Autor: Dr Milan Popović, specijalista psihijatrije i REBT psihoterapeut
Oblast: Psihijatrija, psihoterapija, psihologija ličnosti, socijalna psihologija i istorija represije
Datum pripreme: 25. oktobar 2026.

„Moje laži postaće tvoja uverenja. Moja okrutnost tvoja pravda. Moja volja tvoja savest.” — iz autorskog monologa „Smrt je milost, a moja moć je večna”

Postoji okrutnost koja je bučna, impulsivna i očigledna. Ali postoji i hladna, proračunata okrutnost koja ne mora da podigne glas: ona nastoji da čoveku oduzme poverenje u sopstvenu stvarnost, osećaj slobode, lično dostojanstvo i mogućnost da samostalno odlučuje. U savremenoj psihologiji za delove tog procesa koristimo pojmove gaslighting (gaslajting), psihološka manipulacija, koercitivna kontrola, dehumanizacija, instrumentalna agresija i moralno isključivanje.

U ovom članku povezujem psihijatriju, psihologiju ličnosti, neuronauku, socijalnu psihologiju, istoriju represivnih režima i književnost. Polazište su moja dva originalna monologa iz 2026. godine — „Monolog apsolutnog zla — Smrt je milost, a moja moć je večna” i „Anatomija zla — Kada čovek postane gospodar tuđe patnje”. Oni su književni eksperimenti o mehanizmima dominacije, a ne psihijatrijski nalazi, uputstva za manipulaciju niti doslovni citati iz Orvelove „1984”.

Ukratko: gaslajting podriva poverenje u sopstveno opažanje; koercitivna kontrola kroz ponavljane pretnje, izolaciju i ograničavanja sužava autonomiju; dehumanizacija umanjuje moralnu vrednost druge osobe u očima počinioca; sistematsko ponižavanje može narušiti samopoštovanje. Dugotrajna izloženost ovim obrascima povezana je sa psihičkim tegobama, ali žrtva ne gubi svoje ljudsko dostojanstvo i oporavak je moguć.

Zašto sam napisao dva monologa o apsolutnom zlu?

Orvelov O’Brajen iz romana 1984 zastrašuje zato što prisilu ne shvata samo kao sredstvo za dobijanje poslušnosti. On zamišlja svet u kojem vlast određuje i samu istinu. Slična nelagodnost nastaje pred hladnokrvnošću filmskog Amona Geta u Šindlerovoj listi: razorna okrutnost može biti prikazana kao gotovo svakodnevno, birokratski obično ponašanje. To su dva različita umetnička prikaza, a njihovo poređenje ne znači poistovećivanje fikcije i stvarnih istorijskih žrtava.

U prvom monologu zamišljeni počinilac želi prisvajanje unutrašnjeg sveta žrtve. U drugom govori o svojoj moralnoj ravnodušnosti i o svetu u kojem i drugi ljudi pristaju da izvršavaju nehumana naređenja. Slede oba teksta u autorskom obliku; njihov izvorni izraz namerno sam sačuvao, jer dramatizacija ima književnu funkciju, dok naredni delovi članka nude stručno tumačenje.

Prvi monolog: „Smrt je milost, a moja moć je večna”

Ne želim samo da te pobedim. Pobeda je premalo. Smrt je previše milostiva. Želim da uništim sve ono zbog čega si još uvek ti.

Tvoja sećanja. Tvoju ljubav. Tvoje dostojanstvo. Tvoju istinu. Čak i uspomenu na to da si nekada bio slobodan.

Neću te slomiti da bi me poslušao. Slomiću te toliko temeljno da ćeš zaboraviti da je otpor ikada bio moguć.

Nateraću te da se odrekneš svega što voliš, a zatim da prezireš sebe što si to ikada voleo.

Jednog dana nećeš više razlikovati moje misli od svojih. Moje laži postaće tvoja uverenja. Moja okrutnost tvoja pravda. Moja volja tvoja savest.

I ono najstrašnije — nećeš me mrzeti.

Volećeš me. Zahvaljivaćeš mi. Molićeš me da te oslobodim poslednjih ostataka čoveka koji si nekada bio.

A kada završim, pustiću te da živiš.

Da govoriš, dišeš, smeješ se, gledaš ljude koje si nekada voleo, a da u tebi više ništa ne zadrhti.

Nećeš znati da si uništen.

Nećeš čak ni razumeti šta si izgubio.

I kada u tebi konačno umre poslednja slobodna misao, nećeš osetiti užas. Osetićeš zahvalnost.

Jer više neće postojati niko ko bi mogao da pati zbog tvog nestanka.

Ni ti sam.

To je apsolutna moć. Ne da čoveka pretvorim u leš, već da ga pretvorim u sopstveni grob — i nateram ga da mi zahvali što sam ga sahranio.

— Milan Popović, autorski monolog, 2026.

Ovaj monolog opisuje fantaziju totalnog potčinjavanja: počinilac želi da njegova volja zameni ličnu savest druge osobe. To nije tvrdnja da je čoveka moguće neizbežno ili trajno „izbrisati”. Književna hiperbola služi da učini vidljivim težnju zlostavljača, ne da predvidi ishod kod stvarne žrtve.

Drugi monolog: „Anatomija zla — Kada čovek postane gospodar tuđe patnje”

Pogledaj me.

Ne skreći pogled. Želim da vidiš koliko sam miran.

Ti misliš da sam čudovište. Da uživam u krvi, vriscima i patnji. Kako si samo primitivan.

Mržnja je slabost. Bes je gubitak kontrole. Zadovoljstvo u tuđoj patnji još uvek je zavisnost od drugog čoveka.

