ŽENA

Nije od zemlje, već od tišine, one pre svitanja, i od svetlosti koja se lomi kroz turobne kiše. Gde pojavi se, prostor postaje mekši, vreme izgubi ivice, a čovek na trenutak poveruje da život ima smisao iznad prolaznosti.

Hod njen ne remeti, nego smiruje. Ne ostavlja trag u prašini, već u dahu, u snu, u srcu koje je na čas razume. I svet u trenu tom bude onakav kakav bi trebalo da bude: tiši, dublji, bliži večnosti.

Oči njene, nisu to ogledala, nego prolaz. Kada ih spusti, svet umukne. Kada ih podigne, u nečijem pogledu zasvetli zvezda izvan vremena; u nečijem srcu pak zatreperi iskra neka od pre iskona i posle svega.

Reči joj nisu glasne, ali ostaju. Nose miris dalekih mora i tišinu sumraka koji ne zna je li kraj ili početak. Njeno ćutanje muzika je za onoga ko ume da sluša razmak između otkucaja.

Ruke njene jesu utočište. Kada dotakne, ne dodiruje kožu, nego dušu takne svilom od postojanja. Budi sećanje na dom koji nikada nismo imali, a oduvek nosimo u sebi — večnost iza svake prolaznosti.

Osmeh njen nije trenutak, nego događaj. Vazduh postane lak, tišina topla, vetrovi stanu u tome trenu. U osmehu živi sećanje koje ne bledi: kao miris kiše kad nema je, kao prvi pogled na more.

Ne, ona ne prolazi. Kada ode, ostaje: pesma bez reči, nevidljiva kiša, tiha sigurnost koju srce zna, a jezik ne ume da imenuje. Bol što ne boli, radost što ne prolazi, tuga što leči.

Ona nije samo žena. Ona je tajna Lepog, tiha večnost što sija kroz prolazno — čas bez želje i bez vremena, u kome čovek zaboravi sebe i postane čisto oko sveta.

Kroz nju osetiš da pripadaš većem od sebe: tkanju večnosti koje se tiho i neumitno plete kroz sve što jeste, što je bilo i što će biti.

Milan Popović