Blog

Moja Oaza Psihoterapeut | Psihoterapija i savetovanje kod psiholoških problema

Bipolarni poremećaj

Bipolarni poremećaj, poznat i kao manično-depresivni poremećaj, predstavlja prisustvo promena raspoloženja kod osobe koje osciluju od potištenog depresivnog do povišenog maničnog raspoloženja.

Kada je osoba depresivna, ona se oseća tužno i beznadežno, gubi interes i ne uživa u većini aktivnosti. Kada se raspoloženje promeni u suprotnom smeru, osoba se oseća euforično i puno energije. Promene raspoloženja mogu se javiti nekoliko puta godišnje ili nekoliko puta na dan.

Iako je bipolarni poremećaj trajno stanje, osoba može održavati ravnotežu uz pomoć lekova i psihoterapije.

 

Simptomi

Bipolarni poremećaj se deli u nekoliko podtipova, od kojih svaki ima različite simptome:

Bipolarni poremećaj tip I – promene raspoloženja značajno utiču na posao, školovanje i odnose sa ljudima. Manične epizode mogu biti teške i opasne.

Bipolarni poremećaj tip II – ovaj tip je blaži od tipa I. Može se pojaviti povišeno raspoloženje, iritabilnost ili neke promene u funkcionisanju, ali osoba i dalje može da nastavi sa svakodnevnim aktivnostima. Umesto potpuno ispoljene manije, ove osobe imaju hipomaniju  koja je manje ozbiljna od manije. Kod ovog tipa periodi depresije traju duže od perioda manije.

Ciklotimija – ciklotimni poremećaj je blagi oblik bipolarnog poremećaja. Kod ciklotimije hipomanija i depresija mogu biti nagle, ali manija i depresija nisu toliko teške kao kod drugih tipova bipolarnog poremećaja.

Simptomi bipolarnog poremećaja variraju od osobe do osobe.

Manična faza bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi manične ili hipomanične faze bipolarnog poremećaja uključuju: euforiju, povišeno samopouzdanje, loše rasuđivanje, brz govor, agresivno ponašanje, uznemirenost i iritabilnost, povišenu fizičku aktivnost,  rizično ponašanje, trošenje novca i nerazumna finansijska ulaganja, povećanje seksualnog nagona, smanjenu potreba za snom, slabu koncentraciju, opasnu upotrebu droga i alkohola, česta odsustvovanja sa posla, rizičnu vožnju, gubitak osećaja za realnost, nedostatak uvida u bolest.

Depresivna faza bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi depresivne faze bipolarnog poremećaja uključuju: tugu, beznadežnost, suicidalne misli i ponašanje, anksioznost, krivicu, poremećaj spavanja, snižen ili povećan apetit, umor, gubitak uživanja u aktivnostima koje su smatrane prijatnim, problemi sa koncentracijom, iritabilnost, hronični bol bez uzroka, često odsustvovanje iz škole ili sa radnog mesta, loš u speh u školi i na poslu.

Drugi znaci i simptomi bipolarnog poremećaja

Znaci i simtomi bipolarnog poremećaja takođe mogu da uključuju:

Promene raspoloženja sa godišnjim dobima – kod nekih osoba se javlja manija u proleće ili u leto, a postaju depresivni u jesen ili u zimu. Za druge je ovaj ciklus obrnut.

„Rapid cycling“ bipolarni poremećaj – neke osobe sa bipolarnim poremećajem imaju brze promene raspoloženja što je određeno sa četiri ili više promena raspoloženja u okviru jedne godine. Ipak, kod nekih ljudi se promene dešavaju mnogo brže, ponekad i u nekoliko sati.

Psihoza – teške epizode depresije ili manije mogu da dovedu do psihoze, gubitka osećaja za realnost. Simptomi psihoze mogu da uključuju pogrešna ali čvrsta uverenja (sumanute ideje) i osobe mogu da čuju ili vide stvari koje ne postoje (halucinacije).

 

Simptomi kod dece i adolescenata

Umesto čiste depresije, manije ili hipomanije, kod dece i adolescenata sa bipolarnim poremećajem se javljaju nagli ispadi u ponašanju, brze promene raspoloženja, nepromišljeno ponašanje  i agresivnost. U nekim slučajevima, ove promene se javljaju u okviru nekoliko sati ili kraće. Na primer, dete može imati intenzivne periode glupiranja i nerazumnosti i duge nastupe  plača i ispade eskplozivnog besa u jednom danu.

 

Faktori koji mogu povećati rizik od pojave bipolarnog poremećaja

Ovi faktori mogu biti:

Blisko srodstvo kao što su roditelji ili braća i sestre sa bipolarnim porećaja

Stresni periodi u životu

Zloupotreba droge ili alkohola

Velike promene u životu kao što je smrt bliske osobe, razvod, promena posla

Prva polovina dvadesetih godina starosti

 

Poremećaji koji se javljaju udruženo sa bipolarnim poremećajem

Kod osoba koje imaju bipolarni poremećaj, može se javiti još neki poremećaj koji je dijagnostikovan pre ili posle bipolarnog poremećaja. Ove udružene poremećaje treba otkriti i lečiti jer oni mogu pogoršati postojeći bipolarni poremećaj. U udružene poremećaje spadaju:

Anksiozni poremećaji – najčešće se javljaju posttraumatski stresni poremećaj, socijalna fobija i generalizovani anksiozni poremećaj.

Hiperkinetički poremećaj (ADHD) – kod ovog poremećaja simptomi se preklapaju sa bipolarnim poremećajem.  Zato može biti teško razlikovati ova dva poremećaja, pa se nekada pogrešno dijagnostikuje jedan umesto drugog. U nekim slučajevima mogu biti prisutna oba poremećaja.

Zavisnost ili zloupotreba psihoaktivnih supstanci – dosta osoba sa bipolarnim poremećajem imaju problema sa alkoholom, duvanom ili drogama. Deluje da konzumiranje alkohola i droge mogu olakšati simptome, ali oni u stvari izazivaju, produžavaju i pogoršavaju periode depresije ili manije.

Telesne tegobe – osobe sa bipolarnim poremećajem često imaju još neki zdrvastveni problem kao što je bolest srca, tireoidne žlezde ili gojaznost.

Ako se ne leči, bipolarni poremećaj može dovesti do ozbiljnih problema koje utiču na sve oblasti života. Oni uključuju: problemi sa zloupotrebom psihoaktivnih supstanci ili alkohola, problemi sa zakonom, finansijski problemi, problemi u vezama, izolacija i usamljenost, loši rezulatati na poslu ili u školi, često odsustvovanje sa posla ili iz škole pa čak i samoubistvo.

 

Dijagnostički kriterijumi

Dijagnostički kriterijumi za bipolarni poremećaj zasnovani su na specifičnom tipu poremećaja.

Bipolarni poremećaj tip I – osoba je imala najmanje jednu maničnu ili mešovitu manično-depresivnu epizodu, a mogla je biti i jedna depresivna epizoda.

Bipolarni poremećaj tip II – osoba je imala najmanje jednu depresivnu epizodu i najmanje jednu hipomaničnu epizodu  ( isključuju se manična  i mešovita epizoda). U okviru ovog poremećaja, simptomi uzrokuju stres ili teškoće u nekoj oblasti života, kao što su posao ili emotivne veze.

Cilkotimni poremećaj – osoba je imala više hipomaničnih epizoda i perioda depresije, ali nikada potpunu maničnu epizodu, depresivnu epizodu ili mešovitu epizodu. Za dijagnozu ciklotimnog poremećaja simptomi treba da traju dve ili više godina (za decu i adolescente godinu dana). U toku tog vremena, simptomi nikada ne iščezavaju duže od dva meseca. Simptomi uzokuju značajne poteškoće u nekim oblastima života, kao što su emotivne veze ili posao

Lečenje bipolarnog poremećaja

Bipolarni poremećaj zahteva neprekidno lečenje, čak i u periodima kada se osećate bolje. Primarni tretman za ovaj poremećaj uključuje medikamente i individualno i porodično psihološko savetovanje (psihoterapiju).

Lekove za lečenje bipolarnog poremećaja određuje psihijatar. Neophodno je uzimati redovno prepisanu terapiju i ne obustavljati je bez saveta lekara.

Psihoterapija 

Psihoterapija je drugi važan deo lečenja bipolarnog poremećaja. Fokus psihoterapije je identifikacija nezdravih, negativnih verovanja i ponašanja i zamena istih sa zdravim i pozitivnim. Može biti od pomoći da osoba otkrije šta uzrokuje promene raspoloženja. Takođe se osoba uči kako da se efikasno izbori sa stresom i da izađe na kraj sa uznemirujućim situacijama.

Savetovanje pomaže da osoba i njena porodica nauče o bipolarnom poremećaju (psihoedukacija). Ako zna šta se dešava, osoba može da potraži podršku i stručnu pomoć, a porodica može da prepozna prve znake promene raspoloženja.

