Blog

Moja Oaza Psihoterapeut | Psihoterapija i savetovanje kod psiholoških problema

RACIONALNO EMOCIONALNA BIHEJVIORALNA TERAPIJA ( REBT)

Tvorac racionalno emotivno bihejvioralne terapije je Albert Ellis Njujorški klinički psiholog. Ellis ističe uticaje koje su na njega imali slični pogledi u hrišćanskoj, budističkoj i taoističkoj filozofiji. Radovi Kanta, Spinoze i Šopenhauera inspirisali su ga da u psihoterapiji obrati pažnju na moći i ograničenja koja misao ima u ljudskom funkcionisanju. Rad Karen Hornaj, posebno koncept „tiranije TREBA“ doprineo je sagledavanju uloge apsolutnih evaluativnih misli u razvoju i održavanju psiholoških poremećaja. Adlerov koncept osećanja inferiornosti, uticao je da definiše anksioznost oko sopstvene vrednosti kao posledicu niske procene sebe u odnosu na druge ljude.
Neki od osnovnih principa REBT-a nisu novi. Albert Ellis ih je usvojio i adaptirao od mnogih mislilaca, posebno od grčkih i rimskih filosofa kao što su Marko Aurelije, Zenon, Epikur, Epiktet kao i od nekoliko antičkih azijskih filozofa – Konfučija, Guatam Bude i Lao Cea. Takodje je uneo i učenja modernih filozofa Imanuela Kanta, Džona Djuija i Bertranda Rasela.
REBT se može svrstati u pravac multi modalnih i integrativnih terapija. Prema Ellisu od samog početka je bila usmerena ka kognitivnoj, emotivnoj i bihejvioralnoj promeni emocionalnog poremećaja i prema tome je bila oduvek multi modalna terapija. Ellis ističe da principi koji su ugradjeni u REBT nisu novi i jedinstveni.
REBT takodje ne počiva na sveobuhvatnoj teoriji ličnosti, već na teoriji emocionalnog ponašanja i promena ponašanja. Teorijske pretpostavke na kojima počiva praksa REBT-a najviše se tiču odnosa mišljenja, emocija i ponašanja kao osnovnih oblika ljudskog izražavanja i funkcionisanja.
REBT je strukturisan terapijski postupak i jedno od osnovnih obeležja REBT-a je osposobljavanje klijenta za samostalno prevazilaženje sopstvenih blokada.
Najveći deo terapijske promene se dešava u svakodnevnom životu, a ne tokom terapijskih seansi. Klijenti tokom terapije uče kako da reše emocionalne i praktične probleme i snabdevaju se tehnikama i sredstvima za rešavanje sopstvenih problema. Bitno je da naučeno, i znanje i veštine primenjuju u svakodnevnom životu. Seanse služe, pre svega, stvaranju osnove za terapijsku promenu kod klijenta, ali je za samu promenu odgovoran klijent.
REBT oduvek primarno sledi edukativni, a ne psihodinamski ili medicinski model psihoterapije. Ellis je čak smatrao da termini emocionalna edukacija i učenje tolerancije zamene termin psihoterapija.

Razum ili srce?

Većina ljudi osujećenje svojih želja i ciljeva doživljava kao neprijatnost ili
nesreću. Jedan deo to doživljava kao katastrofu ili užas. Zašto?

Šeme i obrasce mišljenja, navika i ponašanja usvojili smo od naših roditelja ili
osoba koje su odigrale važnu ulogu u našem detinjstvu, kao što su ih usvajali i naši
roditelji i roditelji naših roditelja… Te poruke su slate direktno ili indirektno u cilju
vaspitanja. One mogu često biti negativne, ograničavajuće i nefunkcionalne (npr. Život
je patnja, ne vredi da se trudiš jer ionako od toga nema ništa, ne možeš ti to – bolje
prepusti nekom drugom- nisi sposoban, ljudi su zli, kroz život možeš samo mukom …).
Polako usvajajući te šeme živimo život nesvesni na prvi pogled.

Ali kada uvidimo da naše misli i obrasci po kojima živimo izazivaju patnju (bilo da
su preuzete od drugih ili smo ih sami stvorili) zašto ih ne menjamo?
Životne okolnosti mogu biti za nas povoljne ili nepovoljne, a život može za nas
biti raj ili dolina suza i plača. Na koji način će biti prihvaćene i tumačene – zavisi i od
toga šta mislimo o njima.

Teško i da ćemo rešiti neke svoje probleme ako mislimo da je neko drugi kriv za
naše patnje ili da su to životni uslovi, pa zahtevamo i mislimo da samo njihovim
promenama može i nama biti bolje. A kada se promena zahteva od nas, u smislu da
menjamo obrasce ponašanja, mišljenja, uvida – koliko nas to čini? Kada se to zahteva
najčešće se javljaju otpori, neverica i druga prateća, uglavnom neprijatna osećanja. Što je
intenzivnije negativno osećanje – to je osoba, u stvari, nesvesno ubedjenija u istinitost
ove tvrdnje.
Mi živimo naša ubedjenja. Pored nekih pogrešnih, mi treba da menjamo odnos
prema sebi i drugima, okolini, prošlosti, hrani, odlukama… Ako dozvolimo mislima i
emocijama da prirodno teku, da ih proživimo i ispoljimo na prihvatljiv način – neće doći
do zastoja ili obolenja. Telo i psiha pokušavaju da se oslobode neprihvaćenih i potisnutih
emocija. Ako se ne oslobode prouzrokuju… o tome je mnogo puta bilo govora i
pretpostavljam da dosta znamo.
Razum ili srce?

Kome se u životu nije desilo da vodi bitku izmedju srca i glave? Drevni narodi
Semiti, Egipćani smatrali su da se proces razmišljanja ne odvija u mozgu, već u srcu.
Savremeni naučnici daju prednost razumu. Emotivci se u savremenom svetu, ponegde,
smatraju gubitnicima. Kako kaže Horas Valpol : „Život je komedija za one koji
razmišljaju, a tragedija za one koji osećaju.“ I sa ovim se možemo složiti ili ne.

Prednosti online psihoterapije

Opšta naučna, profesionalna i etička pravila i principi koji važe za psihoterapiju u kancelariji, važe i za online psihoterapiju. Ukoliko ste sprečeni da dođete na individualnu seansu to možete online da radite gde god da se nalazite.

Lancet studija je pokazala da online kognitivno bihevioralna terapija (KBT) pruža duplo više šanse za oporavak.

Klijenti mogu dobiti adekvatnu stručnu psihološku pomoć, na veoma jednostavan i lak način, putem online psihoterapije. Prednost ove vrste usluge na prvom mestu je udobnost i privatnost, dostupnost, zatim ušteda vremena i novca. Više nije nepohodno da ljudi kojima je potrebna adekvatna profesionalna psihološka pomoć budu ograničeni mogućnostima koje im se pružaju u regiji u kojoj žive.  Online psihoterapija pruža mogućnost povezivanja klijenata sa kvalifikovanim psihoterapeutima u bilo kojem delu sveta.

Putem psihoterapije online ljudi su otvoreniji da razgovaraju o ličnim problemima o kojima im je inace neprijatno da pričaju sa psihoterapeutom licem u lice. Većina ljudi će osetiti olakšanje što nije u direktnom kontaktu sa psihoterapeutom, dok neki ljudi preferiraju tradicionalni metod psihoterapije, licem u lice.

Online savetovanje je efektnije u lečenju depresije od terapije licem u lice

Efekti online psihoterapije pokazali su se uspešniji od terapije licem u lice

Sprovedena studija Univerziteta u Cirihu podelila je 62 pacijenta u dve grupe i pokazalo se da je u prvoj grupi depresija smanjena kod 53% pacijenata kod kojih je primenjena online terapija u odnosu na 50% onih koji su koristili tretman licem u lice. Posle tri meseca studija je završena. 57% online pacijenata nije pokazalo nikakve znake depresije dok je kod konvencionalne metode efekat bio u iznosu od 42%.

— Journal of Affective Disorders, 2013

Pet stotina pacijenata prijavljenih za uživo – video savetovanje ili za savetovanje licem u lice pokazalo je isti rezultat oporavka

Kanadska studija pokazala je da online psihoterapija daje iste rezultate ali i da manje košta

Pacijenti iz Ontarija koji su bili uključeni u online ili tradicionalno savetovanje pokazali su statistički isti klinički rezultat i nivo zadovoljstva pacijenta. Jedina razlika je bila u iznosu troškova savetovanja gde je online savetovanje koštalo znatno manje.

— American Psychiatric Association, 2007

Kognitivno bihevioralna terapija bazirana na online terapiji pomaže u rešavanju post traumatskog stresnog sindroma i poremećaja sa efektima koji traju dugo posle završetka terapije

Online terapija je efektan našin tretiranja PTSP poremećaja (sindroma) kod velike grupe ljudi

Pilot studija upoređivala je efekte online KBT terapije i KBT terapije licem u lice na ljudima koji su patili od post traumatskog stresnog sindroma posle napada 11. septembra. Posle 8 nedelja oni koji su koristili online metod pokazali su veliki napredak. Šest meseci od prvog susreta nastavili su pokazivati veliki napredak nasuprot onima koji su koristili tradicionalni metod.

— American Journal of Psychiatry, November 2007

Panični napad i simptomi panike

Panični napad je izuzetno neprijatan doživljaj koji se definiše kao: “kraći period intenzivnog straha ili neprijatnosti tokom kojeg se simptomi jako brzo razvijaju, dostižući svoj maksimum za najkasnije 10 minuta”.Napadi panike se razlikuju po vrsti i izraženosti simptoma. Neće svi ljudi doživeti sve simptome i neće ih doživeti u jednakoj jačini. Međutim, koliko god bili izraženi simptomi, napad panike za one koji ga dožive predstavlja vrlo neugodno i zastrašujuće iskustvo.