Ja sam iznad toga.

Meni tvoj bol ne znači ništa. Tvoja ljubav, tvoja deca, tvoje uspomene, sve ono zbog čega misliš da tvoj život ima vrednost, za mene su beznačajne pojedinosti.

Mogu da odlučim o tvojoj smrti dok razmišljam šta ću večerati.

I spavaću mirno.

Ali zašto bih te ubio?

Smrt je milost koju ljudi često ne zaslužuju.

Mnogo je zanimljivije ostaviti čoveka živog i posmatrati kako se u njemu polako gasi sve što ga je nekada činilo čovekom.

Oduzeću ti istinu, a ti ćeš mi zahvaljivati što sam te oslobodio zabluda.

Oduzeću ti dostojanstvo, a ti ćeš naučiti da poniženje nazivaš poslušnošću.

Oduzeću ti slobodu, a ti ćeš jednog dana prezirati svakoga ko se usudi da bude slobodan.

I neću morati da te prisiljavam.

Sam ćeš čuvati svoj zatvor.

Sam ćeš braniti svoje tamničare.

Sam ćeš mrzeti one koji pokušaju da te oslobode.

Znaš li šta je najstrašnije u čoveku?

Ne to što može da izda drugoga.

Nego što može da izda sve što voli, a zatim pronađe način da sebe smatra dobrim.

Učiniću da se odrekneš svojih uverenja, svojih prijatelja, svoje ljubavi. A onda ću ti dati dovoljno vremena da poveruješ kako si sve to učinio svojom voljom.

Na kraju ćeš se stideti čoveka koji si nekada bio.

Mrzećeš sopstvene uspomene.

I molićeš me da ti kažem šta je istina, jer više nećeš imati hrabrosti da je sam prepoznaš.

A kada te oslobodim, kada otvorim vrata i kažem ti da možeš otići, nećeš se pomeriti.

Ne zato što se plašiš kazne.

Nego zato što više nećeš znati šta bi radio sa slobodom.

To je moć.

Ne da ubijem čoveka.

Već da ga pretvorim u poslušno biće koje se više i ne seća da je nekada bilo čovek.

A sada ću ti otkriti nešto što te mora užasavati više od svega.

Ja nisam lud.

Znam šta je dobro. Znam šta je zlo. Razlikujem istinu od laži. Razumem tvoju patnju. Znam tačno šta osećaš kada te ponižavam.

Nemoj misliti da ne razumem.

Razumem savršeno.

Samo mi nije stalo.

I kada sve ovo prođe, kada nestanu tvoji prijatelji, kada tvoje ime bude izbrisano, kada tvoje dete nauči da te se stidi, kada poslednji čovek koji te pamti prestane da izgovara tvoje ime, ja ću i dalje mirno doručkovati.

Možda ću slušati Baha.

Možda ću čitati poeziju.

Možda ću se nasmejati nečijem detetu.

Jer nisam zver koja je izgubila ljudskost.

Ja sam čovek koji je svestan svoje ljudskosti i koji je odlučio da tvoja ne vredi ništa.

A najstrašnije?

Nisam jedini.

Svet je pun ljudi koji će učiniti sve što im kažem, a da nikada neće morati da pogledaju tvoje lice.

I zato mi ne govori o pravdi.

Ne govori mi o savesti.

Ne govori mi o Bogu.

Ako misliš da će te neko spasiti, slobodno nastavi da se nadaš.

Neću ti oduzeti nadu.

Ostaviću ti je dovoljno dugo da svakog jutra očekuješ spasenje koje neće doći.

Jer najpotpunija vlast nije ona koja čoveku oduzima život.

Već ona koja mu oduzme sve zbog čega bi želeo da živi, a zatim ga nauči da za to bude zahvalan.

A sada idi.

Ne volim da kasnim na večeru.

— Milan Popović, autorski monolog, 2026.

Za razliku od otvorene sadističke ekstaze, ovaj izmišljeni govornik svoju moć predstavlja kao ravnodušnost: on razlikuje dobro i zlo, ali odbacuje obavezu da štiti drugoga. To je važna razlika između emocionalne hladnoće, instrumentalne agresije i sadizma u užem smislu.

Šta je psihološka manipulacija, a šta psihološko nasilje?

Psihološka manipulacija je pokušaj da se mišljenje, emocije ili ponašanje druge osobe oblikuju prikrivanjem namere, iskrivljavanjem činjenica, iskorišćavanjem ranjivosti ili stvaranjem neopravdane zavisnosti. Nisu svaki uticaj, ubeđivanje niti konflikt manipulacija. Ljudi legitimno pregovaraju, iznose argumente i utiču jedni na druge; problem nastaje kada se tuđa autonomija sistematski podriva.

Psihološko nasilje podrazumeva ozbiljniji obrazac povređivanja, zastrašivanja, ponižavanja ili prisilne kontrole. Može postojati i bez fizičkog napada. Izraz „crna manipulacija” rasprostranjen je na društvenim mrežama, ali nije zvanična psihijatrijska dijagnoza niti standardizovana naučna kategorija. Zato je korisnije opisati konkretno ponašanje i njegove posledice nego lepiti atraktivne etikete.

Gaslighting (gaslajting): podrivanje poverenja u sećanje i opažanje

„Moje laži postaće tvoja uverenja.”