Porodična terapija podrazumeva učešće svih članova porodice u psihoterapijskom tretmanu, a sa ciljem da se otkriju i smanje izvori stresa u okviru porodice. Može pomoći  porodici da nauče kako da poboljšaju odnose, reše probleme i razreše konflikte.

Prevencija

Ne postoji pouzdan način da se spreči bipolarni poremećaj. Svakako, početi sa lečenjem kada se pojave prvi znaci poremećaja može uticati da se spreči pogoršanje stanja kod bipolarnog ili nekog drugog poremećaja.

Samopomoć

Ako vam je dijagnostikovan bipolarni poremećaj, postoje načini da sprečite da blaže epizode prerastu u potpuno razvijene epizode manije ili depresije:

Obratite pažnju na znake upozorenja – ako na vreme obratite pažnju na promene raspoloženja možete sprečiti da se simptomi pogoršaju. Možete zajedno sa svojim ukućanima otkriti obrazac vaših bipolarnih epizoda i šta ih izaziva. Pozovite svog lekara ako osetite da vam počinje depresivna ili manična epizoda. Uključite porodicu i prijatelje da prate rane znake.

Izbegavajte droge i alkohol – iako se možete u početku osećati bolje, korišćenje alkohola i droge može uticati da vam se simptomi povrate.

Uzimajte lekove tačno kako je navedeno – lekovi mogu imati neželjena dejstva i vi se možete osećati loše jer imate psihičko oboljenje koje zahteva doživotno lečenje. U toku perioda kada se osećate dobro možete biti u iskušenju da prekinete sa lečenjem, što može imati ozbiljne posledice zbog pogoršanja bolesti.

Depresija

Svi se povremeno osećamo tužno, nesrećno, kao da nam je dosta svega. Ovakva osežanja obično ne traju duže od jedne do dve nedelje i ne ometaju nas previše u obavljanju svakodnevnih obaveza. Ponekad postoji nekakav razlog, ponekad ne. Obično možemo sa njim da se izborim, ponekad samostalno, ponekad uz pomoć prijatelja. U depresiji, međutim:

  • Loša osećanja spontano ne prolaze posle nekoliko dana – traju nedeljama i mesecima
  • Toliko su intenzivna da utiču na vaš život

Kako depresija izgleda?

Većina ljudi sa depresijom neće imati sve navedene simptome, ali će većina imati pet ili šest.

Depresivna osoba se

  • Oseća depresivno većinu vremena (iako su moguća poboljšanja raspoloženja u večernjim časovima)
  • Gubi interesovanja i ne uživa u stvarima koje joj inače pričinjavaju zadovoljstvo
  • Teško donosi odluke
  • Ne može da izađe na kraj sa problemima sa kojima se inače uspešno nosi
  • Oseća se uznemireno i nemirno
  • Oseća se iscrpljeno
  • Gubi apetit (premda je kod nekih osoba prisutno suprotno – dobijanje na težini i povišen apetit)
  • Ima poteškoća da zaspi i obično se budi ranije
  • Gubi interesovanje za seks
  • Ima niže samopouzdanje
  • Oseća se beskorisno, neadekvatno, beznadežno
  • Izbegava druge ljude
  • Iritabilna je
  • Oseća se loše u određeno vreme svakodnevno, najčešće ujutru
  • Razmišlja o samoubistvu

Moguće je da depresivna osoba ne shvati odmah da je depresivna, posebno ako su se simptomi depresije pojavljivali postepeno. Osoba se bori i neretko sebe optužuje da je lenja ili da nema dovoljno volje. Povremeno je potreban prijatelj ili partner da pomogne osobi da uvidi svoj problem.

Povremeno, depresivna osoba može da oseća bolove, glavobolje ili da pati od nesanice. Ovakvi fizički simptomi mogu biti među prvim simptomima depresije.

 

Zašto se to dešava?

Kao i u uobičajenim, svakodnevnim situacijama kada iskusimo promenu raspoloženja, uzrok može biti očigledan, a ponekad ga ne možemo jednostavno prepoznati. To može biti razočarenje, frustracija, ili gubitak nekoga ili nečega što nam je važno. Obično postoji više razloga istovremeno i oni se razlikuju od osobe do osobe.

  • Životni događaji – prirodno je da se osećamo depresivno nakon stresnog događaja – tugovanje zbog gubitka bliske osobe, gubitak posla, razvod.
  • Okolnosti – ako ste sami, ako nemate prijatelje, ako ste pod stresom, ako ste zabrinuti, ako ste fizički iscrpljeni, pod većim ste rizikom za depresiju.
  • Somatske bolesti – neke somatske bolesti mogu da utiču na moždane funkcije i na taj način uzrokuju depresiju; takođe, kao faktori rizika za depresiju izdvajaju se bolesti u čije simptome spada hroničan bol, kao i bolesti sa dugim tokom. U nekim slučajevima, depresija može biti posledica hormonalnih poremećaja, kao u slučaju hipotireoze.
  • Ličnost – neki ljudi su podložniji depresiji od drugih, bilo zbog specifičnih životnih događaja, uticaja genetike ili i jednog i drugog.
  • Alkoholizam – osobe koje su alkoholičari su u većem riziku da postanu depresivni, a statistike pokazuju da češće izvršavaju samoubistvo
  • Pol – čini se da su žene podložnije depresiji od muškaraca. Ovo može biti i posledica kulturalnih stereotipa, budući da se u našoj kulturi podrazumeva da muškarci manje pažnje poklanjaju svojim osećanjima i češće sa njima izlaze na kraj agresivnošću ili konzumiranjem alkohola. Žene su, takođe, izloženije stresu, osobito one koje moraju i da biraju i da odgajaju decu.
  • Geni – depresija može biti porodična bolest. Ukoliko imate jednog roditelja koji je patio od teške depresije, imate osam puta veći rizik da i sami postanete depresivni.

 

Zar nije depresija samo jedna vrsta slabosti?

Ljudi često doživljavaju depresivne osobe kao slabe, kao da su „digle ruke“, dok osobe sa depresijom ne doživljavaju svoje stanje kao stvar izbora. Činjenica je da u nekim oblicima depresija ponajviše liči na bolest. Može se dogoditi i snažnim, rešenim ljudima da postanu depresivni. Vinston Čerčil je depresiju nazivao svojim „crnim psom“.

 

Kada bi trebalo potražiti pomoć?

  • Onda kada se osećate gore nego obično, a vaše raspoloženje se spontano ne popravlja
  • Kada vaše raspoloženje utiče na posao, interesovanja i osećanja prema porodici i prijateljima
  • Ukoliko počinjete da verujete da život nije vredan življenja ili da bi vašoj okolini bilo lakše bez vas

U nekim slučajevima, razgovor sa bliskom osobom može biti sasvim dovoljan da se osećate bolje. Ukoliko to ne pomogne, možete se obratiti vašem lekaru opšte prakse ili psihoterapeutu/ psihologu.

 

Samopomoć

  • Ne držite osećanja za sebe – podelite sa vašom okolinom kako se osećate, ako je potrebno i više puta
  • Uradite nešto – pokušajte da se bavite fizičkim aktivnostima, ponekad je dovoljno uvesti u dnevnu rutinu redovne šetnje. Ovo će vam pomoći da se osećate bolje i da regulišete san. Iako možda ne možete da radite, dobro je da budete aktivni.
  • Dobro se hranite – depresija može da utiče na apetit. Loša ishrana, takođe, može da utiče na manjak vitamina u telu, što može da pogoršava raspoloženje. Posebno je korisno konzumirati sveže voće i povrće.
  • Izbegavajte alkohol i psihoaktivne supstance – iako vam alkohol i marihuana mogu doneti krakotrajno olakšanje, brojne naučne studije pokazuju da dugotrajno konzumiranje ovih supstanci pogoršava depresiju
  • Spavajte – ukoliko imate problema da zaspite, potrudite se da o tome ne razmišljate previše. Opustite se uz muziku ili film dok ne ležite u krevetu. Vaše telo će tako dobiti šansu da se odmori, a ako ste okupirani drugim stvarima, bićete manje anksiozni i samim tim ćete povećati vaše šanse da zaspite
  • Pokušajte da otklonite uzrok – ukoliko mislite da znate šta se krije iza vašeg lošeg raspoloženja, može da vam pomogne da ga zapišete i napravite strategije koje bi mogle da doprinesu njegovom rešavanju. Izaberite one opcije koje vam se čine najboljim i pokušajte da ih sprovedete.
  • Podsetite se da su i mnogi drugi ljudi patili od depresije; podsetite se da kod većine ljudi i bez posebnog tretmana depresija posle sama od sebe prođe nakon 4 – 6 meseci; gledajte na depresiju kao na priliku da unesete promene u vaš život i da iz tog iskustva izađete snažniji nego pre.

 

Kakve vrste pomoći su dostupne?