Telesni simptomi koji obeležavaju stanje panike su znaci uzbuđenosti autonomnog(vegetativnog) nervnog sistema i prema DSM-IV potrebno je da bude najmanje 4 od sledećih 13 znakova više puta u roku od mesec dana:

1. Gubljenje daha ili senzacije gušenja;

2. Vrtoglavica, osećaj nesigurnosti ili nesvestice;

3. Podrhtavanje ili drhtavica;

4. Palpitacije ili ubrzani rad srca (tahikardija), pritisak u predelu srca;

5. Preznojavanje;

6. Gušenje;

7. Mučnina ili abdominalne tegobe;

8. Depersonalizacija ili derealizacija;

9. Utrnuće ili žmarci (parestezije);

10. Talasi (vreli) ili jeza;

11. Bol u grudima ili tegobe;

12. Strah od smrti;

13. Strah da će poludeti ili uraditi nešto izvan kontrole.

Poslednja dva dijagnostička kriterijuma se odnose na ideje vitalne ugroženosti i to je tzv.kognitivni sadržaj panike. Dominira misao da će osoba poludeti (izgubiti kontrolu, uraditi nešto nerazumno) ili da će se onesvestiti, umreti, jer nema nikog bliskog da pritekne u pomoć. Kognitivni sadržaj panike se odnosi i ideje i doživljaj depersonalizacije i derealizacije.

Tok paničnog napada

Tok paničnog napada ide u fazama:kognitivna faza (nešto strašno će se dogoditi, pogrešno i inhibovano zaključivanje)– fiziološka faza (aktivira se autonomni nervni sistem, lupanje srca, vrtoglavica, noge klecaju, tle se talasa, znojenje, abdominalne senzacije) –afektivna faza (strah, psihološki blok, rastrojstvo, konfuzija). Na osnovu svega toga osoba zaključuje da je opet u opasnosti, da će umreti ili poludeti, sve počinje ispočetka i tako nastaje začarani krug. Napade panike prate i specifični oblici ponašanja: psihomotorna uznemirenost (nemogućnost dužeg zadržavanja na jednom mestu, stalno u pokretu), “apel ponašanje” (traženje lekarske i hitne pomoći), ponašanje privlačenja i izolacije (povlači se i izoluje od svakodnevnih zbivanja i privija uz osobe koje pružaju osećaj sigurnosti i zaštite), i ponašanje u kome se ispoljava potreba da se dokaže prisustvo teške bolesti ili potreba za umiranjem.

Vrste paničnih napada

Prema definiciji panika bi bila “paroksizmalna provala vrlo intenzivnog straha ili užasa praćena brojnih telesnim simptomima i idejom vitalne ugroženosti”. Paroksizmalnost podrazumeva da su napadi iznenadni, pri čemu se razlikuju tri podvrste napada koji se medjusobno razlikuju po tome šta je napad izazvalo.

Neočekivani panični napad: kod ove vrste paničnog napada izgleda kao da se panika javlja iznenada, ničim izazvana, bez razloga i bez uzročnosti. Spontani napad nastaje nepredvidljivo, bez povezanosti sa nekim posebnim događajem ili doživljajem.

Situaciono izazvani panični napad: ovu vrstu napada izaziva izloženost ili mogućnost izloženosti nečemu čega se osoba plaši. Zahteva specifičan sklop okolnosti, često identičan i ponavljajući (npr. na javnom mestu, u gužvi, na koncertu, itd.).

Situaciono predisponirani panični napad: ova vrsta napada panike je slična prethodnoj, sem što

neke situacije ne izazivaju uvek paniku.

Panični poremećaj

Panični poremećaj spada u grupu anksioznih poremećaja. Učestali napadi panike dovode do rizika javljanja poremećaja panike, koji predstavlja mnogo ozbiljniji, strukturaniji i dugotrajniji psihički problem, čije lečenje traje duže i koji se tretira teže nego sami panični napadi. Panični poremećaj se karakteriše iznenadnom pojavom spontanih i neočekivanih paničnih napada, intenzivne anksioznosti ili straha koji je praćen somatskim znacima. Napad najčešće traje 20-30 minuta, a vrh se postiže za 10 minuta. Mogući su i noćni napadi. Stanje panike može da se shvati kao treći stepen gradacije – anksioznost, strah, panika. Panični poremećaj je uzrokovan kombinacijom naslednih faktora, biohemijskim disbalansom u mozgu i stresom.

DSM IV kriterijumi za poremećaj panike:

(ili više) od sledećih simptoma:

obnovljeni neočekivani napadi panike,
bar jedan od napada je u trajanju od bar jednog meseca (ili duže) praćen jednim (ili više) od sledećih simptoma:
konstantnom brigom oko javljanja sledećeg napada panike,
brigom oko implikacija ili posledica napada (kao što su gubitak kontrole, srčani napad, strah od ludila itd),
značajna promena u ponašanju koja se dovodi u vezu sa napadima panike,
panični napadi nisu proizvod fizioloških efekata supstanci kao što su lekovi ili droge, niti posledica lošeg fizičkog zdravlja, kao što je uvećanje štitaste žlezde ili neki drugi problem sa telesnim zdravljem,
panični napadi nisu sastavni deo drugih mentalnih poremećaja kao što je socijalna fobija, opsesivno-kompulsivni poremećaj, posttraumatski stresni poremećaj, separacione anksioznosti.
Prema ICD-10 za dijagnozu paničnog poremećaja potrebna su najmanje 3 napada u roku od 3 nedelje, a teži oblici treba da imaju 4 napada za 4 nedelje, ili da je to vreme frustriran brigom u vezi sa posledicama napada (ideje da će poludeti ili promeniti ponašanje). Važno je ne poistovećivati panični poremećaj i panični napad. Panični poremećaj karakterišu panični napadi, ali panični napadi mogu da se jave nezavisno od paničnog poremećaja (npr. kod socijalne fobije, agorafobije, posttraumatskog stresnog poremećaja). Panični poremećaj takođe može da bude sa ili bez agorafobije, ali je uvek sa paničnim napadom.

Napadi panike i panični poremećaj iz perspektive REBT-a

Napad panike predstavlja zastrašujući doživljaj intenzivnog straha i nastupajuće katastrofe i praćen je brojnim somatskim i psihičkim simptomima. Osoba može doživeti dva ili tri napada panike da joj se sledeći ne desi narednih nekoliko godina, ili čak nikad više. Međutim, zbog iznenadne pojave ovakvih somatskih simptoma i straha da bi mogli da imaju ozbiljan, pa čak i smrtni ishod, osobe sa napadima panike najčešće traže ispitivanje i pomoć od lekara opšte medicine i specijalista somatske medicine. Za razliku od ostalih anksioznih poremećaja panični poremećaj se karakteriše izraženim i uobičajenim nizom fizioloških simptoma kao što su ubrzano lupanje srca, skraćenje daha prilikom disanja, vrtoglavica, bol u grudima. Na psihološkom planu ovakvi fiziološki simptomi se tumače kao znaci mogućeg srčanog udara ili iznenadne smrti, gubljenja sposobnosti odnosno gubljenja razuma (obično ljudi misle da će poludeti) ili gubitka kontrole (nesposobnosti da se pobegne iz date situacije). Opasnost može dolaziti spolja (fobični objekti i situacije) i ona može da izbegava, ali opasnost koja dolazi iznutra (“umreću”, “poludeću”) teško može da se kontroliše, a to je najčešći psihodinamski mehanizam kod panike. Ovakav način razmišljanja dovodi o osećanja straha i anksioznosti koji povećavaju aktivaciju navedenih fizioloških simptoma.

Kognitivni modeli paničnog poremećaja centriraju ulogu tzv. “straha od straha”, odnosno anticipatorne anksioznosti, dakle osoba koja je iskusila panični napad strahuje od budućih napada. Po kognitivnim teorijama straha, anksioznosti i panike, razvoj straha ne uslovljava određena situacija ili događaji sami po sebi, nego je u pitanju pogrešna interpretacija tih događaja (npr: ubrzan rad srca je znak pretećeg infarkta, a ne uobičajenog povremenog preskakanja srca).

Određeni faktori poput iznenadnog gubitka bitnih osoba ili visokostresni događaji (prijemni za fakultet, gubitak posla, promena zemlje…), kontinuirana svakodnevna izloženost stresnim uslovima života, traumatska iskustva, velike životne i razvojne promene mogu doprineti nastanku paničnih napada. Ovi događaji mogu dovesti do osećanja anksioznosti i neprijatnih telesnih simptoma ali ne dovode nužno i do napada panike. Neočekivani panični napadi, za koji postoji utisak da se javljaju spontano, su obično prouzrokovani strahom od izvesnih telesnih senzacija koje se pogrešno interpretiraju. Tokom vremena, osobe sa neočekivanim paničnim napadima obično razviju strah od paničnog napada i onda pogrešno interpretiraju znake anksioznosti povodom paničnog napada kao početak novog paničnog napada. Ovakav vid napada može se razumeti kao pozitivna povratna sprega između katastrofizirajućih misli i senzacija koje prate osećanje anksioznosti, kao što su skraćenje daha ili ubrzani rad srca. Dakle, pojavu telesnih simptoma prate misli kao što su „O ne, ponovo ću imati panični napad“ što opet uzrokuje još brže lupanje srca što dalje vodi do sledeće misli npr.„Gore mi je, sad će sigurno da se desi novi panični napad“, što vodi do povećanja senzacija povezanih sa anksioznošću i sve tako dok se ne dostigne „vrh“ paničnog napada.

Panični poremećaj iz ugla REBT-a

Po teoriji REBT-a, ono što je direktan uzrok paničnih napada jesu iracionalne misli koje se osobi jave onog momenta kada iskusi ove neprijatne reakcije. Najčešće iracionalne misli koje se javljaju su: “Umreću!”, “Poludeću”, “Ne mogu ovo da podnesem”, “Nešto strašno će se desiti”, “Ovo što mi se događa je užasno”,… i slično. Način na koji osoba interpretira gore pomenute telesne simptome koje doživi jeste ono što uzrokuje stanje panike. Osoba opaža svoje telesne simptome i zaključuje da se nešto opasno događa. Tada dolazi do kognitivnih grešaka u zaključivanju. Najčešće kognitivne greške koje se javljaju kod osoba sa paničnim napadima i dijagnozom paničnog poremećaja su:preterivanje (to je užasno, nepodnošljivo),katastofiziranje (predviđanje najgoreg mogućeg ishoda, “umreću”, “poludeću”), preterano generalizovanje (jedno ili par negativnih iskustva se prevodi u zakon koji upravlja životom osobe), ignorisanje pozitivnog (zanemarivanje sopstvenih kapaciteta za nošenje sa neprijatnim situacijama u prošlosti, ignorisanje pozitivnih iskustava, preterano negativan stav prema budućnosti). Kada se osobi jave katastrofične misli poput “umreću”, “poludeću” i slično, one pojačavaju osećanje straha i dalje produbljuju paniku a samim tim i ove telesne reakcije. Na taj način se stvara začarani krug, jer osoba svojim iracionalnim mislima pojačava strah koji opet pojačava telesne reakcije koje potom opet aktiviraju katastofične misli (a kako je ponovo osetila telesne senzacije, osoba zaključuje da je time samo potvrdila svoje misli). U stanju pretnje i straha, naš organizam luči adrenalin koji ima funkciju da zaštiti naše telo od pretpostavljene pretnje. Što osoba misli iracionalnije i duže na takav način, to više strahuje i u većoj meri luči adrenalin, a kako se panični napad završava uglavnom posle nekoliko minuta u kojima se osoba bori sa svojim telesnim senzacijama i mislima da će se nešto loše dogoditi uz istovremeno pojačano lučenje adrenalina, po završetku napada osoba se najčešće oseća potpuno iscrpljeno.