Gaslajting je obrazac u kojem osoba sistematski dovodi u pitanje tuđa opažanja, pamćenje i tumačenje događaja. Čovek kojem se neprestano osporava ono što vidi, čuje ili pamti može početi da traži potvrdu stvarnosti upravo od osobe koja ga zbunjuje. Sociološkinja Pejdž Svit posebno naglašava ulogu nejednake moći i društvenog konteksta: gaslajting nije samo jedna laž, već proces koji može biti potkrepljen zavisnošću, stereotipima i institucionalnim neravnopravnostima [1].

Gaslajting se može manifestovati kroz ponavljano poricanje događaja, obezvređivanje osećanja ili diskreditovanje nečijeg mentalnog zdravlja. Ipak, obična greška u pamćenju, neslaganje ili jedna neistina nisu dovoljne da nešto proglasimo gaslajtingom. Za stručnu procenu važni su ponavljanje, kontekst, neravnoteža moći i funkcija ponašanja.

Koercitivna kontrola: kada se sloboda sužava bez vidljivih okova

„Sam ćeš čuvati svoj zatvor. Sam ćeš braniti svoje tamničare.”

Koercitivna kontrola (coercive control) obuhvata ponavljane obrasce nadzora, izolacije, pretnji, ponižavanja, ekonomskog uskraćivanja i ograničavanja svakodnevnih odluka. To nije samo povremena ljubomora ili strogoća: reč je o sistemu u kojem jedan učesnik pokušava da dugoročno podredi drugog [2].

Osoba može početi da ograničava kontakte, odustaje od planova ili menja ponašanje pre nego što nasilnik išta izgovori. Ta anticipatorna poslušnost često služi izbegavanju opasnosti. Važno je ne mešati je sa slobodnim pristankom i ne pitati olako „zašto jednostavno nije otišla”. Odlazak može povećati rizik, naročito kada postoje pretnje, ekonomska zavisnost ili deca.

Dehumanizacija i moralno obezvređivanje

„Meni tvoj bol ne znači ništa.”

Dehumanizacija predstavlja proces u kojem se drugom čoveku uskraćuju osobine, prava ili moralna relevantnost koji mu pripadaju kao ljudskom biću. Ponekad se to čini otvorenim označavanjem čitave grupe kao pretnje, a ponekad hladnim tretiranjem pojedinca kao sredstva, broja ili prepreke. Kada je tuđa patnja moralno nevažna, lakše je opravdati poniženje i nasilje.

Dehumanizacija, međutim, nije jedini uzrok masovnog nasilja: važni su i ideologija, organizacija institucija, kaznene politike, interes, konformizam i odsustvo odgovornosti. Zbog toga ne postoji jednostavan „profil zlog čoveka” kojim se može objasniti istorija genocida.

Ponižavanje, stid i napad na lični identitet

„Nateraću te da se odrekneš svega što voliš, a zatim da prezireš sebe što si to ikada voleo.”

U sistematskom ponižavanju predmet napada nisu samo određeni postupci, već sama vrednost i identitet osobe. Ponavljano vređanje, ismevanje, obesmišljavanje uspeha i proglašavanje tuđih osećanja nevažnim mogu doprineti internalizaciji stida: čovek počinje da o sebi razmišlja jezikom zlostavljača.

Sa stanovišta REBT psihoterapije važna je razlika između procene sopstvenog ponašanja („napravio sam grešku”) i globalne osude sebe („ja sam bezvredan”). Psihološko zlostavljanje često podstiče upravo drugo. Klinički rad treba da pomogne osobi da ponovo odvoji sopstvenu vrednost od tuđih etiketa — bez poruke da je ona odgovorna za nasilje koje je pretrpela.

Nepredvidivost, zastrašivanje i hipervigilnost

„Ostaviću ti je dovoljno dugo da svakog jutra očekuješ spasenje koje neće doći.”

Kada osoba ne može da predvidi pretnju, može se razviti stalno osmatranje znakova opasnosti, napetost i poremećaj spavanja. Hipervigilnost je jedan od mogućih stresnih odgovora, naročito nakon ponovljenih traumatskih iskustava. Iznenadni preokreti od prividne naklonosti do pretnje mogu otežati oslanjanje na svakodnevnu predvidivost.

Ne postoji univerzalna reakcija. Neki ljudi postaju izrazito oprezni, drugi osećaju emocionalnu utrnulost, treći pokušavaju da očuvaju rutinu ili zatraže pomoć. Nijedna od ovih reakcija sama po sebi ne potvrđuje niti opovrgava zlostavljanje.

Izazivanje krivice, samookrivljavanje i DARVO

Jedan od čestih problema jeste prebacivanje odgovornosti sa počinioca na osobu koja je povređena. Žrtvi se sugeriše da je izazvala nasilje, da je „preosetljiva” ili da je dužna da razume počinioca više nego sopstvene potrebe.

Istraživačica Dženifer Frejd opisala je obrazac DARVO (Deny, Attack, Reverse Victim and Offender): poricanje nedela, napad na kredibilitet onoga ko ukazuje na štetu i pokušaj zamene uloga počinioca i žrtve. Eksperimentalne studije pokazuju da takvo reagovanje može uticati na procenu posmatrača, ali DARVO nije dokaz da je konkretna optužba tačna. Odlučuju činjenice, kontekst i dokazi [3].

Izolacija, kontrola informacija i digitalni nadzor

Psihološka kontrola može uključivati udaljavanje od prijatelja i porodice, ograničavanje korišćenja telefona, proveravanje poruka, kontrolu novca ili otežavanje pristupa zdravstvenoj zaštiti. U digitalnom okruženju moguće je i zloupotrebljavanje naloga, lokacijskih podataka i društvenih mreža. U stručnim smernicama ova ponašanja se razmatraju kao deo šireg obrasca kontrole, ne kao izolovani dokaz dijagnoze [2].