Postoje brojni priručnici za samopomoć. Međutim, dva najčešća načina za borbu sa depresijom su psihoterapija i terapija lekovima. Postoje brojne vrste psihoterapije koje uspešno tretiraju depresiju – kognitivno-bihejvioralna, psihoanalitička, konstruktivistička, itd. Psihoterapijski tretmani su obično bezbedni, ali podrazumevaju razgovor i promišljanje događaja koji mogu biti bolni i to može doprineti da se u početku osećate lošije nego pre. Sa druge strane, psihoterapija je proces koji može doneti velike koristi – pored toga što otklanja simptome depresije, ona može korenito promeniti vaš način gledanja na svet. Veoma je važno da imate poverenja u svog terapeuta i da se pre počinjanja tretmana uverite da vaš terapeut ima neophodno obrazovanje za taj posao.

U nekim slučajevima (osobito kada je intenzitet depresivnih simptoma visok i kada depresija duže traje), vaš lekar opšte prakse može preporučiti lečenje lekovima iz grupe antidepresiva. Ovi lekovi ne služe za umirivanje, iako mogu uticati na to da budete manje napeti  i nervozni. Oni vam mogu pomoći da se osećate bolje i da se bolje nosite sa vašim osećanjima i problemima koji su doprineli lošem raspoloženju. Iako i dalje postoji debata oko efikasnosti antidepresiva, istraživanja dosledno pokazuju da su oni najefikasniji u slučajevima teških depresija. Treba imati na umu da njihovo dejstvo počinje nakon dve do tri nedelje redovnog uzimanja, kao i to da antidepresivi, kao svi drugi lekovi, imaju određena neželjena dejstva.

 

Šta je prava terapija izbora za mene?

U slučajevima blage ili umerene depresije, najverovatnije je da medikamentna terapija nije potrebna, budući da je psihoterapija efikasna u tretmanu depresije. Međutim, ukoliko depresija dugo traje ili vam značajno otežava funkcionisanje, antidepresivi mogu biti od koristi u kombinaciji sa psihoterapijom.

Novija istraživanja pokazuju da su antidepresivi i psihoterapija jednako efikasni u prevazilaženju problema sa kojima se suočavate, iako nije neobično da psihijatri smatraju da su lekovi efikasniji. Postoje osobe kojima je prihvatljivija psihoterapija i osobe koje radije biraju da piju lekove. Lična preferenca je bitna stavka u izboru adekvatnog načina lečenja

 

Kako pomoći nekom ko je depresivan?

  • Slušajte! Ovo može delovati lako, ali u praksi često nije tako. Možda ćete morati da čujete istu stvar po nekoliko puta. Obično je najbolje ne nuditi savete osim ako nisu eksplicitno traženi, čak ni u situacijama kada vam je rešenje očigledno. Ukoliko je do depresije doveo nekakav problem, vi možda možete biti od pomoći u traženju rešenja.
  • Pomaže i samo provođenje vremena sa nekim ko je depresivan. Ohrabrite osobu da priča, pomozite joj da održavaju uobičajenu rutinu.
  • Nekome ko je depresivan može biti teško da poveruje da će mu biti bolje. Možete ih ohbrabiti na ovakav način, ali to činite strpljivo i pažljivo.
  • Obratite pažnju da se osoba pravilno hrani.
  • Pobrinite se da ne konzumira alkohol ili marihuanu.
  • Ako primećujete da se stanje pogoršava, da osoba govori o tome da ne želi da živi, osobito ako nagoveštava da bi mogla da povredi sebe, nemojte ih shvatiti olako. Pobrinite se da o tome pričaju i sa svojim lekarom ili terapeutom.
  • Ohrabrite ih da potraže pomoć. Nemojte ih obeshrabrivati ili odgovarati od uzimanja lekova ili viđanja sa psihoterapeutom ili savetnikom.

Praštanje

Opraštanje je proces koji vas oslobađa nagomilanih negativnih emocija koje su vezane za prošlost. Te emocije vas iznutra razaraju i sprečavaju vaš napredak i ispoljavanje vašeg potpunog potencijala. Da bi ste mogli da krenete napred, morate da otpustite te emocije, a to ćete uspeti opraštanjem.
Opraštanje znači zauvek se odreći nade da je prošlost možda mogla da bude drugačija. Ljudi najviše greše i sputavaju sebe u opraštanju jer misle da je oproštaj u stvari odobravanje ili prihvatanje onoga što vam se desilo. Ali nije reč o tome, već o činjenici da treba da prihvatite to što se desilo, ali ne i da je to u redu. Oprostiti znači odustati od nade, želje i razmišljanja da je to moglo bilo kako drugačije da bude. Oprostiti je akt preuzimanja odgovornosti za svoj život i sposobnost da sami kreiramo svoj život. Opraštanjem vi prestajete da dozvoljavate da drugi ljudi ili događaji trajno utičuna vaš život. Onaj ko oprosti otvara se za nove divne stvari u životu. (Slavica Squire).

Ko se čvrsto drži svog bola, on sam sebe kažnjav
Leo F. Buscaglia

Ako se držite bilo koje stare negativne misli i emocije, sami sebi stvarate problem i privlačite dodatnu negativnu energiju. Sam čin opraštanja nekada je lak, a nekada isuviše težak i bolan. S toga je potrebno možda i više vremena dok potpuno ne otpustite tu bol za koju se grčevito držite. Ne kažem da je lako ali je potrebno vreme i istrajnost. Blagoslovite osobu ili situaciju i poželite im sreću. Takođe, opraštanje nije nužno vezano samo za druge možda je potrebno da neke stvari oprostite i sebi (npr. nešto što ste uradili, možda ste nekoga povredili).
Istinsko opraštanje vas oslobađa i pravi mesta za prekrasnu budućnost. To je proces koji vašu tugu i bes pretvara u ljubav. Ovo ne može niko da odradi umesto vas. Samo vi možete doneti odluku da promenite vaš život i da radite na tome. Svesno odlučite da birate sreću.

Tehnike za razrešenje napada panike

Kako je cela REBT filozofija o poreklu anksizonosti i panike bazirana na istoj ideji, a to je da mi anksioznost i paniku stvaramo i hranimo svojim iracionalnim i samoporažavajućim mišljenjem, videćemo da se tehnike za oslobađanje od napada panike vrlo slične tehnikama za oslobađanje od bilo koje vrste anksioznosti!

Po istom principu, prvenstveno valja napraviti razliku između neprijatnog i nepodnošljivog. Anksioznost nije kraj sveta, i niko neće umreti od nje! Jeste neprijatna i ponekad je bolna, ali nije nepodnošljiva, osim ako je vi sami ne definišete kao takvu. Dakle, ako želite još jedan ponovljen obrazac anksioznosti koja može da dovede do paničnog napada, definišite je kao nepodnošljivu. U suprotnom, probajte da je okarakterišete onako kako valja, a to je kao neprijatnu.To je najbolje činiti baš u onim situacijama kada osetite da anksioznost počne da se javlja. Tada, umesto da sebi ponavljate dobro poznat tekst, da je to nešto užasno što vi ne možete da podnesete, probajte da sebi kažete da je to neprijatno, loše, ali da nikakva stvarna opasnost ne vreba i da neće doći do smaka sveta.

Drugo, upustite se u situacije koje vam inače okidaju osećaj anksioznosti. Kada dopustite sebi da se suočite sa takvim situacijama, iako ponavljate sebi da neće doći do kraja sveta i da se ništa katastrofalno neće desiti, nemojte očekivati da će odmah sva anksioznost nestati. Setite se da vašu anksioznost stvaraju vaše misli i hiljadama puta ponovljene rečenice o tome kako je to nepodnošljivo. Dakle, nije dovoljno da samo shvatite da usled anksioznosti nećete umreti i da to jednom sebi ponovite. Da bi došlo do oslobađanja od ove neprijatne emocije, valjalo bi da uporno sebi ponavljate da, iako je to neprijatno i bolno iskustvo, vi možete da ga podnesete i nema potrebe da katastrofizirate. Ako vam se i desi da se anksioznost javi u jačem stepenu na počecima ove vežbe, prihvatite to kao normalnu stvar. Retki uspevaju iz prvog puta. Kako kažu «ponavljanje je majka nauke»

Treće, kada se izlažete neprijatnim situacijama u kojima vam se inače javlja anksioznost, gledajte da sebi ne postavljate previsoke ili preniske zahteve. To znači da ne ulazite odmah u situacije za koje verujete da će okinuti anksioznost koja će vas preplaviti i, takođe, da ne dajete sebi prelake zadatke. Postupno učenje je najbolje učenje. Kako vi sada trenirate sticanje jedne nove veštine, bolje je savladavati je korak po korak, nego preplaviti sebe negativnim osećanjima, što može negativno da utiče na vas i vašu motivaciju po pitanju promene.

