Sumanutost. Poremećaji sa sumanutošću

Sumanutost. Poremećaji sa sumanutošću

Prema defeniciji MKB-10, sumanute poremećaje karakteriše razvoj jedne ili grupe međusobno povezanih sumanutih ideja, koje su obično uporne, a ponekad traju celog života. Sumanuta ideja ili zabluda nastala na bolesnoj osnovi predstavlja pacijentovo čvrsto uverenje nepodložno argumentaciji. U ovom poremećaju se snažna emocija vezuje za jednu ili više ideja u čvrst ideo-afektivni blok koji upravlja ponašanjem cele ličnosti. Sadržaju sumanutih ideja su neobični, ali se odnose na situacije koje mogu da se dogode u realnom životu, kao što su zavera, prevara, retka infekcija, ljubavna afera sa poznatom ličnošću i slično. One su moguće za razliku od potpuno apsurdnih i bizarnih ideja koje su česte u shizofreniji. Prema strukturi, sumanutosti mogu da budu paranoične i paranoidne. Prve su sistematizovane, jedna misao logički proizilazi iz druge, postoji čvrst ideo-afektivni blok i bolesnik se ne da razuveriti dokazima. Paranoidno strukturisane sumanute ideje su apsurdne, nesistematizovane, nelogične, ideo-afektivni blok je slab i bolesnik se lako da pokolebati u ubeđenju. Ideje su mobilne i menjaju se spontano ili pod dejstvom sugestije. Prema sadržaju, sumanute ideje dele se u nekoliko tipova, o čemu će kasnije biti više reči.

Halucinacije

Prisustvo halucinacija u kliničkoj slici sumanutih poremećaja je predmet rasprava. Prema MKB-10, povremene ili prolazne halucinacije ne isključuju ovu dijagnozu, pod uslovom da ovi simptomi nisu tipično shizofreni i čine samo mali deo sveukupne kliničke slike. Halucinacije su obično slušne, mada mogu biti i vizuelne i češće su u akutnim sumanutostima. Mogući su i drugi vidovi halucinacija, na primer taktilne ili olfaktivne, obično prisutne ili čak izražene ako su u vezi sa sadržajem sumanute ideje.

Emocionalni kontakt i ponašanje pacijenta su obično adekvatni. Emocionalna reakcija je u skladu sa sumanutim uverenjem, a raspoloženje često (sub)depresivno. Mogu se javiti nemir i agitacija. Formalnih poremećaja mišljenja nema kao ni drugih kognitivnih oštećenja. Ponašanje je neupadljivo i adekvatno gotovo sve vreme, odnosno dok sumanuti sadržaj ne dođe u prvi plan. Tada može doći do drastičnih promena u bolesnikovom razmišljanju, raspoloženju i ponašanju, pa i do agresivnih i violentnih istupa. Međutim, neki pacijenti, kao oni sa somatskim sumanutim idejama, ne ispoljavaju hostilnost, bes, pa čak ni sumnjičavost u značajnijoj meri.

Socijalno i bračno funkcionisanje bolesnika kompromitovano je obično u većoj meri nego intelektualno i profesionalno funkcionisanje.

         Prema sadržaju sumanutih ideja, DSM-IV klasifikacija deli sumanute poremećaje na sledeće grupe:

1)       Erotomanska sumanutost (erotomanija ili Clerambaultov sindrom)

je strasna (pasionirana) sistematizovana sumanutost u kojoj je bolesnik ubeđen da je u njega zaljubljena osoba, najčešće iz mnogo višeg socijalnog staleža (državnik, pretpostavljeni, glumac i sl.). Ta ideja postaje centralna bolesnikova preokupacija i razvija se obično kroz faze nade, besa i osvete. U fazi nadanja bolesnik »prima signale« od izabrane osobe (izjave u novinama, gestovi na televiziji i sli.) koje patološki interpretira kao ljubavne poruke. Nekada su prisutni i perceptivni poremećaji u smislu iluzija ili retko halucinacija. Bolesnici strasno uzvraćaju »ljubav« i teže da uspostave kontakt sa osobom – telefoniraju joj, šalju poruke, presreću na ulici, uznemiravaju na poslu ili kod kuće. Kada ne dobiju odgovor ili budu odbijeni, nastupa faza besa koja, ako se ne preduzmu mere, prelazi u fazu osvete, često praćenu agresivnim pa čak i homicidalnm ponašanjem.