Kontrola informacija na nivou države ima drugačiji institucionalni kontekst: cenzura, propaganda, prisilno oblikovanje javnog diskursa i nadzor mogu se koristiti radi gušenja kritike. Poređenje mehanizama ne znači da je svaki nasilan odnos istovetan totalitarnoj državi, niti da je svaki politički sukob „gaslajting”.

Moralno isključivanje: kako počinilac opravdava nepravdu

„Moja okrutnost tvoja pravda. Moja volja tvoja savest.”

Albert Bandura opisao je mehanizme moralnog isključivanja (moral disengagement). Među njima su moralno opravdavanje, eufemističko preimenovanje nasilja, umanjivanje posledica, prebacivanje i raspršivanje odgovornosti, dehumanizacija žrtve i pripisivanje krivice onome ko trpi štetu [4].

Ovo objašnjava kako ljudi mogu da učestvuju u postupcima suprotnim sopstvenim deklarisanim vrednostima, a da sebe ne doživljavaju kao zle. Ne oslobađa ih odgovornosti: objašnjenje psihološkog mehanizma nije opravdanje zločina.

Psihološka zavisnost, povremeno olakšanje i naučena bespomoćnost

„Volećeš me. Zahvaljivaćeš mi.”

U pojedinim nasilnim odnosima smenjivanje pretnji i privremenog olakšanja može pojačati vezanost i otežati donošenje odluke o odlasku. Ponekad osoba oseća zahvalnost zato što je nasilje nakratko prestalo. To nije dokaz slobodnog pristanka, moralne saglasnosti ili „uživanja” u zlostavljanju.

Koncept naučene bespomoćnosti opisuje kako iskustva ponovljene nekontrolabilnosti mogu uticati na očekivanje da sopstveno delovanje neće promeniti ishod. Ali njegovo mehaničko primenjivanje na svaku žrtvu bilo bi pogrešno. Ćutanje, povlačenje ili privremeno povinovanje mogu biti svesne strategije preživljavanja. Sama odgovornost za nasilje pripada počiniocu.

Psihopatija, narcizam, makijavelizam i sadizam: šta znači „mračna tetrada”?

U istraživanjima ličnosti izraz mračna trijada odnosi se na tri međusobno povezane, ali različite dimenzije: psihopatske, narcističke i makijavelističke crte. Dodavanjem svakodnevnog sadizma govori se o mračnoj tetradi (Dark Tetrad) [5].

Psihopatske crte mogu obuhvatati emocionalnu hladnoću, slabije kajanje, manipulativnost i interpersonalnu eksploataciju. Narcističke crte podrazumevaju različite oblike grandioznosti, preokupacije statusom ili ranjivosti samovrednovanja; one nisu isto što i narcistički poremećaj ličnosti. Makijavelizam označava ciničnu i instrumentalnu strategiju korišćenja drugih radi postizanja cilja. Sadizam u ovom istraživačkom kontekstu podrazumeva sklonost da se u tuđoj patnji pronalazi zadovoljstvo.

Važno je razlikovati sadističku gratifikaciju od instrumentalne agresije: zlostavljač može nanositi štetu radi koristi ili dominacije, bez očiglednog zadovoljstva u samoj patnji. Oba moja monologa naglašavaju instrumentalnu okrutnost, a drugi naročito dramatizuje ravnodušnost. Ti tekstovi nisu klinički instrumenti i iz njih se ne može postaviti dijagnoza.

Psihopatija nije zasebna zvanična DSM-5-TR dijagnoza, i ne treba je poistovećivati sa antisocijalnim poremećajem ličnosti. Takođe, prisustvo određenih narcističkih ili antisocijalnih crta ne znači da je osoba nasilna. Rizično ponašanje procenjuje se na osnovu konkretnih postupaka, istorije nasilja, situacionih okolnosti i drugih relevantnih pokazatelja — ne popularnih etiketa.

Empatija, moralno rasuđivanje i mozak: zašto „razumem, ali me nije briga” uznemirava?

„Razumem savršeno. Samo mi nije stalo.”

Ova rečenica poziva na razlikovanje kognitivne empatije (razumevanja tuđih mentalnih stanja), afektivne empatije (emocionalnog reagovanja na tuđa stanja) i saosećajne zabrinutosti (motivacije da se nečija patnja ublaži). Te dimenzije su povezane, ali nisu istovetne.

Meta-analiza iz 2025. pokazuje da su određene crte mračne trijade različito povezane sa kognitivnom i afektivnom empatijom, uz značajnu heterogenost između studija [6]. Zato bi bilo pogrešno tvrditi da „svaka psihopatska osoba savršeno razume druge, ali ništa ne oseća”. Neki ljudi zaista mogu instrumentalno prepoznati tuđu ranjivost, ali sposobnosti i motivi značajno variraju.

Neurobiološka istraživanja psihopatskih crta razmatraju rad frontolimbičkih mreža, prefrontalnih oblasti, amigdale i veza između emocija i odlučivanja. Međutim, neuroimaging nalazi su heterogeni i ne postoji jedna moždana regija, snimak ili test koji dokazuje da je neko „zao” [7]. Moralna odgovornost ne može se svesti na jedan neurobiološki pokazatelj.

Apsolutizam, autoritarizam i totalitarizam: zašto nisu sinonimi?