Četvrto, kada se upuštate u situacije koje osmišljavate kao veoma neprijatne, probajte da to radite u prisustvo osobe od poverenja. Terapeut REBT orijentacije neretko izlazi sa klijentom u javnost i biva mu podrška u takvim situacijama. Međutim, i dobar prijatelj ili roditelj mogu da budu vaša «baza sigurnosti» i da vam pomognu u prvim koracima osamostaljivanja u upuštanju u situacije koje ocenjujete kao neprijatne. Ako se uplašite da ćete «upasti» u napad panike, setite se i ponavljajte sebi da to neprijatno iskustvo traje vrlo kratko (iako vama deluje da je beskrajno dugo). Zato primenite isti princip i recite sebi «ako počnem da paničim, šta je tu je, počeo sam da paničim, to je prilično neprijatno, ali nije nepodnošljivo»!

Jedna korisna tehnika za nošenje sa anksioznošću i svim deravatima anksioznosti je vođenje dnevnika. Kvalitet anksioznih misli je takav da se:

one se javljaju niotkuda, nisu koncizno promišljenje, niti su logične
nerazumne su, i čim ih jednom osvestite, bićete u stanju da ih preispitate putem zdrave logike i činjenica
iako su ove misli nerazumne i netačne one, najverovatnije, izgledaju kao verodostojne i realistične u trenutku kada se pojave i vi ih spremno prihvatate
te misli nisu od koristi za Vas i ometaju Vašu sposobnost kontrole sopstvenog ponašanja. Iz toga razloga sledi da što ih više prihvatate, sve više sebe činite anksioznima.
Setite se situacije u kojoj ste bili anksiozni, zamislite sliku poslednjeg takvog događaja, ako je potrebno poslužite se slikama iz spoljašnjeg sveta, pustite film situacije koja Vas inače čini anksioznim, i probajte da oživite anksioznost.
Pošto ste do sada naučili kako da prepoznate anksiozne misli, zapisujte ih u situaciji kada anksioznost nastupi. Terapeut bi, u početku ove vežbe, bio od pomoći jer bi Vas uputio u najbolje načine «hvatanja» ovih misli i najbolje strategije prevazilaženja. Međutim, možete probati i sami. Jedan od zadataka bi bio da u toku nedelju dana sebe činite anksioznim na prethodno opisan način u određenim vremenskim intervalima. Na primer: svakog dana od pet do sedam časova, ili u određenim intervalima od po deset minuta, ili da jednostavno počnete brojati sopstvene anksiozne misli kada se pojave ili da, pak, obraćate pažnju samo na specifične tipove anksioznih misli. Brojanje anksioznih misli je jedna veoma korisna tehnika nošenja sa anksioznošću, jer sam čin brojanja omogućava da se distanciramo od misli, daje nam osećaj da vladamo sosptvenim mislima i pomaže nam da prepoznamo automatski kvalitet, umesto da prihvatamo te misli kao odraz spoljašnje realnosti. Obraćanje pažnje na kvalitet anksioznih misli nam omogućava da shvatimo šta mi to sami mislimo da je najgore što može da se desi, na koji mi to način sami sebe činimo anksioznima.
Najčešće kategorije anksioznih misli su vrlo široke kategorije, koje se mogu opisati na sledeći način:

a) preterivanje – žena je ubeđena da će je muž napustiti, da je postala prestara i neprivlačna, dobila je bore i poneku sedu, i svakoga dana je poredila sebe sa mlađim pripadnicama istog pola. Nije bila u stanju da prepozna nijedan od sopstvenih kvaliteta, a postala je dovoljno uznemirena da uvidi da neki i dalje postoje. Potcenjivala je muževljevu ljubav i lojalnost, i nije joj čak ni na pamet palo da i on, ništa manje nego ona, stari.

b) Katastrofiziranje – kada anksiozna osoba predviđa opasnost ili teškoće, ona teži da predviđa totalnu katastrofu kao verovatan ishod. Anksiozni pacijent koji treba da se podvrgne jednostavnoj hirurškoj intervenciji, plaši se da će prilikom iste umreti ili ostati obogaljen zauvek

c) Preterano generalizovanje – jedno negativno iskustvo, kao na primer odbijanje da osoba bude unapređena na poslu, dovodi do prevođenja ove činjenice u zakon koji upravlja celokupnim životom osobe («nikada ništa u životu neću postići»)

d) Ignorisanje pozitivnog – anksiozna osoba zanemaruje znakove sopstvene sposobnosti uspešnog nošenja sa neprijatnim situacijama u prošlosti, zaboravlja sva pozitivna iskustva i očekuje ogromne probleme i nepodnošljivu patnju u budućnosti. Na primer: anksiozni student će ignorisati dobre ocene na prethodnim ispitima, takođe će zaboraviti da se suočava samo sa jednom od mnogo prethodnih ispita i, ako ne bude uspešan na baš tom jednom ispitu, smatraće da je došlo do sloma u građenju njegove buduće karijere, da je glup i nesposoban.

U dnevniku koji ste počeli da vodite, poželjno bi bilo zapisati strategije za testiranje sopstvenih anksioznih misli i uverenja oko toga šta će se u budućnosti desiti. Na primer – mladić koji se plaši odbijanja, planira da pita devojku da izađu na sastanak, ne da bi zaista dobio njen pristanak, već kako bi proverio svoju sposobnost da je uopšte pita da se vide. Na ovom mestu bi valjalo da zapiše svoje preterane misli i sve načine na koje misli da bi mogla da ga odbije i sopstvene emocije povodom odbijanja.
Diskusija rezultata prethodno zamišljene situacije – mladić iz prethodnog primera koji se suočio sa anksioznostima povodom mogućeg odbijanja, najverovatnije oseća znatno manju anksioznost jer je, razmišljajući i zapisujući potencijane ishode, obraćajuću pažnju na verovatnoću baš tih ishoda, verovatno došao i do serije potencijalnih drugačijih ishoda, kao i do ideje da, i ako bude odbijen, to (i) neće biti najstrašnija situacija koju bi on u životu mogao da zamisli.
Igranje uloga. Terapeut, posebno početnicima, ovde može da bude od velike pomoći. Međutim i bliske osobe mogu da vam pomognu da zamislite situaciju oko koje sebe činite anksioznim i, poput glumaca,(primedba) odigrate do kojih bi ishoda moglo doći. Osoba sa kojom se nalazite u ovakvoj situaciju bi «glumila» anksioznog Vas, Vi biste trebalo da se suprotstavljate sopstvenim iracionalnostima i anksioznim mislima. Ova tehnika Vam pomaže da pogledate sebe «sa druge strane ograde» i, na veoma plastičan i konkretan način, shvatite iracionalnost sopstvenih misli. Ako se tehnika sprovodi na pravi način, kod klijenata ne samo da dolazi do rasplašivanja povodom mogućih ishoda, već i, često, do potpunog oslobađanja, smeha i porasta samopouzdanja.

KBT i REBT psihoterapija

Kognitivno-bihejvioralna terapija (skraćeno CBT, eng. Cognitive Behavioral Therapy) je oblik psihoterapije koji naglašava važnost uloge mišljenja (kognicije) u onome šta osećamo i kako se ponašamo. Naša osećanja i ponašanja su pod direktnim uticajem našeg mišljenja. Ukoliko doživljavamo osećanja koja ne želimo ili se ponašamo na način koji ne želimo, možemo identifikovati razmišljanja koja uzrokuju naša osećanja i ponašanja i naučiti kako da ih zamenimo razmišljanjima koja vode reakcijama koje želimo.

Glavne karakteristike KBT terapija
KBT je zasnovana na kognitivnom modelu emocionalnih reakcija – kognitivno-bihejvioralna terapija je zasnovana na naučnoj činjenici da naše misli uzrokuju naša osećanja i ponašanja, a ne spoljašnje stvari same po sebi, kao što su ljudi, situacije ili događaji. To znači da mi možemo promeniti način na koji mislimo sa ciljem da se osećamo i delujemo bolje iako se situacija povodom koje smo reagovali nije promenila.

KBT je kratkotrajna terapija sa dugoročnim efektima – kognitivno-bihejvioralna terapija spada među “najbrže” terapije po postizanju željenih psihoterapijskih rezultata. Prosečan broj susreta koje klijent ima sa psihoterapeutom (bez obzira na vrstu problema) je oko 16. Drugi oblici psihoterapije, kao što je na primer psihoanaliza, mogu trajati godinama.

Dobar terapijski odnos je neophodan za efektivnu psihoterapiju, ali nije dovoljan za terapijsku promenu – neke psihoterapijske škole pretpostavljaju da je glavni razlog zbog kojeg je ljudima bolje postojanje pozitivnog odnosa između psihoterapeuta i klijenta. Kognitivno-bihejvioralni terapeuti veruju u važnost dobrog, pouzdanog i saradničkog odnosa, ali smatraju da to nije dovoljno. KBT terapeuti veruju da se klijenti menjaju kada nauče da misle i ponašaju se drugačije.

