Sindrom izgaranja (burnout syndrome) predstavlja stanje telesne, emocionalne i psihičke iscrpljenosti, pojavu depersonalizacije i smanjen lični uspeh u zanimanjima koja uključuju svakodnevni odnos sa ljudima ( lekari, nastavnici, advokati, sudije, novinari, socijalni radnici, sveštena lica…). On je takođe čest u svim zanimanjima kod osoba koje su svoj rad započele s puno entuzijazma i očekivanja, sa silnom željom da uspeju, pobede ili pomognu drugim osobama.

Izgaranje na poslu

Izgaranje na poslu obuhvata promene stava prema poslu i promenu ponašanja prema klijentima, progresivni gubitak idealizma, energije i smislenosti vlastitog rada – što se ne događa u slučajevima običnog umora. Ključni elementi u nastanu burnouta su : kontinuirani stres, emocionalni zahtevi posla, velika odgovornost uz nizak nivo kontrole, karakteristike ličnosti. Simptomi su : umor, iscrpljenost, nemogućnost koncentracije, depresija, anksioznost, nesanica, razdražljivost, povećana konzumacija alkohola, lekova, zloupotreba droga. Posledice: smanjeno zadovoljstvo poslom, smanjena efikasnost, učestale greške u radu, menjanje profesionalnih stavova, psihosomatske tegobe, porast absentizma.

Svako drugo bolovanje zbog stresa na radu

Prema istraživanju Međunarodne agencije za sigurnost i zaštitu zdravlja na radu (NIOSH, 1996) stres na radnom mestu prisutan je kod 28 posto ili 41,2 miliona zaposlenih u EU. Ovaj problem godišnje uzrokuje gubitak od milion radnih dana, što izraženo u novcu iznosi najmanje 20 milijardi evra. Rezultati istraživanja pokazuju da je 50-60 posto svih izgubljenih radnih dana posledica stresa na radnom mestu. Stres je istovremeno „krivac“ i za pet miliona nesreća na poslu.

Kako prepoznati stres na poslu?

Na nesreću, stres je kao naš svakodnevni pratilac svojstvo organizacionog života i u velikoj meri je povezan sa izvršenjem poslova i zadataka na radnom mestu, svakodnevnim obavezama, odnosima sa drugim ljudima, kontrolom i vršenjem vlasti, kao i s raznim neplaniranim i nepredviđenim okolnostima sa kojima se tokom života susrećemo. Stres se najčešće posmatra na nekoliko načina, ali uvek kao događaj koji za većinu ljudi predstavlja pretnju ili gubitak, ređe izazov.

Isto tako, stres se može opisati i kao čovekova reakcija na neki događaj koji aktivira talas najčešće intenzivnih, neprijatnih osećanja praćenih karakterističnim telesnim simptomima. Ono što je kod stresa važno jeste upravo subjektivna procena situacije zahvaljujući kojoj neke događaje doživljavamo kao više ili manje stresne, odnosno kao krupnu promenu, pretnju, gubitak ili izazov.

Lični stav

Takođe, ono što nekome može biti izuzetno stresna situacija, nekoga drugog može ostaviti skoro ravnodušnim. Kako ćemo reagovati u potencijalno stresnim situacijama zavisi, dakle u najvećoj meri, od nas samih i našeg praga tolerancije na stres. Simptomi stresa mogu biti fizičke ili mentalne prirode. Najčešći fizički znakovi i pratioci stresa su – glavobolja, ubrzan rad ili povremeno lupanje srca, ukočenost u vratu ili ramenima, ubrzano disanje, bolovi u leđima, znojenje, znojni dlanovi, bolovi u želucu ili mučnina.

Osim ovih fizičkih znakova ili simptoma, moguće je primetiti i mnoge psihološke, odnosno mentalne simptome stresa koji se odražavaju kako na način našeg razmišljanja, tako i na naše ponašanje ili raspoloženje. Najčešći pratioci ili psihički simptomi stresa su – iritiranost i netolerancija u odnosima sa drugima, čak i zbog nebitnih stvari, frustracija, nizak prag tolerancije i vikanje na druge bez nekog značajnijeg razloga, nesigurnost u svoje mogućnosti i sposobnosti, nervoza ili iscrpljenost, nekoncentracija i nemogućnost da se usredsredite na zadatke i dnevne obaveze, prevelika zabrinutost oko manje važnih ili čak i nebitnih stvari, kao i zamišljanje negativnih, zabrinjavajućih ili zastrašujućih scenarija.

Uzroci stresa

Najčešći uzroci stresa su: Sam rad, kao i vrsta posla koji obavljamo, strah od gubitka posla ili zaposlenja, premorenost, kratki rokovi, nedostatak podrške nadređenog, osećaj da ne možemo da upravljamo svojim vremenom niti radnim učinkom, nemogućnost da utičemo na način ili organizaciju rada, osećaj otuđenosti od menadžmenta firme, osećaj preterane eksploatisanosti ili osećaj neiskorišćenosti u vezi sa radnim zadacima, monotonija, kao i brojni fizički, biološki ili hemijski uticaji na radu.

Uloga i pozicija koju imamo u kompaniji, jer zapravo što smo više na hijerarhijskoj lestvici, bićemo više u prilici da donosimo važne i krupne odluke, te ćemo, shodno tome, biti izloženi i većem pritisku. Nedovoljno jasno definisani radni zadaci ili rokovi, šta se to očekuje od nas i u kom vremenskom periodu, ili sukob između ciljeva koje menadžment postavlja pred nas i onoga što mi realno možemo da uradimo u zadatom roku

Izvor: Prof. dr MARKO MUNJIZA, PSIHOPATOLOGIJA SVAKODNEVNOG ŽIVOTA