Apsolutizam u istoriji politike uglavnom označava koncentraciju suverene vlasti, naročito u ranonovovekovnim monarhijama. Autoritarizam označava sistem sa ozbiljnim ograničenjima političkog pluralizma i odgovornosti vlasti. Totalitarizam se u političkoj teoriji koristi za režime koji pretenduju na sveobuhvatnu ideološku i društvenu kontrolu. Ovi pojmovi nisu međusobno zamenljivi, a konkretni sistemi razlikuju se po zakonima, organizaciji, metodama i stepenu represije.

Moji monolozi koriste izraz apsolutna moć u književno-psihološkom, a ne usko istorijskom značenju: to je fantazija vlasti bez granica, kontrole nad ponašanjem, sećanjem i verovanjima. Takva fantazija nije svojstvena samo političarima; slične težnje za dominacijom mogu se pojaviti u porodičnim, radnim i grupnim odnosima, premda nisu istog obima.

Istorijski primeri sistemske represije

Nacistička Nemačka. Državna propaganda, rasna dehumanizacija, cenzura, represivni zakoni, Gestapo i SS učestvovali su u progonima i genocidu. Američki memorijalni muzej Holokausta dokumentuje kako je propaganda podsticala mržnju, ravnodušnost i prihvatanje nasilja nad Jevrejima i drugim progonjenim grupama [8]. Nije dovoljno objasniti Holokaust ličnim sadizmom pojedinaca: presudni su bili ideologija, institucije, organizacija i aktivno učešće počinilaca.

Staljinistički Sovjetski Savez. Političke čistke, montirani procesi, prisilna priznanja, deportacije, logori i široka mreža represije pokazuju kako strah može postati instrument političkog upravljanja [13]. Istorijski kontekst i odgovornosti zahtevaju posebnu analizu, a ne izjednačavanje svih režima.

Kulturna revolucija u Kini. Javno ponižavanje, ideološka indoktrinacija, politički progoni i prisilna samokritika predstavljaju primere nasilnog pritiska na identitet i društvenu pripadnost [14].

Crveni Kmeri u Kambodži. Prinudni rad, sistematsko nasilje, razaranje tradicionalnih društvenih odnosa i masovna ubistva pokazuju do kakvih posledica može dovesti ideološka radikalizacija spojena sa državnom prisilom [15].

Štazi i metoda Zersetzung. Posebno relevantan dokumentovani primer jeste istočnonemačka tajna policija. Njen arhiv potvrđuje planirane mere sistematskog diskreditovanja, širenja nepoverenja i organizovanja neuspeha sa ciljem podrivanja samopouzdanja političkih protivnika. Direktiva 1/76 iz 1976. navodi Zersetzung kao metodu prikrivene destabilizacije [9]. Ovo je važna istorijska paralela sa psihološkom temom mojih tekstova, ali se današnje međuljudske sukobe ne sme automatski poistovećivati sa delovanjem tajne policije.

Savremeni primeri. Izveštaji Ujedinjenih nacija iz 2026. dokumentuju ozbiljna ograničenja slobode izražavanja, informisanja i kretanja u Severnoj Koreji [10]. Srodni oblici političke represije dokumentuju se i u drugim državama, ali njihovo poređenje zahteva konkretne izvore i izbegavanje površnih etiketa. Nijednom državniku ne treba postavljati psihijatrijsku dijagnozu na osnovu političkog neslaganja.

Za analizu medija, propagande i političkog govora upućujem na svoj poseban članak „Politička manipulacija: kako strah, propaganda i mediji oblikuju mišljenje”. Za međuljudske odnose upućujem i na tekst „Odnosi i veze: zdrava ravnoteža i postavljanje granica”. U ovom tekstu fokus ostaje na psihološkom nasilju prema pojedincu i njegovoj vezi sa širim obrascima zloupotrebe moći.

Gde se ovi obrasci pojavljuju van politike?

Psihološko nasilje nije rezervisano za državu. Može se pojaviti u partnerskim i porodičnim odnosima, zlostavljačkim radnim sredinama, kriminalnim organizacijama, zatvorenim grupama i destruktivnim kultovima. Zajedničke osobine mogu biti neravnoteža moći, izolacija, kontrola informacija i kažnjavanje neslaganja. To ne znači da svaki težak odnos, strogi rukovodilac ili neslaganje predstavlja zlostavljanje. Za procenu je potreban obrazac ponašanja i stvarna šteta.

Posledice psihološkog zlostavljanja: šta zaista pokazuju istraživanja?

Izloženost koercitivnoj kontroli povezana je sa povećanim psihološkim opterećenjem. U sistematskom pregledu sa 68 identifikovanih studija, od kojih je 45 uključeno u meta-analize, Lohmann i saradnici (2024) utvrdili su umerenu povezanost sa simptomima PTSP-a (r = 0,32) i depresije (r = 0,27) [11]. Ovo su korelacije, ne dokaz da će svaka osoba razviti određenu dijagnozu.

Moguće posledice obuhvataju anksioznost, poremećaje sna, hipervigilnost, osećaj stida i samookrivljavanja, poteškoće sa koncentracijom, socijalno povlačenje, gubitak inicijative i teškoće u donošenju odluka. Kod nekih osoba javljaju se simptomi posttraumatskog stresa; kod drugih dominiraju depresivne tegobe ili telesne manifestacije stresa. Svetska zdravstvena organizacija takođe upozorava na značajne mentalnozdravstvene posledice nasilja u partnerskim odnosima [12].

Trauma ne znači da je nečija ličnost trajno uništena. Ljudi zadržavaju različite oblike otpora i prilagođavanja, a oporavak i obnavljanje samopouzdanja mogući su uz sigurnost, podršku i odgovarajuću stručnu pomoć.

Kako prepoznati obrazac i kada potražiti pomoć?