Pacijenti sa erotomanijom su gotovo isključivo žene, često skromnog izgleda, niskog obrazovnog i socio-ekonomskog  statusa, žive povučeno i usamljeno sa oskudnim emocionalnim i seksualnim kontaktima. Početak  bolesti je uglavnom aktutan a tok hroničan i rekurentan. Poremećaj je izuzetno rezistentan na terapiju a pacijenti češće dospevaju u ruke zakona nego u psihijatrijske ordinacije.

2)       Grandiozna (megalomanska, ekspanzivna) sumanutost

odlikuje se idejama veličine. Bolesnici su visokog porekla, poseduju ogromna bogatstva, pronašli su izume od epohalng značaja. Neki veruju da su vidoviti ili predodređeni da menjaju svet. Bolesnici sa idejama predodređenosti za neku misiju nazivaju se i »strasnim idealistima«. Nekada su te ideje religiozno obojene – bog im je odredio misiju na zemlji da unište zlo, spasu vernike i slično. Takve ideje se nazivaju mesijanskim.

3)       Sumanuta ljubomora

podrazumeva patološke ideje ljubomore gde uverenja i ponašanje bolesnika dobijaju karakter apsurdnosti. Poznata je i kao bračna paranoja ili »Otelov sindrom«, ako se ove ideje odnose na vernost bračnog partnera.  Redak u odnosu na druge sumanutosti, poremećaj je daleko češći u muškaraca nego u žena. Bolesnik čvrsto veruje da mu žena (ljubavnica) održava seksualne kontakte sa drugima, često celim kolektivom, komšilukom, rođacima, pa čak i sa rođenom decom. On uporno traži »dokaze« neverstva – proverava ženine polne organe, odeću, tašnu, traži mrlje na posteljini, prati je i prisluškuje, fotografiše i slično. Takvo ponašanje potpuno absorbuje bolesnikovo vreme, on često zapostavlja službu i druge obaveze. Sklon je verbalnom i fizičkom sukobljavanju sa »nevernom« suprugom, koje može da pređe u homicid.

Poremećaj obično počinje naglo, otporan je na lečenje i razrešava se tek po razdvajanju, razvodom ili smrću partnera.

Patološka ljubomora se često viđa kao komplikacija hroničnog alkoholizma.

4)       Sumanute ideje persekucije (proganjanja)

su najčešći vid sumanutosti. Bolesnici su ubeđeni da se protiv njih organizuje zavera, da ih prate, truju, prisluškuju i slično. Ponekad je nepravda centralna bolesnikova preokupacija koju pokušaca da ispravi neprestanim tužbama i prijavama (kverulentna ili revandikaciona sumanutost). Bolesnici sa idejama proganjanja često su ogorčeni, besni i mogu da budu nasilni prema onima za koje veruju da im nanose zlo.

5)       Somatske sumanutosti

su poznate i kao monosimptomatske hipohondrijske psihoze. Bolesnici su nepokolebljivo uvereni da su njihove smetnje fizičke prirode, za razliku od hipohondara, često svesnih da su njihovi strahovi od bolesti bez osnove. Najčešće somatske sumanutosti su vezane za infekcije. Bolesnici veruju da su zaraženi bakterijama, virusima, parazitima, da su im se insekti naselili po kožom. Česte su i dismorfofobije – bolesnici su ubeđeni da su unakaženi, ružni, da su im pojedini delovi tela nenormalne veličine, da šire smrad. Najteže somatske sumanutosti su vezane za uverenja da im pojedini organi ne rade ili ne postoje, da im krv ne cirkuliše i konačno da oni sami ne postoje (Cotardov sindrom). Ideje su praćene frustracijom, stidom, depresivnim raspoloženjem i jedan su od čestih motiva samoubistva.