Po teoriji REBT-a iracionalne misli igraju ključnu ulogu u stvaranju panike. Nakon prvog doživljenog napada osoba postaje više nego ranije fokusirana na telesne promene, te na svaku opaženu promenu u telesnom funkcionisanju ona reaguje iracionalnim mislima koje je uvode u stanje panike.

Terapijske intervencije

Polazeći od postavki REBT-a, osnovno je shvatiti daljudi nisu uznemireni događajima po sebi, već svojim mislima, idejama i filozofijama koje sami stvaraju povodom određenih događaja.Drugačije rečeno, svojim definisanjem određenih stvari iz spoljašnjeg i unutrašnjeg sveta i pridavanjem značenja istima, mi im sami pripisujemo su ono što kod nas izaziva reakciju na te događaje. Sam događaj, naša osećanja i ponašanja nikada nisu u direktnoj vezi. Događaj sam po sebi, nema moć da utiče na nas. Panični napad kao specifična forma anksioznih poremećaja, po teoriji REBT-a, predstavlja formu ponavljajućih anksioznosti koje sami stvaramo uvodeći sebe u začarani krug.

Terapijske intervencije u okviru REBT-a se fokusiranju na otkrivanje iracionalnih misli, njihovo osporavanje i promenu ponašanja kojima osoba stvara i održava panične napade i panični poremećaj. Klijent se uči da obrati pažnju na sopstveno mišljenje, na ono što sebi govori kada oseti strepnju ili sluti da se bliži napad panike, i da prepozna među tim mislima iracionalne misli koje pojavačaju telesne senzacije i izazivaju osećanje panike. Zajedno sa terapeutom klijent uči da prepozna i osvesti svoje anksiozne misli i prepozna obrazac po kojem ga ove misli čine anksioznim. Nakon toga, radi se na osporavanju iracionalnih misli, odnosno kognitivna restrukturacija.

Jedan od prvih zadataka terapeuta je učenje klijenta o ABC modelu ili produženom ABCDE modelu. Tretman uključuje sastavljanje liste problema i postavljanje ciljeva. Aktivirajući događaj utiče na stvaranje misli i stavova koje konstruišu naše emocije i ponašanja povodom tog događaja. Dakle, kako sami konstruišemo emocije tako možemo sami i da ih dekonstuišemo. Prvo treba zameniti iracionalne misli racionalnim, a onda raditi na njihovom učvršćivanju putem vežbanja, kako bi se ove racionalne misli ustalile i postale automatizovane upravo kao što su nekada iracionalne bile. Vežbanje učvršćivanja racionalnih misli se obavljanja kroz određena ponašanja, se te klijentima zadaju domaći zadaci ili se sa njima na seansi prolazi kroz različita ponašanja.

Svake godine jedna od deset osoba širom sveta doživi napad panike, dok jedan od 75 ljudi oboli od paničnog poremećaja. Istraživanja su pokazala da je racionalno-emotivno-bihejvioralna terapija postiže najbolje rezultate u tretmanu sa ovom problematikom. REBT putem menjanja načina razmišljanja i ponašanja smanjuje ili eliminiše nezdrave emocije i disfunkcionalna ponašanja, kao i kognitivne distorzije. Efektivni tretman paničnog poremećaja sadrži: edukaciju klijenta o prirodi paničnih napada i paničnog poremećaja, tehnike disanja i vežbe relaksacije, kognitivnu restrukturaciju, izlaganje unutrašnjim fizičkim simptomima straha, izlaganje izbegavanim situacijama.

Prednosti REBT-a u odnosu na ostale terapije su što je moguće prenošenje osnovnog koncepta REBT-a i rešavanje akutnih problema pacijenta već u prvih nekoliko seansi. Uvežbavanje terapijskih veština i usvajanje REBT filozofije može potrajati nešto duže, ali kad pacijent dostigne taj nivo u terapiji on postaje „sam svoj terapeut“, odnosno ovladao je veštinama kojima može sam sebi da pomogne i nakon što prestane aktivno da odlazi na psihoterapijske seanse, što dovodi do smanjenja sklonosti za ponovnu pojavu patološkog straha i dužem trajanju terapijskih efekata.

Kako pobediti depresiju i tugu nakon raskida

Raskid sa voljenom osobom najčešće je praćen tugom, a način da se ovaj bol prevaziđe različit je kod različitih ljudi. Neki se upuste u razne aktivnosti koje su im bitne kako bi lakše prevazišli bolni raskid, dok drugi padaju u očaj, osećanje praznine, odaju se porocima kao što su alkohol ili pretarano menjanje partnera kako bi sebe uverili da su OK.

Šta je to što određuje način na koji ćemo doživeti raskid? Zašto neki iz raskida izlaze iako tužni i dalje sa čvrstim osloncem na zemlji dok ga drugi doživljavaju kao smak sveta i gubitak životnog smisla uvereni da sa gubikom ljubavi gube i razlog za životom. Odgovor na ovo pitanje možemo pronaći ukoliko se pozabavimo sadržajima koji su nam prezentovani tokom odrastanja, od bajki koje su nam čitali dok smo bili deca do svega onoga čemu smo izloženi putem masovnih medija.

Od malih nogu čitali su nam bajke o princezama i prinčevima koje se nešto kasnije javljaju u formi romantičnih komedija sa čuvenim happy endom. Masovni mediji nas obasipaju romantičnim temama i u glavama mladih ljudi grade formulu po kojoj je sreća u ljubavi jednaka sreći u životu. Sreća u ljubavi nužna je premisa srećnog života. Uvereni smo da moramo biti voljeni da bi bili srećni. Kao posledica ovog uverenja nailazimo na mlade koji se posle raskida osećaju prazno i promašeno. Nije retkost da čujemo rečenice tipa :” Kada me ostavio moj život više nije imao smisla. Pokušavala sam da izdržim ali sve je bilo bezuspešno. Njegovim odlaskom moj život više nije bio isti” ili “kada me ostavila poželeo sam da me nema” itd…Ovakve rečenice veoma su česte u ljubavnim pesmama koje su popularne i koje potkrepljuju ideju da život bez ljubavi nije ni vredan življenja. Dakle, uverenja koja imamo o samom raskidu, a ne raskid po sebi jeste ono što određuje naše emocije. Iz uverenja da se bez ljubavi ne može živeti proizilazi i stanje depresije kada smo suočeni sa raskidom.

Osobe sa ovakvim uverenjem najčešće ne okončavaju vezu u kojoj su dok ne nađu novog partnera sa kojim će započeti vezu i na taj način sebe spasiti od užasavajuće samoće. Vrlo često se javlja i zavisnost od partnera tj. ostajanje u odnosu koji je nezadovoljavajući jer je bolja i takva ljubav nego život bez ikakve ljubavi.

Veliki broj ljudi na pitanje da li je ljubav nužna za srećan život će jednoglasno odgovoriti sa DA bez svesti o tome da ih ovakvo verovanje vrlo često vodi u osećanje teške depresije kada se suoče sa raskidom. Naučeni da ne dovode u pitanje ovu ideju, sebe dovode u stanje utučenosti i očaja. Korene ovog uverenja vidimo i u mitovima. Iz čuvenog mita o androginu sledi da svako ima negde samo jednu svoju polovinu, srodnu dušu. Mit o trijumfalnoj ljubavi kaže da za svakoga postoji princ ili princeza koji ga čeka da u sreći i ljubavi prožive život. Mit o ljubavnoj opijenosti govori o tome da svako čeka na osobu zbog koje će da “izgubi glavu”. Ovakve ideje nalazimo i u romantičnim filmovima, pričama, pesmama…. Većina single ljudi nakon gledanja romantičnih komedija iz bioskopa izlaze sa osećanjem da su oni samo pola od osobe, očajni jer ne znaju gde je taj “savršeni” drugi. Oni koji su pak u vezama, kupili su kartu i za projekciju filma i za potvrdu da su dostigli taj ideal sreće jer imaju bolju polovinu pored sebe dok gledaju film.

Znamo odakle nam uverenja o ostvarenoj partnerskoj ljubavi kao karti za životnu sreću: od roditelja, iz filmova, bajki, priča itd. Iz uverenja da moramo biti voljeni i prihvaćeni od strane ljudi koji su nam bitni proizilazi i depresija kada se suočimo sa činjenicom da nas je partner ostavio i da nas više ne voli. Kako bismo poštedili sebe depresije posle raskida neopohodno je odustati od ideje da nam je ljubav neophodna.

Daleko od toga da tvrdimo da treba odustati od ljubavi, ona nam ulepšava život ali svakako nije jedini ključ sreće. Život je veoma složen i bogat sam po sebi i njegov smisao ne treba dovoditi u vezu samo sa romantičnim aspektom življenja.

Razmišljajući da vam je u životu ljubav aposlutno potrebna, nanosite sebi više štete nego koristi. Kada ste ubeđeni da vam je ljubav potrebna bićete skloni da brinete o tome koliko mnogo i koliko dugo će vas partner voleti. Ako procenite da mu je dovoljno stalo, brinućete se da li će ta ljubav trajati i sutra. Takvim razmišljanjem, vašim brigama u vezi ljubavi nema kraja!

Ako vam je ljubav uvek potrebna, uvek se morate ponašati kao neko ko se može voleti. Ko zaista može da udovolji tom zahtevu? Čak i kada posedujete osobine vredne ljubavi, nemoguće je pokazivati ih uvek. Ako se upustite u ovaj težak posao, toliko ćete truda uložiti u to da budete voljeni od strane partnere da vam neće preostati energije za druge stvari koje u životu volite. Uvereni da morate biti voljeni moguće je da ćete ispoljavati i ponašanja kojima podilazite partneru, radite sve što mislite da on/ona želi ili bi voleo i na taj način ćete polako da odustanete od sebe i onoga što vi želite. Jednom rečju u borbi da uvek budete voljeni odustaćete od sebe.

