Imaš posao u Minhenu, Beču ili Cirihu. Plata stiže, stan je tvoj, zdravstveno imaš. Papiri uredni. Život izgleda kao uspeh.

A ti se budiš u 4 ujutru i zuriš u plafon.

Nešto nije u redu, ali ne znaš šta. Nisi bolestan — lekari su to potvrdili. Nisi lud — funkcionišeš. Ideš na posao, vraćaš se, jedeš, spavaš. Ponavljaš. Ali negde između buđenja i spavanja, nestao si.

Ovo nije slabost. Ovo je burnout. I sve češće pogađa ljude koji još nisu napunili trideset.

Brojevi koji ne lažu

Nemačka zdravstvena osiguravajuća kuća Pronova BKK objavila je u februaru 2024. godine studiju koja je uznemirila javnost. Podaci su pokazali da je 18% zaposlenih između 18 i 29 godina već doživelo burnout — u poređenju sa 13% opšte populacije. Generacija Z gori brže od svih prethodnih generacija.

Ali to nije sve. Prosečna starost za burnout pomerila se unazad. Nekada je to bio čovek od 42 godine, sredina karijere, deca, hipoteka, dvadeset godina rada iza sebe. Danas je to mladić ili devojka od 25 godina. Tek su počeli. A već izgaraju.

U Holandiji istraživanja pokazuju visoke stope izgaranja kod ljudi ispod 30. U Velikoj Britaniji svaki peti mladi radnik ima simptome hronične iscrpljenosti pre nego što je karijera uopšte počela. Ovo nije lokalni fenomen. Ovo je generacijska epidemija.

Šta je zapravo burnout

Burnout nije umor. Umor prođe posle vikenda. Burnout ne prolazi.

Svetska zdravstvena organizacija definiše burnout kao sindrom koji nastaje usled hroničnog stresa na radnom mestu koji nije uspešno regulisan. Tri su ključna simptoma:

Iscrpljenost. Osećaš se ispražnjeno. Energija koju si nekad imao više nije tu. Ni kafa ne pomaže. Ni odmor. Budiš se umoran i legneš još umorniji.

Cinizam i distanca. Posao koji te je nekad interesovao sada ti je besmislen. Kolege te nerviraju. Klijenti te nerviraju. Sve te nervira. Ili, još gore — sve ti je svejedno. Emotivno si se isključio.

Pad efikasnosti. Praviš greške koje ranije nisi pravio. Koncentracija je slaba. Zadaci koji su trajali sat sada traju ceo dan. I što više radiš, manje uradiš.

Ako se prepoznaješ u ovome, nisi sam. I nisi slab. Sistem je dizajniran tako da te istroši.

Zašto baš mladi u Nemačkoj

Nemačka važi za zemlju reda, efikasnosti i sigurnosti. Ali iza te fasade krije se radna kultura koja od tebe traži sve — i onda još malo.

Mladi Srbi, Hrvati, Bosanci koji dolaze da rade u DACH region dolaze sa jednom iluzijom: tamo je bolje. I jeste — na papiru. Plata je veća. Sistem funkcioniše. Ali cena je visoka.

Prezentizam. U mnogim nemačkim firmama nije dovoljno da uradiš posao. Moraš da budeš viđen kako radiš. Sedenje u kancelariji, čak i kada nemaš šta da radiš, deo je kulture. Odlazak na vreme izgleda kao slabost.

Kultura performansa. Od tebe se očekuje da stalno dokazuješ vrednost. Evaluacije, KPI-jevi, ciljevi. Svaki kvartal nova meta. Nikad dovoljno. Uvek može bolje.

Izolacija. Došao si sam ili sa partnerom. Porodica je daleko. Prijatelji iz detinjstva su daleko. Mreža podrške koju si imao kod kuće ovde ne postoji. Kad padneš, nema ko da te uhvati.

Jezička barijera. Čak i kad govoriš nemački, nisi na svom terenu. Nijanse ti promaknu. Humor ne razumeš. Osećaš se kao stranac i posle pet godina. To iscrpljuje na način koji je teško objasniti.

