Zašto iracionalnosti izazivaju patnju?

Većina ljudi osujećenje svojih želja i ciljeva doživljava kao neprijatnost ili nesreću. Jedan deo to doživljava kao katastrofu ili užas. Zašto?

Šeme i obrasce mišljenja, navika i ponašanja usvojili smo od naših roditelja ili osoba koje su odigrale važnu ulogu u našem detinjstvu, kao što su ih usvajali i naši roditelji i roditelji naših roditelja… Te poruke su slate direktno ili indirektno u cilju vaspitanja. One mogu često biti negativne, ograničavajuće i nefunkcionalne (npr. Život je patnja, ne vredi da se trudiš jer ionako od toga nema ništa, ne možeš ti to – bolje prepusti nekom drugom- nisi sposoban, ljudi su zli, kroz život možeš samo mukom …). Polako usvajajući te šeme živimo život nesvesni na prvi pogled.

Milsi izazivaju patnju

Ali kada uvidimo da naše misli i obrasci po kojima živimo izazivaju patnju (bilo da su preuzete od drugih ili smo ih sami stvorili) zašto ih ne menjamo?

Životne okolnosti mogu biti za nas povoljne ili nepovoljne, a život može za nas biti raj ili dolina suza i plača. Na koji način će biti prihvaćene i tumačene – zavisi i od toga šta mislimo o njima.

Teško i da ćemo rešiti neke svoje probleme ako mislimo da je neko drugi kriv za naše patnje ili da su to životni uslovi, pa zahtevamo i mislimo da samo njihovim promenama može i nama biti bolje. A kada se promena zahteva od nas, u smislu da menjamo obrasce ponašanja, mišljenja, uvida – koliko nas to čini? Kada se to zahteva najčešće se javljaju otpori, neverica i druga prateća, uglavnom neprijatna osećanja. Što je intenzivnije negativno osećanje – to je osoba, u stvari, nesvesno ubedjenija u istinitost ove tvrdnje.

Mi živimo naša ubedjenja. Pored nekih pogrešnih, mi treba da menjamo odnos prema sebi i drugima, okolini, prošlosti, hrani, odlukama… Ako dozvolimo mislima i emocijama da prirodno teku, da ih proživimo i ispoljimo na prihvatljiv način – neće doći do zastoja ili obolenja. Telo i psiha pokušavaju da se oslobode neprihvaćenih i potisnutih emocija. Ako se ne oslobode prouzrokuju… o tome je mnogo puta bilo govora i pretpostavljam da dosta znamo.

Razum ili srce?

Kome se u životu nije desilo da vodi bitku izmedju srca i glave? Drevni narodi Semiti, Egipćani smatrali su da se proces razmišljanja ne odvija u mozgu, već u srcu. Savremeni naučnici daju prednost razumu. Emotivci se u savremenom svetu, ponegde, smatraju gubitnicima. Kako kaže Horas Valpol : „Život je komedija za one koji razmišljaju, a tragedija za one koji osećaju.“ I sa ovim se možemo složiti ili ne.

Iz knjige: OSNOVE REBT-a

Seminarski rad u grupi za edukaciju u radu s
Porodičnim rasporedom po Bertu Helingeru

Ilinka Miletić

Slične objave:

Kako zaustaviti patnju Zašto smo neuspešni u odnosu sa drugim ljudima Zašto varamo u vezi i braku? Zašto nemamo samokontrolu i samodisciplinu? Šta je asertivnost i zašto je bitna? Zašto osećamo bes na druge ljude po REKBT psihoterapiji