Preteran trud da dobijete ljubav i priznanje od osoba koje su vam bitne, njima može biti iritantan i na taj način možete im postati neizmerno dosadni i manje zanimljvi.

Preterana potreba za ljubavlju gotovo uvek prikriva osećanje sopstvene bezvrednosti. Osoba koja je uverena da joj je ljubav neophodna razmišlja na sledeći naćin „Bez ljubavi, ostajem običan bednik i nesposobnjaković, apsolutno sam nesposoban da sam sebe zaštitim i odbranim u ovom svetu i zato moram da obezbedim brigu, pažnju i ljubav drugih koji mi trebaju“. Ovakvo preterano traženje ljubavi prikriva osećanje bezvrednosti koje se nalazi u pozadini, a vi ne preduzimate ništa da bi prevazišli to osećanje. Što više budete imali uspeha u ostvarivanju cilja da morate biti neizmerno voljeni to ćete manje težiti da ga eliminišete i više utvrđivati sebe u uverenju da ne možete upravljati sami svojim životom. Postajaćete sve više bespomoćni, a sve više zavisni od partnera i od ideje da bez ljubavi ne vredite ništa. Ovakvo razmišljanje vrlo često dovodi i do ostajanja u vezi kojom niste zadovoljni.

Gore navedena obrazloženja govore da je veoma korisno odustati od težnje da pridobijete neprikosnovenu ljubav onih čiju ljubav želite. Mnogo je pametnije prihvatiti sebe, otkriti svoje želje i ciljeve. Opsesivna trka za sticanjem ljubavi u svojoj osnovi ima potrebu za dokazivanjem sopstvene vrednosti. Mislite da vredite onoliko koliko ljubavi dobijate od drugih. Osećanje lične bezvredosti međutim ne dozvoljava vam da ikada odustanete od ove trke. Non stop ste u igri samodokazivanja kroz količinu ljubavi koju dobijate od drugih i naravno nikada nije dovoljno!

Opsesivna potraga za ljubavlju koja proizilazi iz uverenja da nam je ona neophodna najčešće dovodi do nesigurnog i nametljivog ponašanja prema drugima, tako da često na taj način gubimo njihovu ljubav ili poštovanje i zapravo sabotiramo sami sebe.

Način da se izađe iz ovog začaranog kruga jeste samoprihvatanje! Važno je da prihvatite sebe zbog toga što jeste, a ne zbog onoga što drugi misle o vama ili zbog pažnje koju vam pružaju ili ne pružaju. Da biste ovo postigli važno je da se okupirate i zainteresujete za ljude, stvari i ideje izvan samog sebe.

Odustajanjem od svoje preterane potrebe za ljubavlju vi ne odustajete i od ljubavi. Želja za ljubavlju ostaje. Ljudi često pogrešno pretpostavljaju da ako nemaju preteranu potrebu za ljubavlju, ni ljubav koju osećaju nema vrednosti. To međutim nije istina. Vi možete uživati u bliskom odnosu sa partnerom bez uverenja da vam od toga zavisi život.

Kada se oslobodite zahteva za dobijanjem ljubavi, kvalitetnije ćete da volite. Jasnije ćete videti privlačne osobine drugih, prestaćete da ih mrzite ako vam odmah ne udovolje, uvidećete šta vam se zapravo sviđa u odnosu, slobodno ćete eksperimentisati sa ljubavlju jer ste shvatili da ako i izgubite voljnu osobu, nikada nećete izgubiti sebe!

Napuštanjem ideje da vam je ljubav neophodna, pružate sebi šansu da kroz raskid prođete sa tugom ali ne i depresijom. Raskid jeste bolan i tugovanje povodom činjenice da smo sami ili ostavljeni je prirodna stvar. Ipak koliko god bolan bio, on nije užasan i nepodnošljiv. Čim ga podnosite, znači da je podnošljiv! Ono što je sve vreme važno imati na umu kada se suočite sa raskidom jeste da vam ljubav nije neophodna, ona je svakako poželjna ali ne i neophodna. Ono što je neophodno za život su voda, vazduh i hrana, a ono što vam je potrebno da budete srećni stvar je vašeg izbora. Sreću je moguće naći u raznim stvarima i njeno svođenje samo na jednu stvar, na ljubavni odnos je ograničavanje sebe i siguran put u depresiju kada ostanemo bez istog.

Alkoholizam

Alkoholizam je dugotrajna i progradijentna bolest koja ima socijalno-medicinske posledice. Ovo je najčešća bolest zavisnosti i zahvata 2-3% celokupne populacije. Kako bismo ukazali na rasprostranjenost ovog poremećaja, navodimo kako se, prema statističkim podacima, rangira zastupljenost svih bolesti.

Redosled po učestalosti javljanja  svih bolesti:

1. kardiovaskularne bolesti

2. maligne bolesti

3. alkoholizam

Od tridesetih godina XX veka alkoholizam se smatra bolešću (simptomom ličnosti sa psihološkim problemima), a ranije je postojao samo moralizatorski pristup problemu. Pod «moralizatorskim pristupom» podrazumevamo društvene osude za neadekvatno ponašanje pojedinca u alkoholisanom stanju. Dakle, u relativno bliskoj prošlosti, ljudima nije padalao na pamet da je alkoholizam bolest i da bi čoveku koji pati od ove bolesti bilo potrebno pružiti podršku, razumevanje i lečenje.

Tridesetih godina XX veka osnovano je prvo «Udruženje alkoholičara» u SAD. To se odigralo na inicijativu dva zavisnika od alkohola koji su prestala da piju i počela da skupljaju oko sebe ljude koji imaju problem s pićem, a tog problema žele da se reše. Srećom,  imali  su mnogo uspeha u tome. Uspehom se smatra kada zavisnik od alkohola apstinira i ne uzima alkohol uopšte!

Od II Svetskog  rata stav prema zavisnicima od alkohola se menja, tako da alkoholizam postaje socijalno-medicinski problem. Zapravo, alkoholizam počinje da se smatra bolešću i da se tretira kao pojava koju valja lečiti. Uzima se u obzir i okruženje i ličnost zavisnika od alkohola.

Alkoholizam nije samo bolest pojedinca, već cele porodične grupe. U današnje vreme se ne vrši samo individualni tretman, već se smatra da je alkoholizam «bolest porodice». Porodična terapija je terapija izbora za zavisnike od alkohola, i veoma je korisno da svi članovi porodice budu uključeni u tretman. Od vitalnog je značaja da se promeni ceo porodični milje, odnosno sistem u kom zavisnik od alkohola obitava, jer je veoma česta pojava da članovi porodice (uglavnom nesvesno) podržavaju alkoholizam i otežavaju pozitivnu promenu kod zavisnika.

Upravo navedeno stanovište ljudi teško prihvataju, jer se do pedesetih godina prošlog veka porodica smatrala žrtvom zavisnika od alkohola. Zapravo, supruge zavisnika (s obzirom na to da su u bliskoj prošlosti uglavnom muškarci postajali alkoholičari) su bile te koje je okolina najviše žalila i na njih gledala kao na žrtve. Istini za volju, stanovište da je alkoholizam «bolest porodice» se u našoj sredini i dalje ne prihvata najbolje. Međutim, odbijanje odgovornosti može voditi samo još većim teškoćama. U najmanju ruku, član porodice koji ima problem s alkoholizmom, bi profitirao od podrške svojih najbližih.

Određenje hroničnog alkoholičara:

Hronični alkoholičar je osoba koja prekomerno konzumira alkholna pića, a njena zavisnost od alkohola je tolika da pokazuje duševne poremećaje – gubitak kontrole, amneziju, delirijum tremens (posebno halucinatorno stanje koje dugogodišnji alkoholičari ponekada dožive) ili takve manifestacije koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnos s drugim ljudima i socijalne i ekonomske probleme.

Jelinek  razlikuje pet tipova alkoholičara:

1. α – alkoholičari (zavisnik iz psihičkih razloga) – uzima više alkohola nego što je uobičajeno u njegovoj sredini, ali nikada ne gubi kontrolu, može da prestane kad god poželi

2. β – alkoholičar – prekomerno pije i ima niz telesnih oštećenja (jetra, periferni nervni sistem), ali nije ni fizički, niti psihički zavistan, i može prestati da konzumira alkohol snagom sopstvene odluke

3. γ – alkoholičar – fizička zavisnost od alkohola i teškoće pri samostalnom prekidanju adikcije. Međutim, u ovu grupu spadaju ljudi koji mogu da apstiniraju i ne uzimaju alkohol po nekoliko dana ili nedelja.

4. δ – alkoholičar – psihička i fizička zavisnost s nizom oganskih poremećaja – nemoguća samostalna apstinencija

5. ε – alkoholičar – dipsomanskog tipa – fizički i psihički zavistan, ali s epizodana nepijenja. Ovaj vid alkoholizma može biti jedan od oblika samoubistva. U ovu grupu spadaju ljudi koji često i lako gube kontrolu pod dejstvom alkohola.

6. z – alkoholičar, pije retko ali i na najmanje količine alkohola reaguje patološki, agresivno i ugrožava sve oko sebe.

Postoje tri grupe teorija koje, iz različitih perspektiva,  objašnjavaju uzroke alkoholizma:

1. biološke

2. psihološke

3. socijalne

Biološke teorije ukazuju na poremećaj metabolizma. Pretpostavka je da je alkoholičarima neophodno da uzimaju alkohol da bi funkcionisali. Smatra se da imaju izvesnu vrstu «fiziološke gladi» za alkoholom, nastale usled poremećaja rada metabolizma.

Psihološke teorije smatraju da postoje zajedničke osobine ličnosti hroničnih konzumenata alkohola. U te osobine ubrajamo:

– nisku toleranciju na frustracije

– nesposobnost da se podnese napetost

– narcizam (patološkog tipa)

– egzibicionizam (potreba za hvalisanjem koja, najverovatnije, izranja iz hroničnog osećanja postiđenosti i niže vrednosti)

Socijalne teorije smatraju da je uzrok alkoholizma vezan za socijalne promene poput siromaštva, naglog industrijskog  razvoja, migracija stanovništva, i sličnih većih socio-kulturnih stresora. Socijalne teorije, zapravo, smatraju da se rasterećenje nagomilanog nezadovoljstva socijalnog porekla  traži u alkoholu. Ekscesivnim pijenjem konzument uspeva da  uspostavlja kontakt s drugom osobom i umanji (bar  na kratko) stanje stresa.