KBT podrazumeva zajednički rad psihoterapeuta i klijenta – kognitivno-bihejvioralni terapeut teži da nauči šta klijent želi od svog života (njegove ciljeve) i da mu zatim pomogne da postigne te ciljeve. Terapeutova uloga je da sluša, razume, podučava i ohrabruje, dok je klijentova uloga da govori, uči i koristi ono što je naučio u svom svakodnevnom životu.

KBT je strukturisana i direktivna terapija – kognitivno-bihejvioralni terapeuti imaju specifičan program rada za svaki susret sa klijentom. Specifične tehnike / koncepti se uče tokom svakog susreta. KBT je fokusirana na pomaganje klijentu u postizanju ciljeva koje je klijent sam postavio. U tom smislu KBT je direktivna. Ipak, KBT terapeuti ne govore svojim klijentima šta da rade – oni radije uče klijente kako da rade.

KBT je bazirana na edukativnom modelu – KBT je zasnovana na naučno podržanoj pretpostavci da je većina emocionalnih i ponašajnih reakcija naučena tokom života. Zbog toga je cilj psihoterapije da pomogne klijentu da se oduči od svojih neželjenih reakcija i da nauči nove načine reagovanja, kako bi se osećao bolje i ostvario željene ciljeve.

U KBT terapiji klijentima se zadaju domaći zadaci – uloga domaćih zadataka u KBT-u je da se klijenti aktivno uključe u rad na sopstvenim problemima, da ono što su naučili na psihoterapiji, testiraju i primene u svakodnevnom životu, da uvežbavaju nove načine razmišljanja i ponašanja koji će ih dovesti do željenog terapijskog cilja.

Racionalno-emotivno bihejvioralna terapija (REBT)
REBT je jedna vrsta kognitivno-bihejvioralne terapije, čiji je osnivač američki psiholog Dr Albert Ellis. REBT je sveobuhvatan pristup pomaganja ljudima da promene svoje disfunkcionalne emocije i ponašanja, pokazujući im kako da postanu svesni i promene svoja uverenja i stavove kojima stvaraju neželjena psihička stanja (kao što su panika, depresija, stid, krivica, bes itd). Proces promene je edukativan, tako da omogućava klijentima da pomažu sami sebi čak i kada prestanu da dolaze na psihoterapiju. U procesu učenja klijenata kako da upravljaju svojim mislima, emocijama i ponašanjima, REBT terapeuti koriste brojne psihoterapijske tehnike, uključujući razumevanje životne filozofije svojih klijenata, empatiju i strategije rešavanja problema.

U osnovi REBT-a leži šest osnovnih principa
Osećamo ono šta mislimo, odnosno mišljenje najviše određuje ljudske emocije. Ne čine nas događaji sami po sebi tužnim, ljutim ili anksioznim, već nas ono što mi govorimo sebi o tim događajima uvodi u naša emocionalna stanja. Na primer: ljudi koji su socijalno anksiozni nisu uznemireni zbog ponašanja drugih ljudi, već sami sebe uznemiravaju govoreći sebi da će ih drugi odbaciti, povrediti ili biti zli prema njima, te da oni ne mogu podneti takvo njihovo ponašanje.

Mi uznemiravamo sebe pogrešnim razmišljanjem. Naši emocionalni poremećaji uzrokovani su disfunkcionalnim razmišljanjima kao što su preterivanje, crno-belo razmišljanje, pojednostavljivanje, rigidno mišljenje, preterane generalizacije, skakanje na zaključak, itd.

Menjanje našeg razmišljanja promeniće naša osećanja i ponašanja. Pošto nas misli uznemiravaju, neophodno je raditi na promeni naših uverenja o sebi, drugima i svetu. Na primer: umesto da sebi govori da će ga razgovor sa osobama suprotnog pola samo dovesti do odbacivanja i da je to užasno, klijenta možemo ohrabriti da testira u realnosti da li je to zaista toliko užasno kao što to on ili ona pretpostavljaju.

Iracionalna uverenja imaju različite uzroke. Albert Ellis je često isticao da ljudska bića lako usvajaju iracionalna uverenja. Međutim, iako okolina, kultura i genetika igraju značajnu ulogu u razvijanju iracionalnih uverenja, mi smo ti koji imamo tendenciju da sami sebe uznemiravamo na različite načine povodom raznih situacija koje ocenjujemo kao loše i preteće.

Iako iskustvo iz prošlosti može biti značajno za učenje iracionalnih uverenja, REBT smatra važnim uočavanje načina na koje mi sada uznemiravamo sebe svojim uverenjima. REBT uči klijente kako da otkriju uverenja o sebi, drugima i svetu koja su naučili u prošlosti i procene da li su ona tačna i korisna u sadašnjosti.

Uverenja se mogu menjati. Pošto su ljudi prirodno skloni da razvijaju iracionalna uverenja, menjanje uverenja je nekada teško i zahteva upornost, zbog čega je REBT vrlo aktivna i direktivna psihoterapija.

Psiholog, psihijatar, psihoterapeut

Sigurno ste u novinama, na televiziji, filmovima kao i u svakodnevnom životu čuli za psihologe, psihijatre, psihoterapeute. Ali u čemu je razlika između ovih zanimanja i čime se ti ljudi zapravo bave? Većina ljudi nije informisana šta ti pojmovi stvarno znače i na koju vrstu stručnjaka se odnose.

Često se u medijima, naročito u holivudskim filmovima pridaje gotovo misteriozni značaj ovim zanimanjima, psiholozi, psihijatri i psihoterapeuti često su predstavljeni kao ljudi sa nekakvim natprirodnim moćima, koji su u stanju da čitaju misli i da upravljaju životima drugih ljudi itd. Ovakav uticaj medija stvara brojne zablude, dezinformacije i osnov za brojne predrasude prema ovim zanimanjima. Zato ćemo u ovom tekstu pokušati da na najjednostavniji način objasnimo čime se bave ovi profesionalci i u čemu su osnovne razlike između navedenih pojmova.

Najčešća predrasuda među ljudima u našoj zemlji je da su pojmovi psiholog, psihijatar i psihoterapeut zapravo sinonimi, odnosno da se radi o jednoj te istoj vrsti zanimanja koja ima tri različita naziva. To ustvari nije tačno. Zato ćemo prvo objasniti u čemu je razlika između psihologa i psihijatara.

Psiholozi i psihijatri imaju sasvim različito obrazovanje, psiholozi su stručnjaci koji su završili studije psihologije dok su psihijatri stručnjaci koji su završili studije medicine i nakon toga specijalizaciju iz psihijatrije. Dakle, psihijatri su lekari a psiholozi nisu.

Šta rade psihijatri?
Psihijatri su lekari koji rade u medicinskim ustanovama (ili privatnim specijalističkim lekarskim ordinacijama), oni prepisuju lekove, uspostavljaju medicinske dijagnoze, zaduženi su za lečenje duševnih bolesnika i pacijenata koji pate od različitih vrsta psihičkih tegoba. Psihijatrijski pristup lečenju se bazira na medicinskom modelu, pacijent prvo dolazi sa odgovarajućim uputom u određenu ustanovu, psihijatar obavlja intervju sa pacijentom sa namerom da prikupi osnovne medicinske i opšte podatke o pacijentu (anamneza) koji mu služe kao osnov za uspostavljanje dijagnoze (određivanje vrste poremećaja) na osnovu kojih dalje prepisuje određenu vrstu farmakoterapije (lekove), donosi odluke o vrsti lečenja (kućno lečenje, lečenje u dnevnoj bolnici, zadržavanje na odeljenju itd).

Šta rade psiholozi?
Za razliku od toga, psiholozi nisu lekari, njihov pristup tretmanu ljudi sa psihičkim tegobama nije medicinski. Mnogi psiholozi zaposleni su i rade u medicinskim ustanovama u okviru stručnih timova (zajedno sa psihijatrima, pedijatrima, lekarima opšte prakse, socijalnim radnicima itd) ali i drugim nemedicinskim ustanovama u kojima mogu pružati psihološku pomoć osobama koje imaju neke psihičke smetnje (kao što su škole, preduzeća, državna i privatna psihološka savetovališta, obdaništa itd). U svom radu psiholozi ne postavljaju medicinske dijagnoze i ne prepisuju lekove već se isključivo bave sprovođenjem psiholoških tretmana što uključuje intervju sa klijentima, psihološko testiranje, psihološko savetovanje i primenu različitih psiholoških tehnika.