Pritisak uspeha. Otišao si napolje “po bolji život”. Porodica očekuje da uspeš. Prijatelji očekuju slike lepog života. Ne smeš da priznaš da ti je teško. Jer kako to izgleda — imati sve i žaliti se?

Tihi burnout — verzija koju ne prepoznaješ

Klasična slika izgaranja je dramatična: slom, plač, nemogućnost da ustaneš iz kreveta. Ali većina burnout-a ne izgleda tako.

Tihi burnout se prikrada. Počinje sa sitnicama. Malo manje entuzijazma ponedeljkom. Malo više vina petkom. Skrolovanje telefona do 2 ujutru jer ne možeš da zaspiš, a ne znaš zašto.

Nemaš energije za prijatelje. Odbijaš pozive za izlazak. Vikend provodiš u krevetu, ali to nije odmor — to je oporavak od preživljavanja nedelje.

Imaš fizičke simptome koje lekari ne mogu da objasne. Glavobolje. Bolovi u leđima. Problemi sa varenjem. Stezanje u grudima. Odeš na preglede — sve u redu. Ili ti kažu da je stres. Ali niko ti ne kaže šta da radiš sa tim stresom.

Seks te ne zanima. Hobiji ne zanimaju. Hrana ne zanima — ili te previše zanima. Dobijaš na težini ili gubiš. Alkohol postaje ritual, ne užitak.

A najgore od svega: gubiš sebe. Ne znaš više ko si kad nisi na poslu. Jer izvan posla — ničeg nema.

Imposter sindrom — saputnik izgaranja

Istraživanja pokazuju da ekspati — ljudi koji žive van zemlje porekla — imaju povišen rizik za imposter sindrom. To je osećaj da si prevarant. Da ne zaslužuješ to što imaš. Da će svi otkriti da zapravo ne znaš šta radiš.

Dolazak u stranu zemlju pojačava ovo. Kulturne razlike, jezičke barijere, drugačiji poslovni kodovi — sve to stvara nesigurnost. I umesto da se prilagodiš prirodno, trošiš energiju na skrivanje nesigurnosti. Na performans kompetencije.

A performans košta. Svaki dan kad glumiš da si samopouzdan, trošiš rezerve. I jednog dana rezerve nestanu.

Imposter sindrom i burnout idu zajedno. Onaj ko misli da nikad nije dovoljno dobar, radiće prekovremeno da dokaže vrednost. A prekovremeni rad bez odmora vodi u izgaranje. Začarani krug koji se sam hrani.

Usamljenost — nevidljivi ubica

Cigna, globalna zdravstvena kompanija, objavila je 2025. godine podatak od kojeg zastaje dah: 57% ljudi koji se presele u inostranstvo redovno oseća usamljenost.

Svetska zdravstvena organizacija iste godine objavljuje da usamljenost pogađa svakog šestog čoveka na planeti. I da nije samo neprijatan osećaj — nego ozbiljan zdravstveni rizik. Usamljenost podiže krvni pritisak, slabi imunitet, povećava rizik od srčanih bolesti.

A za ekspate je sve gore. Jer usamljenost u inostranstvu ima specifičnu boju. Okružen si ljudima — kolegama, komšijama, prolaznicima — a ipak si sam. Jer veze koje imaš su plitke. Funkcionalne. Nema ko da te pita kako se stvarno osećaš.

Možeš imati stotine prijatelja na Fejsbuku i ni jednog sa kojim možeš da popričaš kad ti je teško. A kada je teško u 3 ujutru, razlika u vremenskoj zoni znači da su svi koje poznaješ — spavaju.

Zašto je teško potražiti pomoć

U Nemačkoj psihoterapija postoji u zdravstvenom sistemu. Teoretski. Praktično, lista čekanja je šest meseci do godinu dana. Teoretski imaš pravo. Praktično, do trenutka kad dobiješ termin, ili si se oporavio sam ili si propao dublje.