Faze razvoja alkoholizma:

Alkoholizam ima svoj razvojni tok i potrebno je izvesno vreme da bi se došlo do hroničnog alkoholizma:

I faza  – primarni kontakt – do primarnog kontakta s alkoholom najčešće dolazi u srednjoj adolescenciji.

II faza  – eksperimentisanje – osobe se povremeno odaju piću, ali s granicom. Eksperimentišu i s alkoholom i sa svojim granicama. Često se ljudi zadovolje nakon izvesnog broja ovakvih eksperimenata i mnogi ne prelaze u sledeće faze.

III faza – integrisano pijenje – Alkohol je uklopljen u način života. Čovek se priključuje određenoj socijalnoj grupi, redovno odlazi u kafanu, ili različita mesta gde je konzumacija alkohola uobičajena pojava  kako bi pio s društvom.  Ipak, u ovoj fazi, osoba je i dalje sposobna da  normalno izvršava svoje obaveze. Neki se na ovome zadrže.

IV faza – ekscesno pijenje – Osobe često i mnogo piju: kad ustanu, za vreme radnog vremena, u kući. Ne biraju ni mesto, niti količinu pijenja. Ovde je zavisnost očigledna i nedvosmisleno narušava socijalne odnose, kvalitet života i normalno funkcionisanje.

V faza – maligni alkoholizam – Alkohol postaje čoveku način života. On gubi posao, svi ga preziru, gubi porodicu. Ne može da živi bez alkohola, i ceo svoj svet organizuje oko sopstvene adikcije.

Terapija:

Težište terapije alkoholizma je pokušati doći do trajne i potpune apstinencije. Glavno «oružje» za pobedu bolesti i glavna garancija za uspeh u lečenju  je volja osobe koja ima problem s alkoholom da se oslobodi svoje zavisnosti, njena saradnja s terapeutom i doslednost i disciplinovanost u održavanju postignutog uspeha. Zavisnost je sistemski proces, koji se odvija kroz sinhronizovane patološke interakcije bioloških i psihiloških karakteristika pojedinca i socijalnih elemenata u okruženju pojedinca, dakle ne samo u pojedincu. Iz tog razloga se danas smatra da je sistemska porodična terapija – terapija izbora za lečenje od alkoholizma. Terapijski programi odvikavanja uvek budu organizovani prema datom pojedincu, njegovim potrebama i uticaju na ostale članove porodice. Neizbežno se posmatra u kom intenzitetu je piće postalo problem i sastavni deo života i do koje mere primećena nefunkcionalnost utiče na buduću nefunkcionalnost porodice kao sistema. Individualni tretmani su, takođe, mogući, a ponekada i jedini mogući, budući da mnogi ljudi koji se hronično opijaju, nažalost izgube podršku bližnjih. U toj varijanti, psihosocijalnu podršku menja rad «jedan na jedan» s terapeutom, koji u razumevajućoj i podržavajućoj sredini pokušava da uvidi «šta zapravo alkohol znači klijentu» i «na koji način bi neka korisna alternativa mogla da ga zameni». U terapiji alkoholizma, kao i u terapiji bilo kog drugog problema, osnovno je razumeti čemu alkohol služi, koje negativne emocije «stišava» ili «maskira» ili koji elementi usled konzumacije alkohola imaju tendenciju eskalacije i proizvodnje euforije. Postupnim rasčlanjivanjem obrazaca utiremo put razumevanju svrhe pijenja i opijanja. Kada klijentu i terapeutu ta svrha postane jasna, prelazi se na sledeći, direktivniji i struktuiraniji korak. Taj korak podrazumeva zamenu cilja (alkoholisanog stanja) zdravijim i korisnijim, ali jednako poželjnim ciljem. Fokus je na odvikavanju, a za svako odvikavanje je potrebna vežba, upornost i rad. Često kažemo da je ponekada dovoljno da uvidimo volju za promenom, i da smo nakon toga već pola problema rešili. Put koji predstoji nakon iskazane želje i volje da se adikcija zameni konstruktivnijim životnim stilom, je put promene, na kom treba biti istrajan. Ta istrajnost je nešto što terapeut i klijent zajedničkim snagama postavljaju kao dogovor i cilj, i različitim tehnikama i terapijskim sredstvima rade na očuvanju rešenosti za odvikavanjem.

Svaka bolest počinje u glavi

SVE bolesti, od kardiovaskularnih do imunih, i njihovo započinjanje i tok, zavise od vrste osećanja. Negativne emocije nalaze put do organa tako što najpre izazivaju određene hemijske promene u mozgu i telu. Kod nekih izostaje kortikalna obrada podataka u mozgu, odnosno mesto gde se „ugrađuju“ i obrađuju emocije. Kada stresne doživljaje ne možemo da „razrešimo“ psihičkim aparatom, uznemirenost praznimo kroz organe.

– Hirurgiji, internoj medicini i svim medicinskim oblastima potrebna je kvalitetna psihijatrijska konsultacija. To, nažalost kod nas još ne postoji u praksi, već samo u udžbenicima u takozvanoj lijezion psihijatriji. Ovaj termin potiče iz francuskog jezika, jer je u Francuskoj ta vrsta psihijatrije veoma razvijena. Termin psihosomatska medicina u današnje vreme je pogrešan, jer svaka bolest, a ne samo neke, imaju odraz na mentalno funkcionisanje.

Zašto nam je svojstvena osobina da teško podnosimo svaku, pa i najmanju tegobu?

– Za naš narod i našu supkulturu posebno je karakteristično da veoma emotivno reagujemo u stanjima bolesti. Mi ne možemo u svom primarnom narcizmu da prihvatimo da je život ograničen. Zbog toga je u svakoj bolesti, pored lekara specijaliste potrebno da se „umeša“ i psihijatar.

GUŠENJE ZBOG VASPITANJA 

AKO je bronhitis psihosomatska bolest, kako se onda objašnjava to što se često javlja kod dece? – U odgajanju dece po pravilu u našoj supkulturi imamo suprotstavljene stavove mame i bake ili okoline. To izaziva konflikt u detetu, koga ono nije svesno, što se ispoljava spazmom bronhija. Moje mišljenje je da spazmolitici neće rešiti bolest, jer je ne izaziva kućna prašina.

Ako bi se uključili psihijatri u lečenju fizičkih bolesti, kako bi to izgledalo u praksi?

– Umesto da hirurg nakon operacije želuca, na primer, propiše operisanom anksiolitik, kao što sada radi u 90 odsto slučajeva, pacijent bi trebalo da se uputi psihijatru koji će mu nakon intervencije odrediti i tu terapiju. Hirurg se tu ne predstavlja kao nadripsihijatar, jednostavno potreba pacijenta za ovom vrstom terapije postoji, samo što bi nju trebalo da propisuje specijalista psihijatrije.

Kako se emocije prenose na organe?

– Naši neuroni u svom metabolizmu produkuju hemijske supstance, medijatore, kao što su serotonin, dopamin i drugi, a nivo i odnos medijatora produkuju našu misao, emocije, ideju da nešto shvatimo. Uticaj na tu ravnotežu imaju od volje nezavisni neuroni, koji predstavljaju autonomni nervni sistem. Najbolji primer je, recimo, kad vidimo neku neprijatnost mi pobledimo, a da nismo toga svesni. Takav mehanizam postoji i kod nastanka bolesti, recimo čira na želucu ili dvanaestopalačnom crevu. Jer, grizlicu na želucu ne pravi povećana koncentracija želudačne kiseline.

Najnovije medicinsko prihvaćeno shvatanje je da čir uzrokuje helikobakterija, što se ne uklapa u teoriju o kojoj govorite?

– Nerazumevanje uzroka nastanka čira na želucu dovodi do toga da se stalno menjaju naučni stavovi o lečenju u gastroenterologiji. Čir na želucu je tipična psihosomatska bolest, i lečenje je zapravo, psihijatrijsko. U svojoj dugogodišnjoj praksi mnoge čiraše sam izlečio bizmutom, koji je pacijentima psihogeno pomagao – oni su verovali da će se time izlečiti i na kraju su bili izlečeni.

Osim čira na želucu, koje su još psihosomatske bolesti najčešće?

– Astma i spastični bronhitis kod dece, angina pektoris, hipertenzija. Još pre dvadeset godina rukovodio sam projektom na velikom broju pacijenata ukazujući da je angina pektoris u stvari psihosomatsko ispoljavanje bez posledica i oštećenja. Vreme je pokazalo da sam u pravu, jer se utvrdilo da lekovi koji su se tada davali ne preveniraju bol u grudima. To je zato što je doživljaj bola psihogeno stanje, a da objektivno bola nema. Takav je slučaj sa glavoboljom.

NEUROTIČNI NAJLAKŠE OBOLE
Ko ima najveće šanse da tokom života oboli?
– Oni koji imaju neusklađeno mentalno funkcionisanje, pre će se uvesti u bolesno stanje. To su oni koji su neurotični, lako prasnu, imaju kratak fitilj, stalno su u sukobu sa okolinom, oni će neminovno u jednom trenutku da obole od psihosomatske bolesti, postaće čiraši, dobiće srčanu bolest ili astmu.

Kako čovek onda može snažno da oseća bol, a da ga u stvari ništa ne boli?

– Čovek je jedino biće koji može da ima doživljaj oduzetosti, a da ona ne postoji, ili slepila, a da nije slep. To je ta psihogena komponenta. Da čovek nije misaono biće ne bi ga glava ni bolela.

Je li migrena psihosomatska bolest?

– Ona se izučava i leči kao bolest, i postoje naučni stavovi da se ona nasleđuje. Istina je u stvari da se obrazac, odnosno reakcija glavoboljom na nerazrešene unutarpsihičke konflikte, nasleđuje, odnosno preuzima od roditelja. Na primer, ako ne možemo određenim mehanizmima odbrane sopstvenog ega da projektujemo neki konflikt, javlja se glavobolja. Isto je i sa grčevima u trbuhu. Reč je o psihosomatskom ispoljavanju, a ne o psihosomatskoj bolesti.

U čemu je razlika?