Poremećaj je podjednako zastupljen kod oba pola. Kod mlađih pacijenata često je prisutna istorija zloupotrebe supstanci i povreda glave.

6)       Mešane sumanutosti

Ova kategorija se odnosi na bolesnike sa dve ili više pomenutih sumanutih ideja.

7)       Druge (neodređene) sumanutosti

U ovu grupu se svrstavaju specifični sumanutu sindromi bez organskog porekla. U Capgrasovom sindromu bolesnik veruje da je jedna ili više poznatih osoba zamenjena uljezom, dvojnikom. Fregolijev fenomen, nazvan po čuvenom glumcu, predstavlja sumanuto ubeđenje da osoba koja proganja bolesnika menja identitet, kao glumac. Likantropija je sumanuto verovanje da je bolesnik postao vukodlak.  Sumanute ideje odnosa ili senzitivno ludilo odnosa neki autori svrstavaju u ovu grupu. U svim pojavama u okolini bolesnik nalazi skriveno značenje koje ima veze sa njim. O njemu se govori na televiziji, radiju, novinama. Ove ideje su često uvod u persekutornu sumanutost.

Uloga perceptivnih poremećaja u genezi ovih sumanutosti je krajnje nejasna. Sindromi se češće viđaju u sklopu shizofrenije, demencije, epilepsije i drugih organskih moždanih obolenja, nego kao izolovani sumanuti poremećaj. Retki slučajevi opisani u literaturi, pretežno su registrovani kod žena.

         Indukovani sumanuti poremećaj

poznat u literaturi kao folie a duex ili ludilo udvoje, prvi su opisali Lasegne i Faluet 1877. godine. Poremećaj se ispoljava sumanutim idejama koje dele emocionalno vezane osobe koje žive zajedno u relativnoj socijalnoj izolaciji. Najčešći oblik ovog neobičnog poremećaja je folie impose ili nametnuto ludilo. Induktor, obično aktivniji, inteligentniji partner, prvi razvija sumanutost. On postepeno nameće ideje pasivnom, sugestibilnom partneru koji ne mora biti u pravom smislu reči psihotičan. Indukovani najčešće gubi sumanute simptome ako se razdvoji od induktora. Starije životno doba, niska inteligencija, senzorna oštećenja, cerebrovaskularne bolesti i alkoholizam se dovode u vezu sa ovim poremećajem.

         Folie simultane ili simultano ludilo

je takav poremećaj gde je prenošenje sumanutih sadržaja u drugom planu. Sumanute ideje se istovremeno pojavljuju kod oba partnera zahvaljujući predispoziciji (prvenstveno indukovanog), dugotrajnom zajedničkom životu i istom precipitirajućem faktoru kod oba  partnera. Patološke manifestacije se povlače posle razdvajanja partnera.

         Folie communiquee (preneseno ludilo)

oblik je indukovane psihoze u kome indukovani partner počinje da ispoljava sumanute sadržaje tek posle dugotrajnih pokušaja da odoli snažnom uticaju dominantnog psihotičnog partnera.

Sem genetičke predispozicije, u osnovi ovih poremećaja postoji i identifikacija sa dominantnim partnerom prema kome se neguje duboko submisivni stav i neka vrsta zajedničke upućenosti jednog na drugog partnera radi odbrane od spoljašnjeg, ugrožavajućeg sveta. Ponekad ovaj odnos uključuje više od dve osobe (folie a trois, quatre, cinq, kao i porodično ludilo – folie a famille). Indukovani sumanuti poremećaj se najčešće razvija u relaciji dve sestre, bračnih partnera i majke i deteta.

Nepoznat autor