Osnovna karakteristika ovih psihoza je prisustvo psihosenzorijelnih fenomena – halucinacija. Mehanizam nastanka ove sumanutosti je halucinatoran (najčešće su u pitanju akustičke halucinacije). Ovaj tip halucinacija je više na nivou svesti nego na nivou percepcije. Kod delirantnih psihoza halucinacija je “čist” perceptivni poremećaj, ali ovde halucinacija ima više psihički, psihosenzorijelni, nego čulni, senzorijelni karakter. Bolesnik često nije siguran da li čuje glasove ili su to njegove glasne misli. Javljaju se i drugi slični fenomeni: eho misli, prenos misli, krađa i pogađanje misli, telepatija, ideje uticaja.

Početak je često akutan: glasovi, prenos misli, eho misli. Glasovi su češće neprijatni, nekada banalni. Bolesnik se oseća prozren, postupci su mu komentarisani, oseća stran miris, ukus, električnu struju u glavi ili genitalijama; postaje medijum, primalac ili odašiljač radio signala isl. Najneprijatniji doživljaji takvih bolesnika su cenestopatije (uništavanje nekog organa), stanja obuzetosti đavolom isl. Bolesnik se oseća pasivan prema tim uticajima, nemoćan da im se odupre.

Halucinatroni mehanizam je jezgro na kome se stvaraju sumanute ideje proganjanja. Pacijent se progoni i veruje da je objekat na kome se vrše razni uticaji. Perceptivni poremećaji se doživljavaju ili kao agresija, ili kao efekat magijskih procedura upravljenih protiv tela, misli i volje pacijenta. Halucinacije su inkorporirane u ideo-afektivni blok, i deo su bolesnikovog imaginarnog pseudorealiteta. To je tzv. sindrom spoljnih uticaja. Bolesnik doživljava da više nije gospodar svog ponašanja.

Ponekad je moguća evolucija ovog oboljenja u smislu disocijacije Ja i shizofrenog ishoda, no, češći je fazičan tok sa potpunim remisijama ili hronicitet sa “bifokalnom orijentacijom”, tj. istovremeno očuvanost intelektualnog kapaciteta i otvorenost prema realnom svetu u kontrastu sa halucinacijama i sumanutim idejama.