– Razlika je u tome što psihosomatska bolest ima supstrat, i može da se dijagnostikuje. Ali glavobolja ili epilepsija nisu bolest, već doživljaj bola. Zato je pogrešno da se glavobolja leči kao bolest.

Da li i karcinom ima psihogenu osnovu?

– Nije isključeno, moguće je da je prediktivni faktor za nastanak karcinoma psihogeni faktor.

Koji profili ličnosti su skloniji određenim bolestima?

– Oni koji su mirniji po prirodi, guraju sve pod tepih, ili su perfekcionisti, kojima je bitno da ne budu pogrešno shvaćeni, reaguju sistemom organa za varenje, dobiju učestale stolice, grčeve, mučninu, gađenje. A, agresivci, kolerični, uglavnom reaguju koronarnim bolom i bronhijalnim spazmom.

Kako možemo da izbegnemo nastanak psihosomatskih bolesti?

– Da uvežbavamo kvalitetne mehanizme odbrane. To znači da učimo da kontrolišemo, da odložimo, da potisnemo stresogenu reakciju. Potiskivanje nije uvek negativan mehanizam odbrane. Nekada se treba poslužiti i reaktivnom formacijom, odnosno da smo fini i smeškamo se, iako nas nervira onaj kome se smeškamo. To može da bude jedna vrsta razrešenja konflikta, bez potiskivanja. 

Prof. dr Milutin Nenadović, neuropsihijatar

Profesor Medicinskog fakulteta

Šta je psihoterapija i da li je za mene

Psihoterapija je naziv za razgovor sa psihoterapeutom, u kome mu se obraćate za savet ili pomoć u oblasti mentalnog zdravlja.

U toku psihoterapije saznajete više o svom psihičkom stanju i svojim raspoloženjima, osećanjima, mislima i ponašanju. Psihoterapija vam pomaže da naučite kako da preuzmete kontrolu nad svojim životom i odgovorite na svakodnevne izazove odgovarajućim životnim veštinama.

Ima više vrsta psihoterapije i svaka od njih ima svoj pristup. Od vaše individualne situacije zavisi koja vrsta psihoterapije je za vas. Pod psihoterapijom se podrazumeva i savetovanje, psihosocijalna terapija ili jednostavno terapija.

Kada se koristi?
Psihoterapija može biti od pomoći u lečenju mnogih problema u pblasti mentalnog zdravlja, uključujući:

Anksiozne poremećaje kao što je opsesivno-kompulzivni poremećaj (OKP), fobije, panični napadi i post-traumatski stresni sindrom (PTSS)

Poremećaji raspoloženja kao što su depresija i bipolarni poremećaj

Bolesti zavisnosti kao što su alkoholizam, zavisnost od droga ili kompulzivno kockanje

Poremećaji u ishrani kao što su anoreksija i bulimija

Poremećaji ličnosti kao što je granični poremećaj ličnosti ili antisocijalni poremećaj ličnosti

Shizofrenija i ostali poremećaji koji uzrokuju poremećen odnos prema realnosti (psihotični poremećaji)

Nije neophodno da imate dijagnozu mentalnog poremećaja da bi imali koristi od psihoterapije. Psihoterapije može biti od pomoći kod mnogih stresni situacija u životu i sukoba koji se mogu desiti bilo kome. Na primer, može vam pomoćo da:

Razrešite sukobe sa partnerom ili nekom drugom osobom

Oslobodite se stresa i napetosti zbog posla ili nekih drugih situacija

Prihvatite velike promene u životu kao što su razvod, gubitak bliske osobe ili gubitak posla

Naučite kako da preuzmete kontrolu nad patološkim reakcijama kao što su izlivi besa ilipasivno-agresivno ponašanje

Nosite se sa hroničnom ili ozbiljnom bolešću kao što je dijabetes, kancer ili hronični bol

Oporavite se od fizičkog ili seksualnog zlostavljanja

Izađete na kraj sa seksualnim problemima, bilo da imaju fizički ili psihološki uzrok

Spavate bolje ako imate poteškoće sa uspavljivanjem ili nesanicu

U nekim slučajevima psihoterapija može biti jednako efektivna kao i lekovi, npr. antidepresivi. Međutim, u zavisnosti od vaše situacije, sama psihoterapija može biti nedovoljna da ublaži simptome u vašem slučaju. Možda će vam biti potrebni lekovi ili neki drugi vid lečenja.

Rizici
Uopšte govoreći, psihoterapiji nosi sa sobom jako nizak rizik. Pošto istražuje bolna osećanja i iskustva, ponekad možete osećati neprijatno. Neki oblici psihoterapije, kao što je terapija izlaganjem, može zahtevati od vas da se suprotstavite situaciji koju biste radije izbegli – na primer letenje avionom ako imate strah od letenja. Ovo može voditi do pojave privremenog stresa ili anksioznosti. Ali veštine koje naučite treba da vam pomognu ubuduće da izađete na kraj i pobedite negativna osećanja i strahove.

Kako se pripremiti?
Vi možete samo odlučiti da želite da probate da idete na psihoterapiju, ili vam je može preporučiti lekar, rođak, prijatelj ili neko drugi. Evo kako da počnete:

Nađite terapeuta. Možete sami naći terapeuta preko oglasa ili interneta ili dobiti preporuku od doktora, prijatelja ili nekog drugog kome verujete.

Planirajete trošak. Da bi imala efekta, terapija treba da ima kontinuitet i da traje određeni vremenski period. Razgovarajte sa svojim terapeutom o ceni i trajanju terapije.

Napravite svoju listu. Pre prvog tretmana, posvetite neko vreme razmisljanju o tome na čemu biste želeli da radite. Do ovoga možete doći i uz terapeuta, ali ako imate unapred ideju o tome, imaćete dobru polaznu tačku.

Proverite kvalifikacije
Pi izboru psihoterapeuta, uzmite u obzir njegove kvalifikacije i iskustvo. Lekari psihijatri imaju pravo da prepisuju i medikamentoznu terapiju pored psihoterapije.

Šta da očekujete?
Vaša prvi psihoterapijski tretman
Vaš prvi psihoterapijski tretman je obično situacija kada terapeut stiče više informacija o vama. Terapeut može tražiti od vas da rešite određene testove da bi stekao jasniju sliku o vašem psihičkom i emotivnom zdravlju. Sve ove informacije pomažu da terapeut bolje raume vašu situaciju. Možda će biti potrebno i nekoliko tretmana da bi vas terapeut potpuno razumeo vasu situaciju i odredio terapijski pristup koji će vama najvise koristiti. Prvi tretman je takođe prilika za vas da postavljate pitanja svom terapeutu da biste videli da li njegov ili njen pristup i ličnost vama odgovaraju. Budite sigurni da razumete:

Njegov ili njen pristup ili vrstu terapije

Koja vrsta terapije je odgovarajuća za vas

Ciljeve svog tretmana

Dužinu svakog sastanka

Koliko terapijskih sastanaka će vam biti potrebno

U bilo koje vreme u toku terapije, posebno na početku, ne oklevajte da postavljate pitanja terapeutu.

Ako se ne osećate prijatno sa prvim psihoterapeutom kod kog odete, pokušajte sa nekim drugim. Imati osećaj da vam terapeut odgovara je od ključnog značaja za efikasnu terapiju.

Početak psihoterapije
Vaši psihoterapijski tretmani će se održavati u ordinaciji kod terapeuta. Psihiterapija se može održavati i u bolnici ako ste primljeni zbog lečenja. Verovatno ćete se viđati sa svojim terapeutom jednom nedeljeno na sastancima koji traju 45 do 60 minuta.

Tok psihoterapije
U većini tipova psihoterapije, vi i vaš terapeut sedite okrenuti licem jedan prema drugom u toku tretmana. Vaš terapeut vas ohrabruje da pričate o svojim razmišljanjima i osećanjima i o onome što vas muči. Nemojte da vas brine ako otkrijete da vam je teško da pričate o svojim osećanjima. Vaš terapeut će vam pomoći da steknete više samopouzdanja i opustite se. Kako psihoterapija ponekad zahteva intenzivnu emocionalnu diskusiju, može se desiti da se rasplačete, uznemirite ili čak imate izlive besa u toku sastanka. Vaš terapeut je tu da vam pomogne da izađete na kraj sa ovakvim osećanjima.

Vas terapeut vam može tražiti da uradite “domaći zadatak” – aktivnosti ili situacije koje učvršćuju ono što ste naučili u toku svog terapijskog tretmana. Vremenom, razgovor sa terapeutom o vašim problemima vam može pomoći da popravite raspoloženje, promenite mišljenje o sebi i način na koji sebe osećate, i povećate svoju sposobnost da izađete na kraj sa problemima.

Poverljivost
Razgovori između vas i vašeg terapeuta su strogo poverljivi. Naravno, postoje određene situacije u kojima je terapeut obavezan zakonom da neke situacije prijavi nadležnima. Ovo uključuje :

Pretnja da će povrediti sebe ili izvršiti samoubistvo

Pretnja da će povrediti ili uzeti život drugoj osobi

Priznanje da zloupotrebljava dete ili nemoćnog odraslog — osobu preko 18 godina koja je hopsitalizovana ili je nemoćna zbog inavalidnosti.

Dužina trajanja psihoterapije
Dužina tretmana umnogome zavisi od vašeg stanja. Može biti potrebno samo nekoliko nedelja da vam pomogne da izađete na kraj da aktuelnom situacijom, ili tretman može trajati godinu i više dana ako bolujete od hronične mentalne bolesti ili drugih dugotrajnih stanja.

Broj psihoterapijskih sesija koji je vama potreban i koliko često treba da viđate terapeuta, zavisi od faktora kao što su:

Vaša bolest ili situacija

Ozbiljnost vaših simptoma

Koliko dugo već imate simptome ili koliko dugo se borite sa situacijom

Pod kolikim ste stresom

Koliko se vaši psihički problemi preklapaju sa vašim svakodnevnim životom

Koliko podrške dobijate od članova vaše porodice i drugih

Rezultati
Postoji mogućnost da psihoterapija možda neće izlečiti vaše stanje ili otkloniti neprijatnu situaciju. Ali može vam dati snage da se nosite sa tim na zdrav način i da se osećate bolje sa sobom i u svom životu.

Kako dobiti najviše od psihoterapije
Psihoterapija nije efektivna za svakoga. Ali možete preduzeti korake da dobijete najviše od svoje terapije i da učinite sve da ona bude uspešna:

Budite sigurni da se osećate prijatno sa svojim terapeutom.
Ako nije tako, potražite drugog terapeuta sa kojim vam je prijatnije.