Ko su psihoterapeuti?
Psihoterapeuti mogu biti i psiholozi i psihijatri, a u nekim evropskim zemljama i stručnjaci iz drugih oblasti humanističkih nauka (npr: pedagozi, andragozi, defektolozi itd) koji su pored svog osnovnog obrazovanja završili neku od specijalističkih edukacija za neku vrstu psihoterapije. Tako da nisu svi psiholozi i psihijatri ujedno i psihoterapeuti, to su samo oni koji su završili određene edukacije. U našoj zemlji ne postoji posebno i zvanično zanimanje (delatnost) psihoterapeut, za razliku od zanimanja psiholog i psihijatar. Psihoterapija predstavlja jednu vrstu psihološkog tretmana (specifične veštine, neki će reći zanata) čiji je osnovni cilj pružanje psihološke pomoći osobama koje imaju neke psihičke smetnje, koji prolaze kroz neku vrstu životne krize, imaju različite vrste emocionalnih problema, problema u komunikaciji ili samo žele da unaprede svoje mentalno zdravlje, pospeše lični rast i razvoj, saznaju nešto više o sebi i poboljšaju kvalitet svog života.

Dakle, ni psiholozi ni psihijatri pa ni psihoterapeuti nisu nikakvi čarobnjaci koji imaju neke natprirodne moći, oni ne proriču sudbinu i ne čitaju misli drugim ljudima već u svom radu koriste isključivo proverene psihološke tehnike i metode putem kojih pomažu ljudima da prevaziđu, razumeju, reše i kontrolišu svoje psihičke smetnje i unaprede svoje psihološko funkcionisanje.

Samopomoć kod napada panike

Prvo i prvo, morate shvatiti da vam se ništa loše od napada panike neće dogoditi. Neka vam to bude stalno u podsvesti i kad god osetite strah ili paniku, podsetite se da niko nikad nije umro od napada panike, niti mu se bilo šta loše desilo. Upamtite to!

Koliko god strašan i težak napad panike bio, budite sigurni da napad panike ne oštećuje vaše telo. Mnogi ljudi misle da kad im srce lupa brzo i jako tokom napada panike, da će to na neki način naškoditi srcu. Budite sigurni da nije tako. Isto je sa svim ostalim simptomima, dakle simptomi napada panike ne oštećuju vaše telo.

Vi verovatno mislite da je potrebno da uspostavite određenu vrstu “kontrole” nad napadom panike, npr. kad vas zadesi panika, da pokušate da “držite stvari pod kontrolom”. Upravo tu leži caka! Nije potrebno da držite stvari pod kontrolom, niti je potrebno da se “borite” protiv napada panike. Ne možete pobediti tu bitku, sve što se više borite, sve je gore.

Kako se otarasiti napada panike? Lako. Međutim, prvo morate izmeniti neke svoje misaone obrasce koje ste ukorenili u svoju podsvest i neka svoja pogrešna uverenja o panici i napadima panike.

Kada vas zadesi napad panike, vi zapravo nemate jedan strah, već imate dva zasebna straha.

Vaša panika nadolazi u talasima, i sa svakim talasom panike dva straha su umešana. Nazovimo ih:

Prvi strah
Drugi strah

Iako vi verovatno nemate kontrolu nad prvim strahom, možete naučiti kako da iskontrolišete ovaj drugi strah, jer je upravo ovaj drugi strah taj koji čini da ovaj prvi strah postoji. Drugi strah održava vaše napade panike u životu, drugi strah vas konstantno čini anksioznim i plašljivim. Znate već – strah se strahom hrani.

Svaka osoba u svom životu s vremena na vreme doživljava ovaj prvi strah. Prvi strah, kako smo ga nazvali, dolazi refleksno, skoro automatski, i povezan je sa nekom stvarnom opašnošću koja nam preti. Možemo reći da je taj strah “normalan”, mi ga prihvatamo, razumemo ga. Odreagujemo kako treba i strah prolazi.

Međutim, kada osoba koja je inače anksiozna iskusi taj strah, ta osoba ne reaguje kao ostali ljudi, već je reakcija takve osobe mnogo jačeg intenziteta, baš zato što je njen nervni sistem vremenom postao osetljiviji na spoljašnje stimuluse.

Na ovaj prvi strah anksiozna osoba uvek po pravilu dodaje “primesu” drugog straha, iako to ni ne primećuje, i za anksioznu osobu ova dva straha su zapravo jedan strah.

Kad se ovakvoj osobi dogodi prvi strah, ona automatski pomisli:

“O ne, ne ponovo!”

Anksiozna osoba je dovoljno samo da pomisli da će biti “zarobljena” u nekom zatvorenom prostoru i prvi strah će je obuzeti. Odmah zatim, osoba na ovaj prvi strah dodaje drugi strah na taj način što pomisli sledeće:

“O ne, evo ga ponovo! Samo ne opet da mi se to dogodi! Ne mogu da izdržim više ovo! Sigurno ću napraviti budalu od sebe ispred ljudi, zato je bolje da pobegnem negde gde sam siguran. Daj da brzo izađem i odem odavde. Brzo! Brzo! Brzo!”

Sa svakim ovim “Brzo!”, osoba dodaje sve jače i jače primese drugog straha, panika postaje sve jača i jača. Osoba je sada 100% sigurna da ako nešto ubrzo ne preduzme, da će joj se nešto sigurno desiti, da će pasti, da će napraviti budalu od sebe, da će poludeti i neće znati šta radi, ili da će biti odvedena negde….

Da li prepoznajete sami sebe u ovome? Da li vidite kako sami sebi kreirate paniku i strah? Nemojte nikad zaboraviti – strah se strahom hrani!

Idemo dalje… Osoba je sada u punom naletu panike, i uverena je da više ne može da razmišlja jasno i racionalno i da ne može da se ponaša smireno. Zato želi da što pre “izbegne” opasnost, da ode negde na mirno mesto i slično. Ova osoba ne razume da je ona sama stvorila ovu paniku pomoću svih onih misli tipa “Šta ako….?” ili “Brzo da pobegnem odavde….” i slično.

Ova osoba treba da razume da je potrebno samo da se prepusti onom prvu strahu koji je zadesi. Znam da zvuči lakše nego što jeste, ali zaista, verujte mi, treba samo da razumete da vi sami sebi dodajete primese drugog straha na prvi strah, i na taj način dolazi do napada panike.

Dakle, da do napada panike ne bi došlo, potrebno je da kada vas zadesi prvi strah (koji se dešava svim ljudima), date sve od sebe da ne reagujete burno, da ne pomišljate “Šta ako…?”, da ne pomišljate “O ne, evo ga opet napad panike!”, da vas fizički simptomi ne zanimaju (jer su svi oni bezopasni)… Drugim rečima dajte sve od sebe da ne dodajete drugi strah na prvi strah jer zbog toga i dolazi do napada panike!

Verovatno sada mislite “ok, pokušaću to sledeći put kad me zadesi panika”. Molim vas, nemojte da pokušate, već uradite to! Dakle, ovo nije igra pokušaja, ovo nije igra borbe, ovde se samo radi o promeni misaonih obrazaca koji se nalaze urezani duboko u vašoj podsvesti! Verujte mi, kada jednom uspete da “prebrodite
” taj prvi strah, da mu se prepustite, da ne dodajete primese drugog straha, videćete da će taj prvi strah sam od sebe polako ali sigurno nestajati….

Nema lepšeg osećaja nego kada se uverite da do paničnog napada nije došlo baš zato što ste shvatili kako stvari funkcionišu, i da ste vi zaslužni da do napada panike nije došlo!

Ok, za kraj evo još nekoliko saveta kojima se možete rukovoditi kada vas zadesi panika. Bilo bi veoma korisno kada bi ste redovno sami sebe podsećali sledećih izjava:

“Znam šta je to, ne može mi naškoditi. Nestaće. Nema potrebe da paničim, ali ako budem, najgore što mi se može dogoditi je da dobijem panični napad. Nije važno ako dobijem panični napad, jer to mi se već i ranije događalo, bilo je veoma neugodno, ali nije me ubilo, ništa mi se loše nije desilo”

Ovakav misaoni proces je ključ za zaustavljanje razvoja paničnog napada i paničnog poremećaja uopšte. Savladajte ga! To može potrajati, ali nastavite vežbati, isplatiće se!

Takođe, možete pokušati zamenjivati izjave koje vam izazivaju strah, na primer, umesto da kažete: “Tako sam prestravljen, da ću izjuriti iz prodavnice”, recite “Preplašen sam, ali ću danas zaista uživati u kupovini”.

Vaši napadi panike će se smanjiti. Shvatićete da su panika i anksioznost samo osećaji i ništa vise!

Panični napadi

Panični napad je iznenadni osećaj veoma jakog straha ili izrazite neprijatnosti i nelagode koji se najčešće opisuje kao osećaj da će se nešto strašno dogoditi – imamo osećaj da ćemo umreti, izgubi kontrolu nad sobom, srušiti se ili poludeti.

Napadi ne traju obično duže od pola sata ali u roku od nekoliko minuta dostižu vrhunac. Međutim, subjektivni osećaj je da oni traju čitavu večnost. Nekada nam je teško da zamislimo da će se napad ikada završiti. Ne čudi onda što očekujemo smrtni ishod usled iscrpljenosti tako jakom i dugotrajnom panikom.