Jedna neprijatna rečenica ili pojedinačna svađa nisu dovoljni za ozbiljan zaključak. Važnije je postaviti pitanja: Da li osoba sistematski osporava moje iskustvo? Da li se plašim posledica običnog neslaganja? Da li kontroliše moje kontakte, novac, kretanje ili pristup pomoći? Da li se osećam primorano da stalno dokazujem da nisam „kriv” za njene postupke? Da li moje odluke sve više određuje izbegavanje kazne?

Ako prepoznajete ponavljajući obrazac, korisno je razgovarati sa pouzdanom osobom i stručnjakom, sačuvati sopstvenu mrežu podrške i razmotriti individualni plan bezbednosti. Beleženje događaja može pomoći u razjašnjavanju činjenica samo kada je to bezbedno; ako nasilnik nadzire uređaje, ne treba koristiti digitalne metode koje povećavaju rizik. U neposrednoj opasnosti prioritet je bezbednost i kontakt sa odgovarajućim hitnim službama.

Stručna procena može pomoći da se razlikuju psihološko nasilje, hronični konflikt, psihijatrijske tegobe, reakcija na stres i druge moguće okolnosti. Psihoterapija nije zamena za fizičku zaštitu ili pravnu pomoć kada postoji stvarna pretnja.

Psihijatrijski i REBT psihoterapijski pristup oporavku

U psihijatrijskoj proceni važno je ispitati simptome, trajanje i funkcionalne posledice, prethodna iskustva, bezbednost, podršku i eventualnu potrebu za lečenjem pridruženih poremećaja. Ne treba automatski postavljati PTSP, depresiju ili poremećaj ličnosti samo na osnovu opisa teškog odnosa.

REBT psihoterapija može biti korisna u radu sa sekundarnim rigidnim uverenjima koja se ponekad razvijaju nakon zlostavljanja, poput „moja vrednost zavisi od tuđeg odobravanja”, „ako sam ostao, znači da sam slab” ili „nikada više nikome neću moći verovati”. Cilj nije dokazivati da je osoba sama stvorila nasilje, nego pomoći joj da smanji samookrivljavanje, prepozna pravo na granice, razvije fleksibilnija uverenja i obnovi autonomiju. Kada su prisutne traume, plan treba prilagoditi bezbednosti i potrebama pojedinca; po indikaciji se razmatraju i terapije usmerene na traumu.

Bezbednost prethodi konfrontaciji. Savet „samo se suprotstavite manipulatoru” može biti neprimeren ili opasan u odnosima sa ozbiljnom prisilom. Plan treba donositi individualno i, kada je potrebno, uz specijalizovanu podršku.

Zašto ne treba olako nazivati ljude „psihopatama” i „narcisima”?

Internet često nudi privlačno, ali pogrešno objašnjenje: ako je neko povredio drugoga, mora biti „narcis” ili „psihopata”. Takvo zaključivanje zanemaruje složenost ličnosti, situacije, odgovornosti i dijagnostike. Nasilno ponašanje se može i mora imenovati bez postavljanja dijagnoze na daljinu. Isto tako, osobe sa psihijatrijskim dijagnozama ne treba stigmatizovati kao predodređene za nasilje.

Česta pitanja

Šta je gaslighting, odnosno gaslajting?

To je obrazac manipulacije u kojem se sistematski podriva poverenje osobe u sopstvenu percepciju, sećanje ili procenu stvarnosti. Jedna laž ili neslaganje nisu sami po sebi gaslajting.

Da li psihološka manipulacija može postojati bez fizičkog nasilja?

Da. Kontrola, ponižavanje, izolacija, zastrašivanje i ekonomsko ograničavanje mogu predstavljati ozbiljno psihološko nasilje i bez fizičkog napada.

Koja je razlika između psihopatije i sadizma?

Psihopatske crte uključuju, između ostalog, hladnoću i smanjeno kajanje, dok sadizam podrazumeva sklonost zadovoljstvu zbog tuđe patnje. Nisu sinonimi; nijedna od tih oznaka ne može se utvrditi iz jedne poruke ili konflikta.

Da li su svi manipulatori narcistički poremećene osobe?

Ne. Manipulacija je ponašanje; narcističke crte i narcistički poremećaj ličnosti su različiti koncepti koji zahtevaju zasebnu, pažljivu procenu.

Kako psihološko nasilje utiče na mentalno zdravlje?

Može doprineti anksioznosti, depresivnosti, poremećajima spavanja i posttraumatskim simptomima. Reakcije i težina posledica razlikuju se među ljudima, a oporavak je moguć.

Zašto osoba nekada ostaje u nasilnom odnosu?

Razlozi mogu obuhvatati strah, pretnje, brigu za decu, ekonomsku zavisnost, socijalnu izolaciju, emocije i procenu bezbednosti. Ostanak ne znači pristanak na zlostavljanje.

Može li REBT pomoći osobi koja je pretrpela gaslajting?

Može biti deo individualnog plana za smanjenje samookrivljavanja, obnovu fleksibilnijeg rasuđivanja, samopoštovanja i granica. Kada postoji traumatska simptomatologija, pristup treba prilagoditi kliničkoj proceni i bezbednosti.

Da li su dva prikazana monologa stvarni Orvelovi citati?

Ne. To su originalni književni monolozi Milana Popovića iz 2026. godine, inspirisani temama Orvelovog romana 1984 i istorijskim primerima zloupotrebe moći. Oni nisu transkripti Orvelovog teksta niti klinički opisi stvarnih osoba.