Pristupite terapiji kao partnerskom odnosu. Terapija je najefektnija kada ste aktivni učesnik i kada zajedno donosite odluke. Uverite se da se vas terapeut i vi slažete oko krupnih stvari i kako ih savladati. Zajedno možete postaviti ciljeve i vremenom.

Budite otvoreni i iskreni. Uspeh u psihoterapiji zavisi od vaše voljnosti da delite svoja razmišljanja, osećanja i iskustva. Takođe zavisi od voljnosti da uzmete u obzir nova gledišta, ideje i načine ponašanja. Ako vam je problem da pričate o određenim stvarima zbog bolnih osećanja, neprijatnosti ili straha od reakcije vaseg terapeuta, obavezno mu to recite.

Držite se plana tretmana. Ako se osećate utučeno ili bez motivacije, možete razmišljati o tome da preskočite terapijsku sesiju. Ako to učinite, to može ugroziti vaš napredak. Dajte sve od sebe da idete na sve sesije i da razmišljate o čemu biste želeli da razgovarate sa svojim terapeutom

Ne očekujte instant rezultate. Rad na emocionalnim problemima može biti naporan i zahtevati težak rad. Nije neuobičajeno da se osećate gore u početku terapije kada poredite konflikte iz prošlostii sadašnjosti. Može vam trebati nekoliko sastanaka pre nego što osetite poboljšanje.

Radite domaći zadatak između sastanaka. Ako vaš terapeut traži da čitate, pišete ili radite druge aktivnosti mimo vaših terapijskih sesija, poslušajte ga. Važno je da uradite ove domaće zadtke jer vam pomažu da primenite u životu ono što ste naučili na psihoterapijskom tretmanu.

Ako vam psihoterapija ne pomaže, razgovarajte sa svojim terapeutiom. Ako osećate da nemate koristi od terapije posle nekoliko sesija, pričajte o tome sa svojim terapeutom. Vas terapeut može zajedno sa vama doneti odluku da napravi neke promene ili proba drugi pristup koji bi dao bolje rezuiltate.

Hipohondrija – kad umislite da ste bolesni

Izraz “hipohondar” dovoljno je odomaćen u našem jeziku da bismo makar naslućivali njegovo značenje, čak iako nismo čuli samu definiciju. Hipohondra je prilično lako prepoznati: on stalno brine o tome da će se razboleti (ili se već razboleo), vidi simptome obično vrlo ozbiljnih bolesti tamo gde ih nema ili su prosto umišljeni; kada pročita ili čuje nešto o nekoj bolesti, vrlo brzo “iskusi” najčešće fantomske simptome iste bolesti. Sklon je preispitivanju svog telesnog zdravlja čak i onda kada nema nikakvih upozoravajućih znakova, a njegove posete lekaru najčešće se završe urednim nalazom.

Naravno, nije svaka briga za zdravlje hipohondrijaza. Postoje jasne naznake gde briga za sopstveno zdravlje prelazi granicu i postaje hipohondrijska. Razlikujemo tri vrste ponašanja vezana za brigu o sopstvenom zdravlju:

1. Normalna briga za zdravlje – redovno odlaženje na sistematske i kontrolne preglede, briga koja se manifestuje težnjom da živimo zdravije, a koja uključuje redovnu i raznovrsnu ishranu, vežbanje i upražnjavanje ostalih aktivnosti koje za cilj imaju poboljšanje i održanje dobrog zdravstvenog stanja.

2. Neurotska hipohodrijaza – o ovoj vrsti ćemo pisati u nastavku; od normalne brige za zdravlje razlikuje se po preoterećenosti i strahom od bolesti koja ide do mere umišljanja simptoma, narušenog funkcionisanja ili učestalog menjanja lekara.

3. Sumanuta hipohodrijaza – deo je psihotične simptomatologije, a kao takva uključuje halucinatorne objekte, odnosno nemogućnost razdvajanja realnosti od fantazije. Tako psihotični hipohondri mogu verovati da ih je zarazio virus sa kompjutera i tome slično.

Ukoliko sami uviđate kod sebe neke znake koji sugerišu da preterano vodite računa o svom zdravlju, evo sedam kriterijuma koji vam mogu sugerisati da li je vaše reagovanje neurotsko ili ne.

1. Neurotski strah od bolesti
Svako od nas, makar do neke mere, strahuje od bolesti, samo je pitanje šta povodom toga radimo. Ipak, kod neurotskih hipohondara nije u pitanju strah, već anksioznost, odnosno strah od mogućnosti da bi mogli da se razbole čak i onda kada realne opasnosti ili znakova oboljenja nema. Moguća je pojava i fobičnih, odnosno opsesivno-kompulzivnih reakcija na bacile i bakterije. U osnovi ovih reakcija je anksioznost, a manifestuje se kroz učestalo pranje ruku sredstvom za dezinfekciju ili izbegavanjem kontakta sa drugim ljudima ili predmetima kao što su kvake, slavine, rukohvati. Ovo je jedan od najupadljivijih znakova hipohondrijaze.

2. Stalno razmatranje simptoma
Hipohondri stalno razmišljaju o svojim simptomima. Kada je njihov prijatelj bolestan od gripa, ne prođe mnogo dok sami ne počnu da “osećaju” simptome. Svaku senzaciju u telu katastrofiziraju i tretiraju kao siguran znak bolesti. Kada čitaju o nekim bolestima na internetu, pitanje je vremena kada će na sebi videti neke moguće simptome. Sasvim je korisno biti u kontaktu sa svojim telom, pratiti i osluškivati šta se dešava, ali konstantna briga oko toga veći je teret nego što donosi dobit.

3. Česte posete lekaru
Još jedan znak hipohondrijaze jeste opsedanje lekarskih čekaonica i ordinacija. Naravno, ako osećamo da smo bolesni ili je vreme za preventivni pregled, naravno da ćemo otići kod lekara. Ali, koliko često? I da li su simptomi koje osećamo obično znak neke fatalne bolesti? Ako su odgovori na oba pitanja poput “često idem kod lekara” i “da, moji simptomi obično su vrlo ozbiljni (ali dijagnoze nema nigde)”, onda prilično zadovoljavate ovaj kriterijum.

4. Društveno otuđenje
Ljudi koji se druže sa hipohodrom vremenom će početi da mu skreću pažnju na iracionalno ponašanje, a ako imaju manje takta ili im je dozlogrdilo da slušaju o simptomima i prognozama svih mogućih oboljenja, mogu početi da se šale na račun hipohondra, ali i da se povlače ako vide da njihove intervencije nemaju efekta. Ukoliko ste primetili da se vaši prijatelji ili porodica udaljavaju od vas, pitajte ih šta nije u redu. Ukoliko vam ukažu na ovaj problem, preispitajte se ko preteruje – oni ili vi?

5. Opsesivno traženje informacija
U današnje vreme, kada su nam informacije koje nas zanimaju na dohvat ruke, svi smo skloni da svoje simptome “guglamo”. Čak iako nemamo simptome, korisno je informisati se o novinama u medicini. Međutim, hipohondri su skloni opsesivnom traženju ovakvih (čak i specifičnijih) informacija. Problem nastaje i u izvoru informacija – postoji velika razlika da li se informišete na stranicama zdravstvenih institucija i naučnih magazina ili po forumima, gde ljudi mogu da pišu šta im je volja. Ovde je upitna tačnost i relevantnost informacija, a “guglanje” po forumima lako može da izbaci iz takta i nekog ko nije hipohondar.

6. Često menjanje lekara
Hipohondri su skloni čestom menjanju lekara. Stari i aktuelni nikada nisu dovoljno dobri – ne posvećuju im dovoljno pažnje, ne slušaju ih pažljivo, ne shvataju ozbiljno. Kakav god bio lekar, teško da će hipohondru biti u stanju da pruži onoliko pažnje koliko je njemu potrebno (izuzev ako lekar nije psihijatar), pa on stalno traži onog koji će ga “do kraja” saslušati, a sva je prilika da takvog neće ni naći, pa menjanje lekara služi u svrhe potrage za “pravim” doktorom i odlaganje prihvatanja činjenice da definitivno nemaju nikakvu organsku bolest. Naravno, potražiti drugo ili treće lekarsko mišljenje sasvim je u redu, ali ukoliko sumnjate u sve što vam kaže lekar, pa tražite drugog, zatim i trećeg, četvrtog da vam kaže ono što (ne) želite da čujete, onda ispunjavate i ovaj kriterijum.

7. Emocionalna uznemirenost
Sva ova briga o zdravlju i traženje pomoći od prijatelja ili lekara uzrokuje ozbiljnu emocionalnu uznemirenost, koja može voditi osećanju izuzetne stresiranosti, čak i depresivnosti. Tako se dešava jedna potpuno ironična stvar – čovek koji je fizički zdrav, a hipohondar, dovodi sebe u stanje “bolesti”, odnosno u nezdravo stanje zbog nečega što nije realno.

Svi koji poznajemo makar jednog hipohondra znamo da ova ironija ide i korak dalje – zbog konstantne brige, njihov imuni sistem postaje sve manje otporan, tako da oni zaista postaju podložniji organskim bolestima, čime cela hipohondrijska avantura dobija formu samoispunjujućeg proročanstva.

Kao što je to slučaj sa većinom kriterijuma, nijedan od nabrojanih nije dovoljan niti nužan da bi se neko proglasio hipohondrom. Svi mi, tokom života, imamo periode kada više brinemo za svoje zdravlje nego obično, poučeni posrednim ili neposrednim iskustvom sa nekom bolešću. Međutim, ukoliko se takvo stanje produži, uzrokuje nam značajne probleme u svakodnevnom funkcionisanju ili čini da se konstantno osećamo loše i pod stresom, onda je pravi izbor učiniti nešto što nijednom hipohondru nije strano – potražiti pomoć.

Bipolarni poremećaj

Bipolarni poremećaj, poznat i kao manično-depresivni poremećaj, predstavlja prisustvo promena raspoloženja kod osobe koje osciluju od potištenog depresivnog do povišenog maničnog raspoloženja.

Kada je osoba depresivna, ona se oseća tužno i beznadežno, gubi interes i ne uživa u većini aktivnosti. Kada se raspoloženje promeni u suprotnom smeru, osoba se oseća euforično i puno energije. Promene raspoloženja mogu se javiti nekoliko puta godišnje ili nekoliko puta na dan.