Tokom napada doživljavamo: nedostatak vazduha ili otežano disanje,ubrzan rad srca i/ili preskakanje srca”, vrtoglavicu, omaglicu, nesvesticu, „gumene noge”,trnjenje, žmarke, gubitak osetljivosti na dodir u prstima, rukama ili nogama, gušenje, preznojavanje, podrhtavanje, vrućinu, hladnoću, mučninu, napetost, zamućen vid, doživljaj da stvari oko nas nisu stvarne ili da smo se izmenili, osećaj da ne možemo da mislimo/govorimo normalno, strah da ćemo umreti/pasti/izgubiti kontrolu nad sobom/poludeti/ponašati se nenormalno…

Ljudi najčešće imaju samo neke od navedenih simptoma, i to ne moraju nužno biti svaki put isti.

Kada se napad dogodi najčešće pokušavamo da pobegnemo iz situacije, s mesta na kom se dogodio napad u nadi da će tako napad da prestane. Često pobegnemo kući i osećamo se bolje čim tamo stignemo. To nam kasnije stvara utisak da je kuća jedino sigurno mesto. Ili, tražimo od svojih ukućana i prijatelja da nas čuvaju (ako nam se dogodi da „zaista” padnemo, poludimo ili doživimo srčani napad), da budu stalno s nama ili da nas prate kad nekud idemo.

Iako više od 90% ljudi ne ume sebi da objasni zašto je do napada došlo, napadi panike se retko dešavaju sasvim iz čista mira. Detaljna analiza gotovo uvek pokaže da se prvi napad panike dogodio u vreme nekog povećanog stresa, kada smo bili fizički iscrpljeni, bolesni, u stalnim svađama na poslu ili kod kuće, kada smo osetili da više ne možemo da podnesemo pritiske i napore. Neretko se prvi napad dešava nekoliko dana ili nedelja posle porođaja, u periodu tugovanja nakon gubitka voljene osobe, posle razvoda, u stanju mamurluka, u periodu odvikavanja od alkohola ili droge i sl. Kada se osećamo zadovoljno, sigurno, opušteno i kada nismo izloženi velikom stresu, panični napadi su retka pojava. Geštaltističkim jezikom rečeno, panični napadi nastaju onda kada za neki novi pokret koji je pred nama nemamo dovoljno podrške u aktuelnim mehanizmima, a još uvek nismo izgradili nov mehanizam. Kao da se nalazimo pred provalijom koju treba preskočiti gde samo pogled na provaliju provocira strah. Nemamo snage da preskočimo na nov nivo nit imamo ideju kako da premostimo jaz. Tokom psihoterapije osoba jača svoj Ego i svoje sisteme podrške za taj „preskok”.

Da bi došlo do paničnog napada potrebno je da se poklope naša sklonost ka paničnom reagovanju i splet okolnosti. To znači, bez odgovarajuće sklonosti (koje mogu biti i nasleđene i naučene), određene okolnosti neće imati snagu da izazovu panični napad.

Posle prvog napada panike većina ljudi ode kod lekara na pregled. Taj pregled obično podrazumeva EKG, posle kog lekar zaključuje da nam je srce zdravo, ponekad doda „to vam je na nervnoj bazi” (šta god to značilo). Lekari obično ne daju objašnjenje šta to znači, možda ni sami ne znaju ili ne znaju kako da objasne, a poneki nas sramežljivo upute psihologu. Kada prihvatimo psihološko objašnjenje odnosno ideju da nije u pitanju bolesno srce već strah to jest napad panike, tada obično nastupi strah od budućeg napada ili „strah od straha”, uz redovnu zaokupljensot idejom da se napad ponovo dogodi.

Da bi se postavila dijagnoza paničnog poremećaja mora se isključiti postojanje nekog telesnog oboljenja. Naravno, ako takvo oboljenje postoji, prednost se daje njegovom lečenju. Najčešća telesna oboljenja koja mogu dovesti do simptoma straha i napada panike su: bolesti štitne žlezde, aritmije srca, neki oblici epilepsije, bolesti pluća i disajnih puteva, oboljenje centra za ravnotežu, hipoglikemija…

Panični napadi počinju obično u trećoj deceniji života (mada to nije obavezno tako), što je i razumljivo jer je to period života kada se od osobe očekuje mnogo, kada ona od same sebe očekuje mnogo, u smislu profesionalne i porodične afirmacije, a nekada joj nedostaje kapaciteta ili podrške da sva ta očekivanja zadovolji. Napadi su češći kod žena, što takođe može biti uzrokovano zahtevima koji stoje pred ženom u savremenom društvu (obaveze prema porodici, potreba za profesionalnom afirmacijom, kao i povremeni poremećaji ravnoteže između određenih hormona).

Zašto je važno panične napade shvatiti ozbiljno?

Zato što kad panični napadi postanu panični poremećaj onda nema sfere života na koju ne deluju negativno, naročito ako se udruže s još nekim psihičkim tegobama.

Osobe koje doživljavaju učestale napade panike sebe vide kao slabe ili nesposobne, podriva im se samopouzdanje, sklonije su da sve više budu zavisne od svoje okoline, naročito od partnera. Od njih se očekuje da problem „reše” kao i svaki drugi, često se misli kako preteruju, preuveličavaju problem i sl. Preokupiranost problemom dovodi do toga da komunikacija sa prijateljima postaje jednosmerna, osoba kao da nema više drugih tema za razgovor i stalno traži podršku i razumevanje. Nekada zbog stida, straha i nesigurnosti dolazi do povlačenja iz socijanih kontakata koji su do tad postojali. Radna sposobnost je takođe umanjena (naročito kada postoji i agorafobija), jer osoba ima teškoće da sama odlazi na posao, na poslu može doživljavati napade ili strepeti od njih. U strahiu je da neće moći da održi koncentraciju, da će izgubiti posao a da drugi neće moći da pronađe.

Najzad, osoba koja pati od napada panike oseća se izolovano i usamljeno i nema s kim da podeli svoju brigu i problem. Ta izolacija ima za posledicu verovanje da samo oni pate od ovog problema, pa im po pravilu bude lakše ako čuju da nisu „jedini na svetu”. U tim situacijama od velike pomoći može biti priključivanje psihoterapijskoj grupi.

Neki podaci ukazuju na to da je skoro svaka četvrta osoba tokom života imala napad panike a da to nije ni znala. Ako je to bio jedan izolovan napad, to se zaboravi. Pa i nekoliko izolovanih napada. Međutim, postoje ljudi koji ćute i trpe uprkos čestim napadima i intenzivnom „strahu od straha” koji im remeti život. Njihov život je izmenjen toliko da ne mogu više da obavljaju svakodnevne aktivnosti i obaveze. Tada se već može govoriti o paničnom poremećaju.

Panični napadi imaju ono što se medicinskim jezikom zove „pozitivna prognoza”. To znači da se kod velike većine ljudi može postići stanje u kojem su simptomi iščezli ili su izraženi u minimalnoj meri, tako da osobi ne ometaju normalno funkcionisanje u svakodnevnom životu. Naravno, važno je naglasiti da “instant” lečenje psiholoških tegoba, pa i paničnih napada, postoji samo u lošim filmovima i u pričama hvalisavih terapeuta. Strpljenje, upotnost i spremnost osobe da se menja su ključni činioci uspešnog izlečenja. Svaki simptom ima svoju funkciju u odbrani našeg bića. Dok ne izgradimo neki novi, bolji i efikasniji način da premostimo prazninu sa početka priče, oni su tu da nas čuvaju od leta u provaliju. A za to izgrađvanje svakako je potrebno vreme. Ono što dodatno usporava lečenje je i otpor prema lečenju koji se ispoljava na razna načine.

Bez obzira koliko je loše doživljavati napade panike to stanje je poznato i može, paradoksalno, pružati osećaj sigurnoti jer je to stanje na koje je osoba navikla. Može postojati strah od slobode koja bi nastupila kada osoba ne bi imala napade. Takođe, klijenti često imaju nerealna očekivanja od lečenja kojima zamah daju mediji promovisanjem ideje jednostavnih i brzih rešenja.

Lečenje ima bolju prognozu ukoliko klijent prihvati aktivnu ulogu u lečenju što znači – da izdvoji vreme, da bude strpljiv, da shvati terapiju ozbiljno, da uloži trud, da neguje motivaciju da će uspeti, da ne podlegne iskušenju da „digne ruke” od svega, da bude spreman da preispita svoje dotadašnje načine razmišljanja, ponašanja i reagovanja (što često uopše nije prijatno).

Životni stavovi

Svojim stavom možete poboljšati ili pogoršati gotovo svaku situaciju.