Završni osvrt: dostojanstvo čoveka ne pripada njegovom tlačitelju

Prvi monolog prikazuje fantaziju da se tuđa svest može potpuno prisvojiti; drugi prikazuje hladno samopravdanje čoveka kojem tuđa patnja ništa ne znači. Njihova jezivost leži u spoju razumevanja, moći i moralne ravnodušnosti. Ali to je književni prikaz težnje počinioca, ne neizbežnog psihološkog ishoda.

Savest, istina, identitet i dostojanstvo nisu dar onoga ko ima moć. Zato je najvažnije prepoznati postupke koji narušavaju autonomiju, razumeti njihove mehanizme i zaštititi ljude od nasilja — u porodici, radnom okruženju, institucijama i društvu. Inteligencija nije garancija moralnosti; psihijatrijska dijagnoza nije objašnjenje svakog zločina; a tuđa povreda ne daje povrediocu pravo da određuje ljudsku vrednost.

Čovek ne prestaje da bude čovek kada ga neko ponizi. Društvo počinje da gubi svoju ljudskost kada poniženje prihvati kao normalno.

Dr Milan Popović
Specijalista psihijatrije i REBT psihoterapeut
Beograd — uživo i online
www.epsihijatar.net

Napomena: Tekst je informativno-edukativnog karaktera, a monolozi su umetnička fikcija. Ne zamenjuje individualnu psihijatrijsku procenu, psihoterapiju, pravni savet ili hitnu zaštitu.

Knjige koje najdublje objašnjavaju okrutnost, gaslajting i totalitarnu kontrolu

Sledeća dela biram prema temi koju rasvetljavaju. Književnost prikazuje doživljaj i moguću unutrašnju logiku zlikovca; istorija dokumentuje događaje; psihologija ispituje proverljive obrasce ponašanja. Nijedna od ovih vrsta izvora ne zamenjuje druge.

1. Džordž Orvel — 1984 (1949). Polazna tačka za razumevanje mog prvog monologa. O’Brajen i Ministarstvo ljubavi prikazuju totalitarnu težnju da se ovlada ne samo postupcima već i percepcijom istine, sećanjem i unutrašnjim uverenjima. Novogovor, dvomisao i stalni nadzor stvaraju književni model potčinjavanja samog mišljenja. Podaci o delu — Orwell Foundation.

2. Hana Arent — Izvori totalitarizma (The Origins of Totalitarianism, 1951). Razmatra antisemitizam, imperijalizam i totalitarno upravljanje kroz ideologiju, teror i razaranje političkog života. Pruža istorijsko-filozofski okvir za razumevanje razlike između ličnog zlostavljača i državnog sistema represije. Banalnost zla, koju je Arent kasnije razmatrala u Ajhmanu u Jerusalimu (1963), ne znači da su zločini beznačajni, već otvara spor oko odgovornosti, promišljanja i birokratskog učešća u zločinu. Autorkina bibliografija.

3. Robert Džej Lifton — Thought Reform and the Psychology of Totalism (1961). Kliničko-istorijska studija procesa ideološke preobuke, kontrole okruženja, jezika, ispovesti, krivice i grupnog pritiska. Jedna je od najvažnijih knjiga za razumevanje načina na koji kolektivni sistemi nastoje da preoblikuju identitet pojedinca. Izdavač.

4. Evan Stark — Coercive Control (prvo izdanje 2007; drugo izdanje 2023/2024). Temeljno delo o obrascima prisile u bliskim odnosima: izolaciji, zastrašivanju i ograničavanju autonomije. Posebno razjašnjava zašto odsustvo udaraca ne znači odsustvo nasilja i zašto odlazak iz opasnog odnosa nije jednostavno pitanje odluke. Oxford University Press.

5. Džudit Herman — Trauma and Recovery (1992). Povezuje traumatska iskustva sa posledicama po mentalno zdravlje i oporavkom. Relevantna je za razumevanje odnosa između dugotrajne dominacije, osećaja sigurnosti, poverenja i obnove samostalnosti. Knjigu treba čitati kao stručno delo o traumi, ne kao tvrdnju da će svaka žrtva razviti istu simptomatologiju.

6. Kristofer Brauning — Ordinary Men (1992). Istorijska analiza Rezervnog policijskog bataljona 101 i učešća naizgled običnih ljudi u masovnim ubistvima tokom Holokausta. Ova knjiga najdirektnije razbija utešnu predstavu da su svi počinioci istorijskih zločina morali biti očigledna „čudovišta”. Bibliografski zapis.

7. Sajmon Baron-Koen — Psihologija zla (Clio, Beograd, 2012). Srpsko izdanje autorove studije o empatiji i ljudskoj okrutnosti. Predstavlja teoriju deficita empatije kao jednu perspektivu, a ne konačno objašnjenje svakog nasilja. Naročito je važno izbeći pogrešno poistovećivanje autizma, teškoća socijalne kognicije i moralne okrutnosti. Izdavač Clio.

8. Jirgen Fuks i Arhiv Štazija — Unter Nutzung der Angst (1994; izdanje 1997). Dokumentarni prikaz tihe represije i metode Zersetzung: podrivanja ugleda, izazivanja razdora, izolacije i dugotrajne psihološke destabilizacije protivnika vlasti. Za razliku od romana, ovaj izvor upućuje na stvarne arhivske dokumente. Nemački savezni arhiv.

Filmovi koji prikazuju zastrašujuće mehanizme kontrole i zločina

Ovi filmovi nisu međusobno istorijski ili psihološki istovetni. Neki su fikcija, drugi istorijska dramatizacija ili dokumentarni film. Njihova vrednost je u tome što konkretizuju različite obrasce nasilja koji su analizirani u tekstu.