A tu je i barijera jezika. Možeš govoriti nemački dovoljno dobro za posao, ali da li možeš da objasniš na nemačkom šta ti se dešava unutra? Nijanse emocija? Kulturni kontekst iz kojeg dolaziš? Šta znači biti dete iz Srbije u korporaciji u Frankfurtu?

I tu je stigma. Kod kuće se o psihičkim problemima ne priča. Otići kod psihijatra znači da si “lud”. Taj stav nosiš sa sobom i u inostranstvo. Pa ćutiš. Trpiš. Nadaš se da će proći samo.

Neće.

REBT — terapija koja traži rešenje, ne krivca

Većina ljudi kada pomisli na terapiju, zamišlja ležanje na kauču i pričanje o detinjstvu. Mesecima. Godinama. To je jedan model, ali nije jedini.

REBT — Racionalno-Emotivna Bihejvioralna Terapija — funkcioniše drugačije. Ne zanima je toliko šta ti se desilo pre trideset godina. Zanima je šta ti govoriš sebi danas. Koje misli te drže zarobljenog. Koja uverenja te iscrpljuju.

Burnout nije samo rezultat previše posla. Burnout je rezultat uverenja koja ne preispituješ:

“Moram da budem savršen.” “Ne smem da razočaram.” “Ako se ne dokazujem stalno, ništa ne vredim.” “Tražiti pomoć je slabost.”

REBT identifikuje ova iracionalna uverenja i menja ih. Ne motivacionim citatima. Ne pozitivnim afirmacijama. Nego rigoroznim preispitivanjem. Jer kada shvatiš da uverenje koje te uništava nema osnovu u stvarnosti — gubiš razlog da se držiš njega.

Terapija nije duga. Nije beskonačna. REBT je dizajniran da bude efikasan. Da ti da alate koje možeš da koristiš sam. Cilj nije da zauvek budeš u terapiji — nego da ti terapija više ne treba.

Šta možeš da uradiš danas

Ne čekaj da se sruši sve. Evo nekoliko stvari koje možeš da počneš odmah:

Prestani da se upoređuješ. Instagram laže. LinkedIn laže. Svi lažu. Niko ne objavljuje nesanicu, svađe i prazan pogled u ogledalo. Upoređuješ svoj stvarni život sa tuđim režiranim prikazom. To je igra koju ne možeš da pobediš.

Postavi granice. Ne moraš da odgovaraš na mejlove posle radnog vremena. Ne moraš da budeš dostupan 24/7. Nemačka ima zakon o pravu na nedostupnost — iskoristi ga.

Pronađi jednu osobu. Ne treba ti sto prijatelja. Treba ti jedan čovek sa kojim možeš da budeš iskren. Koji neće suditi. Koji će samo slušati.

Kreni da se krećeš. Fizička aktivnost nije rešenje za sve, ali pomaže više nego što misliš. Dvadeset minuta šetnje dnevno menja hemiju mozga.

Potraži pomoć pre nego što ti zatreba hitno. Ne čekaj slom. Ako prepoznaješ simptome, reaguj sada. Terapija nije kapitulacija. Terapija je strategija.

Za one koji su daleko od kuće

Ako si Srbin, Hrvat, Bosanac ili bilo ko iz regiona ko živi u Nemačkoj, Austriji ili Švajcarskoj — znam šta prolaziš. Znam kako je biti daleko. Znam kako je glumiti da je sve u redu dok se iznutra raspadaš.

Imam ordinaciju u Beogradu, ali radim i online. Sesije su na srpskom. Cena je 150 evra — jeftinija od bilo kog terapeuta u Minhenu ili Cirihu, a bez liste čekanja od šest meseci.

REBT, psihijatrija, razgovor sa nekim ko razume i profesionalni kontekst i kulturni kontekst.

Zakaži sesiju danas…

Piši mi na info@epsihijatar.net

Ili poruka na Viber +381 60 48 58 788

Ne moraš da nosiš ovo sam.

---

Dr Milan Popović Specijalista psihijatrije REBT psihoterapeut (Institut za Kognitivni menadžment, Štutgart) Međunarodni pridruženi član Royal College of Psychiatrists, UK