Reč je o energiji koju unosite u prostoriju. Možete imati pozitivan stav o događajima u svom životu ili u sebi možete gajiti negodovanje i nezadovoljstvo. Vi odlučujete. Možete svesno odlučiti da ćete reagovati na pozitivan način na gotovo svaki događaj ili okolnost. Pozitivan stav jednostavno je vaš izbor. Možete promeniti svoj stav, a time i svoj život.

Nijedna činjenica s kojom se suočavamo nije tako važna kao naš stav prema njoj, jer on odlučuje hoćemo li doživeti uspeh ili neuspeh.
Dr. Norman Vincent Peale

Svi poznajemo ljude s negativnim stavovima. Oni neprestano prigovaraju, kukaju i žale se. Izgleda da im sve ide naopako. Uvek su žrtve. U njihovom društvu nije prijatno i čini se kao da nam oduzimaju energiju. To se događa zato što deluju na nižoj frekvenciji, pa zahvaljujući Zakonu privlačnosti, privlače još više okolnosti na koje se mogu žaliti. Skloni su »zaglavljivanju« u svom negativnom načinu života zato što su im misli i energija neprestano usredsređeni na negativnu sadašnjost i negativnu prošlost. Na taj način neprestano iznova stvaraju istu budućnost. Zapamtite, ono o čemu stalno govorite, nakraju se i ostvaruje. S druge strane, poznajemo i ljude s pozitivnim stavovima, koji se uvek čine srećnima i koji, kako izgleda, zaista uvek upravljaju svojim životom. Oni su zabavniji, u prisutnosti njihove energije osećamo se sjajno, jer funkcionišu na višoj frekvenciji. Izgleda kao da im se dobre stvari događaju same
od sebe. Nije ni čudo što su srećni! Zahvaljujući Zakonu privlačnosti, aktivno učestvuju u stvaranju srećnog života, tako što su usredsređeni na pozitivne vidove svog trenutnog života i poštuju ih pa gaje pozitivna očekivanja za divan budući život.

Ljudi su onoliko srećni koliko to odluče biti.
Abraham Lincoln

Kad god možete, okružite se takvim pozitivnim ljudima koji vas ispunjavaju i razvedravaju. Družite se s duhovno razvijenim ljudima koji vas vole i podržavaju na zdrav način, koji podstiču vaš rast i raduju se vašim uspesima. Okružite se mrežom ljudi koji vas nadahnjuju svojim pozitivnim stavovima i energijom i pružaju vam podršku. Možda biste mogli razmisliti i o tome da pronađete crkvu, dobrotvornu organizaciju ili neku drugu grupu koja je u skladu s vašim željama u pogledu ličnog razvoja. Osim toga možete osnovati i svoju grupu članova sa zajedničkim interesima i ciljevima. Veća grupa je snažnija, a u takvoj grupi stvara se uzvišeniji mentalni stav. Ako se redovno okupljate sa utvrđenom svrhom i namerom, svi ćete se bolje razvijati i brže postizati rezultate. Okupljanje takve organizovane grupe predstavlja jedinstven forum za razmenu ideja, povratnih informacija, iskrenosti, odgovornosti i nadahnuća. To je već dugi niz godina dokazano sredstvo za rast i uspeh na poslovnom nivou. Henry Ford, Thomas Edison, Napoleon Hill, Harvey Firestone i Andrew Carnegie bili su članovi sličnih organizovanih grupa.

U životu se ni dana nisam bavio poslom. Sve je to bila zabava.
Thomas Edison

Kako se možemo odnositi prema negativnim ljudima u svom životu?
Pre svega zapamtite da niste vi odgovorni za njihov nivo razvoja ili svesti. Vi im možete samo predstavljati primer, istovremeno održavajući svoju energetsku vibraciju što višom. Ne možete ih naučiti ničemu što nisu spremni ili voljni da nauče. Imajte na umu da nitko nije potpuno negativan. Možete se usredsrediti na njihove pozitivne strane i poštovati opcije koje uspešno funkcionišu u vašem zajedničkom odnosu. Takođe možete obratiti pažnju na one njihove osobine koje vam se sviđaju ili im se divite, a to bi ih moglo podstaknuti da ih više izražavaju. Ne prosuđujte negativne ljude u svom životu – samo što ređe budite u njihovom društvu (sasvim ih izbegavajte ako možete) i pokušajte im primerom ukazivati na pozitivniji stav. Jasno je da će vam biti teško potpuno ih izbegavati ako su članovi vaše porodice ili saradnici, ali potrudite se izbegavati sukobe, održavajte pozitivan stav i ne upuštajte se emocionalno u sukob kad se pojavi. Na kraju ćete morati doneti odluku želite li uopšte zadržati taj odnos u svom životu. Vaš je stav presudan – on utiče na vaše emocije, a vase emocije, pak, utiču na energetsko polje koje vas okružuje i istog trenutka isporučuju vašu narudžbu svemiru kojom tražite još više istih stvari. Pažljivo i iskreno razmotrite svoj stav u različitim područjima svog života. Možete li nešto poboljšati?

Umeće srećnog življenja krije se u sposobnosti da sreću otkrijete i u običnim stvarima.
Henry Ward Beecher

Pokušajte promeniti svoj stav i pronađite zadovoljstvo u jednostavnim stvarima. Svi mi imamo svoje svakodnevne zadatke i svetovne obaveze kojih smo se u prošlosti najčešće užasavali. Zašto ne biste sami sebi postavili izazov – pokušajte čak i takve stvari pretvoriti u priliku za razvoj. Promenite svoj stav prema iznošenju smeća i plaćanju računa. To su neophodni poslovi i nikad ih se nećete rešiti, s toga biste mogli i uživati u njima! Dok uređujete kuhinju i iznosite smeće, slušajte muziku. Blagoslovite svaki račun koji platite i ispratite ga s ljubavlju. Budite zahvalni na sopstvenoj sreći i na mnoštvu luksuznih stvari koje imate. Na taj način možete potpuno promeniti svoju energiju, usput se zabaviti i shvatiti te stvari kao prilike da brinete o sebi i pomognete ljudima koje volite, umesto da ih doživljavate kao opterećenje. Kad svakom pojedinom zadatku i situaciji pristupite s radošću i oduševljenjem, odmah ćete primetiti razliku. Život je doslovce ono što od njega napravite. Zapamtite, život je putovanje u kojem trebamo uživati. Odlučite održavati pozitivan stav. Budite srećni. Budite zahvalni. Budite ispunjeni ljubavlju i velikodušnošću. Okružite se pozitivnim ljudima i energijom. Radujte se svakom novom danu, uzbuđeni i začuđeni poput malog deteta. Ko zna kakva vas čuda očekuju! Imajte vere i zabavljajte se. Tada će se vaša budućnost odvijati poput čarolije.

Većina ljudi traga za srećom. Traže je. Pokušavaju je pronaći u nekome ili nečemu izvan sebe. To je temeljna pogreška. Sreća je nešto što vi jeste i proizlazi iz načina na koji razmišljate.
Wayne Dyer

Psihoanaliza

Po definiciji psihoanaliza ima dvojako značenje. Ona je specifičan istraživački pristup koji se bavi psihičkim procesima i ujedno i poseban metod lečenja pre svega neurotičnih poremećaja.

Tvorac psihoanalize je  S.Frojd se sa primenom hipnoze u lečenju neuroza upoznao u Francuskoj, da bi je u svom daljem radu napustio, jer je utvrdio da se metodom slobodnih asocijacija lakše i “kvalitetnije” postiže ponovno osvešćivanje zaboravljenih traumatskih dogadjaja (koji su obično seksualne prirode). Na osnovu ovih zapažanja, Frojd je zaključio da su nesvesni procesi od bitnog značaja za psihički život čoveka.

Svesna, nesvesna i predsvesna psiha

Po Frojdovom konceptu, psiha je složen sistem koji se sastoji iz svesnog, predsvesnog i nesvesnog dela. Svesni deo psihe podrazumeva sadržaje koji su u aktuelnom trenutku prisutni u svesti , u predsvesnom delu se nalaze sadržaji koji se mogu privesti u svest, dok su u nesvesnom delu sadržaji koji su ranije potisnuti iz svesnog u nesvesni deo i tako “zaboravljeni” ili sadržaji koji nikada nisu bili prisutni u svesti (i oni se samo delimično mogu privesti u svesni deo hipnozom ili metodom slobodnih asocijacija). Treba imati na umu da nesvesna psiha značajno utiče na celokupnu aktivnost čoveka.

Šta su i kako nove Tesla naočare ublažavaju simptome depresije?

Tokom evolucije, čovek se adaptirao na difuznu sunčevu svetlost, kao i na visokoenergetsku UV i visokoenergetsku vidljivu …

Besplatni lekarski pregledi i brojni popusti u Beogradu

Dobrodošli u Zepter ClubLive100! Učlanite se u Klub Live100 i ostvarite sledeće popuste i beneficije: Članstvo u klubu …