1. Šindlerova lista (Schindler’s List, 1993), Stiven Spilberg. Ralph Fiennes kao Amon Get prikazuje zastrašujući spoj svakodnevne rutine, arbitrarne vlasti i ekstremne okrutnosti. Film je posebno važan za razumevanje dehumanizacije i terora pod nacističkom okupacijom. Stvarni zločini u logoru Płaszów dokumentovani su nezavisno od umetničkog prikaza. Istorijska dokumentacija USHMM.

2. 1984 (Nineteen Eighty-Four, 1984), Majkl Radford. Filmska verzija Orvelovog romana, sa Džonom Hartom kao Vinstonom i Ričardom Bartonom kao O’Brajenom. Ispitivanja u Ministarstvu ljubavi prikazuju kako politička moć pokušava da prisvoji istinu, jezik i lični identitet. Reč je o distopijskoj fikciji, ne dokumentarnom modelu psihijatrijskog lečenja.

3. Gaslight (1944), Džordž Kjukor. Jedan od najpreciznijih filmskih primera psihološkog podrivanja percepcije. Muž manipuliše događajima i uverenjima svoje supruge tako da ona sve manje veruje sopstvenoj proceni stvarnosti. Film je neposredno povezan sa nastankom i popularizacijom termina gaslighting. Britanski filmski klasifikacioni odbor.

4. Životi drugih (Das Leben der Anderen, 2006), Florijan Henkel fon Donersmark. Drama o nadzoru umetnika i njegovih bliskih u Istočnoj Nemačkoj. Prikazuje kako kontrola informacija, praćenje i nepoverenje razaraju privatnost i odnose. Film je fikcija zasnovana na istorijskom kontekstu delovanja Štazija. Sinopsis distributera.

5. Talas (Die Welle, 2008), Denis Ganzel. Školski eksperiment izmiče kontroli kada disciplinovanje grupe, kolektivni identitet i isključivanje neistomišljenika počinju da se pretvaraju u autoritarni pokret. Posebno je koristan za razumevanje konformizma i grupne dinamike; nije dokaz da bi svaki sličan eksperiment doveo do istog ishoda. European Film Academy.

6. Čin ubijanja (The Act of Killing, 2012), Džošua Openhajmer. Uznemirujući dokumentarac u kojem počinioci masovnog nasilja u Indoneziji dramatizuju sopstvene zločine. Film otvara pitanja nekažnjivosti, samopravdanja, moralnog isključivanja i javnog predstavljanja okrutnosti kao heroizma. Zvanična stranica filma.

Upozorenje za gledaoce: pojedini filmovi sadrže prikaze torture, masovnog ubijanja, psihološkog terora i traumatskih događaja. Film nije dijagnostički instrument, a njegova dramaturgija ne predstavlja dokaz o stvarnoj osobi.

Literatura i izvori

1. Sweet PL. The Sociology of Gaslighting. American Sociological Review. 2019;84(5):851–875. DOI: 10.1177/0003122419874843.
2. UK Home Office. Controlling or Coercive Behaviour: Statutory Guidance Framework. 2023. Smernice. (Pravni okvir za Englesku i Vels; klinički primeri nisu specifično srpsko pravo.)
3. Harsey SJ, Freyd JJ. Deny, Attack, and Reverse Victim and Offender (DARVO): What Is the Influence on Perceived Perpetrator and Victim Credibility? Journal of Aggression, Maltreatment & Trauma. 2020. DOI: 10.1080/10926771.2020.1774695.
4. Bandura A. Moral Disengagement in the Perpetration of Inhumanities. Personality and Social Psychology Review. 1999;3(3):193–209. DOI: 10.1207/s15327957pspr0303_3.
5. Buckels EE, Jones DN, Paulhus DL. Behavioral Confirmation of Everyday Sadism. Psychological Science. 2013;24(11):2201–2209. DOI: 10.1177/0956797613490749.
6. Shukla M, Upadhyay N. Cold Hearts and Dark Minds: A Systematic Review and Meta-analysis of Empathy across Dark Triad Personalities. Frontiers in Psychiatry. 2025;16:1546917. DOI: 10.3389/fpsyt.2025.1546917.
7. Johanson M, Vaurio O, Tiihonen J, Lähteenvuo M. A Systematic Literature Review of Neuroimaging of Psychopathic Traits. Frontiers in Psychiatry. 2020;10:1027. DOI: 10.3389/fpsyt.2019.01027.
8. United States Holocaust Memorial Museum. Nazi Propaganda. Holocaust Encyclopedia.
9. Bundesarchiv — Stasi-Unterlagen-Archiv. Zersetzung; Richtlinie 1/76 zur Bearbeitung Operativer Vorgänge (1976). Arhivski prikaz metode i primarni dokument.
10. OHCHR. Statement to the Human Rights Council on the human rights situation in the DPRK. 16. mart 2026. Izvor UN.
11. Lohmann S, Cowlishaw S, Ney L, et al. The Trauma and Mental Health Impacts of Coercive Control: A Systematic Review and Meta-Analysis. Trauma, Violence, & Abuse. 2024;25(1):630–647. DOI: 10.1177/15248380231162972.
12. World Health Organization. Violence against women. 18. jun 2026. Fact sheet.
13. Library of Congress. Revelations from the Russian Archives: Repression and Terror — Stalin in Control. Dokumentarna izložba.
14. The National Archives (UK). The Cultural Revolution. Istorijski obrazovni materijal.
15. United States Holocaust Memorial Museum. Cambodia 1975–1979. Studija slučaja.