Iako je bipolarni poremećaj trajno stanje, osoba može održavati ravnotežu uz pomoć lekova i psihoterapije.

 

Simptomi

Bipolarni poremećaj se deli u nekoliko podtipova, od kojih svaki ima različite simptome:

Bipolarni poremećaj tip I – promene raspoloženja značajno utiču na posao, školovanje i odnose sa ljudima. Manične epizode mogu biti teške i opasne.

Bipolarni poremećaj tip II – ovaj tip je blaži od tipa I. Može se pojaviti povišeno raspoloženje, iritabilnost ili neke promene u funkcionisanju, ali osoba i dalje može da nastavi sa svakodnevnim aktivnostima. Umesto potpuno ispoljene manije, ove osobe imaju hipomaniju  koja je manje ozbiljna od manije. Kod ovog tipa periodi depresije traju duže od perioda manije.

Ciklotimija – ciklotimni poremećaj je blagi oblik bipolarnog poremećaja. Kod ciklotimije hipomanija i depresija mogu biti nagle, ali manija i depresija nisu toliko teške kao kod drugih tipova bipolarnog poremećaja.

Simptomi bipolarnog poremećaja variraju od osobe do osobe.

Manična faza bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi manične ili hipomanične faze bipolarnog poremećaja uključuju: euforiju, povišeno samopouzdanje, loše rasuđivanje, brz govor, agresivno ponašanje, uznemirenost i iritabilnost, povišenu fizičku aktivnost,  rizično ponašanje, trošenje novca i nerazumna finansijska ulaganja, povećanje seksualnog nagona, smanjenu potreba za snom, slabu koncentraciju, opasnu upotrebu droga i alkohola, česta odsustvovanja sa posla, rizičnu vožnju, gubitak osećaja za realnost, nedostatak uvida u bolest.

Depresivna faza bipolarnog poremećaja

Znaci i simptomi depresivne faze bipolarnog poremećaja uključuju: tugu, beznadežnost, suicidalne misli i ponašanje, anksioznost, krivicu, poremećaj spavanja, snižen ili povećan apetit, umor, gubitak uživanja u aktivnostima koje su smatrane prijatnim, problemi sa koncentracijom, iritabilnost, hronični bol bez uzroka, često odsustvovanje iz škole ili sa radnog mesta, loš u speh u školi i na poslu.

Drugi znaci i simptomi bipolarnog poremećaja

Znaci i simtomi bipolarnog poremećaja takođe mogu da uključuju:

Promene raspoloženja sa godišnjim dobima – kod nekih osoba se javlja manija u proleće ili u leto, a postaju depresivni u jesen ili u zimu. Za druge je ovaj ciklus obrnut.

„Rapid cycling“ bipolarni poremećaj – neke osobe sa bipolarnim poremećajem imaju brze promene raspoloženja što je određeno sa četiri ili više promena raspoloženja u okviru jedne godine. Ipak, kod nekih ljudi se promene dešavaju mnogo brže, ponekad i u nekoliko sati.

Psihoza – teške epizode depresije ili manije mogu da dovedu do psihoze, gubitka osećaja za realnost. Simptomi psihoze mogu da uključuju pogrešna ali čvrsta uverenja (sumanute ideje) i osobe mogu da čuju ili vide stvari koje ne postoje (halucinacije).

 

Simptomi kod dece i adolescenata

Umesto čiste depresije, manije ili hipomanije, kod dece i adolescenata sa bipolarnim poremećajem se javljaju nagli ispadi u ponašanju, brze promene raspoloženja, nepromišljeno ponašanje  i agresivnost. U nekim slučajevima, ove promene se javljaju u okviru nekoliko sati ili kraće. Na primer, dete može imati intenzivne periode glupiranja i nerazumnosti i duge nastupe  plača i ispade eskplozivnog besa u jednom danu.

 

Faktori koji mogu povećati rizik od pojave bipolarnog poremećaja

Ovi faktori mogu biti:

Blisko srodstvo kao što su roditelji ili braća i sestre sa bipolarnim porećaja

Stresni periodi u životu

Zloupotreba droge ili alkohola

Velike promene u životu kao što je smrt bliske osobe, razvod, promena posla

Prva polovina dvadesetih godina starosti

 

Poremećaji koji se javljaju udruženo sa bipolarnim poremećajem

Kod osoba koje imaju bipolarni poremećaj, može se javiti još neki poremećaj koji je dijagnostikovan pre ili posle bipolarnog poremećaja. Ove udružene poremećaje treba otkriti i lečiti jer oni mogu pogoršati postojeći bipolarni poremećaj. U udružene poremećaje spadaju:

Anksiozni poremećaji – najčešće se javljaju posttraumatski stresni poremećaj, socijalna fobija i generalizovani anksiozni poremećaj.

Hiperkinetički poremećaj (ADHD) – kod ovog poremećaja simptomi se preklapaju sa bipolarnim poremećajem.  Zato može biti teško razlikovati ova dva poremećaja, pa se nekada pogrešno dijagnostikuje jedan umesto drugog. U nekim slučajevima mogu biti prisutna oba poremećaja.

Zavisnost ili zloupotreba psihoaktivnih supstanci – dosta osoba sa bipolarnim poremećajem imaju problema sa alkoholom, duvanom ili drogama. Deluje da konzumiranje alkohola i droge mogu olakšati simptome, ali oni u stvari izazivaju, produžavaju i pogoršavaju periode depresije ili manije.

Telesne tegobe – osobe sa bipolarnim poremećajem često imaju još neki zdrvastveni problem kao što je bolest srca, tireoidne žlezde ili gojaznost.

Ako se ne leči, bipolarni poremećaj može dovesti do ozbiljnih problema koje utiču na sve oblasti života. Oni uključuju: problemi sa zloupotrebom psihoaktivnih supstanci ili alkohola, problemi sa zakonom, finansijski problemi, problemi u vezama, izolacija i usamljenost, loši rezulatati na poslu ili u školi, često odsustvovanje sa posla ili iz škole pa čak i samoubistvo.

 

Dijagnostički kriterijumi

Dijagnostički kriterijumi za bipolarni poremećaj zasnovani su na specifičnom tipu poremećaja.

Bipolarni poremećaj tip I – osoba je imala najmanje jednu maničnu ili mešovitu manično-depresivnu epizodu, a mogla je biti i jedna depresivna epizoda.

Bipolarni poremećaj tip II – osoba je imala najmanje jednu depresivnu epizodu i najmanje jednu hipomaničnu epizodu  ( isključuju se manična  i mešovita epizoda). U okviru ovog poremećaja, simptomi uzrokuju stres ili teškoće u nekoj oblasti života, kao što su posao ili emotivne veze.

Cilkotimni poremećaj – osoba je imala više hipomaničnih epizoda i perioda depresije, ali nikada potpunu maničnu epizodu, depresivnu epizodu ili mešovitu epizodu. Za dijagnozu ciklotimnog poremećaja simptomi treba da traju dve ili više godina (za decu i adolescente godinu dana). U toku tog vremena, simptomi nikada ne iščezavaju duže od dva meseca. Simptomi uzokuju značajne poteškoće u nekim oblastima života, kao što su emotivne veze ili posao

Lečenje bipolarnog poremećaja

Bipolarni poremećaj zahteva neprekidno lečenje, čak i u periodima kada se osećate bolje. Primarni tretman za ovaj poremećaj uključuje medikamente i individualno i porodično psihološko savetovanje (psihoterapiju).

Lekove za lečenje bipolarnog poremećaja određuje psihijatar. Neophodno je uzimati redovno prepisanu terapiju i ne obustavljati je bez saveta lekara.

Psihoterapija 

Psihoterapija je drugi važan deo lečenja bipolarnog poremećaja. Fokus psihoterapije je identifikacija nezdravih, negativnih verovanja i ponašanja i zamena istih sa zdravim i pozitivnim. Može biti od pomoći da osoba otkrije šta uzrokuje promene raspoloženja. Takođe se osoba uči kako da se efikasno izbori sa stresom i da izađe na kraj sa uznemirujućim situacijama.

Savetovanje pomaže da osoba i njena porodica nauče o bipolarnom poremećaju (psihoedukacija). Ako zna šta se dešava, osoba može da potraži podršku i stručnu pomoć, a porodica može da prepozna prve znake promene raspoloženja.

Porodična terapija podrazumeva učešće svih članova porodice u psihoterapijskom tretmanu, a sa ciljem da se otkriju i smanje izvori stresa u okviru porodice. Može pomoći  porodici da nauče kako da poboljšaju odnose, reše probleme i razreše konflikte.

Prevencija

Ne postoji pouzdan način da se spreči bipolarni poremećaj. Svakako, početi sa lečenjem kada se pojave prvi znaci poremećaja može uticati da se spreči pogoršanje stanja kod bipolarnog ili nekog drugog poremećaja.

Samopomoć

Ako vam je dijagnostikovan bipolarni poremećaj, postoje načini da sprečite da blaže epizode prerastu u potpuno razvijene epizode manije ili depresije:

Obratite pažnju na znake upozorenja – ako na vreme obratite pažnju na promene raspoloženja možete sprečiti da se simptomi pogoršaju. Možete zajedno sa svojim ukućanima otkriti obrazac vaših bipolarnih epizoda i šta ih izaziva. Pozovite svog lekara ako osetite da vam počinje depresivna ili manična epizoda. Uključite porodicu i prijatelje da prate rane znake.

Izbegavajte droge i alkohol – iako se možete u početku osećati bolje, korišćenje alkohola i droge može uticati da vam se simptomi povrate.

Uzimajte lekove tačno kako je navedeno – lekovi mogu imati neželjena dejstva i vi se možete osećati loše jer imate psihičko oboljenje koje zahteva doživotno lečenje. U toku perioda kada se osećate dobro možete biti u iskušenju da prekinete sa lečenjem, što može imati ozbiljne posledice zbog pogoršanja bolesti.

Besplatni lekarski pregledi i brojni popusti u Beogradu

Dobrodošli u Zepter ClubLive100! Učlanite se u Klub Live100 i ostvarite sledeće popuste i beneficije: Članstvo u klubu …

Šta je patološko laganje i kako ga prepoznati i lečiti

Svi mi smo nekada nekog slagali, i te laži su imale neki specifičan cilj – postizanje određene koristi ili izbegavanje …