kraju, pokazuju znake pijanstva i nakon 1 – 2 čase. To je znak teškog oštećenja celog organizma, posebno mozga i  u ovoj fazi se javlja i najveći broj zdravstvenih posledica.

Koje su posledice alkoholizma?

Ne možemo da negiramo da alkohol u malim količinama izaziva prijatan doživljaj. Međutim, alkoholičari su osobe koje ne mogu da kontrolišu količinu i način uzimanja alkohola, pa samim tim i da piju u malim dozama. Da mogu, ne bi bili alkoholičari! Osoba koja jednom razvije zavisnost od alkohola, nikada više ne može da povrati izgubljenu kontrolu, odnosno da pije na umeren, društveno dozvoljen način. Veoma često alkoholičari iskreno žele da ispune obećanja data sebi i porodici, bilo da prestanu da piju, bilo da smanje količinu pića. Pokušaju da se odupru alkoholu, međutim sledi kazna u vidu mučnog apstinencijalnog sindroma. Iz iskustva znaju da ga mogu rešiti uzimanjem alkohola i u tom trenutku sva obećanja i želje da se izvuku gube važnost i jačinu. Važno je samo jedno, a to je da prestane mučno stanje u kome se nalaze. I tako, užitak u alkoholu smeni patnja. I to nije sve!

U svakodnevnom životu često čujem izraz “ludilo pijanaca”. Upravo zbog četog pogrešnog shavatanja ovog problema I istom dajemo jedan krači komentar.

Ludilo pijanaca

Ludilo pijanaca je prolazna duševna poremećenost koja se sreće kod hroničnih alkoholičara, između 30. i 50. godine, mnogo češće kod muškaraca. Prve smetnje se javljaju, obično, posle šest do deset godina prekomerne ili ravnomerne upotrebe alkoholnih pića – rakije, vina i piva itd. Pored alkohola, određenu ulogu igra i sklonost organizma da na alkohol reaguje duševnim poremećajem. Smetnje u duševnom životu nastaju usled teških oštećenja unutrašnjih organa, naročito jetre. Materije koje nastaju u organizmu usled sagorevanja, a koje se normalno razlažu i izlučuju iz organizma, oštećena jetra više nije u stanju da razgradi te one putem krvi kruže kroz organizam, natapajući, naravno, i nervni sistem. Kako su smetnje psihičkog života samo ogledalo opštih poremećaja u organizmu, strada će osnovna, opšta funkcija psihe – svest. Poremećaj svesti se ispoljava oštećenjem orijentacije u prostoru i vremenu – bolesnik ne zna gde se nalazi i bez obzira na mesto i vreme nastavlja sa svojom naučenom svakodnevnom delatnošću: kelner poslužuje nevidljive goste, piše račun i zahvaljuje se za napojnici….

Oštećenja nerava

Iste materije koje oštećuju mozak i remete psihički život deluju i na periferne živce. Oštećena funkcija vidnog živca uz istovremeni poremećaj svesti dovodi do pogrešnog opažanja. Bolesnik vidi sitne životinje, miševe, zmije, gamad. Usled oštećenja najfinijih perifernih vlakana živaca koji prenose dodir i bol, oseća kao da gamužu po njemu, a on ih otire sa sebe, gađa te nakazne životinje, gazi ih, gnječi po podu, ili se krije u uglove, pod krevet. Ovako izmenjeno doživljeni svet dovodi do užasnog osećanja straha, tako da bolesnik, gonjen priviđenjima, može skočiti kroz prozor, u reku. Zapaljenje perifernih živaca dovodi do nesigurnosti ruku, one drhte pri najmanjem pokretu, dok se oštećenje vegetativnog živčanog sistema ispoljava jakim znojenjem.

Može li se alkoholizam pobediti? Alkoholizam je bolest koja se leči! To znači da je moguće pomoći alkoholičaru i njegovoj porodici da izađu iz ovog začaranog kruga. Lečenje uvek uključuje učešće porodice i naglasak je na uspostavljanju apstinencije i izmeni ponašanja, i alkoholičara, i porodice. Ako ste prepoznali problem kod sebe, ili u svojoj porodici, za pomoć se možete obratiti lekarima i socijalnoj službi Dispanzera za alkoholizam, koji se nalazi na Klinici za zaštitu mentalnog zdravlja.

Izvor: Prof. dr MARKO MUNJIZA, PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA